Портал Порекло објављује текст академика Радослава М. Грујића, из 1912. године (објављен у Гласнику Српског географског друштва), у којем он пише о бурним вековима у којима су Срби насељавали просторе данашње Славоније, Мославине, Загреба, Жумберка…
У овом вредном прилогу помињу се бројна српска племићка презимена, као што су: Богојевић, Борић, Брадач, Бранковић, Братић, Брдарић, Бубановић, Видовић, Витановић, Влашић, Врачарић, Вучић, Гајдић, Гвоздановић, Грба, Грдак, Грдинић, Грубач, Деметровић, Дијаковић, Добренић, Добринић, Драгач, Драгаш, Драшковић, Дукић, Змијанац, Маргетић, Ивковић, Јагнић, Јагодић, Јелачић, Кесерић, Кодић, Кокир, Кордић, Коренић, Косић, Кристиановић, Кристовић, Куштрић, Лукачић, Мартиновић, Марчетић, Мештровић, Милићевић, Милошић, Мирић, Недељковић, Новковић, Обрадовић, Обрановић, Ожеговић, Орешковић, Петковић, Петровић, Познановић, Правдић, Пурић, Рањиловић, Радаковић, Раденковић, Радиновић, Радославић, Радотић, Релић, Ружић, Селаковић, Сербљановић, Сербак, Симић, Сладојевић, Станиловић, Станичић, Станчић, Страинић, Тучић, Утјешеновић, Филиповић, Храниловић, Циковић, Чавић, Шкорић, Штрбац…
Ево и Грујићевог вредног текста под насловом:
НАЈСТАРИЈА СРПСКА НАСЕЉА ПО СЕВЕРНОЈ ХРВАТСКОЈ (ДО 1597. ГОД)
Данашњу северну Хрватску сачињава пространа област између Саве и Драве. — На западу дели је од штајерске река Сутла и гора Мацељ, а на Истоку граничи са Славонијом дужином речице Илове.
У пређашња времена и ова област називана је Славонијом, с додатком горња — за разлику од данашње или доње Славоније, с којом је некада сачнњавала једну област; а јужна граница њена ишла је тада до реке Купе, где је почињала Хрватска. Немци су ову област звали Windischland, а Мађари и други у латинским исправама називали су је Sclavonia. — Главни градови њени беху Загреб, Крижевци, Вараждин и Копривница.
Турске провале у 15. и 16. веку учинише, да су многи Хрвати из Лике, Крбаве, Приморја и северне Далмације уклонили се стално са својих огњишта и настанили по овој области. Због тога је Загреб убрзо постао средиште нове етничке Хрватске, а границе горње Славоније знатно се помакоше на Север – до реке Лоње. И у главном, од средњег а доцније и од источнога дела тако сужене области, када се у њу око 1540., почеше стално насељавати многе српске православне породице, основана је прва војничка — Словинска Крајина, која је касније прозвана Вараждинским Ђенералатом.
А када је Карловачким Миром 1699. год. и доња Славонија поново ушла у састав Аустро-Угарске Монархије, почеше представници власти све више идентификовати и Ђенералат Вараждински са Хрватском, називајући Славонијом само ново задобивену доњу Славонију. – Тако ето, мало по мало, током 18. века, коначно се утврдило име Хрватска и за целу ову област некадашње горње Славоније…
Срби звали Славонију – Вретанија
Народ је, међутим, од памтивека па све до прве половине 19. века целу ову област називао Словинијом, а себе Словинцима; док су јој штајерци и други околни народи, нарочито западном делу њеном — Загорју и Пригорју, дали име Безјачка, а народу Безјаки или Безјаци, — слично шијачкој и шијацима око Пожеге у доњој Славонији. Међутим, када су Срби населили средину ове области, дадоше јој и они једно ново име — Вретанија или Вратанија, те је тако, бар од 1609.—1704., називаху наши црквени представници и молдавски владаоци у својим списима, а српски сликари на иконостасима; док су у исто доба и још нешто доцније (до половине 18. века), руски владаоци и црквени представници редовно и ову област називали „Српском земљом”.
Област је ова данас разноврсне етнографске композиције, јер је и порекло данашњег њеног становништва врло различито.
— Поред основног староседелачког становништва Словинаца, који само у западном делу превлађују, налазе се ту многи Хрвати, Срби, Штајерци, Крањци, Чеси, Моравци, Немци и Мађари, а понешто има и Јевреја (већином пољских), Талијана, Цигана и Румуна, Стари Словинци, Хрвати, Крањци, Штајерци и сви римокатолички Срби, а и један део Чеха и Мораваца, етнографски се готово изједначише, те живе данас под заједничким именом Хрвата, док су остали народи очували своју индивидуалност. Међу овим народима православни Срби су најбројнији, али њихова насеља не обухватају данас целу ову област. Она се пружају само по оном четвороугаонику, што га чине горске косе и огранци Билогоре са Севера, Калника са запада, Марчанскога хумља и Мославачке горе са Југа, те речица Илова са Истока; а тек неколико малених села наших прелази те границе и спушта се у равну Подравину…
Ну и српско становништво ове области није по пореклу једне етнографске композиције. шта више, оно има у себи подоста представника из свију области наших са Балканскога Полуострва; а понешто је асимиловало и од других народа, нарочито од старих Словинаца и Хрвата, којима је међутим, у исто време, много више дало из своје средине. — Основу нашем становништву овде сачињавају Херцеговци и Босанци, а знатно је попуњују Србијанци, Црногорци и Маћедонци.
За прелазне земље нашим великим и малим миграцијама у ову област, осим Срема, Славоније и Угарске, са Далмацијом и јужном Хрватском, послужиле су још и Крањска и штајерска, а донекле и Ердељ. Велике миграције имале су у главном четири периода. Прве познате нам биле су током 15. века, из средњевековне Србије — Деспотовине и Херцеговине, преко Славоније и Хрватске; а сместиле су се, у главном, у маленим оазама, око Загребачких и Калничких гора. — Потомци њихови изгубљени су за Српство. Друге миграције биле су током 16. века, из северних крајева данашње Србије, из Босне и Херцеговине, с Црном Гором и Старом Србијом, већином преко Крањске и штајерске, Угарске и Славоније. Ова насеља спустила су се такође око Калничких гора и њихових источних огранака, пружајући се постепено све више и по северозападним косама Билогоре.
— Потомци ових досељеника већином су очували се у Православљу и Српству, те су основ целом данашњем српском становништву у овој области. Треће миграције извршене су у главном од краја 16. до пред крај 17. века (1597.—1683. год.) из разних наших области преко Славоније и Хрватске, те су заузеле махом средину данашњих наших насеља у овој области, од Ровишта до Северина. А четврте веће миграције наше биле су крајем 17. и почетком 18. века (1683.—1718. год.), такође из разних крајева наших преко Славоније и Хрватске, а населиле су у главном сав источни крај од Северина до Илове, са целом Мославином. Тада је коначно закључено насељавање ове области Српским Народом; и ако су мале миграције појединих породица и појединаца нашега народа и данас још у знатном јеку…
Ваља нам напоменути, да је бивало и миграција народа нашег из ове области у друге области, а нарочито у јужну Хрватску и Славонију, те Крањску и штајерску. Али су то биле махом мале сеобе, већином само појединих породица. — Ова је област у томе погледу, од како се Срби у њу почеше насељавати, много више пасивна него активна; јер је пре тога готово опустела била, па и данас још има доста ненасељеног плодног земљишта…
Прва српска насеља
Познато је, да су већ у првим вековима нашега боравка на Балканском Полуострву, не само многе одличне породице наше, због међусобица и других разлога, него и читави крајеви наши склањали се привремено, па и стално, у јужну Хрватску — пред разним непријатељима с Истока и Југа. У таковим приликама, између осталога, постала је и стара српска опћина Срб, у данашњој јужној Хрватској. А нема сумње, да су бар поједине породице наше, нарочито из Босне, склањале се и стално настањивале и по старој горњој Славонији, а данашњој северној Хрватској.
Тих случајева могло је још више бити око половине 12. века, када је у Угарској и Хрватској владала Српкиња краљица Јелена, ћерка рашкога жупана Уроша. Њен брат Белош био је тада палатин угарски и дуго времена бан славонски; па је лако могуће да су они у поједине градове своје довели и српску војничку посаду, — која је ту стално остала са својим породицама, — као што су то доцније учинили краљ Владислав и бан Урлих Циљски, зет српскога деспота Ђорђа Бранковића – Смедеревца.
Па зато можда, већ у 13. и 14. веку, и налазимо међу хрватском и славонском властелом приличан број и такових, чија се презимена са својим српским обликом јасно истичу међу осталима. А тај број, с продирањем Турака у наше земље, бивао је стално све већи, те већ крајем 14. века и у почетку 15. сретамо око Загреба и Крижеваца, а нарочито у Туропољу, међу властелом и одличним људима, и: Релиће, Раденковиће, Радославиће, Станичиће, Станиловиће, Правдиће, Грдаке, Јагниће и др.
