Грујић: Српска насеља по северу Хрватске (до 1579.)

17. мај 2012.

коментара: 40

Документи, Инфо

Портал Порекло објављује текст академика Радослава М. Грујића, из 1912. године (објављен у Гласнику Српског географског друштва),  у којем он пише о бурним вековима у којима су Срби насељавали просторе данашње Славоније, Мославине, Загреба, Жумберка…

У овом вредном прилогу помињу се бројна српска племићка презимена, као што су: Богојевић, Борић, Брадач, Бранковић, Братић, Брдарић, Бубановић, Видовић, Витановић, Влашић, Врачарић, Вучић, Гајдић, Гвоздановић, Грба, Грдак, Грдинић, Грубач, Деметровић, Дијаковић, Добренић, Добринић, Драгач, Драгаш, Драшковић, Дукић, Змијанац, Маргетић, Ивковић, Јагнић, Јагодић, Јелачић, Кесерић, Кодић, Кокир, Кордић, Коренић, Косић, Кристиановић, Кристовић, Куштрић, Лукачић, Мартиновић, Марчетић, Мештровић, Милићевић, Милошић, Мирић, Недељковић, Новковић, Обрадовић, Обрановић, Ожеговић, Орешковић, Петковић, Петровић, Познановић, Правдић, Пурић, Рањиловић, Радаковић, Раденковић, Радиновић, Радославић, Радотић, Релић, Ружић, Селаковић, Сербљановић, Сербак, Симић, Сладојевић, Станиловић, Станичић, Станчић, Страинић, Тучић, Утјешеновић, Филиповић, Храниловић, Циковић, Чавић, Шкорић, Штрбац…

Ево и Грујићевог вредног текста под насловом:

НАЈСТАРИЈА СРПСКА НАСЕЉА ПО СЕВЕРНОЈ ХРВАТСКОЈ (ДО 1597. ГОД)

Данашњу северну Хрватску сачињава пространа област између Саве и Драве. — На западу дели је од штајерске река Сутла и гора Мацељ, а на Истоку граничи са Славонијом дужином речице Илове.

У пређашња времена и ова област називана је Славонијом, с додатком горња — за разлику од данашње или доње Славоније, с којом је некада сачнњавала једну област; а јужна граница њена ишла је тада до реке Купе, где је почињала Хрватска. Немци су ову област звали Windischland, а Мађари и други у латинским исправама називали су је Sclavonia. — Главни градови њени беху Загреб, Крижевци, Вараждин и Копривница.

Турске провале у 15. и 16. веку учинише, да су многи Хрвати из Лике, Крбаве, Приморја и северне Далмације уклонили се стално са својих огњишта и настанили по овој области. Због тога је Загреб убрзо постао средиште нове етничке Хрватске, а границе горње Славоније знатно се помакоше на Север – до реке Лоње. И у главном, од средњег а доцније и од источнога дела тако сужене области, када се у њу око 1540., почеше стално насељавати многе српске православне породице, основана је прва војничка — Словинска Крајина, која је касније прозвана Вараждинским Ђенералатом.

А када је Карловачким Миром 1699. год. и доња Славонија поново ушла у састав Аустро-Угарске Монархије, почеше представници власти све више идентификовати и Ђенералат Вараждински са Хрватском, називајући Славонијом само ново задобивену доњу Славонију. – Тако ето, мало по мало, током 18. века, коначно се утврдило име Хрватска и за целу ову област некадашње горње Славоније…

Срби звали Славонију – Вретанија

Народ је, међутим, од памтивека па све до прве половине 19. века целу ову област називао Словинијом, а себе Словинцима; док су јој штајерци и други околни народи, нарочито западном делу њеном — Загорју и Пригорју, дали име Безјачка, а народу Безјаки или Безјаци, — слично шијачкој и шијацима око Пожеге у доњој Славонији. Међутим, када су Срби населили средину ове области, дадоше јој и они једно ново име — Вретанија или Вратанија, те је тако, бар од 1609.—1704., називаху наши црквени представници и молдавски владаоци у својим списима, а српски сликари на иконостасима; док су у исто доба и још нешто доцније (до половине 18. века), руски владаоци и црквени представници редовно и ову област називали „Српском земљом”.

Област је ова данас разноврсне етнографске композиције, јер је и порекло данашњег њеног становништва врло различито.

— Поред основног староседелачког становништва Словинаца, који само у западном делу превлађују, налазе се ту многи Хрвати, Срби, Штајерци, Крањци, Чеси, Моравци, Немци и Мађари, а понешто има и Јевреја (већином пољских), Талијана, Цигана и Румуна, Стари Словинци, Хрвати, Крањци, Штајерци и сви римокатолички Срби, а и један део Чеха и Мораваца, етнографски се готово изједначише, те живе данас под заједничким именом Хрвата, док су остали народи очували своју индивидуалност. Међу овим народима православни Срби су најбројнији, али њихова насеља не обухватају данас целу ову област. Она се пружају само по оном четвороугаонику, што га чине горске косе и огранци Билогоре са Севера, Калника са запада, Марчанскога хумља и Мославачке горе са Југа, те речица Илова са Истока; а тек неколико малених села наших прелази те границе и спушта се у равну Подравину…

Ну и српско становништво ове области није по пореклу једне етнографске композиције. шта више, оно има у себи подоста представника из свију области наших са Балканскога Полуострва; а понешто је асимиловало и од других народа, нарочито од старих Словинаца и Хрвата, којима је међутим, у исто време, много више дало из своје средине. — Основу нашем становништву овде сачињавају Херцеговци и Босанци, а знатно је попуњују Србијанци, Црногорци и Маћедонци.

За прелазне земље нашим великим и малим миграцијама у ову област, осим Срема, Славоније и Угарске, са Далмацијом и јужном Хрватском, послужиле су још и Крањска и штајерска, а донекле и Ердељ. Велике миграције имале су у главном четири периода. Прве познате нам биле су током 15. века, из средњевековне Србије — Деспотовине и Херцеговине, преко Славоније и Хрватске; а сместиле су се, у главном, у маленим оазама, око Загребачких и Калничких гора. — Потомци њихови изгубљени су за Српство. Друге миграције биле су током 16. века, из северних крајева данашње Србије, из Босне и Херцеговине, с Црном Гором и Старом Србијом, већином преко Крањске и штајерске, Угарске и Славоније. Ова насеља спустила су се такође око Калничких гора и њихових источних огранака, пружајући се постепено све више и по северозападним косама Билогоре.

— Потомци ових досељеника већином су очували се у Православљу и Српству, те су основ целом данашњем српском становништву у овој области. Треће миграције извршене су у главном од краја 16. до пред крај 17. века (1597.—1683. год.) из разних наших области преко Славоније и Хрватске, те су заузеле махом средину данашњих наших насеља у овој области, од Ровишта до Северина. А четврте веће миграције наше биле су крајем 17. и почетком 18. века (1683.—1718. год.), такође из разних крајева наших преко Славоније и Хрватске, а населиле су у главном сав источни крај од Северина до Илове, са целом Мославином. Тада је коначно закључено насељавање ове области Српским Народом; и ако су мале миграције појединих породица и појединаца нашега народа и данас још у знатном јеку…

Ваља нам напоменути, да је бивало и миграција народа нашег из ове области у друге области, а нарочито у јужну Хрватску и Славонију, те Крањску и штајерску. Али су то биле махом мале сеобе, већином само појединих породица. — Ова је област у томе погледу, од како се Срби у њу почеше насељавати, много више пасивна него активна; јер је пре тога готово опустела била, па и данас још има доста ненасељеног плодног земљишта…

Прва српска насеља

Познато је, да су већ у првим вековима нашега боравка на Балканском Полуострву, не само многе одличне породице наше, због међусобица и других разлога, него и читави крајеви наши склањали се привремено, па и стално, у јужну Хрватску — пред разним непријатељима с Истока и Југа. У таковим приликама, између осталога, постала је и стара српска опћина Срб, у данашњој јужној Хрватској. А нема сумње, да су бар поједине породице наше, нарочито из Босне, склањале се и стално настањивале и по старој горњој Славонији, а данашњој северној Хрватској.

Тих случајева могло је још више бити око половине 12. века, када је у Угарској и Хрватској владала Српкиња краљица Јелена, ћерка рашкога жупана Уроша. Њен брат Белош био је тада палатин угарски и дуго времена бан славонски; па је лако могуће да су они у поједине градове своје довели и српску војничку посаду, — која је ту стално остала са својим породицама, — као што су то доцније учинили краљ Владислав и бан Урлих Циљски, зет српскога деспота Ђорђа Бранковића – Смедеревца.

Па зато можда, већ у 13. и 14. веку, и налазимо међу хрватском и славонском властелом приличан број и такових, чија се презимена са својим српским обликом јасно истичу међу осталима. А тај број, с продирањем Турака у наше земље, бивао је стално све већи, те већ крајем 14. века и у почетку 15. сретамо око Загреба и Крижеваца, а нарочито у Туропољу, међу властелом и одличним људима, и: Релиће, Раденковиће, Радославиће, Станичиће, Станиловиће, Правдиће, Грдаке, Јагниће и др.

Када је међутим у пролеће 1434. г. за хрватско-славонског бана Урлиха грофа Циљског удала се Катарина (Катакузина) — ћерка српскога деспота Ђорђа Бранковића — тада је, заједно с њом или нешто доцније, дошла у горњу Славонију и знатна српска војничка посада, која је смештена у Медведград код Загреба, Раковац код Врбовца, Велики и Мали Калник код Крижевца и у Копривницу. А та посада остала је у тим градовима и после убиства Урлихова (1456. г.), те је кастелан Катаринин у Медведграду и жупан Поља Загребачкога био Србин из Деспотовине племић Богавац Милаковић, а у оба Калника Павле Микшић, са својим Србијанцима — докле год Катарина није те градове уступила другима.

Број српских војника по тим градовима био је прилично велики, те су старешине њихове и они имали знатан утицај и на околину, — када је сам краљ Владислав присиљен био 1447. г., да пише свима Србима (Rasciani) по поменутим градовима, да не узнемирују грађане и сељане разним теретима и кметским работама. А нема сумње, да је већина тих српских војника, која је овамо по свој прилици нежењена дошла, овде се поженила и засновала породице, које су ту и по околним селима стално се настаниле, – Зато се од то доба и помињу око тих градова многи одлични становници са карактеристичним српским презименима, као: Бабини, Бранковићи, Борићи, Вучићи, Добренићи, Ивковићи, Југовићи, Недељковићи, Новковићи, Марчетићи, Милићевићи, Обрадовићи, Петковићи, Петровићи, Познановићи, Радиновићи, Станчићи, Ђурђевићи и др.

Један део ових и доцније досељених Срба, који се настанише у Св. Јелени Корушкој код Крижеваца, као: Гвоздановићи, Љубићи, Јелачићи, Мештровићи, Радаковићи, Сербљиновићи, Симићи и др., нарочито су се одликовали и добили племство, те некима од њих и данас живе тамо потомци као сеоски племићи…

А када у другој половини 15. века попадаше једна за другом у турске руке све државе и државице наше на Балкану, тада је све више одличних Срба повећавало властеоске и друге редове народне у Хрватској и Славонији. – Ови Срби брзо су изменили своју православну или богумилску веру са римокатоличком вером земље у коју су дошли; те су полагано и етнички се изједначавали са староседеоцима тих земаља — Словинцима и Хрватима, утичући све јаче не само на дијалекат него и на обичаје њихове.

Познато нам је, да су тада међу осталима, преко доње Славоније, из Србије прешле и знамените властеоске породице Драгач и Брадач. Од прве можда носи име и област горње и доње Драгачево у Србији, а од друге ваљда потиче црквина Брадача, код села Куле у Млави. Обе ове породице примиле су римску веру, те је прва до турског освајања Славоније уживала властеоско добро Плетерницу код Пожеге, а за тим се уклонила даље у горњу Славонију и крајем 16. века изумрла у Неделишћу у Међумурју. Друга је уживала велика властеоска добра око Крижеваца, али је и она током 17. века изгубила се. И породица Рогаче, која нас подсећа на село Рогаче под Космајем у Србији, тешко да није из Србије. Она је остала верна православљу, те није добила властеоских добара, а живела је у Вел. Поганцу код Копривнице још и крајем 18. века …

Циљскове Србе из Србије, који су махом поримокатоличили се, појачаше крајем 15. века нове српске насеобине из Херцеговине и Босне, са кнезовима Владиславом и Балшом Херцеговићем. Ови кнезови наши добише у горњој и доњој Славонији знатна властеоска добра, па међу њима и град Мали Калник. — Овај град одузет је доцније од Николе Балше Херцеговића, кога и краљевске листине називају Србином (Rascianus); јер је Балша пристао уз Запољу, па зато краљ Фердинанд 1537. г. предаде његов Калник Људевиту Пекрију.

Изгледа, да је ово херцеговачко насеље, које је такође махом римску веру примило, имало тада у овоме крају и неку своју црквену организацију. Бар 1514. г. помиње се Владислав, херцег од Св. Саве, као старешина (praepositus) цркве Св. Богородице (ваљда манастира?) код данашњег села Глоговнице под Калником, а као суседи његова винограда помињу се опет готово сами Срби Херцеговци: Братић, Косић, Брдарић, Мартиновић и др. док се у оближњем селу Потоку, поред Филиповића, Лукачића и др. 1498. и 1509. г. спомиње Јован Сербљин и Ђорђе Орешковић, за кога се такође наглашује да је Србин с додатком Трацз, чему је синоним Рац или Рашанин. — Лако је могуће, да је тада и село Рашћани, које и данас постоји у тој близини, добило име од Срба — Рашана, који су га можда први населили.

Српско господарство у Калнику и околини, које је с малим прекидима од Катарине Бранковићеве до Балше Херцеговића, трајало преко стотину година (1434.—1537.), заједно с бројним српским насељима у ономе крају, учинило је, да је онде најјаче очувана српска традиција из ових времена. Стога се у српском православном селу Осијеку под Калником и данас прича, да је тамошњу српску цркву саградила једна Српкиња грофица, која је столовала у Калнику. А једна од најстаријих српских породица у томе селу јесте породица Витановића, која се данас разгранала у читаво племе и раширила по многим околним селима.

кУз то племе, у селима око Калника, налази се, можда из тих најстаријих времена, и још по која православна српска породица, као што су Бодин, Бодиновац и др. А још 1774. г. налазила се тамо у селу Иванчецу и породица Тодора Херцеговића алитер Вишњића, која нас подсећа на господарство старе властеоске породице Херцеговића у ономе крају. — Данас те породице нема међу тамошњим православиим Србима, као ни многих других старих херцеговачко-црногорских породица: Коренића, Кордића, Грдинића, Врачарића, Видовића и др., које су још и крајем 18. века налазиле се око Калника као православни Срби.

Пустошење ове области

До турских провала овај лепи и доста плодни крај био је густо насељен и прилично богат. Но чим су Турци у 15. веку, а нарочито током 16. веку. почели стално да проваљују и овамо, и то са три стране — из Босне, доње Славоније и Угарске, тада су брзо опустела многа села и градови. Прво се разбегоше кметови, а онда и властела са добара својих. Уз то, при свакој провали одвађаху Турци много робље у своје крајеве и њиме насељаваху своје спахилуке, по источним и јужним областима нашим. А при том је највише страдала жупанија Крижевачка, која је била прва на ударцу. И већ у првој половини 16. века (1543. г.) она броји само 1.501 дом способан за опорезовање, док је пре тога бројала преко 12.000 такових домова; а све три жупаније ове области заједно (загребачка, Вараждинска и Крижевачка) имају тада тек 10.645 домова. – Тако је већ у то доба та земља опустела била…

Но одмах после тога наступише за ову област још грђи и црњи дани, јер после пада Вировитице и Чазме (1552 г.) у турске руке, због честих провала разбојничких чета и војске турске, наступио је такав страх међу кметовима ове земље, да су у великој већини све напустили и разбежали се по северо-западној Угарској, Аустрији и штајерској. А од оних што осташе многи се добровољно предаше Турцима и понудише им сами плаћање данка, само да поштеђени буду од паљења и робљења. — Ове Словинце прозваше други Предавцима, у смислу издајице, те и данас три села (код Беловара, Крижеваца и Чазме) носе њихово име (Преданац и Предавец).

Због тога, већ за десет година (1554.), пала је порезна снага горње Славоније испод половице, те су све три жупаније имале само 4.657 порезних домова, од којих је на Крижевачку жупанију отпало тек 376. А тридесет година после тога (1584.) цела горња Славонија, заједно са незнатним остацима старе Хрватске, преко Купе уз Приморје и Крањску, није имала више од 3.000 порезних домова. — При томе је и опет Крижевачка жупанија најгоре прошла и остала готово сасвим пуста. Но, на срећу ове земље, последња јача турска пустошења била су 1591.—93. г., када је Хасан паша босански само за те две године, попалио око 26 хрватско-славонскнх кастела и градова, те одвео у ропство око 35.000 душа… Од тада је убрзо турска сила тргла у натраг.

Ну, признати морамо, да исељавању и бегству кметова из горње Славоније и Хрватске, те тако лаком и брзом пустошењу ових земаља, нису биле криве само провале турске војске и њихових хајдука, него и врло нечовечан поступак хрватско-славонске властеле са њиховим кметовима. — заповедник крајишки потпуковник Ленковић, под заклетвом је изјавио 8. октобра 1561. г. Дворском Ратном Савету у Бечу, да је властела десет пута више него Турци крива, што су се кметови разбегли и земља опустела…

Нове српске миграције

Чим су Турци, преко горње Славоније и Угарске, почели продирати и у штајерску робећи, лалећи и убијајући, одмах су штајерци почели мислити како би осигурали горњу Славонију, као грудобран свој. А после страшног пораза Кацианерова код Горјана (1537. г.), када је убрзо готово цела доња Славонија дошла под власт турску, те је већ и источни део горње Славоније добро опустео био, прионуше они још озбиљније око тога. Одмах се почело радити на оснивању плаћеничких крајишких чета, које ће бар разним разбојничким четама турским пречити дубље продирање у ову област.

Али, главни војни заповедник Ханс Унгнад, коме је та ствар 1540. г. поверена била, брзо се уверио, да се при томе послу не може много ослонити на домаће словинске и хрватске кметове. С тога он обавести сталеже штајерске, да ти људи нису дорасли за борбу с Турцима и хајдуцима, те би требало да и њих неко брани; јер: „они су навикли само, да служе око столова својих господара, те пуне подруме и кошеве њихове.” И предложио је: да се набаве ваљане плаћеничке чете од Немаца и нарочито Срба, који већ од пре десетак и више година у знатном броју ускачу из Турске у Сењско Приморје, Жумберак и Крањску, те врло успешно врше крајишку службу на оној Крајини. — Сталежи усвоје овај предлог и већ исте године отпоче систематско насељавање српских ускока по горњој Славонији.

Ове миграције обухватају време од 1540. до 1597. г. и населиле су у главном најзападнији део данашњих наших насеља у овој области. — Потомци у овом периоду насељених православних Срба, знатно појачани доцнијим досељењима, чине данас преко трећине целокупног броја Срба становника у овој обасти (око 50.000), те живе по бројним селима српских парохија: Болфана, Салника, Војаковца, Вел. Поганца, Лепавине и Вел. Мучне под окриљем гора Калничких; Плавшинаца и Мале Трешњевице на северној страни западног дела Било горе; те Горњих Средина, Болча, Српске Капеле и донекле Ровишта и Липовчана на јужној страни западне Било горе и по Марчанском Хумљу; — а доцније су одавде спустиле се многе породице наше и у села средњег источног дела наших насеља у овој области. — Основ овим миграцијама чине крањски, жумберачки и сењски ускоци, а тек понешто славонски и угарски пребези.

Почетак је учињен са ускоцима српским из Крањске и Жумберка већ марта 1540. г., а за тим и маја 1542. г., када је у крајишку службу узето 400 Срба под управом 12 народних војвода. Ови крајишници размештени су по тадашњој Крајини Словинској између градова Копривнице, Крижеваца и Иванића. Многи од њих довели су овамо и породице своје те их сместили по склонитим брдским и шумским местима у близини својих стражара.

За овима почеше одмах долазити и ускоци српски из Славоније и Угарске, које у ово доба називају махом пребезима, а доцније Власима. — Тако, већ 1543. г. дођоше из доње Славоније: Марко (Томашевић) од Пожеге и Петар (Беседић) Прибег, сваки са девет оружаних момака; а из суседне западне Угарске прешао је у исто време заставник Павле Бакић са својима. Нешто доцније ускочише из доње Славоније и други; а међу овима особито угледни беху војводе Иван Маргетић (Rascianus) и стриц му Плавша. Иван је са својих 49 коњаника настанио се око Лудбрега, по неким селима данашњих српских парохија Болфана и В. Поганца, те је дао и име селу Иванац; а Плавша са своја 53 пешака населио се близу Копривнице, где се и по њему прозва једно село; — то је Плавшинац, главно српско село у ономе крају и седиште парохије.

Када је међутим, почетком друге половине 16. века. Крижевачка Жупанија од учесталих турских провала готово сасвим опустела, — при чему су нема сумње и новонасељени Срби много пострадали, — тада се јавила потреба за још већим бројем плаћених крајишника. И 1555. г. примљено је у службу шест нових ускочких војвода из Крањске и Жумберка, са преко 200 ускока, те се и број српских душа поново умножио у овој области.

Исте године дошла је из доње Славоније и једна породица од 40 душа тројице одличних српских војвода, браће: Алексе, Дојчина и Вукмира; док је 1556. г. у број немачких плаћеника узет и Војвода Ратко Прибег са 43 пешака, који се настанише око Тополовца, близу Крижеваца. 1562. г. населило се у Подравину неколико десетина српских породица од сењских ускока са 60 оружаних људи, те су после годину дана пресељени у близину манастира Лепавине, између Крижеваца и Копривнице. А 1563. г., уз нарочите царске повластице дошли су овамо из приморја северне Далмације. тзв. Морлачке многи Срби —Морлаци и настанили се око Глоговнице под Калником. Међутим. 13. јануара 1568. г. упућене су из Беча војничке власти на Словинској Крајини, да све српске ускоке из Крањске или бар оне, који то буду хтели, населе у Подравини по обронцима гора Калничких и Била — између Лудбрега, Копривнице и Ђурђевца, а нарочито око Расиње.

Ова насеља наша појачавана су редовно и честим миграцијама појединих породица из разних крајева; а ове миграције учестале су особито после Бручке Либеле од 1578. г., којом је одређено да се плаћеничка војска на Словинској Крајини знатно повећа. — Но од већих сеоба нашега народа у ову област, после овога у периоду овом, позната нам је још само она, која се збила између 1583.-1586. г. Њу је извео војвода Петар Хасановић, када је после неуспелог покушаја да се ослободи Клис од Турака (1583.) ускочило из средње Далмације у сењску околицу, а одатле и даље, преко 800 породица. Хасановић је са својима прешао на Словинску Крајину и настанио се испрва око Иванић Клоштра. Ту је он 1586. год. одлично се истакао својим јунаштвом у боју против Али бега, те је примљен у крајишку службу и са својима послат на најизложенију Крајину код града Ђурђевца у Подравини. Овде се они населише по селима данашње српске парохије у М. Трешњевици, где им потомци већином и данас као православни Срби живе; и ако су тамо само малена оаза од 750 душа.

Осим ових добровољних сеоба наших у горњу Славонију, било је у исто време по нешто и присилних пресељавања. — Тако је, између осталих, јануара 1572. г. Ђорђе гроф зрињски поробио четири села око Брезовице код Вировитице и довео из њих робље у горњу Славонију. А јануара 1586. год. Михајло барон Секељ и капетан Глобицер попалили су неколико наших села око Сирача у т. зв. Малој Влашкој, у западном делу доње Славоније, и довели као роба одличнога српског кнеза из тога краја Ивана Пејашиновића, са преко 100 жена и деце, Пејашиновић је за тим повратио се у доњу Славонију, с дозволом аустријске власти, и 1587. г. извео је оданде још 13 задружних породица, са једним свећеником и много блага. Те породице наетањене су око Копривнице и у Крижевцима. — После ове сеобе пуних 10 година незна се ни за једну већу сеобу; а за тим (од 1597. г.) почиње нов систематски рад аустријских војених власти на пресељавању нашега народа у ову област, махом из турске Славоније…

И ако је можда већина оних првих крајишника наших, попут руских Козака, нежењена била, ипак је с њима прешао приличан број наших породица. А ради опасности од Турака оне прве породице наше настаниле су се испрва махом око тадашњих главних Крајишких градова: Копривнице, Лудбрега, Крижевца, Иванића и Ђурђевца, где се многима и данас потомци налазе. Ну један део народних војвода, ради још веће сигурности, склонио је породице своје у источну штајерску, око Птуја и Марбурга, где им је цар Фердинанд И. даровао дворове и земље.

Тако је у другој половини 16. века, почевши од 1552. г. у местима Wеrnsee Aichof, Skok Rogeis, Schörschowitz и Кötsh, становало осим обичних ускока и двадесетак српских војводских породица, чије су старешине служиле по поменутим и другим градовима па Словинској Крајини. Доцније, а нарочито под крај 16. века, када је Крајина постала сигурнија, већина тих породица пресељена је међу остале породице наше око крајшиких градова, те им тамо и данас живе потомци као православни Срби.

Али је знатан број наших породица и стално остао у штајерској, па њихови одрођени потомци и данас живе тамо. Тако на пр. у окружју Петаве око 150 особа носе презиме Лах (Влах, у значењу некадашњи православни Србин), око 40 Скок (Ускок), око 100 Милошић, 80 Кристовић и Кристиановић, по 20 Домитер и Марковић, а око 10 Радотић и Радановић. У окружју Фридау презиме Лах нарочито је раширено, те има и село Лахонец са преко 20 Вајда (Војвода); за тим има ту Пурића, Ћирића, Лазића, Николића, Милошића, Шкорића, Тучића и Вуковића. А у окружју Ројчиме Деметровића, Мусића, Сербака, Јурковића, Влашића и Обрановића; док је пређе било још и Дијаковића, Циковића, Гајдића, Ружића и др.

До сада се код нас држало, да су Срби почели стално насељавати ову област тек крајем 16. века, али то је као што се из горе изложенога види погрешно било. Било је то и стога, што су многи историци прелазили ћутке преко Расциана, Ускока и Пребега из 15. и 16. века у овој области, или су их тек спомињали као незнатне сеобе појединих породица, које су за Српство брзо изгубљене. Међутим, већ у другој половини 16. века, било је на Словинској Крајини неколико тисућа наших душа, чији потомци великим делом и данас тамо живе као православни Срби. шта више, ти Срби имали су већ онда и врло видну улогу на тој Крајини, када је надвојвода Карло јуна 1576. г. упозорио земаљску штајерску Управу, да већина војвода на Словинској Крајини није римокатоличке него православне вере (nit Christen, sondern Usskokhen).

А што је ова група српских насеља одржала се у Православљу и Српству највише заслуга има манастир Лепавина који је од првих дана постао центар њихова црквено-народног живота. Њега су, по свој прилици, основали калуђери наши из Србије и Херцеговине, који с народом ускочише око 1530. и 1538.—9. г. прво у Жумберак и Крањску, а нешто доцније спустише се и у ову област, да народу своме буду свећеници и учитељи. Хроника манастирска бележи почетак манастира овог у 1555. г., а већ две године доцније (августа 1557.) напали су га и поробили Турци, исекавши на комадиће четворицу од шест калуђера…

– Калуђерима притекли су доцније у помоћ и мирски свећеници, који су с новим миграцијама народа нашег овамо прелазили; а крајем 1595. г. прешао је к њима и сам владика Василије из манастира Ремете (Ораховице) у доњој Славонији. Тако су она насеља наша добила још јачи ослонац, да се и у овој, дотле искључиво римокатоличкој, области одрже стално као православни Срби. Бивало је истина и сада, као и после, отпадања од Православља и прелажења у римску веру, али су то чинили махом ретки појединци, који су имали амбицију да се додворе својим господарима и уживају племићска права, која они или преци њихови за крваве заслуге добише.

Међутим, бивало је у исто доба много случајева, да су појединци и сва јуначким делима крваво стечена племићска права и прерогатива радије напуштали него што би се Православља одрекли. Поред осталих такови беху знамените војводе српске: Хрговићи, Пејашиновићи, Вуковићи, Нанићи и др. За то су њихови потомци и данас сељаци с пергаментским племићским дипломама, на којима је жупанијска власт ондашњег времена прибележила клаузулу, да ће та права тек онда вредети, када власници диплома докажу, да су се сјединили с Римском Црквом; док у исто време једна грана поримокатоличених Драшковића, Кукуљевића, Ожеговића, Сладојевића и др. уврштује се постепено у грофове, бароне и другу властелу хрватску…

Порекло породица

Само за неколико десетина већином старих војводских породица може се, на основу историјских докумената, поуздано одредити датум појаве њихове у овој области; а за остале многобројне породице постоје тек мање или више вероватне претпоставке. Још слабије стојимо с одређењем порекла појединих породица наших, — јер извештаји историјских докумената за овај период махом само сумарно означују: Турску, Србију или Маћедонију, као првобитне области досељеника; или, што је још чешће, спомињу само главну и последњу прелазну област миграција.

А традиција о томе скоро сасвим избледела је у народа овог, чији су преци готово 400 година ратовали по разним европскнм бојиштима, те преживели врло много бурних догађаја, који су из свести потомака потисли и избрисали далека времена сеобе са Балканског Полуострва. Зато само неке породице наводе: Србију, Босну и Херцеговину, као своју стару домовину, па и то не свагда поуздано.

А већина не сећа се ни имена прве постојбине своје, него тек које прелазне области, те веле да су пореклом Мутлаци (Морлаци из северне Далмације и околине), Чабрајци (из западне Босне), Крањци, Жумберчани и др. Ну највише их има који ни то незнају, те на питање одкуда и када су им стари доселили, просто одговарају да су овде: „од замана (!), од старе пунте (буне), од како се селење заподјело, незна се томе паметара” или „никада нико чуо није да смо одкуда доселили”; док опет други веле, да су ту: „стародобни, старовјерци, старунци, домородци” ит. д. Врло су ретки који знају бар нешто више рећи, као на пр. осамдесетгодишњи старац Саво Длака из засеока Липовчана у брдима код Подгорца.

Он ми је између осталога рекао, да су његови стари казивали му, да су њихови преци и већина српских подгорачких породица доселили овамо „из Србије за турскога рата, када је Турчин земљу нашу заробио и Турци напајали коње из наших путијера….”

Због тако оскудних непосредних података о пореклу наших најстаријих породица у овоме крају, морао сам с нарочитом пажњом обратити се и свима посредним подацима, те брижљиво испитивати не само антропогеографске и етнографске особине њихове, него и многе друге околности. — Таковим радом дошао сам до знатнога броја врло поузданих индикација за порекло већине породица; а резултате тога истраживања могу овде изнети само у неколико кратких цртица.

*Главне прелазне области ових најстаријих до данас очуваних насеља наших беху у првом реду Крањска и Жумберак, те Сењска и Бихићка Крајина, а за тим Морлачка или северна Далмација с околином, те западна Босна, Славонија, Угарска и штајерска. Првих пет области дале су готово две трећине целога нашега становништва у овоме крају.

Осим историјских докумената и традиције, потврђује нам то још и велики број истих породичних презимена овде и онде, као и имена многих села и заселака, која су постала од старих породичних презимена, те готово исте физичке, дијалектичке и друге етничке особине. Босна, Славонија и Угарска дадоше нам тада само мали број породица; јер западни делови њихови нису у ово доба тако густо насељени били православним Србима, као што је то било на свршетку овога периода, крајем 16. века, — када управо из тих области отпочињу главне миграције и чине нови период у насељавању Срба по овој области…

А Штајерска послужила је у ово доба, само неколико деценија, као привремено склониште већином одличних војводских породица српских.

Исто тако доста поуздано можемо утврдити, за велики број ових најстаријих породица наших, и стару балканску постојбину њихову. Већи део, наиме, води порекло своје из Старе Србије и Херцеговине те данашње Србије и Црне Горе, а мањи део из Босне, Маћедоније и Срема. — И то нам, у првом реду, потврђују историјски подаци и традиција, а за тим и многе друге околности.

Када су се Турци почетком 1527. почели спремати да освоје Лику и Крбаву, тада су они почели доводити и многе српске породице из источних и јужних крајева наших на Крајину Хрватску и Далматинску, да освојене земље чувају и помажу нове освајати. То су они тзв. Мартолози, турски Крајишници, за које путник Курипешић вели, да су 1530. г. долазили у Западну Босну од Београда и Смедерева. Њих је, по свој прилици, први повео овамо турски заповедник тих градова Мухамед Јахиоглија, када је, у друштву са Ахметом Шибеничанином и Усрефом Врхбосанским, пошао да осваја Удбину и друге градове Хрватске.

Слично је бивало, готово у исто време, и на Словинској Крајини, где су 1540. заробили неколико мартолоза и њиховог вођу, харамбашу Вука Велимировића, за кога се вели да је члан једне од најодличнијих породица из Србије (ex regno Rasciae); а 1546. г. преместили су Турци у Воћин дотадашњег заповедника пожешког Вукашиновића са нарочитом задаћом, да помиче Крајину све више на запад и по њој насељује Србе…

Али, многи од ових Срба, незадовољни с Турцима, почеше убрзо напуштати турску крајину и прелазити у помоћ Хришћанима. — Прва такова знатнија миграција била је већ у септембру 1530. г. Њу су извели они Србијанци, што их је Мухамед почео доводити. Ускочили су прво у Бихаћ, а онда одмах у Крањску и Жумберак, да се нешто доцније многи од њих спусте и на Словинску Крајину наше области. А да су то заиста били Срби из данашње Србије уверава нас, поред осталога, и то, што се на пр. село Бадовинци [Ово је име по свој прилици францускога порекла – У 12. в, носили су име Балдуин петоро јерусалимских краљева, а у 13. веку два латинска цара у Цариграду: те је то име морало бити популарно и међу нашим прецима, када се у више листина наших и неколико Срба од 13.—14. в. назива тим именом.