Када је међутим у пролеће 1434. г. за хрватско-славонског бана Урлиха грофа Циљског удала се Катарина (Катакузина) — ћерка српскога деспота Ђорђа Бранковића — тада је, заједно с њом или нешто доцније, дошла у горњу Славонију и знатна српска војничка посада, која је смештена у Медведград код Загреба, Раковац код Врбовца, Велики и Мали Калник код Крижевца и у Копривницу. А та посада остала је у тим градовима и после убиства Урлихова (1456. г.), те је кастелан Катаринин у Медведграду и жупан Поља Загребачкога био Србин из Деспотовине племић Богавац Милаковић, а у оба Калника Павле Микшић, са својим Србијанцима — докле год Катарина није те градове уступила другима.
Број српских војника по тим градовима био је прилично велики, те су старешине њихове и они имали знатан утицај и на околину, — када је сам краљ Владислав присиљен био 1447. г., да пише свима Србима (Rasciani) по поменутим градовима, да не узнемирују грађане и сељане разним теретима и кметским работама. А нема сумње, да је већина тих српских војника, која је овамо по свој прилици нежењена дошла, овде се поженила и засновала породице, које су ту и по околним селима стално се настаниле, – Зато се од то доба и помињу око тих градова многи одлични становници са карактеристичним српским презименима, као: Бабини, Бранковићи, Борићи, Вучићи, Добренићи, Ивковићи, Југовићи, Недељковићи, Новковићи, Марчетићи, Милићевићи, Обрадовићи, Петковићи, Петровићи, Познановићи, Радиновићи, Станчићи, Ђурђевићи и др.
Један део ових и доцније досељених Срба, који се настанише у Св. Јелени Корушкој код Крижеваца, као: Гвоздановићи, Љубићи, Јелачићи, Мештровићи, Радаковићи, Сербљиновићи, Симићи и др., нарочито су се одликовали и добили племство, те некима од њих и данас живе тамо потомци као сеоски племићи…
А када у другој половини 15. века попадаше једна за другом у турске руке све државе и државице наше на Балкану, тада је све више одличних Срба повећавало властеоске и друге редове народне у Хрватској и Славонији. – Ови Срби брзо су изменили своју православну или богумилску веру са римокатоличком вером земље у коју су дошли; те су полагано и етнички се изједначавали са староседеоцима тих земаља — Словинцима и Хрватима, утичући све јаче не само на дијалекат него и на обичаје њихове.
Познато нам је, да су тада међу осталима, преко доње Славоније, из Србије прешле и знамените властеоске породице Драгач и Брадач. Од прве можда носи име и област горње и доње Драгачево у Србији, а од друге ваљда потиче црквина Брадача, код села Куле у Млави. Обе ове породице примиле су римску веру, те је прва до турског освајања Славоније уживала властеоско добро Плетерницу код Пожеге, а за тим се уклонила даље у горњу Славонију и крајем 16. века изумрла у Неделишћу у Међумурју. Друга је уживала велика властеоска добра око Крижеваца, али је и она током 17. века изгубила се. И породица Рогаче, која нас подсећа на село Рогаче под Космајем у Србији, тешко да није из Србије. Она је остала верна православљу, те није добила властеоских добара, а живела је у Вел. Поганцу код Копривнице још и крајем 18. века …
Циљскове Србе из Србије, који су махом поримокатоличили се, појачаше крајем 15. века нове српске насеобине из Херцеговине и Босне, са кнезовима Владиславом и Балшом Херцеговићем. Ови кнезови наши добише у горњој и доњој Славонији знатна властеоска добра, па међу њима и град Мали Калник. — Овај град одузет је доцније од Николе Балше Херцеговића, кога и краљевске листине називају Србином (Rascianus); јер је Балша пристао уз Запољу, па зато краљ Фердинанд 1537. г. предаде његов Калник Људевиту Пекрију.
Изгледа, да је ово херцеговачко насеље, које је такође махом римску веру примило, имало тада у овоме крају и неку своју црквену организацију. Бар 1514. г. помиње се Владислав, херцег од Св. Саве, као старешина (praepositus) цркве Св. Богородице (ваљда манастира?) код данашњег села Глоговнице под Калником, а као суседи његова винограда помињу се опет готово сами Срби Херцеговци: Братић, Косић, Брдарић, Мартиновић и др. док се у оближњем селу Потоку, поред Филиповића, Лукачића и др. 1498. и 1509. г. спомиње Јован Сербљин и Ђорђе Орешковић, за кога се такође наглашује да је Србин с додатком Трацз, чему је синоним Рац или Рашанин. — Лако је могуће, да је тада и село Рашћани, које и данас постоји у тој близини, добило име од Срба — Рашана, који су га можда први населили.
Српско господарство у Калнику и околини, које је с малим прекидима од Катарине Бранковићеве до Балше Херцеговића, трајало преко стотину година (1434.—1537.), заједно с бројним српским насељима у ономе крају, учинило је, да је онде најјаче очувана српска традиција из ових времена. Стога се у српском православном селу Осијеку под Калником и данас прича, да је тамошњу српску цркву саградила једна Српкиња грофица, која је столовала у Калнику. А једна од најстаријих српских породица у томе селу јесте породица Витановића, која се данас разгранала у читаво племе и раширила по многим околним селима.
кУз то племе, у селима око Калника, налази се, можда из тих најстаријих времена, и још по која православна српска породица, као што су Бодин, Бодиновац и др. А још 1774. г. налазила се тамо у селу Иванчецу и породица Тодора Херцеговића алитер Вишњића, која нас подсећа на господарство старе властеоске породице Херцеговића у ономе крају. — Данас те породице нема међу тамошњим православиим Србима, као ни многих других старих херцеговачко-црногорских породица: Коренића, Кордића, Грдинића, Врачарића, Видовића и др., које су још и крајем 18. века налазиле се око Калника као православни Срби.
Пустошење ове области
До турских провала овај лепи и доста плодни крај био је густо насељен и прилично богат. Но чим су Турци у 15. веку, а нарочито током 16. веку. почели стално да проваљују и овамо, и то са три стране — из Босне, доње Славоније и Угарске, тада су брзо опустела многа села и градови. Прво се разбегоше кметови, а онда и властела са добара својих. Уз то, при свакој провали одвађаху Турци много робље у своје крајеве и њиме насељаваху своје спахилуке, по источним и јужним областима нашим. А при том је највише страдала жупанија Крижевачка, која је била прва на ударцу. И већ у првој половини 16. века (1543. г.) она броји само 1.501 дом способан за опорезовање, док је пре тога бројала преко 12.000 такових домова; а све три жупаније ове области заједно (загребачка, Вараждинска и Крижевачка) имају тада тек 10.645 домова. – Тако је већ у то доба та земља опустела била…
Но одмах после тога наступише за ову област још грђи и црњи дани, јер после пада Вировитице и Чазме (1552 г.) у турске руке, због честих провала разбојничких чета и војске турске, наступио је такав страх међу кметовима ове земље, да су у великој већини све напустили и разбежали се по северо-западној Угарској, Аустрији и штајерској. А од оних што осташе многи се добровољно предаше Турцима и понудише им сами плаћање данка, само да поштеђени буду од паљења и робљења. — Ове Словинце прозваше други Предавцима, у смислу издајице, те и данас три села (код Беловара, Крижеваца и Чазме) носе њихово име (Преданац и Предавец).
Због тога, већ за десет година (1554.), пала је порезна снага горње Славоније испод половице, те су све три жупаније имале само 4.657 порезних домова, од којих је на Крижевачку жупанију отпало тек 376. А тридесет година после тога (1584.) цела горња Славонија, заједно са незнатним остацима старе Хрватске, преко Купе уз Приморје и Крањску, није имала више од 3.000 порезних домова. — При томе је и опет Крижевачка жупанија најгоре прошла и остала готово сасвим пуста. Но, на срећу ове земље, последња јача турска пустошења била су 1591.—93. г., када је Хасан паша босански само за те две године, попалио око 26 хрватско-славонскнх кастела и градова, те одвео у ропство око 35.000 душа… Од тада је убрзо турска сила тргла у натраг.
Ну, признати морамо, да исељавању и бегству кметова из горње Славоније и Хрватске, те тако лаком и брзом пустошењу ових земаља, нису биле криве само провале турске војске и њихових хајдука, него и врло нечовечан поступак хрватско-славонске властеле са њиховим кметовима. — заповедник крајишки потпуковник Ленковић, под заклетвом је изјавио 8. октобра 1561. г. Дворском Ратном Савету у Бечу, да је властела десет пута више него Турци крива, што су се кметови разбегли и земља опустела…
Нове српске миграције
Чим су Турци, преко горње Славоније и Угарске, почели продирати и у штајерску робећи, лалећи и убијајући, одмах су штајерци почели мислити како би осигурали горњу Славонију, као грудобран свој. А после страшног пораза Кацианерова код Горјана (1537. г.), када је убрзо готово цела доња Славонија дошла под власт турску, те је већ и источни део горње Славоније добро опустео био, прионуше они још озбиљније око тога. Одмах се почело радити на оснивању плаћеничких крајишких чета, које ће бар разним разбојничким четама турским пречити дубље продирање у ову област.