Лако је могуће, да су наши стари доба тога давали деци својој име чувенога освајача Цариграда Балдуина грофа Фландријскога, као што су и у наше дане неки наши очеви у Бачкој давали својој деци име Штесл, онда славног браниоца Порт-Артура. Доцније је име Балдуин претрпело код нас промену у Балдовин и Бадовин, што се такође из листина види, те се у презнмену Бадовинац и именима поменутих села до данас сачувало.] налази само у старом Жумберачком окружју и у окружју шабачком, а у нашој области неколико породица носи то име као презиме; исто тако у Жумберку и код нас има много породица с презименом Рањиловић или Храниловић, а у Београдском округу налази се село Раниловићи; док нас породично презиме и име засеока Балабани подсећа на земљиште Балабановац код села Сланаца близу Београда итд.

Ну, и из других крајева Србије има у овој области знатан број породица. Тако су на пр. Бубановићи, Грубачи, Грубачевићи и др. од Темнића; Бељаци, Богавци, Гвозденовићи, Богојевићи и др, од Ибра; Селаковићи, Штрбци, Чавићи и др. од Старога Влаха; Витановићи, Клисурићи, Кесерићи, Кесерини и др. од Пољанице, где се и данас, поред горске косе Витановице, налазе и оранице Витановац и Клисура, као и село са најстаријим тамошњим племеном Кесерци. — А то нам донекле потврђују и неке старе рукописне и штампане књиге из манастира Сарандапора (Осогова) и села Петнице (ниже Чачка, писана 1488. г.), те манастира: Чокешине, Боговађе и Радовакшчице, које се налазе у манастиру Лепавини и другим црквама ове области.

На сличан начин сазнали смо за порекло многих породица и из других области наших Балканскога Полуострва, проверавајући ресултате и соматолошким особинама тих породица.

Тако су на пр. из Старе Србије пореклом: Шиљци, Црљенице, Брњице, Грбе, Грбићи, Жиле, Длаке, Шарци, Рончевићи, Страинићи, Драгаши, Драгашевићи и др. од Новопазарског Санџака: Куштрићи, Мирићи, Кодићи и др. са Косова: Корше, Горановићи, Рајнићи, Недићи и др. од Метохије, шара и Подримља.

Из Маћедоније су: Смољанци и Смољановићи, за које традиција вели да су из Грчке; па Седрамци, Кировићи, Димићи, Заке, Авировићи (по традицији из Казанлука), Пандовићи, шовићи, Комленци, Комленовићи, Шешићи (од Велеса) и др.

Из Херцеговине су: Љубишићи, Комадине, Оџићи, Радмиловићи, Раићи, Рађе, Ћаћуге и др. од Билећких Рудина; Вранковићи, Ратковићи, Почуче, Инићи и др. од шуме, Површа, Зубаца итд., те: Божовићи, Вујичићи, Кукићи, Мандићи, Њежићи, Радошевићи, Добренићи, Ковачевићи, Вујановићи, Саболовићи, Стојнићи, Вукмирићи, Домазети и др. који овде славе Св. Саву као Крсно Име своје. — зато сам у овој области нашао, поред неколико рукописних књига, и три књиге гораждских и дванаест милешевских издања.

Из Црне Горе су: Бајчете, Ждрале, Обрадовићи, Бањани, и др. од Бањана; Балоте, Зорићи, Ракетићи, Дробњаци и др. од Дробњака; Басташићи, Девићи, Мургаши и др. од Васојевића; Коруге, Пурићи и др. од Колашина; Брдари, Проје, Кљајићи и др. од Бјелопавлића; Хераци, Хераковићи и др. од Његуша; те Мартиновићи, Радичевићи, Ђурашевићи, Хасановићи (од Роваца), Додоши и др. А из тих југозападних крајева наших јесу и Бани, Кобасице, Олује, Карари и др., којих и данас још има по Боци и Далмацији; као и: Јагодићи, Даниловићи, Дукићи, Чавчићи, Ђуричићи и др., који славе Св. Стефана Дечанског (Мратин-дан), те Бакићи и Утјешеновићи, који славе Св. Срђа као Крсно Име своје. — Стога сам и нашао по овоме крају, поред рукописних књига (из Слатине од Бјелопавлића једна) и седам комада скадарског, а једну цетињског издања богослужбених књига….

Понешто породица води своје порекло и из Арбаније, као на пр.: Лемићи, Лекићи, Магоши, Маговци, Пелеши, Ђинђићи, Добрићи (пређе Добре из Мускопоља) и др.

Из Босне су: Сировице од Дервенте, Хрговићи од Маглаја, Кокири од Прњавора, Годечи, Добринићи, Славујевићи и др. од Сарајева, те Шамићи, Соколовићи, Козарци, Змијанци, Усорци, Прусци, Купрешани и др.

Најпосле има нешто породица из Срема, као на пр. Сакуљи (Сакуле, старо пусто село код Земуна и Сакуље село код Смедерева), Тандаре, Тандарићи и др. — Они су основали и село Срем близу манастира Лепавине, где је још у почетку 18. в. живела једна породица с презименом Сремац….

Тако смо у главним потезима изнели прегледну слику најстаријих насеља наших у данашњој северној Хрватској. — И као што смо видели та су насеља завршена у главном већ крајем 16. века, али је бивало знатних прилива нових миграција и у почетку 17. века, док су доцније придолазиле само поједине породице и то махом преко Туропоља и Загорја из Далмације, Лике, Крбаве и Баније. Па и данас непрестано трају те мале миграције. Ну поред Личана, којих сваке године досели се по неколико породица, од новијега времена долазе овамо и Бугари и Маћедонци. Први су већином од Видина и баве се баштованством, а други од Охрида, те су махом лебари и алваџије. Маћедонци ови увек веле да су Срби; а једни и други жене се овде Српкињама, те су већ основали и неколико нових српских породица.

Беловар је средиште трговине за овај крај, па се у новије доба населило у њега и неколико младих трговаца, већином из Баната (од Вршца); а од последњих неколико година интернирани су у њему и неки војни бегунци из Србије, од којих су неки и са породицама дошли, или се овде поженили и стално настанили у овоме крају.

ИЗВОР: Радослав М. Грујић, ГЛАСНИК СРПСКОГ ГЕОГРАФСКОГ ДРУШТВА, Година 1. (септембар 1912.), Свеска 2.

 

 

Наредни чланак:
Претходни чланак:

Коментари (40)

Одговорите

40 коментара

  1. 19. мај 2012. у 22:01

    Sarko

    Odavno nisam procitao tako lep l kratak opsiriniji opis srpsko stanovnistva. Nisam do sada cuo za akademika Grujica, vidi se iz teksta da je bio vrhunski Akademik.

    Одговори

  2. 4. септембар 2017. у 17:53

    vojislav ananić

    ИСТОРИЈА СРБА У СЛАВОНИЈИ
    Преузето из књиге:
    “СПОМЕНИЦА О СРПСКОМ ПРАВОСЛАВНОМ ВЛАДИЧАНСТВУ ПАКРАЧКОМ”

    Територија

    Међу епископијама бивше карловачке митрополије пакрачка епархија је заузимала готово централни географски положај. А данас у великој српској патријаршији која, с малим изузетком, обухвата сав српски православни народ, она се налази на сјеверо-западној периферији. Њена област наиме, пружа се преко цијеле територије између Саве и Драве. Те велике ријеке наше чине уједно јужну и сјеверну границу њену. На западу она граничи са Штајерском, у данашњој дравској бановини, коју од сјеверне Хрватске дијеле ријека Сутла и гора Мацељ. На истоку јој је граница сремска област дринске бановине и осечки срез савске бановине. У ранија времена, током прве половине 18. вијека и тај је срез у више махова, под именом Осечко поље, био у саставу пакрачке епархије и сачињавао је посебан протопопијат или екзархат. Од 1759. године он је стално у границама карловачке архидијецезе.
    Политички, цјелокупна област пакрачке епархије налази се у савској бановини и захвата готово сав њен сјеверни и источни дио. Сав тај крај између Саве и Драве називан је, у средњем вијеку и касније, по народном изговору Словинијом; Нијемци, који су Словене називали Виндима, дали су јој име Виндишленд а Мађари и други, у латински писаним документима и књигама, називали су је свагда Сцлавонија. Овај задњи облик имена превладао је и очувао се до данас у имену Славонија за њен источни крај – од рјечице Илове на западу до ушћа Драве у Дунав и Босне у Саву на истоку; или тачније од источних граница бивше бјеловарско-крижевачке жупаније до западних међа раније сремске жупаније. То је област данашње Славоније, која је све до половине 18. вијека управо до 1746. године до тзв. инкорпорације и обнављања старе пошежке и вировитичке жупаније – названа обично Доњом Славонијом, за разлику од Горње Славоније, данашње сјеверне Хрватске од рјечице Илове до Сутле. Главни политички и културни центри Горње Славоније били су тада, поред Сиска и Загреба – Крижевци, Копривница и Вараждин; а у Доњој Славонији поред Вировитице и Пожеге – Осијек, Брод и Пакрац. У другој половини 16. и током 17. вијека називана је Доња Славонија још и турском Славонијом, а горња аустријском или хрватском Славонијом.
    Турске провале у 15. и 16. вијеку учиниле су да многи Хрвати из Лике, Крбаве, Приморја и сјеверне Далмације стално се уклањали са свог огњишта и настањивали по области Горње Славоније. Тако се етничка граница Хрватске постепено дизала од Купе, гдје је првобитно била, све више на сјевер према Драви. Загреб је ускоро постао центар нове етничке Хрватске; док су Крижевци, Копривница и Вараждин, чију су област од 1540. године почели знатно насељавати и многобројни Срби, још дуго послије тога, готово читава два вијека, били носиоци старога Словинства. Јер када је 1542. године цијела Доња Славонија, са Пожегом, Пакрацом и Вировитицом, дефинитивно пала у турске руке, да под њиховом влашћу остане пуних 150 година, Аустрија је у Горњој Славонији помоћу српских ускока основала словинску крајину, као и хрватску крајину у приморским областима старе Хрватске, за одбрану Словиније и Хрватске а с њима и сусједних насљедних аустријских земаља, од Турака. Та крајина названа је касније у 17. вијеку Вараждинским генералатом; а у половини 18. вијека премјештен јој је центар из Вараждина у новоосновани град Бјеловар, који ускоро постаје средиште политичког, просвјетног и културног живота уопште, готово цијеле старе Горње Словиније, данашње сјеверне Хрватске.
    Када је карловачким миром 1699. године и Доња Славонија поново ушла у састав Аустро-угарске монархије, одмах су представници разних државних, а нарочито политичких власти, почели све чешће да идентификују стару Словинску крајину или Вараждински генералат са Хрватском, називајући Славонијом само новозадобијену Доњу Славонију. Тако је постепено током 18. вијека, коначно се утврдило име Хрватска и за цијелу област раније Горње Славоније; те пакрачка епархија данас обухвата, углавном, сву Славонију и Хрватску између Саве и Драве.
    Народ пак од памтивијека па до прве половине 19. вијека, када је почела снажнија акција систематског школског образовања и народних маса у националном хрватском духу, називао је свагда цијелу горњу Славонију, потоњу бјеловарско-крижевачку и вараждинску жупанију, Словинијом, а себе Словинцима; док су сусједни Штајерци и други околни народи, нарочито западном дијелу њеном – Загорју и Пригорју, дали име Безјачка а народу Безјаки или Безјаци слично Шијачкој и Шијацима око Пожеге у Доњој Славонији. Међутим, када су Срби населили центар Горње Славоније, добила је она још једно ново име – Вретанија, што је идентично са Бретанија или Британија како се у канцеларији пећких патријарха, према старој црквеној традицији, назвала територија нове српске православне црквене организације, Ускочке или Марчанске епархије, на крајњим сјеверозападним етничким границама српскога народа и православља. То име за ову област доста често су употребљавали наши црквени представници и по њима молдавски владари у својим списима од 1609. до 1704. године, а и српски сликари тога времена на иконостасима и антиминсима по тој области; док су у исто доба и још нешто касније, до половине 18. вијека, руски владари и црквени представници редовно и ову област, као и Доњу Славонију, називали “српском земљом.”
    Расциом или Србијом називан је у 16. и 17. вијеку знатан дио данашње Славоније и на разним европским географским картама тога доба, а нарочито крајеви око Брода, Пожеге и Валпова, у вези са многобројним насељеним Србима по њој и са задњим српским деспотима из породице Бериславића, који су имали знатне властеоске посједе по Славонији, са центром у Броду на Сави. А Турци су сав планински крај између Пожеге и Пакраца до Илове, тзв. Забрђе, назвали Малом Влашком или Малом Србијом, јер су тај најистакнутији дио своје крајине према аустријској граници населили самим православним Србима – око утврђених градова, који су бранили непријатељу приступ у Пожешко поље као средиште церничког или славонског санџака.
    Географски састав пакрачке епархије сачињавају простране алувијалне равнице око Саве и Драве, између којих се, средином територија, дижу брежуљци и горски ланци, који се пружају од Мацељ Горе, са Штајерске границе, у правцу запад-исток, готово непрекидно до Ђакова. Западни дио овог горског ланца обухвата брежуљкаста Било Гора, која се пружа од Калничке Горе, више Крижеваца и Копривнице, са највишим врхом Ријека (307 м), уздуж Подравине према Вировитици и Слатини; а јужно од ње потпуно осамљена лежи, према Посавини, Мославачка Гора (Горња хумка 489 м). Други, источни дио овог горског ланца пружа се средином данашње Славоније од Илове према Срему. То је Пожешко Горје, чији су саставни дијелови: Пакрачка Гора (Кик 717 м), Дујанова Коса (Црни Врх 865 м), Папук (953 м), Крндија (491 м), Диљ Гора (Млакино Брдо 471 м), Пожешка Гора (Максимов храст 616 м) и Псуњ (Брезово поље 984 м). Сва ова брда и брежуљци , углавном, обрасли су лијепим шумама; а културе и људска насеља, по правилу, не продиру на веће висине од 300 м, врло ријетко до 350 и 400 м.

    Српска насеља по Славонији

    Славонија као и Хрватска није трпјела у својим областима никакве друге вјере, сем римокатоличке; па је то и нарочитим законским чланцима утврђено у доба реформације, почетком 16. вијека. Стога је Славонија све до провале Турака потпуно римокатоличка била; иако су по гдје-гдје, а нарочито у пожешким горама, одржавали се потајно још понеки ројеви босанских Богумила.
    Прве колоније православних Срба у Горњој Славонији познате су нам већ из прве половине 15. вијека. То су били Срби (Расциани), које је довео као војничку посаду хрватско-славонски бан Урлих гроф Цељски, пошто се у прољеће 1434. године оженио са Катарином (Катакузином), ћерком српског деспота Ђурђа Бранковића Смедеревца. Та посада је смјештена била у Цељскове градове: Медведград код Загреба, Раковац код Врбовца, велики и мали Калник код Крижеваца и у Копривницу; а остала је у тим градовима и послије убиства Урлихова (1456. године), те је кастелан Катаринин у Медведграду и жупан загребачког поља био Србин из деспотовине – властелин Богавац Милаковић. У оба калника заповједао је Павле Микшић, са својим Србијанцима, докле год удовица Урлихова, Катарина Бранковићева, није те градове уступила другима. Број српских војника по тим славонским градовима морао је бити прилично велик, када су старјешине њихове имале значајан утицај и на околину. О томе нас увјерава и једно писмо угарског краља Владислава из 1447. године свима Србима (Расциани) по поменутим градовима: да не узнемиравају грађане и сељане разним теретима и кметским работама…
    Нема сумње да је већина тих српских војника која је овамо по свој прилици нежењена дошла, овдје се поженила и засновала породице које су се ту и по околним селима стално настаниле. Зато се од тог доба и помињу око тих градова многи одлични становници са карактеристичним српским презименима, као што су нпр. Бабини, Банковићи, Борићи, Вучићи, Добренићи, Југовићи, Недељковићи, Милићевићи, Обрадовићи, Познановићи, Радиновићи, Станчићи и др.
    Када су у другој половини 15. вијека попадале једна за другом у турске руке све српске државе и државице на Балкану, тада је све више одличних Срба повећавало властеоске и друге редове народне у Славонији, као и у Хрватској. Ови Срби брзо су измјенили своју православну или богумилску вјеру са римокатоличком вјером земље у коју су дошли; па су полагано етнички се изједначили са старосједиоцима тих земаља – са Славонцима и Хрватима – утичући све јаче не само на дијалект него и на обичаје њихове.
    Цељске Србе из Србије, који су се такође поримокатоличили, појачале су крајем 15 вијека (између 1467. и 1470.) нове српске насеобине из Босне и Херцеговине са војводом Владиславом Херцеговићем, сином оснивача Херцеговине херцега Стјепана Вукчића Косаче. Он је добио у Горњој и Доњој Славонији знатна властеоска добра, а нарочито Велики и Мали Калник више Крижеваца. Касније, 1537. године, овај град је одузет од његовог потомка Николе Валшиног Херцеговића, кога и краљевске књиге називају Србином (Расцианус), јер је пристао уз Запољу, противника Фердинандова. Изгледа да је ово херцеговачко насеље које је такође махом римску вјеру примило, имало тада у томе крају и извјесну своју црквену организацију, пошто се 1514. године помиње Владислав, херцег од светог Саве као старјешина (праепоситус) цркве свете Богородице код данашњег села Глоговнице под Калником. Као сусједи његова винограда помињу се опет готово сами Срби Херцеговци: Братић, Косић, Брдарић, Мартиновић и др. док се у оближњем селу Потоку, поред Филиповића, Лукачића и др., већ 1498. и 1509. године помињу Јован Сербљин и Ђорђе Орешковић, за кога се такође наглашава да је Србин, са додатком трацз, чему је синоним Рац или Рашанин. Врло је вјероватно да потомци Јована Сербљина и данас живе у породици хрватских сеоских племића Сербљиновића, који поред Љубића, Петровића, Салаића и др. станују, као римокатолици, у сусједном селу Св. Јелена Корушка код Крижеваца.
    У Доњој Славонији морало је у 15. и 16. вијеку до њеног коначног пада под Турке (1543), још и више бити појединих српских колонија, које су такође без православне црквене организације ускоро примиле римокатоличку вјеру и етнички се стопиле са старосједиоцима Словинцима. Таквих колонија несумњиво је било и на великим имањима српског деспота Вука Гргуревића, познатог јунака змај-огњеног Вука, када је он 1469. године добио од краља Матије Корвина град Белу Стену, јужно од Пакраца, и Тотушевину са преко 100 села – дакле, сву Посавину од Сиска до Старе Градишке.
    Исти краљ наиме, молио је у једном писму арагонског кардинала, да посредује код папе за дозволу да и он може као што чине Турци, из турских земаља силом изводити народ и насељавати га по опустјелим областима; а из једног другог његовог писма од 12. јануара 1483. године, сазнајемо да је само за посљедње четири године (1479-1483) успио да пресели у јужну Угарску и Славонију већ око 200,000 Срба из Турске. Када је пак почетком 16. вијека знаменита славонска властеоска породица Бериславића, женидбом Иваниша са Јеленом, удовицом посљедњег деспота из династије Бранковића (Јована † 1502) добила достојанство српских деспота (1504) врло је вјероватно да су и они на своја славонска имања, са центром у Броду на Сави, насељавали Србе који су пред инвазијом турском, нарочито послије пада Београда и Купинова у турске руке 1521. године, морали напуштати своја села и имања по сјеверној Србији и Срему. Све је то у још јачој мјери морало бити у доба и послије мохачке битке 1526. године када је деспот Стефан Бериславић од краља одређен био да штити Пожегу од турских пљачкашких чета.
    Тада је већ цио тај крај називан Расциом (Србијом). Тако се нпр. у једном писму из 1529. године каже: да је Марија, ћерка посљедњег деспота Јована Бранковића, удовица Фердинанда Франкопана, послије мужевљеве смрти отишла ин Расциа – својој мајци Јелени и браћи по матери српском (рашком) деспоту Стефану и Николи од Брода.
    И у славонској Подравини срећу се српске колоније у то доба. Прве вијести о Србима у томе крају имамо из 1494. и 1495. године, када су српски деспоти Ђорђе (потоњи владика Св. Максим) и Јован Бранковић освојили лијепи град Ораховицу од херцега Ловре илочкога. Нешто касније, у том крају јавља се још један потоњи светитељ српске цркве – Стеван Шкиљановић. Он је у то доба био кастелан Новиграда, намјесник и управник свих градова Владислава Мореа, најбогатијег властелина у Славонији, коме је Магдалена Ораховичка, удовица херцега Ловре илочкога, донијела у мираз Ораховицу и многа друга имања. Шкиљановићу је краљ Фердинанд 23. новембра 1527. године даровао властелинства Михољанец и Глоговницу, која су раније припадала Балши Херцеговићу, унуку херцега Стјепана. Сачувано је неколико писама Шкиљановићевих од 1530-1535 из града Ораховице у коме је 1530 и 1531 чувана и породица са свим драгоцјеностима Радослава Челника, у народној пјесми опјеваног сремског војводе Рајка, када се он морао пред Турцима у Славонију уклонити, да се касније настани у Ђуру код Павла Бакића. С њима, а наравно и раније и касније прешло је у тај крај Подравине врло много Срба из Срема; јер главни аустријски вођа Кацианер полазећи 1537. године из Горње Славоније против Турака код Осијека, пише у свом извјештају: како се његови официри надају да ће ондје добро проћи ein voll Land, die Rätzen njarden uns genug zuführen, auch noch zu uns fallen. А тако је по свој прилици остало и кроз цио 15. вијек, када је на једној карти Угарске коју је 1572. године у Амстердаму издао др. Волфганг Ланц, цио крај од Валпова и Ђакова на исток означен је као Расциа.
    Послије несретне битке код Горјана, недалеко од Ђакова, у којој је погинуо посљедњи српски деспот Павле Бакић 9. октобра 1537. године бранећи храбро Славонију, налазио се на најизложенијем мјесту према Турцима, у Валпову на Драви, као заповједник града поменути Стефан Шкиљановић. Његов посљедњи извјештај од 18. јуна 1540. године гласи: да су се Турци под заповједништвом првога пожешког санџак-бега Арслана упутили према Драви. Стефан се затим повукао у Шиклош у Барању гдје је ускоро умро. Тамо је послије 1543. године када су Турци и Шиклош освојили, нађено цјелокупно његово тијело у гробу и он је проглашен светитељем. Црква га слави 4. октобра. Он је дакле посљедњи бранилац славонске Подравине. Послије његове смрти она је убрзо дефинитивно пала под Турке (Валпово 1543, а Вировитица 1552), као што је и славонска посавина, убрзо послије погибије предзадњег српског деспота Стефана Бериславића (1535), коначно дошла под власт турску (Брод и Пожега 1536, Пакрац 1542, а Бела Стена 1543). Тако је цијела Доња Славонија још прије половине 16. вијека постала турским пашалуком, са сједиштем санџак-бега или паше у Пожеги.
    Горња Славонија је и раније у неколико махова паљена и пљачкана од Турака, а сада је отпочело систематско пустошење цијеле те области са три стране: из Босне и Хрватске, из Доње Славоније и из југозападне Угарске. Прва на ударцу била је стара крижевачка жупанија. И она већ 1543. године броји само 1501 дом способан за опорезовање према ранијих 12,000 таквих домова; а све три жупаније ове области (Загребачка, Вараждинска и Крижевачка) имале су тада заједно тек 10,645 домова. Када је затим 1552. године пала Вировитица, па чак и Чазма, у турске руке, провале турских разбојника и војске учестале су још више, те је такав страх завладао међу словинским кметовима да су многи све напуштали и бјежали у сјеверозападну Угарску, Штајерску и Аустрију; а од оних што осташе многи су се добровољно предавали (отуд тзв. предавци) Турцима и плаћали двоструки данак (Аустрији и Турској), само да би поштеђени били од паљења и робљења. На тај начин већ за једну деценију пала је порезна снага цијеле Горње Славоније испод половине тако да су све три жупаније 1554. године имале свега тек 4,657 домова, од којих је крижевачкој жупанији припадало само 376 домова. Тако је страшна била катастрофа ове лијепе и доста плодне земље. На срећу, посљедња јача пустошења турска била су од 1591-1593. године када је Хасан паша босански попалио око 26 хрватско-славонских кастела и градова и одвео у ропство на Балкан око 35,000 душа. Од тада је турска сила тргла назад и могло се размишљати о регенерацији опустошених области.
    Проблем насељавања опустошених крајева Турци су рјешавали на тај начин што су се залијетали, често и врло дубоко, у сусједне земље, па одатле силом одводили на хиљаде становника и насељавали их по својим спахилуцима у унутрашњости свога царства; а када би успјели да освоје коју сусједну област и помакну границе своје државе напријед, онда су на опустошена огњишта избјеглих или у ропство одведених становника, доводили силом или уз обећање знатних повластица, своје старе поданике из унутрашњих области. При том су, рачунајући на антагонизам између православних и католика, ради ранијих покушаја насилног спровођења уније, нарочито настојали да њихове крајине према римокатоличким државама буду настањене православним Србима или муслиманима. Тако су учинили одмах по освајању Босне према Хрватској и Далмацији, а потом и у Доњој Славонији, по њеном западном планинском дијелу, нарочито више ријечице Илове према Горњој Славонији. У том планинском крају гдје су били најзначајнији погранични градови или кастели, ранији дворови славонске властеле као што су: Бела Стена, Пакрац, Чакловац, Сирач, Ступчаница, Добра Кућа и високо у планини на путу Пакрац – Пожега, тврди Каменград или Каменско (612 м), Турци су одмах по освајању тих градова, по околним селима населили готово искључиво саме православне Србе. Једини изузетак чинила су два села у близини Пакраца – Бадљевина, која је за вријеме Турака имала само 4 римокатоличке куће, и Дереза, која је раније опустјела и тек 1657. године поново насељена са 16 српских православних и 5 римокатоличких кућа, по свој прилици доведених из Босне. Цио тај западни дио Доње Славоније, од Пакраца до пожешког поља и од суботског града с југа до близу Воћина на сјевер, народ је називао Забрђем а Турци су га назвали Малом Влашком и подијелили на пет војводина.
    По градовима и замцима становали су само Турци, а тек изузетно пуштана је и по која српска породица у подграђе или варош под градом. Тако је нпр. у варошу сирачком, поред 40 турских кућа било и 10 српских домова пред ослобађање Славоније крајем 17. вијека. Сви Срби у Малој Влашкој и воћинској нахији као и један дио српских породица у Југовом (Борово-Слатина) и пожешком пољу, нису сматрани као кметови него као нарочита врста војника – као крајишници или мартолози. Њихова је дужност била да стражаре на Илови и по другим мјестима према вараждинском генералату, и да учествују не само у одбрани своје крајине, него и у свима походима турских чета и војске у сусједне непријатељске области; па су зато од свих кметских работа и давања ослобођени били. Шта више, и многе српске породице по ораховичкој нахији и Ђаковштини ослобођене су биле од кметских работа, јер су вршиле стражарске дужности по друмовима и шумама или пандурске службе по спахијским селима. Крајишници су имали и своју специјалну народну војничку организацију, на челу са војводама, агама, јусбашама и одабашама, бешлибашама, харамбашама и кнезовима. А изгледа да је бар за Малу Влашку постојао и један главни војвода над пет осталих војвода.
    На сличан начин као Турци, одмах је и Аустрија настојала да осигура своју крајину у Горњој Славонији. О томе се нарочито бринула штајерска властела, којој је послије пада Славоније у првом реду пријетила опасност. И већ послије тешког пораза Кацианерова, 1537. године код Горјана, почело се одмах радити на оснивању плаћеничких крајишких чета, које ће бар разним разбојничким турским четама спрјечавати дубље продирање у ову област. Али главни војни заповједник Ханс Унгнад, коме је та организација 1540. године повјерена била, брзо се увјери да се при томе послу не може много ослонити на домаће словинске и хрватске кметове. Стога је он обавијестио сталеже штајерске да ти људи нису дорасли за борбу с Турцима, па би требало да неко и њих брани; јер: они су навикли само да служе око столова својих господара и пуне подруме и кошеве њихове. Зато предлаже: да се мјесто њих набаве ваљане плаћеничке чете Нијемаца и особито Срба, који већ од прије десетак година у знатном броју ускачу из Турске у сењско приморје, Жумберак и Крањску те врло успјешно врше војну службу на оној крајини. Штајерци одмах усвоје овај приједлог и већ исте године отпоче систематско насељавање српских ускока по Горњој Славонији.
    Почетак је учињен са српским ускоцима из Крањске и Жумберка већ марта 1540, а затим маја 1542, када је у крајинску службу узето 400 Срба под управом 12 народних војвода. Ови крајишници размјештени су по тадашњој словинској крајини између градова Копривнице, Крижеваца и Иванића. Многи од њих довели су овамо и своје породице, те их смјестили по склонитим брдским и шумским мјестима у близини својих стражара; док су старјешине њихове населиле се за први мах по сусједним крајевима Штајерске. За овима одмах почеше долазити и ускоци из Доње Славоније и југозападне Угарске. Њих су у ово доба називали пребјезима, а касније Власима. Тако је већ 1543. године дошао овамо Марко Томашевић од Пожеге и Петар Беседић – Прибег, сваки са 9 оружаних момака; а из сусједне Угарске дошао је заставник Павле Бакић са својима. Нешто касније ускочише из турске Славоније и други међу којима најугледнији бијаху војвода Иван Маргетић (Расцианус) и стриц му Плавша. Иван је са својих 49 коњаника настанио се око Лудбрега, по селима данашњих српских парохија Болфана и Великог Поганца, те је дао и име селу Иванцу; а Плавша се са своја 53 пјешака населио близу Копривнице гдје се и по њему прозвало једно село – Плавшинци, главно српско село у оном крају и сједиште парохије.
    Када је међутим, почетком друге половине 16. вијека, крижевачка жупанија готово сасвим опустјела од учесталих турских провала, при чему су несумњиво много пострадали и новонасељени Срби, јавила се потреба за још већим бројем плаћених крајишника. Стога је 1555. године примљено у службу 6 нових ускочких војвода из Крањске и Жумберка, са преко 200 ускока, те се и број српских становника поново умножио у овој области. Исте године дошла је овамо из Доње Славоније једна одлична породица од 40 душа, тројице војвода браће Алексе, Дојчина и Вукмира; а 1556. године примљен је на рачун њемачких плаћеника и војвода Ратко Прибег са 43 пјешака, који се настанише око града Тополовца недалеко од Крижеваца. 1562. године дошло је у подравину, ниже Копривнице, неколико десетина српских породица од сењских ускока са 60 оружаних људи, те су послије годину дана пресељени у близину манастира Лепавине између Крижеваца и Копривнице. А 1563. године дошли су овамо, с нарочитим царским повластицама многи Срби тзв. Морлаци из сјеверне Далмације и настанили се око Глоговнице под Калником. Најзад 13. јануара 1568. године упућене су из Беча војне власти на славонску крајину, да све српске ускоке из Крањске, или бар оне који то буду хтјели, преселе у Подравину по обронцима Калничке и Билогоре, између Лудбрега, Копривнице и Ђурђевца, а нарочито око Расине; али је то наређење само дјелимично могло да се изведе.
    На тај начин већ у другој половини 16. вијека настањено је по Горњој Славонији неколико хиљада Срба са врло видном улогом у тој крајини, када је надвојвода Карло сматрао за потребно да јуна 1576. године упозори земаљску штајерску управу: како већина војвода на словинској крајини није католичке него ускочке православне вјере (nit Christen, sondern Usskokhen).
    Међутим, још знатно већи прилив српских ускока и прибјега у ову област извршен је у задњој четврти 16. вијека, а нарочито од 1507 до 1600. године. Појачању тих миграција знатно је допринјела и бручка либела од 1578. године којом је одређено да се плаћеничка војска на словинској крајини знатно повећа. Те сеобе у ово доба биле су већином из турске Славоније; а од сеоба из других крајева знатнија је само она која се збила између 1583 – 1586. године. Њу је извео војвода Петар Хасановић, када је послије неуспјелог покушаја да се ослободи Клис од Турака (1583), из средње Далмације ускочило у сењску околину а затим и даље преко 800 породица. Хасановић је са својима прешао на словинску крајину и настанио се прво око Иванић Клоштра, гдје се својим јунаштвом 1586. године одлично истакао у боју са Алибегом. Потом је примљен у крајишку службу и са својим људима и њиховим породицама, послије 1606, послат је на најизложенију крајину код града Ђурђевца у Подравини. Потомци им и данас живе у том крају, по селима парохије Мале Трешњевице, иако су само малена оаза од 750 душа међу римокатолицима.
    Јануара 1586. године Михајло барон Секељ и капетан Глобичер извели су прву знатнију сеобу из турске Славоније. Они су наиме са својим четама продрле у Малу Влашку, попалили неколико села око Сирча и довели као роба одличног српског кнеза из тога краја Ивана Пејашиновића, са преко 100 жена и дјеце. Пејашиновић се затим споразумио са аустријском војном влашћу, повратио се у свој крај 1587. године и оданде извео још 13 задружних породица са једним свештеником и много блага. Све те породице смјештене су око Копривнице и Крижеваца.
    Сеобе које је извео из турске Славоније славонски пуковник барон Херберштајн са својим капетанима Лајбахером, Грасвајном и Гласпајхом од 1597 до 1600. године још су знатније; а изведене су по споразуму са народним старјешинама. Тако је на жељу харамбаше Милије крижевачки капетан Гргур Лајбахер око 10 јуна 1597. године упао у Малу Влашку, попалио Цепидлаке, Дрежник и Кусоње те извео Милију и других 117 душа са 1,000 комада марве већином из Кусоња и Ступчанице. Те су породице насељене по Црквеној, Св. Ивану Жабном, Глоговници, Тополовцу, Градецу, Дубрави и Св. Петру Чврстецу. Сем тих, у исто вријеме стигло је још 16 Срба у Копривницу и 8 у Крижевце. Септембра 1597. године послије дугих преговора са народним изасланицима, повео је сам Херберштајн чету од 500 људи, ударио на Подравску Слатину, спалио је и извео из ње и околних мјеста 1,100 Срба са 4,000 глава марве; па је све те исељенике смјестио у Ровиште и по околним селима. С прољећа 1598. године, прешло је у двије групе око 500 душа које су већином смјештене у Великом Поганцу и околини. Августа исте године смјештено је у околини Иванића 146 новонасељених Срба; у октобру је опет прешло 500 душа и насељено око Св. Крижа; а почетком новембра упале су чете из Иванића у Турску према Пакрацу и Пожеги па отуд извели око 350 Срба са њиховим старјешинама Драгул агом и Вучић агом. У септембру 1599. године доселио је Херберштајн неколико српских породица; а 2. октобра довеле су иванићке чете 120 породица са 995 душа и око 3,000 глава стоке. Југово поље поново је опустошено када је копривнички капетан Албан Грасвајн, са својом експедицијом и помоћним четама из Лудбрега и Крижеваца 27. јануара 1600, преко Вировитице и Брезовице, поново напао Слатину коју су Турци били обновили. Том приликом поред Слатине спаљени су: Вукичица, Михољац, Миљено, Бистрица, Мединци и Речица; а све Србе из тих мјеста заједно са њиховим угледним старјешином Раосавом Цветиновићем и много блага преселили су у словинску крајину и населили око Копривнице. Истим путем нешто касније прошао је према Ораховици иванићки капетан Глајспах са помоћним четама из Крижеваца и Петриње, те је из Југова поља и ораховичке нахије извео преко 100 српских породица са 828 душа, од којих је 309 било способно за оружје.
    Из тих времена постала су села Дереза и Дерешани код Иванића по селу Дереза код Сирача; Пргомељи код Бјеловара по Пргомељима у планини између Пакраца и Пожеге; а отуд су и Шушњари недалеко од Иванића по истоименом селу код Каменске; Дејановци, Цагинци и Ширинци код Иванића по бившем селу Дејановцима и данас још постојећим Цагама и Ширинцима код Окучана; Цјепидлаке код Болча, по Цјепидлакама код Катинаца више Дарувара; Стари Батињани, данашњи Војаковац, код Крижеваца по једном од истоимених села код Пакраца и Дарувара; Боровљани код Копривнице по Борови код Вировитице, итд.
    Тада су потпуно опустјела многа српска села у Малој Влашкој, као нпр. Подборје – данашњи Дарувар и њему околна села Дољани, Миљеновац, Сређани, Карановац, Врбовац, итд., која су била подалеко од утврђених градова Сирача и Ступчанице а на главном ударцу при пролазу из Горње у Доњу Славонију. И када су турци 1660. године поново почели насељавати та села, порасла је била по њима већ велика шума те ју је требало прво окрчити.
    Пресељавање Срба из Доње у Горњу Славонију углавном је завршено већ крајем 16. вијека, те се током 17. вијека помињу само још понека пљачкања српских села на турској граници и избављање тек по неколико породица у аустријску крајину. Тако су нпр. 1602. године крајишници од Иванића продрли према турској Посавини и Цернику, попалили нека мјеста и извели нешто душа; а 1603 једна друга чета продрла је до Ораховице и спалила је; 1622 опљачкане су Цјепидлаке и Бастаји а затим и села у околини Пакраца; 1630 пљачкани су крајеви према Сирчу а 1637 изведена је једна група Срба од 150 душа из Подравине – од Рајина поља и Борове.
    Пошто је крајина у Горњој Славонији већ доста густо насељена била, аустријски су цареви забранили да се без њихове нарочите дозволе не смију више Срби у ту крајину пресељавати; али како су погранични капетани према једном извјештају из 1666. године по обичају “из давних времена” добијали од сваке новодосељене куће по једнога вола или какав други дар то су они врло радо помагали све оне из турске крајине који су изразили жељу да се преселе. Тако нпр. знамо да је 1651. године уз потпору пограничног заповједника прешло 11 српских породица; а барон Галер када је у августу 1659. године сазнао да двије куће желе преселити се послао им је у помоћ чету од 100 људи да их допрати и заштити од Турака. Од свих тих сеоба најзначајнија је била она коју је 1662. године крижевачки капетан из села Подгораја. Она је бројала 38 домова који су углавном насељени по селу Подгорци више Ровишта.
    Разумије се да Турци нису скрштених руку посматрали тако тешка пљачкања и пустошења својих области, већ су настојали да опустошена села поново населе новим становницима из разних својих крајева, а нарочито из сусједне Босне, и да се освете својој бившој раји која је под заповједништвом аустријских официра сва та пљачкања и пустошења изводила. Шта више, 1621. године тражили су будимски и пожешки паша од копривничког и крижевачког капетана да им се поврате сви Срби крајишници јер су они турски поданици, па су стога пограничне страже још боље уређене и утврђене биле. Ипак су Турци успјевали чешће да провале у српска насеља, нарочито око Ровишта и одведу са собом много стоке, пастира, жена и дјеце. То је било особито од 1618 до 1648. године за вријеме аустријског тридесетогодишњег вјерског рата с протестантима, када су и многи славонски крајишници ратовали по разним далеким ратиштима те Словинска крајина није могла довољно заштићена да буде. А како су и у једној и у другој крајини, поред нешто Нијемаца и Турака били готово искључиво сами Срби, у тим честим четовањима страдало је и изгинуло много нашег народа и на аустријској и на турској страни.
    Крај томе међусобном сатирању православних Срба у Славонији за рачун другога учињен је тек миром између Аустрије и Турске у Сремским Карловцима 1699. године када је цијела Славонија, дакле цијела територија данашње пакрачке епархије, дошла под аустријску власт. У великом аустријско-турском рату од 1683 до 1699. године који је претходио карловачком миру, Горња Славонија је била поштеђена директних ратних невоља; а Доња Славонија имала је готово за сво то вријеме да подноси многе грозоте рата и скоро сви дијелови њени, сем високих планинских крајева, били су по неколико година за то вријеме готово сасвим пусти. Знатан дио народа из западне Подравине, Мале Влашке и Посавине пребјегао је већ након турског пораза код Беча 1683. године у вараждински генералат; а нарочито у доба када су Аустријанци почели Вировитицу (1684) и Осијек (1685) освајати. Неки су остајали само по годину-двије у генералату, а многи и по неколико година; док је такође било доста и таквих који се више никад нису ни вратили на своја стара огњишта. Са Турцима се у Босну повукло врло мало Срба а из Босне притицало је послије коначног ослобођења Славоније 1691. године врло много нових досељеника који су не само попунили и појачали ранија села него су и сасвим изнова населили многа стара опустошена и основали сасвим нова села, крчећи шуме за куће, поља, ливаде и винограде. Тако су нпр. Босанци већ 1692. године обновили стара опустошена села: Белановац, Суботски Град, Јагму, Жуберковац и Шаговину; 1693. Белу Стену, Лештане и Бобаре; 1699. Ловску и др.; 1695. из основа су подигли Шибовац а 1700. Уљаник; 1692. основали су Кукуњевац Срби из Хрватске, а 1700. искрчили су шуму и основали село Брестовац код Дарувара Срби из Босне, славонске Посавине и из Хрватске. Таквих примјера могло би се навести читав низ и за остале крајеве.
    О насељавању Срба из Србије директно у Славонију имамо само једну вијест која нам каже: да је ускоро послије освајања Ужица, почетком октобра 1688. године изведено око 6,000 душа из ужичке околине и са обала Мораве, те насељено по опустошеним крајевима Славоније. На основу тога и једног извјештаја из 1690. године да је у то доба генерал Капрара населио Србе у Мославини, врло је вјероватно да су ти ужичко-моравски Срби основ данашњим српским парохијама по Мославачкој гори. А да је за вријеме тога рата могло бити појединачних насеља у Славонији и из источних крајева Србије и западних дијелова Бугарске даје нам основа претпоставци и околност што се нпр. при попису становништва у Пожеги 1702. године међу осталима помињу: Пиротић и удовица Гињица Шиправчанин; а у оближњем селу Подгорју властелинства Кутјева налазио се у исто вријеме и Мато Бугаровић. Сем тога у пакрачкој епархији има и данас неколико породица које славе као крсно име св. Ђорђа Кратовца (26. маја на дан преноса његових моштију); а он је погинуо и проглашен за светитеља у Софији, гдје су га тамошњи златари први почели да славе као свога патрона.
    Када је 1702. године основан славонски генералат, почело је стално досељавање Срба и у славонску Посавину, како из вараждинског генералата тако и из Баније, Лике и Крбаве. Исти елементи уз сталан прилив Босанаца, населили су и пусте земље на обронцима Мославачке горе и Билогоре, као и сва села између њих од Бјеловара до Илове која је сада постала граница између вараждинског генералата и славонског провинцијала; а касније се та ријечица почела сматрати као међа између Хрватске, некадашње Горње Славоније и Славоније, раније Доње Славоније. Илова је уједно била и граница између раније пожешке, касније пакрачке или славонске епархије и раније Марчанске, касније северинске или хрватске епархије све до 1771. године када су се обе те епископије ујединиле у данашњу пакрачку епархију.