Али, главни војни заповедник Ханс Унгнад, коме је та ствар 1540. г. поверена била, брзо се уверио, да се при томе послу не може много ослонити на домаће словинске и хрватске кметове. С тога он обавести сталеже штајерске, да ти људи нису дорасли за борбу с Турцима и хајдуцима, те би требало да и њих неко брани; јер: „они су навикли само, да служе око столова својих господара, те пуне подруме и кошеве њихове.” И предложио је: да се набаве ваљане плаћеничке чете од Немаца и нарочито Срба, који већ од пре десетак и више година у знатном броју ускачу из Турске у Сењско Приморје, Жумберак и Крањску, те врло успешно врше крајишку службу на оној Крајини. — Сталежи усвоје овај предлог и већ исте године отпоче систематско насељавање српских ускока по горњој Славонији.
Ове миграције обухватају време од 1540. до 1597. г. и населиле су у главном најзападнији део данашњих наших насеља у овој области. — Потомци у овом периоду насељених православних Срба, знатно појачани доцнијим досељењима, чине данас преко трећине целокупног броја Срба становника у овој обасти (око 50.000), те живе по бројним селима српских парохија: Болфана, Салника, Војаковца, Вел. Поганца, Лепавине и Вел. Мучне под окриљем гора Калничких; Плавшинаца и Мале Трешњевице на северној страни западног дела Било горе; те Горњих Средина, Болча, Српске Капеле и донекле Ровишта и Липовчана на јужној страни западне Било горе и по Марчанском Хумљу; — а доцније су одавде спустиле се многе породице наше и у села средњег источног дела наших насеља у овој области. — Основ овим миграцијама чине крањски, жумберачки и сењски ускоци, а тек понешто славонски и угарски пребези.
Почетак је учињен са ускоцима српским из Крањске и Жумберка већ марта 1540. г., а за тим и маја 1542. г., када је у крајишку службу узето 400 Срба под управом 12 народних војвода. Ови крајишници размештени су по тадашњој Крајини Словинској између градова Копривнице, Крижеваца и Иванића. Многи од њих довели су овамо и породице своје те их сместили по склонитим брдским и шумским местима у близини својих стражара.
За овима почеше одмах долазити и ускоци српски из Славоније и Угарске, које у ово доба називају махом пребезима, а доцније Власима. — Тако, већ 1543. г. дођоше из доње Славоније: Марко (Томашевић) од Пожеге и Петар (Беседић) Прибег, сваки са девет оружаних момака; а из суседне западне Угарске прешао је у исто време заставник Павле Бакић са својима. Нешто доцније ускочише из доње Славоније и други; а међу овима особито угледни беху војводе Иван Маргетић (Rascianus) и стриц му Плавша. Иван је са својих 49 коњаника настанио се око Лудбрега, по неким селима данашњих српских парохија Болфана и В. Поганца, те је дао и име селу Иванац; а Плавша са своја 53 пешака населио се близу Копривнице, где се и по њему прозва једно село; — то је Плавшинац, главно српско село у ономе крају и седиште парохије.
Када је међутим, почетком друге половине 16. века. Крижевачка Жупанија од учесталих турских провала готово сасвим опустела, — при чему су нема сумње и новонасељени Срби много пострадали, — тада се јавила потреба за још већим бројем плаћених крајишника. И 1555. г. примљено је у службу шест нових ускочких војвода из Крањске и Жумберка, са преко 200 ускока, те се и број српских душа поново умножио у овој области.
Исте године дошла је из доње Славоније и једна породица од 40 душа тројице одличних српских војвода, браће: Алексе, Дојчина и Вукмира; док је 1556. г. у број немачких плаћеника узет и Војвода Ратко Прибег са 43 пешака, који се настанише око Тополовца, близу Крижеваца. 1562. г. населило се у Подравину неколико десетина српских породица од сењских ускока са 60 оружаних људи, те су после годину дана пресељени у близину манастира Лепавине, између Крижеваца и Копривнице. А 1563. г., уз нарочите царске повластице дошли су овамо из приморја северне Далмације. тзв. Морлачке многи Срби —Морлаци и настанили се око Глоговнице под Калником. Међутим. 13. јануара 1568. г. упућене су из Беча војничке власти на Словинској Крајини, да све српске ускоке из Крањске или бар оне, који то буду хтели, населе у Подравини по обронцима гора Калничких и Била — између Лудбрега, Копривнице и Ђурђевца, а нарочито око Расиње.
Ова насеља наша појачавана су редовно и честим миграцијама појединих породица из разних крајева; а ове миграције учестале су особито после Бручке Либеле од 1578. г., којом је одређено да се плаћеничка војска на Словинској Крајини знатно повећа. — Но од већих сеоба нашега народа у ову област, после овога у периоду овом, позната нам је још само она, која се збила између 1583.-1586. г. Њу је извео војвода Петар Хасановић, када је после неуспелог покушаја да се ослободи Клис од Турака (1583.) ускочило из средње Далмације у сењску околицу, а одатле и даље, преко 800 породица. Хасановић је са својима прешао на Словинску Крајину и настанио се испрва око Иванић Клоштра. Ту је он 1586. год. одлично се истакао својим јунаштвом у боју против Али бега, те је примљен у крајишку службу и са својима послат на најизложенију Крајину код града Ђурђевца у Подравини. Овде се они населише по селима данашње српске парохије у М. Трешњевици, где им потомци већином и данас као православни Срби живе; и ако су тамо само малена оаза од 750 душа.
Осим ових добровољних сеоба наших у горњу Славонију, било је у исто време по нешто и присилних пресељавања. — Тако је, између осталих, јануара 1572. г. Ђорђе гроф зрињски поробио четири села око Брезовице код Вировитице и довео из њих робље у горњу Славонију. А јануара 1586. год. Михајло барон Секељ и капетан Глобицер попалили су неколико наших села око Сирача у т. зв. Малој Влашкој, у западном делу доње Славоније, и довели као роба одличнога српског кнеза из тога краја Ивана Пејашиновића, са преко 100 жена и деце, Пејашиновић је за тим повратио се у доњу Славонију, с дозволом аустријске власти, и 1587. г. извео је оданде још 13 задружних породица, са једним свећеником и много блага. Те породице наетањене су око Копривнице и у Крижевцима. — После ове сеобе пуних 10 година незна се ни за једну већу сеобу; а за тим (од 1597. г.) почиње нов систематски рад аустријских војених власти на пресељавању нашега народа у ову област, махом из турске Славоније…
И ако је можда већина оних првих крајишника наших, попут руских Козака, нежењена била, ипак је с њима прешао приличан број наших породица. А ради опасности од Турака оне прве породице наше настаниле су се испрва махом око тадашњих главних Крајишких градова: Копривнице, Лудбрега, Крижевца, Иванића и Ђурђевца, где се многима и данас потомци налазе. Ну један део народних војвода, ради још веће сигурности, склонио је породице своје у источну штајерску, око Птуја и Марбурга, где им је цар Фердинанд И. даровао дворове и земље.
Тако је у другој половини 16. века, почевши од 1552. г. у местима Wеrnsee Aichof, Skok Rogeis, Schörschowitz и Кötsh, становало осим обичних ускока и двадесетак српских војводских породица, чије су старешине служиле по поменутим и другим градовима па Словинској Крајини. Доцније, а нарочито под крај 16. века, када је Крајина постала сигурнија, већина тих породица пресељена је међу остале породице наше око крајшиких градова, те им тамо и данас живе потомци као православни Срби.
Али је знатан број наших породица и стално остао у штајерској, па њихови одрођени потомци и данас живе тамо. Тако на пр. у окружју Петаве око 150 особа носе презиме Лах (Влах, у значењу некадашњи православни Србин), око 40 Скок (Ускок), око 100 Милошић, 80 Кристовић и Кристиановић, по 20 Домитер и Марковић, а око 10 Радотић и Радановић. У окружју Фридау презиме Лах нарочито је раширено, те има и село Лахонец са преко 20 Вајда (Војвода); за тим има ту Пурића, Ћирића, Лазића, Николића, Милошића, Шкорића, Тучића и Вуковића. А у окружју Ројчиме Деметровића, Мусића, Сербака, Јурковића, Влашића и Обрановића; док је пређе било још и Дијаковића, Циковића, Гајдића, Ружића и др.
До сада се код нас држало, да су Срби почели стално насељавати ову област тек крајем 16. века, али то је као што се из горе изложенога види погрешно било. Било је то и стога, што су многи историци прелазили ћутке преко Расциана, Ускока и Пребега из 15. и 16. века у овој области, или су их тек спомињали као незнатне сеобе појединих породица, које су за Српство брзо изгубљене. Међутим, већ у другој половини 16. века, било је на Словинској Крајини неколико тисућа наших душа, чији потомци великим делом и данас тамо живе као православни Срби. шта више, ти Срби имали су већ онда и врло видну улогу на тој Крајини, када је надвојвода Карло јуна 1576. г. упозорио земаљску штајерску Управу, да већина војвода на Словинској Крајини није римокатоличке него православне вере (nit Christen, sondern Usskokhen).
А што је ова група српских насеља одржала се у Православљу и Српству највише заслуга има манастир Лепавина који је од првих дана постао центар њихова црквено-народног живота. Њега су, по свој прилици, основали калуђери наши из Србије и Херцеговине, који с народом ускочише око 1530. и 1538.—9. г. прво у Жумберак и Крањску, а нешто доцније спустише се и у ову област, да народу своме буду свећеници и учитељи. Хроника манастирска бележи почетак манастира овог у 1555. г., а већ две године доцније (августа 1557.) напали су га и поробили Турци, исекавши на комадиће четворицу од шест калуђера…
– Калуђерима притекли су доцније у помоћ и мирски свећеници, који су с новим миграцијама народа нашег овамо прелазили; а крајем 1595. г. прешао је к њима и сам владика Василије из манастира Ремете (Ораховице) у доњој Славонији. Тако су она насеља наша добила још јачи ослонац, да се и у овој, дотле искључиво римокатоличкој, области одрже стално као православни Срби. Бивало је истина и сада, као и после, отпадања од Православља и прелажења у римску веру, али су то чинили махом ретки појединци, који су имали амбицију да се додворе својим господарима и уживају племићска права, која они или преци њихови за крваве заслуге добише.
Међутим, бивало је у исто доба много случајева, да су појединци и сва јуначким делима крваво стечена племићска права и прерогатива радије напуштали него што би се Православља одрекли. Поред осталих такови беху знамените војводе српске: Хрговићи, Пејашиновићи, Вуковићи, Нанићи и др. За то су њихови потомци и данас сељаци с пергаментским племићским дипломама, на којима је жупанијска власт ондашњег времена прибележила клаузулу, да ће та права тек онда вредети, када власници диплома докажу, да су се сјединили с Римском Црквом; док у исто време једна грана поримокатоличених Драшковића, Кукуљевића, Ожеговића, Сладојевића и др. уврштује се постепено у грофове, бароне и другу властелу хрватску…
Порекло породица
Само за неколико десетина већином старих војводских породица може се, на основу историјских докумената, поуздано одредити датум појаве њихове у овој области; а за остале многобројне породице постоје тек мање или више вероватне претпоставке. Још слабије стојимо с одређењем порекла појединих породица наших, — јер извештаји историјских докумената за овај период махом само сумарно означују: Турску, Србију или Маћедонију, као првобитне области досељеника; или, што је још чешће, спомињу само главну и последњу прелазну област миграција.
А традиција о томе скоро сасвим избледела је у народа овог, чији су преци готово 400 година ратовали по разним европскнм бојиштима, те преживели врло много бурних догађаја, који су из свести потомака потисли и избрисали далека времена сеобе са Балканског Полуострва. Зато само неке породице наводе: Србију, Босну и Херцеговину, као своју стару домовину, па и то не свагда поуздано.
А већина не сећа се ни имена прве постојбине своје, него тек које прелазне области, те веле да су пореклом Мутлаци (Морлаци из северне Далмације и околине), Чабрајци (из западне Босне), Крањци, Жумберчани и др. Ну највише их има који ни то незнају, те на питање одкуда и када су им стари доселили, просто одговарају да су овде: „од замана (!), од старе пунте (буне), од како се селење заподјело, незна се томе паметара” или „никада нико чуо није да смо одкуда доселили”; док опет други веле, да су ту: „стародобни, старовјерци, старунци, домородци” ит. д. Врло су ретки који знају бар нешто више рећи, као на пр. осамдесетгодишњи старац Саво Длака из засеока Липовчана у брдима код Подгорца.
Он ми је између осталога рекао, да су његови стари казивали му, да су њихови преци и већина српских подгорачких породица доселили овамо „из Србије за турскога рата, када је Турчин земљу нашу заробио и Турци напајали коње из наших путијера….”
Због тако оскудних непосредних података о пореклу наших најстаријих породица у овоме крају, морао сам с нарочитом пажњом обратити се и свима посредним подацима, те брижљиво испитивати не само антропогеографске и етнографске особине њихове, него и многе друге околности. — Таковим радом дошао сам до знатнога броја врло поузданих индикација за порекло већине породица; а резултате тога истраживања могу овде изнети само у неколико кратких цртица.
*Главне прелазне области ових најстаријих до данас очуваних насеља наших беху у првом реду Крањска и Жумберак, те Сењска и Бихићка Крајина, а за тим Морлачка или северна Далмација с околином, те западна Босна, Славонија, Угарска и штајерска. Првих пет области дале су готово две трећине целога нашега становништва у овоме крају.
Осим историјских докумената и традиције, потврђује нам то још и велики број истих породичних презимена овде и онде, као и имена многих села и заселака, која су постала од старих породичних презимена, те готово исте физичке, дијалектичке и друге етничке особине. Босна, Славонија и Угарска дадоше нам тада само мали број породица; јер западни делови њихови нису у ово доба тако густо насељени били православним Србима, као што је то било на свршетку овога периода, крајем 16. века, — када управо из тих области отпочињу главне миграције и чине нови период у насељавању Срба по овој области…
А Штајерска послужила је у ово доба, само неколико деценија, као привремено склониште већином одличних војводских породица српских.
Исто тако доста поуздано можемо утврдити, за велики број ових најстаријих породица наших, и стару балканску постојбину њихову. Већи део, наиме, води порекло своје из Старе Србије и Херцеговине те данашње Србије и Црне Горе, а мањи део из Босне, Маћедоније и Срема. — И то нам, у првом реду, потврђују историјски подаци и традиција, а за тим и многе друге околности.
Када су се Турци почетком 1527. почели спремати да освоје Лику и Крбаву, тада су они почели доводити и многе српске породице из источних и јужних крајева наших на Крајину Хрватску и Далматинску, да освојене земље чувају и помажу нове освајати. То су они тзв. Мартолози, турски Крајишници, за које путник Курипешић вели, да су 1530. г. долазили у Западну Босну од Београда и Смедерева. Њих је, по свој прилици, први повео овамо турски заповедник тих градова Мухамед Јахиоглија, када је, у друштву са Ахметом Шибеничанином и Усрефом Врхбосанским, пошао да осваја Удбину и друге градове Хрватске.
Слично је бивало, готово у исто време, и на Словинској Крајини, где су 1540. заробили неколико мартолоза и њиховог вођу, харамбашу Вука Велимировића, за кога се вели да је члан једне од најодличнијих породица из Србије (ex regno Rasciae); а 1546. г. преместили су Турци у Воћин дотадашњег заповедника пожешког Вукашиновића са нарочитом задаћом, да помиче Крајину све више на запад и по њој насељује Србе…
Али, многи од ових Срба, незадовољни с Турцима, почеше убрзо напуштати турску крајину и прелазити у помоћ Хришћанима. — Прва такова знатнија миграција била је већ у септембру 1530. г. Њу су извели они Србијанци, што их је Мухамед почео доводити. Ускочили су прво у Бихаћ, а онда одмах у Крањску и Жумберак, да се нешто доцније многи од њих спусте и на Словинску Крајину наше области. А да су то заиста били Срби из данашње Србије уверава нас, поред осталога, и то, што се на пр. село Бадовинци [Ово је име по свој прилици францускога порекла – У 12. в, носили су име Балдуин петоро јерусалимских краљева, а у 13. веку два латинска цара у Цариграду: те је то име морало бити популарно и међу нашим прецима, када се у више листина наших и неколико Срба од 13.—14. в. назива тим именом.
Лако је могуће, да су наши стари доба тога давали деци својој име чувенога освајача Цариграда Балдуина грофа Фландријскога, као што су и у наше дане неки наши очеви у Бачкој давали својој деци име Штесл, онда славног браниоца Порт-Артура. Доцније је име Балдуин претрпело код нас промену у Балдовин и Бадовин, што се такође из листина види, те се у презнмену Бадовинац и именима поменутих села до данас сачувало.] налази само у старом Жумберачком окружју и у окружју шабачком, а у нашој области неколико породица носи то име као презиме; исто тако у Жумберку и код нас има много породица с презименом Рањиловић или Храниловић, а у Београдском округу налази се село Раниловићи; док нас породично презиме и име засеока Балабани подсећа на земљиште Балабановац код села Сланаца близу Београда итд.
Ну, и из других крајева Србије има у овој области знатан број породица. Тако су на пр. Бубановићи, Грубачи, Грубачевићи и др. од Темнића; Бељаци, Богавци, Гвозденовићи, Богојевићи и др, од Ибра; Селаковићи, Штрбци, Чавићи и др. од Старога Влаха; Витановићи, Клисурићи, Кесерићи, Кесерини и др. од Пољанице, где се и данас, поред горске косе Витановице, налазе и оранице Витановац и Клисура, као и село са најстаријим тамошњим племеном Кесерци. — А то нам донекле потврђују и неке старе рукописне и штампане књиге из манастира Сарандапора (Осогова) и села Петнице (ниже Чачка, писана 1488. г.), те манастира: Чокешине, Боговађе и Радовакшчице, које се налазе у манастиру Лепавини и другим црквама ове области.