    Извор:”СПОМЕНИЦА О СРПСКОМ ПРАВОСЛАВНОМ ВЛАДИЧАНСТВУ ПАКРАЧКОМ” Др Радослав Грујић (Ново издање исте књиге из 1930. год.) Музеј Српске православне цркве Београд, 1996. године

    Одговори

  3. 26. март 2018. у 09:59

    Војислав Ананић

    Мало Срба зна за земљицу ВРЕТАНИЈУ, прву војну Крајину која је настала у срцу данашње Хрватске, у четвороуглу Вараждин – Загреб – Вировитица – Иванић Град. Тамо још живи нешто мало Срба по селима око манастира Марче (данас Лепавине), који су дошли махом из Србије, Херцеговине, па чак и из Македоније. Говоре штокавицом, по славонски, док Хрвати говоре кајкавски, „загорски“, „подравски“.
    „…Пределе Горњокарловачке епархије, Срби су насељавали током 15 – 18 века, а епископат им је био у манастиру Рману (Хрмањ) на ушћу Унца у Уну… У 17. веку, његовим почетком, основано је Ускочко или Марчанско владичанство. У великом Бечком рату (1683 -1699), Банија, Лика и Крбава ушле су у састав аустријске државе. Тада је за ове крајеве основана Карловачко – зринопољска епископија (1695)…“, стр. 202. „Горњокарловачка епархија је поред својих манастира имала стоосамдесет и девет храмова и пет парохија. Према пописима распростирала се над 384.494 православних Срба“, стр. 203. (Момир Јовић: Историја Срба – моја примедба)
    Но, откуда Срби тамо? Угарски краљ Матија позвао је у своје војне редове српске војнике, након пада српске деспотовине у турске руке 20. јуна 1459. године, кад је последњи српски краљ из Босне, Стефан Томашевић, предао утврђење Смедерево, чиме је нестала српска средњевековна држава. Почеле су нове сеобе народа из Србије ка западу (које су трајале током векова). Краљ Матија је 1475. године у своју личну гарду одмах ставио 5000 Срба – хусара (лаких коњаника), а у исто време Срби су већ одавно били на тлу Славоније, Пригорја, Посавине, Подравине и Билогоре. Прва година која се помиње у историјским изворима је 1424, када Катарина Бранковић („кћер деспота Ђурђа, удата за грофа Урлиха Цељског“,стр. 147. – Момир Јовић: Историја Срба – моја примедба).
    Своју нову територију Срби су назвали ВРЕТАНИЈА. У исто време, то су била врата Европе за заштиту од Турака. Ти Срби су себе називали Сербљима, Расцијанима и Власима (јер су били сточари, а тако су их и Турци називали). Између 1467 – 1470. тамо стижу нове српске породице из Босне и Херцеговине са војводом Владиславом Херцеговићем, сином оснивача Херцеговине, Стјепана Вукчића – Косаче.
    Највећу сеобу из Славоније (која је махом била српска и звали су је „Мала Влашка“, „Мала Расција“, „Рашка“), извео је војни аустријски заповедник барон Херберштајн са својим капетанима Лајсбахером, Грасвајном и Глајспахом од 1597 – 1600. године. Оне су изведене споразумно с војним старешинама Срба, које су хтеле да се боре за Хришћанство, макар то била и Аустрија. Огроман број Срба стигао је у крајеве Горње Славоније (од реке Илове до Сутле у то време) с митрополитом босанско – личким Гаврилом Предојевићем.
    Знатна сеоба за то време десила се 1688 -89. године, након освајања Ужица од стране Турака, (када је Аустрија била ушла у Србију на неко време, па опет изгубила). Одатле је изведено 6000 душа из ужичке околине и досељено у Славонију, која је опустошена Турцима. Потом је тамо дошло и 1500 Срба из Сарајева и Тузле, који нису хтели да се потурче.