На сличан начин сазнали смо за порекло многих породица и из других области наших Балканскога Полуострва, проверавајући ресултате и соматолошким особинама тих породица.
Тако су на пр. из Старе Србије пореклом: Шиљци, Црљенице, Брњице, Грбе, Грбићи, Жиле, Длаке, Шарци, Рончевићи, Страинићи, Драгаши, Драгашевићи и др. од Новопазарског Санџака: Куштрићи, Мирићи, Кодићи и др. са Косова: Корше, Горановићи, Рајнићи, Недићи и др. од Метохије, шара и Подримља.
Из Маћедоније су: Смољанци и Смољановићи, за које традиција вели да су из Грчке; па Седрамци, Кировићи, Димићи, Заке, Авировићи (по традицији из Казанлука), Пандовићи, шовићи, Комленци, Комленовићи, Шешићи (од Велеса) и др.
Из Херцеговине су: Љубишићи, Комадине, Оџићи, Радмиловићи, Раићи, Рађе, Ћаћуге и др. од Билећких Рудина; Вранковићи, Ратковићи, Почуче, Инићи и др. од шуме, Површа, Зубаца итд., те: Божовићи, Вујичићи, Кукићи, Мандићи, Њежићи, Радошевићи, Добренићи, Ковачевићи, Вујановићи, Саболовићи, Стојнићи, Вукмирићи, Домазети и др. који овде славе Св. Саву као Крсно Име своје. — зато сам у овој области нашао, поред неколико рукописних књига, и три књиге гораждских и дванаест милешевских издања.
Из Црне Горе су: Бајчете, Ждрале, Обрадовићи, Бањани, и др. од Бањана; Балоте, Зорићи, Ракетићи, Дробњаци и др. од Дробњака; Басташићи, Девићи, Мургаши и др. од Васојевића; Коруге, Пурићи и др. од Колашина; Брдари, Проје, Кљајићи и др. од Бјелопавлића; Хераци, Хераковићи и др. од Његуша; те Мартиновићи, Радичевићи, Ђурашевићи, Хасановићи (од Роваца), Додоши и др. А из тих југозападних крајева наших јесу и Бани, Кобасице, Олује, Карари и др., којих и данас још има по Боци и Далмацији; као и: Јагодићи, Даниловићи, Дукићи, Чавчићи, Ђуричићи и др., који славе Св. Стефана Дечанског (Мратин-дан), те Бакићи и Утјешеновићи, који славе Св. Срђа као Крсно Име своје. — Стога сам и нашао по овоме крају, поред рукописних књига (из Слатине од Бјелопавлића једна) и седам комада скадарског, а једну цетињског издања богослужбених књига….
Понешто породица води своје порекло и из Арбаније, као на пр.: Лемићи, Лекићи, Магоши, Маговци, Пелеши, Ђинђићи, Добрићи (пређе Добре из Мускопоља) и др.
Из Босне су: Сировице од Дервенте, Хрговићи од Маглаја, Кокири од Прњавора, Годечи, Добринићи, Славујевићи и др. од Сарајева, те Шамићи, Соколовићи, Козарци, Змијанци, Усорци, Прусци, Купрешани и др.
Најпосле има нешто породица из Срема, као на пр. Сакуљи (Сакуле, старо пусто село код Земуна и Сакуље село код Смедерева), Тандаре, Тандарићи и др. — Они су основали и село Срем близу манастира Лепавине, где је још у почетку 18. в. живела једна породица с презименом Сремац….
Тако смо у главним потезима изнели прегледну слику најстаријих насеља наших у данашњој северној Хрватској. — И као што смо видели та су насеља завршена у главном већ крајем 16. века, али је бивало знатних прилива нових миграција и у почетку 17. века, док су доцније придолазиле само поједине породице и то махом преко Туропоља и Загорја из Далмације, Лике, Крбаве и Баније. Па и данас непрестано трају те мале миграције. Ну поред Личана, којих сваке године досели се по неколико породица, од новијега времена долазе овамо и Бугари и Маћедонци. Први су већином од Видина и баве се баштованством, а други од Охрида, те су махом лебари и алваџије. Маћедонци ови увек веле да су Срби; а једни и други жене се овде Српкињама, те су већ основали и неколико нових српских породица.
Беловар је средиште трговине за овај крај, па се у новије доба населило у њега и неколико младих трговаца, већином из Баната (од Вршца); а од последњих неколико година интернирани су у њему и неки војни бегунци из Србије, од којих су неки и са породицама дошли, или се овде поженили и стално настанили у овоме крају.
ИЗВОР: Радослав М. Грујић, ГЛАСНИК СРПСКОГ ГЕОГРАФСКОГ ДРУШТВА, Година 1. (септембар 1912.), Свеска 2.
7. јун 2018. у 17:42
Војислав Ананић
ЖУМБЕРАЧКИ УСКОЦИ
Изненађује да нико назив Жумберак не доводи у везу с именом словеначког града Жужемберк, што некако личи на »супер« Жумберак.
С обзиром да Жумберак с тим именом »живи« већ седам векова, остављам проблем будућим истраживачима и бољим језичким познаваоцима. Значајније од имена за историју жумберачких ускока је његова територијална припадност, односно власништво над Жумберком.
Расположиви, не баш прецизни, подаци кажу да су крај око Метлике и Чрномеља и Жумберак припадали Хрватској, као и да су се ти крајеви већ око 1213. године »одјелили од Хрватског краљевства« и да су га Хабсбурговци прикључили Крањској. Наиме, Бертолд Андехс-Мерански, постао је као млад човек калочки надбискуп, а од 1209. до 1212. године био је и хрватски бан, наравно у саставу Угарске. Кад је он 1218. постао аквилејски патријарх (немачко интересно подручје), у његовој надлежности био је и Жумберак. Део Жумберка око Костањевца и села Грабарак и Руде остала су у саставу Хрватске.
Жумберак је потом био у саставу Крањске, а власнике је мењао углавном кроз удаје и закупе, даровања и уступања појединих поседа. Тако су цистерцитском самостану у Костањевици прво (1235) даровани Осредак код Присјеке, а 1249. године и жумберачка села Крављак, Церник, Каље, Церовица и Сошице. Власник Жумберка био је и корушки војвода Филип, а од 1286. године Жумберак припада аустријским надвојводама, што значи Крањској, који га издају хрватским властелинским породицама.
Властелини Бабонићи, касније названи Благаји, добили су управу над Жумберком 1308. године, плативши 300 златних марака. Цар и краљ Максимилијан поставио је за управника неког Кристофа Горњеграјца, а управник града је 1505. године постао хрватски великаш Никола Семенић. Иван Кобасић, као један од најугледнијих племића у Хрватској крајини, желео је Жумберак, да ту »склони главу« у случају да му Турци заузму град Брекавицу на Уни. Циљ је остварио 1526. године женидбом с племкињом из рода Семенића. Цар и краљ Фердинанд писмено је озваничио ту промену 24.12. 1526. године преневши закуп на новог поседника.
Пошто су хрватски феудални великаши изабрали на збору у Цетину, 1. јануара 1527. године, цара Фердинанда за хрватског краља и тиме, с обзиром да су остаци некадашњег Хрватског краљевства већ били у саставу Угарске, Хрватску увели у састав Хабсбуршке Монархије, граница се прошириле на југоисток па је она и на том делу постала гранична држава с Турском. Настали су многи нови и тешки проблеми. Требало је предузети хитне и ефикасне мере, прво за успостављање какве-такве границе, а онда и за њезину заштиту и одбрану.
Прва мера је била да се преко ухода и извиђача ојачају већ постојеће везе с хришћанским становништвом на подручју Босне, које је већ више од једног века било у додиру и сукобу с Турцима и које се није мирило с тим да постану турски поданици (раја), посебно да се одрекну православља и прихвате ислам. То становништво је већ дуго осећало све последице турске политике »или се склони или се поклони«. Доласком Хабсбуршке Монархије на границу с Турском ојачала је њихова намера да (поново) дођу на територију хришћанске државе и сачувају своје слободе и веру. Турска опсада Беча 1529. године је на драстичан начин показала каква опасност прети не само Хабсбуршкој Монархији него и католичкој Европи, а неуспех Турака код Беча је показао и да би се уједињеним снагама могло супротставити турској исламској експанзији. Преговори су убрзани и ускоро резултирали доласком ускока у Жумберак.
Извор: ЖУМБЕРАЧКИ УСКОЦИ унијаћење и однорађавање – Драган Вукшић, Загреб, 2015.
7. јун 2018. у 17:53
Војислав Ананић
ДОСЕЉАВАЊА
Драго Роксандић о попису Срба Жумберчана до 1551. године
Драго Роксандић, вероватно најбољи савремени познавалац и најплоднији истраживач прошлости и садашњости Срба у Хрватској, придаје изузетан значај истраживању и подацима које нам је оставио др Алекса Ивић о Србима Жумберчанима. Он се осврће само на први део пописа, од досељавања до 1551. године (стр. 25-50). Роксандић сматра да тај докуменат »можемо сврстати међу најважније познате крајишке пописе, јер садржи имена и презимена, податке о статусу у крајишкој војној служби и местима у којима су појединци живели«, због чега сматра и да већина сличних крајишких пописа и докумената имају много скромнији значај. Указује и да је докуменат из 1551, иако историографски веома добро познат, истраживачки врло мало коришћен, као и да није редак случај да буде повод озбиљних неспоразума. Пошто је попис, стицајем необичнихних околности, објављен у Сењу, ето једног од разлога довођења у везу, па и могућег поистовећивања, жумберачких и сењских ускока, о чему ће касније да буде више речи.
У анализи пописа др Роксандић истиче да је користио изворну графију коју је користио и Алекса Ивић и које се он придржавао с примјерном доследношћу. Посебно наглашава да је попис на немачком језику, па још писан и готицом, тако да његова »транслитерација на латиницу« није била нимало једноставна.
Др Роксандић је, са својим сарадницима, анализирао попис Срба Жумберчана на више начина, на основу чега је објавио три абецедне листе: (1) према презименима, (2) према именима и (3) према местима становања.
Анализом прве листе, према презименима, установљено је да се ради о 311, а не 315 презимена, као што пише код Ивића, а што су преузимали и други аутори, што је скоро занемарљива разлика. Други закључак је да се у великој већини ради о патронимичким презименима, што је и код данашњих презимена у Жумберку више него очигледно. Јасноће ради, указујем да су патронимичка презимена међу Србима настајала тако што су именима оца, ђеда, а понекад и мајке и бабе, или неког другог сродника, најчешће додавани наставци, -ијевић, -јевић, -евић, -овић, -вић, -ић, -ћ и слично. Није непознато да су најчешћа српска презимена Петровић и Јовановић, настала од имена Петар и Јован, јер су то вековима била и најчешћа српска имена.
Трећи Роксандићев закључак је да се ускоци истог презимена често живели у различитим насељима, иако су велика већина били блиски сродници. Он закључује да се сви сродници нису насељавали истовремено, него да су, од 1530. до 1551, долазили у више наврата. С обзиром да на једном месту није било увек довољно простора, добијали су земљиште на удаљеним селиштима Жумберачког горја. То доводи у питање и општу тезу да су ускоци и у Жумберку дуго живели у бројним породичним задругама, што би требало да послужи као доказ о њиховом примитивном социјалном животу и организацији. Заборавља се да је земља додељивана појединцима и да је то условљавало и убрзавало њихово размерно брзо породично, односно задружно раслојавање и издвајање уског горњег слоја привилегованих, пре свега војвода и харамбаша.
Распоред и положај у војничкој служби такође је утицао на односе међу сродницима. Роксандић указује на неколико примера. Тројица Данчуловића: Микула, Вранеш и Рајич, очигледно блиски сродници, живели су у два насеља, а служили су у истој, 30. десетини, али је Микула био десетар, а друга двојица његови војници. Пет Хераковића: Миливој, Радосав, Стипко, Вукосав и Вујица, живели су у пет различитих насеља, служили у четири различите десетине, али су имали исти положај. Или девет Микулића: Добрица, Добросав, Милош, Митар, Петар, Прерад, Радивој, Жарко и Вукдраг живели су у седам насеља, двојица су били десетари, а остали обични војници. Анализирајући другу листу, према именима, Роксандић наводи нека најчешћа имена тадашњих ускока (Добросав, Драгаш, Драгиша, Драгич, Херак, Иван, Иваниш, Јаков, Јанко, Јован Јурај Михаило, Микула, Милош, Митар, Новак, Павко, Павле, Паун, Петар, Прерад, Радин, Радинко, Радич, Радивој, Ратко, Радоња, Радман, Радосав, Радован, Радоје, Радул, Рајак, Стипан, Трифко, Томаш, Вранеш, Вук, Вукашин, Вукдраг, Вукман, Вукмир, Вукосав, Вукша, Вуксан, Вујин, Вујица, Вујо) и закључује да је огромна већина словенског (не словеначког, прим. аутора) порекла, с тим што је највише имена с кореном вук. Романских утицаја је веома мало, на пример име Радул је карактеристично за словенско-романску симбиозу. Много је имена хришћанског порекла: Иван, Јован, Јурај (Ђурађ), Марко, Михаило, Митар, Павле, Петар. Роксандић поставља и питање да ли су ускоци стварно имали имена Јурај или Ђурађ, Стипан или Степан, Цвитко или Цветко?
Трећа листа с подацима о називу места у којима су живели поједини ускоци отклања сваку сумњу да ли се ради о жумберачким или о сењским ускоцима, о чему ће још бити речи. Од 311 ускока, њих 293 су живела у 75 насеља, дакле мање од четворице по насељу, што значи да су насеља била мала, што опет значи и да њихове заједнице, односно задруге, нису могле да буду велике, као што многи тврде. Доста насеља има стара имена кајкавског (словеначког, прим. аутора) порекла, што значи да су била насељена и пре доласка ускока, али и опустошена и добрим делом напуштена, о чему је већ било речи.
Извор: ЖУМБЕРАЧКИ УСКОЦИ унијаћење и однорађавање – Драган Вукшић, Загреб, 2015.
7. јун 2018. у 18:08
Војислав Ананић
СЕОБЕ ЖУМБЕРАЧКИХ УСКОКА
Досељавањем ускока у Жумберак почиње њихова скоро пет стотина година дуга историја. Иако се на први поглед чини да о томе подоста знамо, објективни историчари су свесни да то није довољно истражена тема. Познат је историјски контекст, али недостају многи подаци о току сеоба и о самим ускоцима. Ипак, највећа слабост су произвољан приступ појединих аутора, несистематичност и неке противречности и нелогичности.
Извесно је да сеобе жумберачких ускока ни у овој књизи »неће да буду завршене«, али се надам да ће бити учињен барем мали корак напред. Свестан да нисам у могућности да на основу расположивих извора и мате- ријала напишем целовит и конзистентан текст, одлучио сам да изнесем оно што су написали двојица аутора, као и да у трећем делу укажем и на друге ауторе, који се нису целовито бавили сеобама жумберачких ускока, али су значајно употпунили слику.
Предност сам дао тексту Милка Предовића не само што је он Жумберчанин и што је, као ђакон Крижевачке бискупије (епархије), имао на располагању документа која други нису имали него и због тога што је свој текст објавио тек 1965. године, што значи да је заиста имао на располагању све што је о сеобама ускока у Жумберак до тада објављено. Други аутор је поп Милан Радека, не због систематичности и поузданости његовог текста, него због значајних детаља и података које је навео. Њихово писање биће допуњено подацима других аутора. Определио сам се да напишем нешто дужи текст у којем ће се понешто и поновити, јер не желим да беспотребно арбитрирам и оцењујем шта и како је давно било?
Извор: ЖУМБЕРАЧКИ УСКОЦИ унијаћење и однорађавање – Драган Вукшић, Загреб, 2015.
7. јун 2018. у 18:11
Војислав Ананић
ИСТОРИОГРАФИ О ЖУМБЕРАЧКИМ УСКОЦИМА
Изнео сам о жумберачким ускоцима подоста више или мање поузданих и познатих података, значајних и необоривих историјских чињеница па и мојих скромних аналитичких размишљања, међутим, историја сваког народа и истина о њему, посебно о малобројној српско-православној скупини жумберачких ускока, је сложена. Она добрим делом зависи и од тога како је представљена, шта је о њима написано. Шта су написали »победници« и они који су их добро познавали и писали објективно, али и они који с њима нису имали много заједничког. Хоћу да кажем да нису морали да пишу, а писали су! Таква писања – кад не мораш, а ипак пишеш, знају да буду итекако произвољна и да имају веома озбиљне и дуготрајне последице.
Пример таквог писања могло би да буде оно што је о жумберачким ускоцима написао Јанез Вајкард Валвасор (Johann Weickard Freiherr von Walvasor, рођен у Љубљани 1641, умро у Кршком 1693).
Како различити људи различито виде исте људе и догађаје па у складу са својим виђењем различито и пишу о њима, видеће се на примеру онога што су о жумберачким ускоцима написали Радослав Лопашић и Станко Враз, али и неки други словеначки аутори. Истина, треба имати на уму да је од Валвасора до Лопашића, Враза и других аутора прошло више од 150 година, а предмет писања је исти. Све се променило па и жумберачки ускоци, али се оно основно: верско и етничко порекло и припадност, социјалну статус, језик и друге битне карактеристике нису промениле. Оне су само различито приказиване.
Извор: ЖУМБЕРАЧКИ УСКОЦИ унијаћење и однорађавање – Драган Вукшић, Загреб, 2015.