    Извод из моје књиге „Куда су Ананићи ходали“

    Одговори

  4. 26. март 2018. у 11:33

    Војислав Ананић

    СИМБИОЗА ЖУМБЕРАЧКИХ УСКОКА И ЖУМБЕРКА

    Мислим да до сада изнето с једне стране омогућава, а с друге захтева да се нешто више каже о положају и специфичном односу Жумберка и жумберачкх ускока. Имам осећај да се без такве анализе не само не би потпуно разумело до сада речено већ и да би било тешко пратити оно о чему ће да буде речи у наставку, све до данашњих дана. Да ли сам ја у могућности да коректно и прихватљиво анализирам сложено стање и укажем на битна питања или да дам само повод за размишљање, скоро је свеједно. Свако ће то да доживи и разуме на свој начин.
    Пошао бих од става да је у специфичним историјским условима, вољом политике и интереса, забачени, безвредни и скоро ненасељени Жумберак препуштен посебној, различитој, непожељној и од почетка »презреној« верској и етничкој скупини названој ускоци. Од досељавања, пре скоро пет стотина година, Жумберак и његови ускоци су једно. Створена је посебна симбиоза од историјског значаја. Ускоци су Жумберку давали живот и удахнули му душу, исписивали своју и његову историју, да би га средином друге половине деветанестог века, после укидања Војне крајине, почели напуштати. Процес исељавања је при крају.
    Жумберак је, пре свега својим специфичним положајем, повратно утицао на судбину жумберачких ускока. Он је и данас ту, онакав каквим су га направили ускоци. Ускока је остало још мало, само »остаци њихових остатака«. Сутра их неће уопште бити. Живота је у Жумберку још мало, али је »ускочке душе« још увек несразмено много више. Тако ће да остане још неко време! А онда ће у Жумберак да дођу неки други људи. Који и какви? Не би било примерено да ту тему отварам на овом месту.
    Историјска димензија и значај те симбиозе садржана је у чињеници да су се, досељавањем жумберачких ускока, хришћани, припадници двеју, вештачки и вољом других подељених цркава, западне Римокатоличке и источне Српске православе цркве, те потомци припадника трију словенских, тачније јужнословенских народа, Словенаца (тада у том делу званих Крањци), Хрвата и Срба, сусрели по први пут, управо у Жумберку, након неколико векова од досељавања на Балкан. Тај сусрет и контакт је био и данас је најтешњи на два подручја: на југозападу Жумберка, на подручју хрватских села Радина вас и Дојутровица, жумберачких села Страхинићи, Данчуловићи, Кашт и Брашљевица, и словеначких села Крашњи врх и Радовица те на северо- истоку, орјентирно на подручју жумберачког села Стојдрага и суседних хрватских и словеначких села.
    Осим конфесијом и етничким пореклом, жумберачки ускоци, Хрвати и Крањци били су подељени и друштвеним положајем и статусом. Крањци и Хрвати су били кметови у класичном феудалном систему, жумберачки ускоци су били слободни војници-крајишници под војном влашћу Хабсбуршке Монархије.
    То су цивилизацијске чињенице од прворазредног значаја, које се не би смеле ниподаштавати. Историја жумберачких ускока је уствари историја тих подела и из њих произашлих супротности и начина њиховог разрешавања. Не бих могао да прихватим да тога нису свесни сви који су се озбиљно бавили жумберачким ускоцима. Нажалост, нисам ни чуо ни прочитао да је неко дошао до тог закључка и да га је јасно саопштио или написао.
    Најсличније мом размишљању нашао сам у зборнику »Жумберак – баштина и изазови будућности« (стр. 59). »Наведеним сељењима укупни састав Жумберка осјетно је промјењен. Створене су двије скупине различитих господарствених и друштвених положаја, културних традиција и вјерске припадности. Уз домаће ратарско становништво са строгим феудалним обавезама и римокатоличком вјером појавили су се сада покретни сточари другачијих обичаја, црквенообредне припадности и дијалекталних особитости, које прије свега занима војна служба примљена изравно од владара. Ове супротности трају дуго у вријеме Војне крајине јер их је омогућавао, уз остало, њезин устрој и положај унутар државе«.
    Дакле, нија баш тако како сам ја формулисао, али се види на шта се мислило. Споменуте су верске, статусне, језичке и друге разлике, али недостаје оно о етничкој различитости. Зборник је писан у Југославији, у »време братства и јединства народа и народности« па се о националним различитостима у таквим публикацијама није писало, заправо писало се у складу с тадашњом политиком, као на пример у књижици »По Жумберку и Горјанцима« где пише да »становницима Долењске, Беле крајине, Жумберка и Покупља – Словенцима, Хрватима и Србима, никада нису сметале границе, ни Купа, ни високо побрђе Горјанаца и Жумберачке горе«. Као што се види, једно и друго писање се употпуњавају, али се њихов смисао и значај, дакле различитости и супротности, губе у мору вребализма о слози и »братству и јединству«, као да је тако било одувек па и за време Хабсбуршке Монархије. А тако је требало да буде само једном, »у једној земљи у коју су многи веровали и у којој су веровали и у оно у шта стварно нису веровали«.
    Међутим, много значајније је да је пре скоро 130 година о односима, слози и неслози Хрвата, Словенаца и Срба на овим просторима, о долазећем југословенству, писао и певао већ споменути Јован Храниловић у својим »Жумберачким (ускочким) елегијама«.
    Дакле, треба бити јасан. Жумберачки ускоци нису били добродошли у Жумберак, пре свега у верском погледу као православци, у статусном погледу као слободни сељаци и војници-крајишници па тек онда као Срби у етничком погледу. Они су на новим стаништима били, остали и данас су на известан начин »страно тело«. Њхова историја је и историја промена и мењања под утицајем бурних историјских збивања и објективних околности, што је природно и неизбежно па због тога и нормално.
    Међутим, ја се не бавим толико објективним околностима, оним што је морало да буде. Заправо, то што је историјски условљено и што је »објективно морало да буде« је оквир за разматрање других, субјектиних аспекта – утицаја и притисака којима су жумберачких ускоци били изложени, с циљем да се негирају у верском и етничком погледу, да се »измени« њихово цивилизацијско порекло и биће. Како су се одражавале и разрешавале те три основне разлике и супротности, историјско је и цивилизацијско питање? Све је урађено и све се већ догодило. Ништа не можемо да променимо, али можемо и морамо да трагамо за истином. Да ли и како трагамо за истином, питање је око кога се »ломе копља«?
    Ако у фокус разматрања поставимо жумберачке ускоке и као православце, и као етничке Србе, и статусно као слободне сељаке-војнике, као субјекте, али и као објекте у »игри на вишем нивоу«, онда се поставља основно питање и проблем да ли су они у таквој ситуацији могли да осећају припадност Крањској и блискост с Крањцима или припадност Хрватској и блискост с Хрватима? Очигледно је да нису. А да ли је осећања блискости било и да ли је могла да буде јаче изражена? Одговори су потврдни. Мислим да логично следи и да су жумберачки ускоци, с обзиром на њихов тежак положај досељеника, били спремији на суживот и смањивање разлика и супротности него што су били прихваћани и него што су за то имали прилике!
    У вези с тим, треба нешто рећи о територијалној специфичности Жумберка. Наиме, Жумберак је припадао унутрашњој аустријској покрајини Крањској, а Хрватска угарском делу монархије. Између та два дела постојале су сталне трзавице и сукоби не само за време Војне крајине, до 1881, него и до пропасти Аустро-Угарске Монархије. Управо доласком жумберачких ускока питање територијалне припадности Жумберка је постало још сложеније и попримило нове конотације. Није могло да буде по оној народној и уобичајеној: »чије овце, тога и ливада«, јер »овце«, у овом случају, нису биле део ни крањског ни хрватског »стада« па им ни Крањска ни Хрватска нису биле блиске, јер нису биле нити су данас матичне државе српског народа. Њима је у почетку сасвим сигурно било свеједно коме Жумберак припада територијално, односно формалноправно, кад су и Жумберком и ускоцима ионако централизовано управљале царске војне власти.
    Сад би се опет требало вратити оним основним разликама и супротностима. Што се тиче националности, жумберачки ускоци су били аутохтони етнички Срби, у најмању рука толико национално свесни колико су тада били свесни и Хрвати, а барем мало више него што су тадашњи Крањци били Словенци. Иако се у то време питање националне припадности није постављало ни испољавало у данашњем смислу, било би погрешно прихватити тврдње да оно није било присутно и значајно. Да ли је и колико код жумберачких ускока била развијена свест о етничкој припадности и идентитету сведочи њихова свест о постојању и пропасти српске државе, свест о свом језику, начину одевања, навикама и обичајима, песмама, легендама, па и њихов физички изглед. Они су их »непогрешиво одавали« и делили од других, који су ионако сматрали да су нешто друго, боље и више вредно од жумберачких ускока.
    Међутим, однос с Крањцима и Хрватима у етничком смислу није био исти. Држава под називом Словенија тада није постојала, а већину у тадашњој и каснијој Крањској чинили су Немци. За тадашње становнике Крањске и сам Валвасор каже да су Крањци, а не Словенци, и да говоре крањски, а да се словеначки говори у Корушкој и Штајерској. Наиме, Крањска, Корушка и Штајерска су биле само »германизоване аустријске унутрашње покрајине«. А развијање националне свести од стране онога ко те поседује, тобом управља, коме си потчињен у сваком погледу, одувек је била па и данас је његова последња брига. Стога је веома верованто да су тадашњи Крањци мало знали о Србима, а ови још мање о Крањцима. Али да би ствар била још сложенија, жумберачки ускоци су у том периоду много више били у контакту с Крањцима, а и Крањци су били више »погођени и оштећени« њиховим доласком него Хрвати, с обзиром да су они морали да их приме на своју територију, а сносили су и трошкове издржавања крајишке војске.
    Основе односа с етничким Хрватима биле су у многоме другачије. Хрвати су имали своју средњовековну државу па им је и национална свест била развијенија и присутнија у свакодневном животу. Срби и Хрвати су од досељавања на Балкан били у контакту, мешали су се, сарађивали у мери да је сарадња, по мом дубоком уверењу и познавању историје, била знатно израженија него супротности и сукоби. Почев од језика, разлике међу њима биле су знатно мање и у сваком другом погледу.
    Посебно је значајно да су Срби уопште, а жумберачки ускоци посебно, били и пре досељавања у Жумберак у тесној вези с Хрватима, а понегде и помешани с њима. Већи део ускока је и дошао у Жумберак с цетинског подручја. Мислим да је најближе истини да су њихове везе и односи били толико јаки колико су им проблеми били заједнички и тешки. Уосталом, жумберачки ускоци су се делом и досељавали паралелно или заједно с Хрватиме из Босне и Хрватске, на иницијативу и уз помоћ и хрватских генерала и великаша, од којих је већина имала позитиван став, а неки и пријатељски однос према њима, као Иван Ленковић. А да су односи Срба и Хрвата у то време били блиски сведочи и чињница да су се познати хрватски војсковође и генерали Никола Јуришић и Петар Кеглевић потписивали и ћирилицом.
    Што се тиче верских разлика, жумберачки ускоци су, без иједног познатог изузетка, били припадници хришћанске православне вероисповести и Српске православне цркве. Они су најмање два века живели у јединству српске државе и Српске православне цркве. Православна црква као целина кроз Средњи век се све више децентрализовала, што је утицало и на њезину унутрашњу организацију и односе. Црква је имала власт, а после пропасти српске државе она је била и једина организација и власт, али је однос потчињености био мање изражен. Црквени великодостојници су морали да уживају поверење верника јер су их они и бирали. Како су по методу саборности бирани, тако су могли на сабору да буду и разрешни.
    Крањци и Хрвати су подједнако били под капом римског папе и његових бискупа, од којих су неки, по оном познатом слуганском и подрепашком систему, били »већи католици и од самог папе«. Уосталом, љубљански бискуп Тома Хрен, и загребачки бискупи сви редом, понашали су се као да су им православни ускоци највећи и непрестани непријатељ, чије вероисповедање треба променити и поништити. А о каквом се апсурду ради показује и чињеница да су двојица загребачких бискупа (Петар Домитровић и Петар Петретић) ни мање ни више него потомци Срба и православаца из Жумберка.
    Колико су тадашњи жумберачки ускоци били свесни свог етничког и верског порекла писао је Радослав Грујић, цитирајући хрватске историчаре Крчелића и Курипешића. Крчелић каже »да су 1530. многи српски ускоци дошли из Поуња«, а Курипешић »да је исте године у западној Босни нашао много Срба који се досељавају из Смедерева и Београда. Ти Срби, као и они у западној Босни, свјесни су свог порјекла и српског националног имена свога, јер то име на прво мјесто постављају, а онда додају како их други народи и разним другим именима називају. Шта више, нашао је код њих добро развијену и верску хришћанску свјест, јер су га ти Срби лијепо савјетовали, да буде постојан у вјери хришћанској, као и они што су постојани, поред свих невоља што их од Турака подносе, и зато морају да напуштају огњишта своја и склањају се у крајеве где мисле да ће им лакше бити«. Треба ли овоме какав коментар?
    Већ истакнути ближи општи односи и боље међусобно познавање између Срба и Хрвата и у етничком и верском погледу, него Срба и Крањаца, требало је да буде добра основа за ублажавање класичног јаза између њих, као римокатолика и православаца. Усуђујем се да кажем и да није било већ споменуте поделе у оквиру хришанства, ко зна шта би и како би било, односно како би изгледали и развијали се српско-хрватски односи у целини?
    Свакако не горе него што је било у наредном, скоро хиљадугодишњем периоду! Међутим, верске разлике у свакодневном животу мање су зависиле од схватања хришћанства и подела у оквиру хришћанства, а више од политичких интереса и тумачења верских подела у Бечу и Риму, посебно од стране регионалних цивилних феудалних и верских власти. Због тога је верски однос био од почетка заоштрен и једностран. Агресивни римокатолицизам је настојао свим средствима да »превери« и потчини православне ускоке, а они су се супротстављали агресији, колико су и док су могли.
    Што се тиче социјалног положаја и статуса, већ је речено да су Крањци и Хрвати живели у класичном и бруталном феудалном систему најстроже потчињености феудалцу, која се очитовала на сваком кораку. Властелин, поседник земљишта, поседовао је и кметове. За разлику од Крањаца и Хрвата, пропашћу српске државе је код Срба почео да се распада и класичан феудални однос. Изгубивши своју државу, а не желећи да служе турској власти, српски народ је остајао препуштен сам себи па се организовао и сналазио како је знао и умео. Срби више нису желели да им се неко наметне као власт у својству класичног властелина. Разлике међу људима су постајале мање, а међусобна зависност и везе тешње. Народ је предводио, а у том смислу и владао и управљао њиме, онај кога је народ изабрао – народне војводе, кнезови, харамбаше, попови. Њихова је одговорност била већа, а власт мања. И да су хтели, они нису могли да се издвоје од народа и наметну однос апсолутне владавине и беспоговорне потчињености.
    То су добро знали и морали су да уважавају и они који су се залагали за насељавање ускока уопште, жумберачких посебно, као и они који су им додељивали права и привилегије слободних војника и граничара. Нису Хабсбурговци из »задовољства нарушавали« феудални систем, на којем је била заснована и ширила се њихова царевина и на основу којег су и они владали око 600 година, него што су знали »с ким имају посла« и да наметање феудалног односа некоме ко се тог односа, стицајем трагичних околности, ослободио, није могуће. Дакле, битно различит социјални статус и положај релативно малобројне групе досељеника, до тада незабележен на подручју Хабсбуршке Монархије, долазио је на малом простору Жумберка до потпуног изражаја и додатно »одвајао« жумберачке ускоке и од Крањаца и Хрвата и везивао их за власт у Бечу.
    Територијална специфичност Жумберка додатно је многоструко отежавала положај жумберачких ускока између Крањаца и Хрвата. Ускоци су живели у Крањској, али су били војно организовани и ангажовани на територији Хрватске, боље речено Војне крајине и у саставу крајишке војске, у којој је било и Хрвата, тако да су и по том основу везе с Хрватима биле интензивније него с Крањцима и могле су да допринесу зближавању и брисању других разлика.
    Све већа православна и српска већина у крајишкој војсци утицала је да се Жумберчани осећају мање осамљеним, да јача њихова етничка и верска свест, као и да им је мање потребан контакт и однос и с Хрватима и Крањцима. Притом би требало имати у виду и да су само мушкарци били војници и имали контакте изван Жумберка. Жене, традиционални носиоци и стубови породице, нису имале никаквих контаката изван своје породице и села, чувале су етнички и верски идентитет свим својим бићем, а да тога нису биле ни свесне.
    Развој Војне крајине – њезино издвајање из система цивилне власти Крањске и Хрватске и потчињавање војним властима у Грацу и Бечу – додатно је јачао друштвени статус жумберачких ускока, слободних сељака и војника-крајишника, а повећавала се супротност и према Крањцима, посебно према Хрватима. Стога и није чудно што су Жумберчани, слободни сељаци и војници-крајишници, учествовали у гушењу Гупчеве буне сељака кметова, јер другачије није ни могло да буде.
    Сад би требало да изнесем суштину, основну тезу овог разматрања. Веће суштинске разлике и супротности између жумберачких ускока и Крањаца, него између ускока и Хрвата, условљавале су да Крањци нису могли да претендују да колективно негирају национални и верски дентитет и различитост жумберачких ускока, у смислу да би их колективно и асимилирали. Они су, као што ће се видети, могли само да покушају да »нарушавају« њихов верски идентитет тако што би их поунијатили и да негирају етнички идентитет називајући их »Власим«. Међутим, тиме су постизали само супротне ефекте и још више наглашавали и повећавали већ постојеће различитости и супротности, и то у сваком погледу.
    Мање разлике, тешње везе и односи те мање почетне супротности условљавали су да су Хрвати имали добру основу да (покушају) да колективно асимилирају жумберачке ускоке. Предуслов је био да их претходно негирају и верски и етнички. Приче о »Власима« нису биле озбиљне, јер оне у пракси нису негирале сличности, као полазну основу за асимилацију. Главни предмет напада у прво време морале су да буду верске разлике. Ако би се жумберачки ускоци одвојили од православља и превели у табор римокатоличанства, њихово однарођивање и похрваћивање могло би да буде »ствар технике и времена«.
    Да ли сам био у стању да коректно анализирам ситауцију или сам само дао повод за размишљање? Нека свако себи одговори на то питање и нека, у складу с одговором, прати даљњу судбину жумберачких ускока, у контексту верских, етничких и статусних супротности у односима с Крањцима и Хрватима и у вези са специфичним територијалним положајем Жумберка.

    Извор: Драган Вукшић – Жумберачки ускоци (унијаћење и однарођавање), Загреб, 2015.