7. јун 2018. у 18:27
Војислав Ананић
Словеначки историографи о жумберачким ускоцима
Видели смо шта је Валвасор написао о жумберачким ускоцима и колико је у томе било истине, а колико неистине. Питање је да ли је намерно »поизводио« или је само преносио лажи и колико је био у заблуди. Одговор никада нећемо добити нити је то сада у жижи интересовања.
Битно је нешто друго. Историјски развој и контекст укупних догађања условили су да су се разлике и супротности између жумберачких ускока и Крањаца, о којима је било речи, смањивале и ублажавале. Било је све мање лажи, а све више је на видело избијала истина, нестајале су многе заблуде. Резултат је да већ више од једног века словеначка историографија и наука, за разлику од хрватске, много реалније посматра национално порекло, верску припадност, некадашњи статусни положај и карактерне особине жумберачких ускока.
Проблем насељавања и идентитета ускочке популације у Жумберку и у Белој крајини предмет је истраживања многих научних (дипломских, магистарских и докторских) радова, у организацији Словеначке академије наука и уметности, Универзитета, Историјског института, Географског друштва и других институција. Сви најпознатији словеначки научници и историографи више не говоре о влашком, него наглашавају српско и православно порекло жумберачких ускока. Таква истраживања су интензивирана после распада Југославије. Она су утолико веродостојнија што се историјска прошлост и садашњост Жумберчана, Мариндолаца и Белокрањаца истражује паралелно и у међусобној зависности.
Примера ради, Мартин Томажин је истраживао »ускошке популације на југоистоку Словеније«, односно у селима: Мариндол, Милићи, Пауновићи, Бојанци и Жунићи, чије је порекло и крајишка историја нераскидиво повезана са Жумберком и Жумберчанима. Аутор је доказао тезу да то становништво има све атрибуте националне мањине по обавезујућим европским критеријумима. Указујем само на неколико ставова и изрека, у којима спомиње и Жумберчане.
»Ускоци су се насељавали у време кад модерне нације, какве су данас, још нису биле обликоване. Потомци Ускока су данас толико Срби колико и Хрвати, а они који су асмилирани, и Словенци. Ускоци у Словенији су ’одбранили’ своју изворну националну припадност у Бојанцима, Мариндолу, Милићима и Пауновићима. У селима Драге и Шкемљевац и селима око Југорја изјашњавају се као Срби, а неки и као Словенци, док се на хрватској стани често изјашњавају као Хрвати. На то је утицала припадност гркокатоличкој цркви, с обзиром да су се Хрвати и Срби национално опредељивали на основу црквене припадности, иако се гркокатоличка црква разликује од православне само што признаје папу и делом католичку догматику«.
Пошто имена и презимена »говоре« истину, аутор се позива на попис Ускока (Срба Жумберчана) из 1551. године и указује на истоветност презимена Мариндолаца са Жумберчанима: Драгићевић, Стипановић, Видојевић, Радман и Радоња Михаљевић, Радић Вигњевић, Лала и Микула Милић, Радивој Вукмановић, Вукман Дејановић, Радосав Димитровић, Сладоја Пријић, Драгић Радосалић, Маринко и Марко Стојић и Јанко Војница. Аутор једино греши кад каже да у Жумберку нема презимена Милић, а у Жумберку постоји и село и презиме Милић.
Аутор наглашава и да се и поред »дуготрајне и сталне насељености мањинске групе (ускочке, прим. аутора) потврђују у другом временском периоду разлике у односу на већински народ и да је то случај и код Мариндолаца и Жумберчана«.
Што се тиче имена »Влах«, аутор га посматра као »рецидив прошлости који се користио у погрдном смислу па и данас се почесто у Белој крајини користи за православне становнике, али је то само изузетак, а по правилу се они називају својим националним именом – Срби«.
У вези с језиком Мариндолаца и Жумберчана, аутори се позивају на Валвасора, али само кад каже да се језик Ускока не разликује много од хрватског, а доста разликује од језика Крањаца. О влашком и илирском језику нема ни речи (Беседа, стр. 48-89).
Марко Шукље проучавао је исељавање и досељавање у Жумберак, с тежиштем на општини Радатовићи. »На опустошено земљишту населиле су се 1553. године српске ’дружине’ (скупине) из подручја Срба, реке Унац и Гламоча… Досељени Срби су били православне вере. Касније су аустријске власти настојале да их покатоличе. То им је делимично успело па су Жумберчани у 18. веку морали да приме гркокатоличку веру.
После Другог светског рата део становништва, понегде и цела села, почели су се опредељивати за српску етничку припадност, супротно данашњем претежно хрватском опредељењу. То се посебно односи на западни део, Радатовићки крај, без Кашта. Међутим, од пописа 1971. само становници неких села се већински изјашњавају као Срби. С обзиром да се већина становника Радатовићког краја 1991. изјаснила као Југословени, то је био јасно изражен протест против распада заједничке државе и постављања границе између Словеније и Хрватске. То сведочи о сложености и тешкоћама одржавања колективне свести и изјашњавања о етничкој припадности у наглашеним (критичним) ’етничким временима’. У таквим временима људи се враћају у прошлост и наглашавају своју особеност и осећања на територијалној основи и традицији па кажу: ’ми смо Ускоци’ или ’ми смо Жумберчани’… Што се тиче вероисповести, гркокатоличанство се појављује као локани осамљени феномен, али и главни елеменат разликовања. Локално гркокатоличанство је и те како живо и указује на неуништиву моћ самоодржања… Што се језика тиче, Жумберак представља језичку многострукост. С обзиром на сву његову етничку, верску и језичку сложеност и овде би требало остати код локалне, територијалне ознаке…Тако означен дијалект Жумберчана евоцира, али не провоцира, а не удаљава се од суштине коју означава« (Душка Кнежевић Хочевар, студија, стр. 40-45).
Жена из села Драге каже: »Ми смо Срби, гркокатолици, потомци сењских ускока…« Кратка, али садржајна реченица. Има у њој историјске истине о српском пореклу, насиљу у виду унијаћења и историјској заблуди о сењским ускоцима!
Интересантне ставове и мишљења о жумберачким ускоцима налазимо и код других аутора. Иван Навратил (1825-1896), словеначки језикословац, Метличанин, по оцу чешког порекла, двадесетак година пре Враза каже: »Имао сам прилике да у родној кући разговарам с тројицом Ускока. Питао сам их да ли знају од куда су њихови преци дошли у наше крајеве? Сва тројица су само слегнули. Дебело су ме гледали кад сам им рекао да су дошли пре више од 300 година из турске Босне и Херцеговине, где њихова убога браћа и данас пате под Турском силом, који говоре исто тако (српски или хрватски), као и они и који певају исто тако народне песме као они: о Краљевићу Марку, Милошу Обилићу и др… Упитао сам их како они зову саме себе? Жумберчани! А како називате свој језик, то јест како говорите? А неки кажу и хрватски, рекоше! Растужио сам се на те речи. Тако заборави – уздануо сам – цео род, који се одвоји од браће своје, од народа својега, заборавља помало цело своје народно име, па почне именовати себе и свој језик по држави у којој живи; на пример Крањци – крањски језик, да не кажем крањска шпраха (локализам за немачки језик, die Sprache, прим. аутора) итд. Само Корушци и Штајерци су одбранили старо честито име: Словенци – словенски језик, који опет треба свим однарођеним Словенцима, па и у новим књигама«.
Много је Иван Навратил, опет пореклом Чех-Словак, у само неколико реченица, рекао о Жумберчанима, о вековним условима живота у којима су могли да буду оно што јесу, само у мери у којој им је то неко дозовољавао, али још више о Крањцима, о језику и народном имену. Оваква упозорења су драгоцена, имају историјски и цивилизацијски смисао и значај. Она буде из »кошмарних снова« и погрешних представа о себи и другима.
С обзиром да је Навратил посебно нагласио значај језика, ваља подсетити да је »језик је кућа народа. У српском језику је сачувана читава наша историја и све наше самосазнање. Губитак језика није губитак само средства за комуникацију, него губитак читавог једног света који постоји у језику. Ми можемо да се споразумевамо и на другим језицима, али тај губитак не можемо надокнадити«, како је говорила једна од најумнијих и најпознатијих Српкиња, Исидора Секулић.
Крањци и жумберачки ускоци су се у почетку разликовали у свему. Али заједничка историјска судбина је условила да су се постепено боље упознавали и »тражили« сличности и оно заједничко. Иако су разлике и одређене супротности присутне и данас, а биће их и сутра, оне су много мање, везе су тешње, односи бољи, а оно, некад погрдно – »Власи« и »Крањци« – има симболички значај. Битно је да словеначка историографија и наука и нико паметан и разуман у Словенији већ одавно не доводи у питање српски и православни идентитет жумберачких ускока. Наравно, присутна је и извесна дискриминација и асимилација, али не на основи негирања порекла и идентитета.