    Одговори

  5. 28. април 2018. у 05:52

    Војислав Ананић

    Попис Срба Жумберчана до 1551. године

    Овај део пописа Срба Жумберчана насловљен је: »Срби у околини Жумберка. Српска села и засеоци у Жумберку и околини. Попис Срба Жумберчана према местима у којима су становали. Попис Срба Жумберчана без ознаке места«. Због значаја овог документа и података које садржи, доносим га онако како га је објавио др Алекса Ивић, уз неке опаске ради појашњења и прецизности наведене у загради.
    »Приликом сеобе Срба у Жумберак 1530. и 1538. године заузели су досељеници стално боравиште у овим варошицама, селима и засеоцима: Каље, Оштрц, Драге, Радатовићи, Кашт, Сошице, Пећно, Мрзло поље, Грабар, Стојдрага, Руде, Грабарак, Крашњи врх, Костањевац, Купчина, Присека, Будињак, Калово (Каље), Прибићани (Прибић), Драгошевци, Поклек, Подбрежје, Виница, Костел, Семић, Мехово, Метлика, Чрномељ, Плетерје, Шентернеј, Кочевје, Виводина, Крављак, Церовица, Цветашин, Дворишће, Вртачки, Грич, Брашљевица, Мариндол, Бојанци, Велико и Мало лешће, Тупчина, Глушиња вас, Осредак, Драгоч врх, Јавор, Погана јама, Свети Јурај, Хрестово (Рештово), Присеље, Ступе, Врховац, Ковачев врх, Југорје, Дол, Тисовац, Липовац, Дитмардол, Вражлена вас, Горњи Височ, Мишљендол, Гољак, Магњешевац, Воданев, Шичевац, Томашево село, Горенски врх, Водиц, Врани поток, Малинац, Тихочај, Вресовић, Шкрил, Дане, Оштритаг, Сопоте, Осојно, Језернице и Шнота.
    Према једном акту из 1535. становали су Вук Даја у Сошицама, Ресан Шишмановић у Габерју (Грабару), Вијачко Јурашевић (Ђурашевић) у Кунеч врху, Вучета Димитровић и Радич Смичиклас у Сопоту. Ови су Срби досељени 1530. из предела Срба, Унца и Гламоча, а с њима су се ускоро помешали Срби који дођоше с подручја реке Цетине.
    По списку жумберачких Срба војника од 1. марта 1551. становали су у СТОЈДРАГИ: Тома Северовић, Вукдраг Вукчевић, Прерад Микулић, Јурашин Ивковић и Радич Вукчевић. У ОСОЈНОМ: Вуксан Ракутовић, Вукша Маринковић, Драгослав Радмановић, Владислав Вукдраговић, иљен Беловрун, Новак Клисурић, Радоња Павловић и Иваниш Скоројевић. У ЈЕЗЕРНИЦАМА: Милош Микулић, Жарко Микулић, Јурај Павловић и Ратко Павловић. У СВЕРЖУ: Милош Вучић, Вујица Мрчић, Радин Каталенић и Јанко Каталенић. У СОПОТАМА: Полој Поповић, Рајак Поповић, Вук Смичиклас и Вуксан Негановић. У СОШИЦАМА: Андрија Богданић, Раде Радивојевић, Вук Врс, Вукашин Бојић, Мирчета Радмановић и Петар Радмановић. У ТУПЧИНОЈ ВАСИ: Петар Чолнић, Иван Грубачић, Јурај Мачов, Радивој Гарапић, Стипко Хераковић и Драгиша Обрадовић. У ЖЕЛЕЗНОМ Јурај Вуковић. У БУДИЊАКУ: Новак Радоњић, Радивој Микулић и Вукдраг Струјић. У КУПЧИНИ: Јурај Стојанић, Стипан Чикулинић, Вуја Прелучанин, Радивој Прелучанин, Драгоје Орао, Микула Солдатић, Твртко Радојевић и Веља Радојевић. У ГОЛЕМОЈ ВАСИ Јаков Цолнарић. У ЈАВОРКУ Миховил Радованић. У ОШТРИТАГУ: Милак Чичић и Патар Милаковић. У ДАНУ: Петар Микулић, Митар Микулић, Гојко Стипановић, Вујица Храплиновић, Радоња Храплиновић, Вукдраг Вујичић и Михаило Вукчевић. У ПРИСЕКИ: Вуксан Вукосалић, Твртко Вукосалић, Ђуро Маринковић, Милош Маринковић и Селак Јелић. У ШКРИЛУ: Драгаш Радоњић, Вукдраг Дуничварић, Вукашин Главниковић, Митар Грубачевић, Вуча Вукмировић, Марко Радовановић, Радич Радојевић, Вранеш Селаковић и Вујин Вукмировић. У ЦЕРОВИЦИ Рајич Драгуловић. У ЈЕЛШУ: Радинко Храниловић, Боганац Селаковић и Павле Селаковић. У ВИТЕТИНЦУ Радинко Вукосалић. У ВРАНОМ ПОТОКУ: Добросав Ширић, Вукодраг Оливеровић, Радин Вукашиновић, Иван Радичевић, Рајак Вуксановић, Петар Грубачевић, Цветко Драгићевић и Павко Беседић. У ГЛУШИЊОЈ ВАСИ: Скоросав Обреновић, Добрица Микулић и Вујица Хераковић. У ТОМАШ ВРХУ Вујица Миљковић. У ПЕЧУВУ: Радин Главник, Вранеш Радоњић, Драгаш Радивојевић и Радул Станичић. У ШНОТИ: Вујица Вукдраговић, Дука Ђурмановић, Грубиша Радмановић, Ратко Вукчевић, Павле Вукдраговић, Вукац Вратичић, Вукмир Вукашиновић, Херак Радановић, Радич Вукдраговић и Јурај Вукдраговић. У ТИХОЧАЈУ: Вранеш Радовановић, Павко Војвода, Цвитко Лалатовић, Радич, Радосалић, Радован Иванишевић, Скоросав Вукдраговић и Драгула Павковић. У ВРЕСОВИЋУ: Вукац Вишесалић, Јурај Вукичевић и Добросав Микулић. У ЦЕРОВИЦИ: Добривој Брајановић, Јурај Брајановић, Митар Ивковић, Радул Непоскок, Митар Влатковић и Вид Вукшић. У ГРАБАРУ: Вранеш Радосалић и Петар Голоб. У МРЗЛОМ ПОЉУ: Вук Влатковић и Вукосав Косојевић.
    У ВОДИЦУ: Микула Пајић, Вукосав Бабић, Вукосав Хераковић и Драгић Бабић. У ВИВОДИНИ Страхиња Вукшић. У МОШАНЦУ: Вукмир Вукчевић, Тома Вукчевић, Иван Вукчевић, Радич Радојевић и Драгиша Могојевић. У МАЛИНЦУ: Вукдраг Микулић, Цветиша Вринчић, Радивој Вринчић, Војин Радмановић и Вујица Цветковић. У ГОРЕЊСКОМ ВРХУ: Михаило Радиновић, Грубач Радоњић и Блажо Радиновић. У ТОМАШЕВОМ СЕЛУ: Богоје Стипковић, Микула Рушновић и Никашин Рушновић. У ПЕТРИЧКОЈ ВАСИ Јаков Шимуновић. У МИШЉЕНДОЛУ: Радоје Кекић и Радоња Кекић. У РЕЗВОРУ: Драгић Драгичевић и Томаш Радичевић. У ГОЉАКУ: Павко Радовановић, Новак Романовић, Паун Добросалић, Стипан Вујић, Иваниш Вукшић и Миливој Хераковић. У ШИЧЕВЦУ: Драгић Оливеровић, Драгул Оливеровић, Микула Шеравичић и Петар Шеравичић. У СЕЛИМА Иван Вукичевић. У МАГЊЕШЕВЦУ: Иван Вукшић, Скоросав Радосалић и Војин Радић. У Горњем Височу: Иваниш Кордић, Вукосав Драгичевић, Петар Липотица, Вранеш Латинчић и Томаш Радојевић. У ВОДАНЕВУ: Тодор Кнежинић, Цвитко Вујичић, Цвитко Исучевић, Вукдраг Милошевић, Влатко Милошевић, Љубинко Вујичић и Стипан Ђурашиновић. У ВРАЖЛЕНОЈ ВАСИ: Херак Вукмировић, Врс Вукмировић, Радоња Вукмировић, Радоје Јелић и Вук Вукмировић. У ДИТМАРДОЛУ: Радоје Рачиновић и Вукић Плавчевић. У ЛИПОВЦУ Огњен Вукдраговић. У ГЛУШЧУ: Секула Прерадовић, Миле Прерадовић и Радул Прерадовић. У СТЕФАНИЋУ: Радивој Радатовић и Радоња Радатовић. У ХРЕСТОВУ: Вукша Цвитковић и Иван Јурјевић. У ПАВЛОВЦУ: Вујица Дмитровић и Радосав Дмитровић. У ЧУДИЋЕВОМ ДОЛУ Рака Вукичевић. У ТИСКОВЦУ: Вук Стрхаинић, Радивој Шимраковић, Миљко Јурјевић, Петар Милошевић, Радман Радивојевић и Микула Новаковић. У ВЕРОНСКОЈ ВАСИ: Вујица Вукосалић, Раша Бабић, Вуча Вукмановић, Вукашин Влатковић и Илија Вуковић. У УЛИШЧУ: Радосав Влатковић, Обрад Јурјевић, Радин Вукашиновић, Петар Вукашиновић и Микула Владић. У ДОЛУ: Драгић Пребигаровић, Вујин Пребигаровић, Војин Пребигаровић и Павле Радосалић. У ЈУГОРЈУ: Алекса Бадовинац, Новак Бадовинац и Вукосав Бадовинац. У ИВАНОЈ СОЛИ Новак Кијановић. У МРЗЛОМ ДОЛУ Радосав Хераковић. У НОВОМ СЕЛУ Радоје Радовић. У Ковачевом врху: Вукосав Вринчић, Вогеда Милојковић, Милин Радибратовић, Радосав Ђурашевић, Крајчин Ђурашевић, Радоња Вринчић и Јовица Вринчић. У ДРАГОШЕВОЈ ВЕСИ: Милош Кесерић, Живко Кнежић, Миладин Марић, Милош Марић, Микула Дрвенић, Вукдраг Дрвенић и Лука Кесерић. У ВРХОВЦУ: Јурај Вуненац, Вујин Магојевић, Вукмир Милашиновић, Радман Марковић, Милош Микуновић, Радул Миличић, Милош Вукашиновић, Радул Поповић, Радиша Поповић, Вукман Стипановић и Томаш Павловић. У МАРИНДОЛУ: Радман Михаљевић, Радоња Михаљевић, Радич Вигњевић, Микула Милић, Лала Милић, Радоје Вукмановић, Сладоје Пријић, Марко Стојић, Вукман Дејановић, Драгић Радосалић, Радослав Димитровић и Јанко Војница. У ГРИЧУ: Новак Вукмановић, Новак Поповић, Драгиша Поповић и Радул Миросалић. У АЉМУ: Рајак Поповић, Веља Поповић, Радул Поповић и Вукдраг Поповић. У ПРИБИНЦУ Микула Штрбац. У ПРИСЕЉУ Радич Вучетић. У КАШТУ: Радин Марић, Иван Божидаревић, Вујица Раденковић, Новак Драгобратовић и Вујица Радојевић. У ДРАГОШЕВОМ ВРХУ: Радивој Радинковић, Вукдраг Милошевић, Вујица Милошевић и Вељан Басташић. У СВЕТОМ ЈУРЈУ: Рајић Данчуловић и Вранеш Данчуловић. У КАЉАМА Митар Кекић. У ДРАШЋЕМ ВРХУ Илија Басташић.
    Од Срба Жумберчана без поближе ознаке места становања 1533. године спомињу се: Милак Кнежићић и Јурај Радивојевић, а 1538. Радоје Клистовић, Павко Карановић, војвода Степан, Иван Пејак, Јовица Вуковић, поп Радоје, Милош Хераковић, Андрија Сташевић, кнез Станиша и Иваниш Врлинић. Године 1543, спомињу се Јован Влах и Вук Поповић, а 1551. војвода Даја, Павле Клисурић, Стипан Вринчић, Радман Вучетић, Драгиша Вринчић, Новак Николић, Шимон Брајковић, Микула Ивановић, Радосав Вуковић, Радоња Басташић, Шобат Поповић, Вранеш Бадовинац, Вранеш Вукићевић, Радич Трубач и Јануш Гашпаровић«.

    Извор: Драган Вукшић, Жумберачки ускоци, унијаћење и однарођавање, Загреб, 2005.

    Одговори

  6. 28. април 2018. у 06:47

    Војислав Ананић

    Попис Срба Жумберчана од 1551. до 1690. године

    Као што је већ речено, попис од 1551. до 1690. године др Алекса Ивић сачинио је на основу докумената у којима се наводе групе Срба Жумберчана у војним јединицама и служби са Србима из других крајева Војне крајине, било да је наведено да се ради о Жумберчанима или се препознају по презименима. »У платном списку војника на Хрватској граници од 1. марта 1553. наведени следећи Срби Жумберчани: Драгиша Вринчић, Павко Ратковић, Јован Кошљанин, Радоња Басташић, Вранеш Рогонић, Грубач Радиновић, Секула Прерадовић, Драган Милчиновић, Рајак Вујичић, Грубач Гарапић, Радивој Гарапић, Мирчета Гарапић, Никола Воловић, Радоје Поповић, Петар Радуловић, Јован Пливелић, Вукман Бојић, Милош Радаковић, Јован Страхинић, Рајак Поповић, Матија Гргурић, Вукмир Лулић, Лала Вукмановић, Вукдраг Микулић, Радич Магојевић, Вујица Раденковић, Петар Марић, Јован Кордић, Вуксан Драгичевић, Тома Радојевић, Јован Радојевић, Раде Непоскок, Вуксан Јовановић, Цветко Миличић, Војин Крајач, Ратко Павловић, Радосав Митровић, Радован Николић, Скоросав Витомирић, Радован Иваничевић, Војин Враголовић, Радоња Марић, Јован Поповић, Вујица Иванишевић, Драго Радојевић, Радич Вигњевић, Вукман Стипановић, Добрица Радојевић, Павле Вуковић, Радоња Томашевић, Радосав Томашевић, Радич Поповић, Радоња Татаревић, Сладоје Пријић, Марко Вукчевић, Маринко Вукчевић, Радоје Митровић, Радман Марковић, Никола Штрбац, Лала Цветковић, Вујица Маричић, Војин Магојевић, Вукмир Милашиновић, Радивој Вукмановић, Вуча Вукмировић, Вранеш Селаковић, Петар Басташић, Новак Димитровић, Вукдрага Милошевић, Вујица Милошевић, Марко Басташић, Радич Миленовић, Радоња Вукмировић, Радоје Јелић, Влатко Милошевић, Војин Иванишевић, Војин Драгојевић, Радич попов брат, Твртко Радојевић, Вујица Радивојевић, Лазар Радивојевић, Новак Радивојевић, Радул Станичић, Раша Јовановић, Вучета Радмановић, Вукдраг Ратковић, Херак Радовановић, Павле Селаковић, Пријо Селаковић, Рајак Вуксановић, Новак Поповић, Станко Марковић, Живко Владић, Радич Вукдраговић, Вук Стипковић, Вујица Маринковић, Никола Рајић, Тома Радић, Новак Радоњић, Петар Милаковић, Скоросав Вујичић, Милак Чичић, Милош Вукашиновић, Вуја Вукашиновић, Радин Вукашиновић, Вукман Радојевић, Петар Вукашиновић, Драгула Драгичевић, Селак Владић, Јанко Каталенић, Вукдраг Оливеровић, Петар Грубачевић, Радич Јеленић, Илија Вуковић, Вуча Вукмановић, Вукашин Влатковић, Вујица Драгичевић, Миланко Радмановић, Алекса Бадовинац, Новак Бадовинац, Јован Вуковић, Вранеш Вукдраговић, Вујица Миљковић, Радич Миличевић, Павле Петровић, Вук Илић, Радивој Неговановић, Илија Радосалић, Новак Драгобратовић, Радоје Рајић, Вуксан Неговановић, Марко Магдаленић, Јован Војнић, Раде Сестрић, Лала Прерадовић, Вид Чолнић, Вуксан Маринковић, Вук Кнежичић, Радосав Вукчевић и Перо Марковић.
    У сличном попису војника, али из 1556. године, наведени су следећи Срби Жумберчани: Драгић Оливеровић, Вукмир Рашковац, Вукдраг Ратковић, Вукдраг Оливеровић, Радоња Драгичевић, Вукац Брадечић, Драгош Раденковић, Радман Степановић, Селак Новаковић, Радивој Вучновић, Никашин Рушновић, Станко Покрајац, Јурај Штетаровић, Обрад Козловић, Микула Вукичевић, Обрад Рашковић, Мирко Јурјевић, Петар Вучковић, Лука Тодоровић, Радоје Миросалић, Вук Илић, Војин Иванишевић, Иван Радивојевић, Радивој Марковић, Мирко Јурјевић, Марко Крајачић, Марко Цесаровић, Јурај Жупановић, Петар Орлић, Миховил Иванчић, Јурај Чуриловић, Мартин Сладичић, Матија Пичовић, Иван Петковић, Гргур Симчић, Петар Петковић, Гргур Радманић, Петар Цоларић, Вранеш Вологлавић, Томаш Ковачић, Лука Матијевић, Јурај Цветановић, Петар Вуковић, Јован Риворић, Марко Јадрочевић, Јурај Влатковић, Лука Ласасковић, Гргур Дражиновић, Павко Ратковић, Петар Видовић, Милош Врлинић, Прерад Селаковић, Иван Војновић, Иван Ружић, Павле Шустер, Гргур Вукашић, Стипан Чикулинић, Вујица Мијаковић, Петар Милаковић, Милак Кикић, Вукосав Раденковић, Иван Маркошић, Петар Грубачић, Вид Саленковић, Мартин Милушић, Крајчин Ладисолић, Микула Раушовић, Цветко Раушовић, Милак Хераковић, Михаило Марчић, Петар Ивковић, Симон Радојевић, Радосав Врлинић, Никола Илић, Лука Власовић, Марко Ковачић, Лука Влашић, Јурај Добранић, Томаш Ватанчић, Стефан Ивковић, Михаило Томашевић, Иван Којанић, Вук Живиница, Јаков Фронетић, Вукосав Косовић и Јурај Ленић.
    Поједини Срби Жумберчани наведени су у војним документима и наредних година. Године 1565. спомиње се Шобат Поповић; 1567. Вранеш Бадовинац, Радоња Басташић и Радич Вигњевић; 1569. Радман Вучетић, Јован Хераковић, Вукац Вишеславић, Јурај Баталовић, Силвестер Јурић, Вујин и Вуксан Маринковић; 1570. Јован Даја Вуковић, Вранеш Стипић, Радман Вучетић, Вуксан Маринковић, Марко Милошевић, Никола Солдатић, Тома Вукмановић, Никола Храплиновић, Милан Ђурица и Петар и Јурај Мачов; 1579. Радич Вигњевић и Михаило Храплиновић; 1580. Милош Хераковић и Вук Оливеровић; 1587. Вигњевић, Веркановић, Секула и Вујин; 1592. Радул Даја, Микула Храплиновић, Вујица Поповић, Иван Чујичић и Милош Грубачевић; 1593. Воја Гарапић; 1578. Секула и Радоје Хераковић; 1586. Петар Храниловић и Јанко Будачки; 1577. Паун Крагуловић, Жупан Бадовинац, Хрњак Поповић, Вукман и Вукашин Бојић, Драган Милчиновић и Ратко Миличић«.
    С новим сеобама Срба на подручје Хрватске почетком 17. века и померањем и утврђивањем границе према истоку, Жумберчани су војну службу све чешће извршавали заједно са Србима из других крајева. Иако је већина служила у Слуњској капетанији (пуковнији), не могу се више приказивати као већина, већ само у заједници с осталим Србима граничарима. Ипак, др Ивић наглашава да се и у тим условима у неким документима налазе изричите ознаке да се ради о војницима Србима родом из Жумберка. Документа се односе на дужи период, од 1602. до 1690, а наводе се поименично: Раде Димитровић, Петар, Јован и Никола Шишмановић, Вујица Хераковић, Гвозден и Раде Смичиклас, Данило Деспотовић, Радул Даја Вуковић, Вујица Бадовинац, Михаило Храниловић, Михаило Радишић, Вицко Гарапић, Радин Кордић, Радман и Иван Храплиновић, Никола Вучетић, Радман Павијановић, Павле, Матија, Гаврило и Ђорђе Чолнић, Вујин Харамбашић, Павле Орловић, Мирко и Радоје Голеш, Митар Прерадовић, Илија Дучић, Раде Поповић, Иван Гавриловић, Раде Шајатовић, синови Гашпара Чолнића: Павле, Матија, Ђорђе и Гаврило у Тупчина селу, Вукман Влатковић, Раде Шајатовић, Вуја Вардалић, Вукмир Мршевац, Новак Велић, Павле Зорић, Петар, Тома, Никола и Јован Милаковић или Кнежичић, Петар Храниловић, Јанко Будачки, Јанко Храниловић, Кузман Трбуховић и војвода Дејан.
    »У списку Срба војника из 1644. године, и поред велике сличности или истоветности имена и презимена са Србима војницима из других крајева, са сигурношћу се може утврдити да је међу њима било доста Жумберчана. Свестан да ћу многе изоставити, наводим само оне за које се поуздано може рећи да су Жумберчани, јер смо их већ нашли у ранијим списковима: Петар Храниловић, Јакша Шајатовић, Иван Храниловић, Вукман Хераковић, Вујин Шајатовић, Иван Милаковић, Иван Деливуковић, Радул Пауновић, Иван Делишимуновић, Гаврило Бадовинац, Петар Храниловић, Илија Шајатовић, Грубиша Храплиновић, Иван Шимраковић, Драгија Вујичић, Радосав Вуковић, Војин Обрадовић, Иван Секулић, Јанко Поповић, Никола Ратковић, Јанко Предојевић, Јанко Љубановић, Мика Дамјановић, Филип Дучић, Вукман Ђурашевић, Вујин Вукшић, Петар Хераковић, Илија Северовић, Микула Храплиновић, Марко Клисурић, Иван Басташић, Радул Шајатовић, Вујин Бадовинац, Иван Павловић, Радул Шобатовић, Вукан Видиновић, Микула Северовић, Вујачко Храплиновић, Радојица Галовић, Вук Радатовић, Вујица Поповић, Стипан Вучинић, Микула Дејановић, Јанко Храниловић, Јуре Храниловић, Павле Делишимуновић, Јанко Јанковић, Јурица Предојевић, Мико Предојевић, Милак Рајаковић, Перо Милаковић, Тома Гвоздановић, Петар Гарапић, Јурица Шајатовић, Вукмнан Хераковић, Јурица Деспотовић, Иван Милаковић, Томаш Радић, Кристоф Делишимновић, Матија Радатовић, Филип Предојевић, Иван Предојевић, Милисав Пауновић, Петар Пауновић, Јанко Бадовинац, Мико Шајатовић, Радул Шајатовић, Петар Делишимуновић, Иван Деливуковић, Гаврило Бадовинац, Вујин Станишић, Вукман Шајатовић, Миле Хераковић, Михаило Кордић, Вид Рашић, Павле Драгишић, Томица Северовић, Стипан Басташић, Петар Гвоздановић, Новак Хераковић, Иван Данчуловић, Илија Бадовинац, Вукман Ђурашевић, Раде Шајатовић, Михаило Милаковић, Вук Северовић, Вук Храплиновић, Михаило Галовић, Јуре Прерадовић, Илија Храниловић, Јакша Шајатовић, Милак Веринчић, Петар Шобатовић, Иван Северовић и Михо Гвоздановић и други«.
    Целокупан пописа Срба Жумберчана и Срба из других крајева, који су живели и служили као војници, дакле први и други део пописа Срба Жумберчана, др Алекса Ивић је закључио напоменом да се многа имена и презимена понављају, понека и више пута, дакле у више пописа. Такође, нека имена су у једном попису написана правилно, а у другом неправилно и као пример навео само Херака Прекосавића, чије презиме у другом попису гласи Херак Прекасовић. Указао је и да се лако може утврдити које је име или презиме правилно написано па их је он писао онако како су у оригиналу забележена, како би се виделе »карактеристике писања српских места и имена у 16. и 17. веку«. Више о томе аутор ће рећи на наредним страницама књиге.
    Спомињући Ивићев попис Срба Жумберчана до 1551. године, Милан Радека указује да је тадашњи капетан Иван Ленковић имао 315 плаћених војника Жумберчана, 12 војвода (Даја Вуковић, Павле Клисурић, Стјепан Вринчић, Радман Вучетић, Драгиша Вринчић, Новак Николић, Симон Брајковић, Никола Ивановић, Радосав Вуковић, Радоња Басташић, Шобат Поповић и Вранеш Бадовинац), заставник је био Вранеш Вукићевић, бубњар Радич и трубач Јанко Гашпаровић, десетари: Тома Северовић, Петар Чолнић, војвода Павко, Раде Радивојевић, Тодор Кнежевић и Радич Вучетић.
    Овај податак употпуњава сазнања о Ивићевом попису и указује на командни састав тадашњег жумберачког крајишког састава (стр. 48).

    Извор: Драган Вукшић, Жумберачки ускоци, унијаћење и однарођавање, Загреб, 2005.

    Одговори

  7. 28. април 2018. у 16:46

    Војислав Ананић

    Ево, овде у Жумберку, Штрбци славе Ђурђевдан, као и Ананићи на Банији. Иста смо и хапло група. По свему, из истог смо легла.

    КРСНЕ СЛАВЕ ЖУМБЕРАЧКИХ УСКОКА

    ОБИТЕЉСКО ПРЕЗИМЕ ОБИТЕЉСКИ СВЕТАЦ / КРСНА СЛАВА
    БАЦАН Св. Никола
    БАДОВИНАЦ Св. Никола
    БАЛИЋ Св. Никола
    БАСТАШИЋ Вериге св. Петра
    БЈЕЛОПАВЛОВИЋ Вериге св. Петра
    БЛАГОВИЋ Св. Никола
    БОГДАНОВИЋ Св. Никола
    БОИЋ Св. Никола
    БРАЧИКА Св. Арханђел Михаел
    БРАТЕЉ Св. Јурај
    БРАТИЋИЋ Св. Никола
    БРДАР Св. Никола
    БРНЧИЋ Св. Никола
    БРЗОВИЋ Св. Јурај
    БУБАНОВИЋ Св. Никола
    БУЛИЋ Св. Никола
    БУКВИЋ Св. Никола
    БУРИЋ Вериге св. Петра
    ЦАР Св. Јурај
    ЦРЉЕНИЦА Св. Иван
    ЦВЈЕТИШИЋ Св. Никола
    ЧАЧИЛО Св. Никола
    ЋЕИЋ Св. Никола
    ЧУЧИЋ Св. Никола
    ДАМЈАНОВИЋ Вериге св. Петра
    ДАНЧУЛОВИЋ Св. Никола
    ДЕАНОВИЋ Св. Иван
    ДЕЈАНОВИЋ Св. Никола
    ДЕЛИМАРИЋ Св. Никола
    ДЕЛИВУК Св. Иван
    ДЕРОВ Св. Никола
    ДОБРИЧИЋ Св. Никола
    ДРАГЕЉ Св. Јурај
    ДРАГИШИЋ Св. Никола
    ДРАГОВИЋ Св. Никола
    ДРАКУЛИЋ Св. Никола
    ДРКУШИЋ Св. Никола
    ДУЧИЋ Св. Никола
    ДУНИСКВАРИЋ Св. Јурај
    ДУРАЛИЈА Св. Никола
    ЂУРАШИН Св. Никола
    ЂУРАШЕВИЋ Св. Никола
    ГАЈСКИ Св. Никола
    ГАРАПИЋ Св. Никола
    ГОЈКО Св. Никола
    ГОЛЕШ Св. Никола
    ГОЛУБИЋ Св. Иван
    ГРУБАЧ Св. Никола
    ГРУБАЧЕВИЋ Св. Никола
    ГРУБЕШИЋ Св. Никола
    ГВОЗДАНОВИЋ Св. Никола
    ГУДАЉ Св. Никола
    ГУРОВИЋ Св.Никола
    ХАРАЛОВИЋ Св. Иван
    ХЕРАК Св. Никола
    ХЕРАКОВИЋ Св. Никола
    ХОДАНОВАЦ Св. Иван
    ХРАНИЛОВИЋ Св. Стјепан
    ХРЊАК Св. Никола
    ЈЕЛЕНИЋ Св. Тома
    ЈУРИЋ Св. Јурај
    КАРЛОВИЋ Св. Никола
    КЕГЉЕВИЋ Св. Јурај
    КЕКИЋ Св. Никола
    КЕСЕРИЋ Св. Јурај
    КЛИСУРИЋ Св. Јурај
    КОРДИЋ Св. Василије
    КОВАЧЕВИЋ Св. Никола
    КРАИЋ Св. Стјепан
    КРАЈАЧИЋ Св. Никола
    КУЉАЈ Св. Никола
    ЛАСИЋ Св. Јурај
    ЛАТИНЧИЋ Св. Никола
    ЛАТКОВИЋ Св. Стјепан
    ЉУБАНОВИЋ Св. Аранђел Михаел
    МАГОВАЦ Св. Никола
    МАКАР Св. Никола
    МАЛИЋ Св. Никола
    МАРИНКОВИЋ Св. Аранђел Михаел
    МИЛАКОВИЋ Св. Никола
    МИЛЧИНОВИЋ Св. Јурај
    МИЛКОВИЋ Св. Стјепан
    МИЉЕНОВИЋ Св. Никола
    МИРКОВИЋ Св. Никола
    МИРОСАВАЦ Св. Иван
    НОСЕТИЋ Св. Никола
    ОБРАДОВИЋ Св. Никола
    ОГЊАНОВАЦ Св. Иван
    ОСТРМАН Св. Никола
    ПАВИЋ Св. Јурај
    ПАВКОВИЋ Св. Никола
    ПАУНОВИЋ Св. Никола
    ПЕРЕНЧЕВИЋ Вериге св. Петра
    ПЕРИС Св. Иван
    ПЕТКОВИЋ Св. Никола
    ПЛАВАЦ Св. Иван
    ПОЉАК Вериге св. Петра
    ПОПОВИЋ Вериге св. Петра
    ПОСИНАК Св. Никола
    ПОТУРИЧИЋ Св. Никола
    ПОЖАР Св. Никола
    ПРЕДОВИЋ Св. Никола
    ПРУШЋЕВИЋ Св. Димитрије
    РАДАТОВИЋ Св. Никола
    РАДИЋ Св. Никола
    РАДМАНОВИЋ Св. Стјепан
    РАДОШ Св. Јурај
    РАЂЕНОВИЋ Св. Никола
    РАИЋ Св. Никола
    РАЈАКОВИЋ Св. Никола
    РАЈНОВИЋ Св. Иван
    РАПЉЕНОВИЋ Св. Јурај
    РАШИЋ Св. Лазар
    РАТКОВИЋ Св. Никола
    РЕБА Вериге св. Петра
    РЕЛИЋ Св. Јурај
    РЕШКОВАЦ Св. Василије
    РОМАНОВИЋ Св. Василије
    РУДМАН Св. Јурај
    РУШНОВ Св. Иван
    СЕЛАКОВИЋ Вериге св. Петра
    СЕКУЛИЋ Св. Никола
    СЕВЕРОВИЋ Св. Јурај
    СИЛИЋ Св. Никола
    СИРОЧИЋ Св. Никола
    СМИЧИКЛАС Св. Аранђел Михаел
    СМИЉАНИЋ Св. Јурај
    СТАКИЋ Св. Никола
    СТАНИЋ Св. Јурај
    СТАНИЧИЋ Св. Аранђел Михаел
    СТИЋ Св. Аранђел Михаел
    СТИПАНОВИЋ Св. Иван
    СТРАХИНИЋ Св. Никола
    СУМИНА Св. Никола
    ШАЈАТОВИЋ Св. Никола
    ШАНДОР Св. Аранђел Михаел
    ШИМРАК Св. Никола
    ШОБАТОВИЋ Св. Никола
    ШТРБАЦ Св. Јурај
    ТУПАЦ Св. Јурај
    ВИДОВИЋ Св. Никола
    ВИШОШЕВИЋ Св. Никола
    ВЛАДИЋ Св. Никола
    ВРАНЕШИЋ Св. Јурај
    ВРАПЧЕВИЋ Св. Аранђел Михаел
    ВРБИЋ Св. Никола
    ВУЧИНИЋ Св. Василије
    ВУЈЧИЋ Вериге сав. Петра
    ВУКЧЕВИЋ Св. Никола
    ВУКИЋ Св. Никола
    ВУКОБРАТ Св. Иван
    ВУКОВИЋ Св. Никола
    ВУКШИЋ Св. Никола
    ВУКАСОВИЋ Св. Јурај
    ЗУБОВИЋ Св. Никола
    ЖИВКОВИЋ Св. Јурај
    ЖЕРАВИЦА Св. Никола
    ЖУЋАК Св. Никола
    …

    Одговори

  8. 4. јун 2018. у 16:40

    Војислав Ананић

    УСКОЧНА ГОРА (ГОРЈАНЦИ, ЖУМБЕРАЧКА ГОРА), планина на размеђу загребачке и љубљанске области, између Саве и Купе. Зову се У. Г. по тамо насељеним Ускоцима или пребезима испод турске власти. Насељавање Ускока почељо је 1530, за време краља Фердинанда I, а наставило се 1532. и 1533, 1535, и 1538. До 1541. било се населило њих 3.000 из Србије и Босне, а нове су придошлице дошле 1544. и 1547. Ускоци су војнички уређени и подређени су капетаима, које је плаћала каса. Град се Сихелберг спомиње већ у 9. и 12. веку. 1282. спомињу се властела Сихелберги, а 1335. је Сихелберг припадао војводама из дома Хабсбург. Тако су насељени Ускоци на крањској западној страни горе по властеоству Сихелбергу, а 1538. и у хрватском Жумберку, и то у његову северном делу, док су у јужном делу већ раније становали староседеоци Хрвати римокатолици. Ускоци су били испрва православне вере, касније су се поуннјатили (гркокатолици).

    Литература: Храниловић-Хирц, Земљопис Хрватске (1901, I, 385). Ј. М-н.

    ИЗВОР: проф. Ст. Станојевић, НАРОДНА ЕНЦИКЛОПЕДИЈА СРПСКО-ХРВАТСКО-СЛОВЕНАЧКА, IV КЊИГА, С—Ш, ИЗДАВАЧ: БИБЛИОГРАФСКИ ЗАВОД Д.Д. ЗАГРЕБ, ГУНДУЛИЋЕВА 29 ЗАСТУПА ДР ЕРИК МОШЕ, МИХАНОВИЋЕВА УЛИЦА 1, 1929.

    Одговори

  10. 7. јун 2018. у 17:38

    Војислав Ананић

    МАРЧАНСКА УНИЈА – ДУХОВНИ ГЕНОЦИД
    http://www.carsa.rs/marcanska-unija-duhovni-genocid/

    Одговори
1 2 3 4