Неминовно се намеће питање и шта је било и како је данас у односима с Хрватима? Било је и данас је углавном све супротно. Веће сличности, односно, мање разлике, вековима су биле основа политике негирања и колективне асимилације. Мислим да ћу у наставку дати одговор на то питање, ако не целовит и научан, онда барем делимичан и јасан.
Извор: ЖУМБЕРАЧКИ УСКОЦИ унијаћење и однорађавање – Драган Вукшић, Загреб, 2015.
7. јун 2018. у 19:22
Војислав Ананић
Јанез Вајкарт Валвасор о жумберачким ускоцима
Предмет пажње и анализе је Валвасорово дело »Слава Војводства Крањско-г«. Уредник указује да је прво издање на словеначком штампано 1936. године, а да садржај те књиге чини избор из немачких издања Валвасорових књига, која су преобимна па је узето оно што би могло интересовати данашњег читаоца.
Требало би имати у виду и да је уредништво настојало да кроз чак 330 напомена појасни на шта је Валвасор мислио на појединим местиме, као и да укаже на његове грешке и погрешне закључке. То Валвасоровом делу у целини, па и овом издању »Славе Војводства Крањског«, објективно умањује вредност, посебно са становишта поузданости.
С обзиром да је Валвасор познат као један од првих, а можда баш и први који је писао о жумберачким ускоцима, а није морао, он је, без сва- ке сумње и најчешће цитираних аутора. Вековиме се наводи и цитира што је Валвасор написао, при чему се његово писање најчешће узиме »здраво за готово«. За то постоје бројни разлози! Валвасорово дело је једно од целовитијих приказа жумберачких ускока у 16. и 17. веку. Тешко је било критички доводити у питање оно што је Валвасор написао, посебно због чињенице да је објављивано у Немачкој и на немачком језику и да је, вероватно, барем век и по, било тешко доступно. Због тога је било најлакше позвати се на Валвасора и његово писање о жумберачким ускоцима па »подићи цену« свом писању, утолико више што је његова, углавном негативна слика неким ауторима била унапред добродошла. Посебну пажњу заслужује чињеница да нико није »обрадио« све што је Валвасор написао о жумберачким ускоцима, као и да нико није Валвасоро дело ставио под лупу критике.
Имајући то у виду, одлучио сам се да читаоцима ове књиге омогућим управо то: да виде тачно што је Валвасор писао, и то оним редоследом како је написано у наведеној књизи. Молим читаоце да моје коментаре Валвасоровог писања разумеју као покушај да се и његово писање коначно стави »под лупу критике«. Свестан сам да је то тежак задатак.
На страници 17, пишући о разноликости језика у држави Крањској, Валвасор каже да би се тешко могла наћи држава у којој је у употреби толико језика. Прави уобичајени језик је крањски, затим илирски, хрватски, славонски, далматински, кочевски, истарски, италијански, фурлански и немачки. За »илирски« језик каже и да »је искварен и није потпуно чист«. Иако целокупно племство уопште говори немачки, говори и крањски и италијански.
Већ први пример показује да је Валвасорово писање произвољно и непрецизно. Који су то језици: славонски, фурлански и далматински? Можда су то и тада била наречја. Али оставимо то Валвасору и језикословцима. Битно је да се по Валвасору у Крањској не говори словеначки. Он то и касније потврђује и каже да се словеначки говори у Корушкој и Штајерској! Са становишта предмета и садржаја ове књиге значајније је да Валвасор спомиње неки нови језик и назива га »илирским«. Међутим, из контекста није могуће да се закључи који би то био језик и ко њиме говори, како је искварен и зашто није потпуно чист? Зашто је само тај језик искварен и није потпуно чист? Пошто се знало за Илире, претпостављам да је то био њихов језик. Ако је у Крањској био у употреби илирски језик, мора да је било и Илира! А ко су Илири? Нема ко други то бити него жумберачки ускоци, с обзиром да Влавасор у наставку пише да ускоци говоре илирским језиком, али и влашким језиком и језиком сличним хрватском!
О ношњи Валвасор каже да »прави Крањци имају своју ношњу и свој језик; такође и Кочевци своју посебну. Ускоци и Хрвати се у ношњи донекле разликују, као и Речани и Далматинци«. Значајно је запамтити да Влавасор само »донекле« разликује ношњу Хрвата и жумберачких ускока, што значи да та разлика није била велика. Ту је у праву, али није доследан.
На страници 37, пишући о становнцима Средње Крањске, Валвасор каже: »Између Новог Места и Метлике на Горјанцма пребивају људи које зову Ускоци или Власи. Имају потпуно посебну ношњу и језик и још посебну веру, која је потпуно слична грчкој, заправо себе зову староверци и за духовног поглавара признају патријарха у Цариграду и Москви. Њихова одећа је доста слична Хрватској, али не потпуно; говоре, такође, свој влашки језик, који се не разликује много од хрватског«.
Овај кратак текст веома је значајан са становишта тачности и кредибилности свега што је Валвасор написао о жумберачким ускоцима. Да ли је он размишљао шта и о чему пише и шта је већ написао. Да јесте не би дошао у супротност с оним што је већ рекао о језику. Очигледно није мислио да ускоци говоре илирским језиком, јер сада тврди да они имају и свој посебан, »влашки« језик. Пошто су ускоци за Валвасора Власи, нормално је да говоре влашки, али како је могуће да се тај влашки »не разликује много од хрватског«? Који је то влашки језик који се не разликује много од хрватског? Валвасор није ништа мање противречан и кад је у питању ношња. Пошто је већ написао да се ускоци и Хрвати у ношњи »донекле разликују«, каже да ускоци имају »потпуно посебну ношњу«, а већ у следећој реченици ускочка ношња је опет »доста слична хрватској«.
И тврдња о посебној вери ускока потврђује да је Валвасор писао онако, »одока«. Тешко би било поверовати да њему није било познато да су ускоци хришћани, да је хришћанство једна, иста религија, као и да у оквиру хришћанства постоје само различите цркве. Иначе, референца да ускоци признају патријарха у Москви и Цариграду требало би да значи да су ускоци Словени (да не кажем Срби) и да их то »окреће« Москви, за разлику од његових Влаха, који су романског порекла или романизирани народи. Изненађује да је уредништво у напомени бр. 16 указало да није преузет шири текст који је Валвасор написао о вери ускока, али се не каже због чега! Претпостављам да је уредништво оценило да писање о вери ускока не би служило на част њему и његовом делу. Ако није тако, одговорно је уредништво. А изгледа да није тако. Ирена Смиљанић, чије студије о жумберачким ускоцима ћу користити касније, каже »да је за тај дио Валвасор навео литературу по којој се равнао, објашњавајући шта је православље опћенито. Он цитира и изјаве самих Жумберчана да им је вјерски поглавар пећки патријарх (тада је то био Арсе- није 3. Црнојевић)«.
Валвасор наставља: »Што се тиче хране, обезбеђују је (ускоци, прим. аутора) редовно с пленом и отимачином, а углавном иду по плен у Турску; кажем углавном, јер, ако се лако може до чега га дође у суседству, њима је свеједно: пријатељ или непријатељ, овај или онај, ништа не запостављају, ништа не пропуштају. Многи тргују и варају с коњима, добри су коњски трговци и преваранти и ако могу некога да преваре, нису ни лењи ни тупави. Нађе се међу њима и много поштених људи. Дају добре војнике. На крађу их не тера смо потреба, јер имају родне горе, јер расте како жито тако и вино и насади, а поред тога држе све врсте живине; њихов непримеран начин живота утиче да с тим не издрже дуго, јер ждеру и пију док не протерају све кроз грло у желудац, да ништа не остане. И притом се чврсто држе заједно. Све мора да буде одједном поспремљено, као да би их чекала тешка казна или смрт ако би шта оставили – као што каже Плиниус – као да се не би могло другачије употребити и попити, ако не кроз човеково тело. Али кад прождрљивост роди сина по имену помањкање, и врли Ускоци си такођер морају, кад су при крају са ждерањем, помагати, ако не код Турака, онда код суседа, или припасати сабљу и ићи у четовање да нешто приграбе, из чега би могли опет да направе нови иметак или динарчић за пиће«.
Валвасор је написао много ружног о жумберачким ускоцима. Полемисати с њим било би беспредметно. Да већ није написао онолико произвољности и нетачности, можда бих му више веровао и рекао: нека буде како је написао! Међутим, не могу се отети утиску да се ускоци нису уклапали у Валвасорову идиличну слику о војводству Крањском, пре свега римокатоличком и немачком.
Од кад знам за себе, свестан сам и уочавао сам разлике између жумберачких ускока и Крањаца, јер оне су постојале од искона и постоје и данас, али не и тако драстичне и само на штету Жумберчана. Ипак, то ме не погађа толико колико оно о »родним горама, житу и вину«. Па зашто је онда Жумберак пре доласка ускока углавном био пуст, само делом слабо насељен, необрађен? Крањци нити су икада били нити су данас »широке руке« па да препуштају другима оно што ваља. И не само то, како такви »прождрљивци и бандити« уопште стигну, а ако и стигну, како умеју да обраде поља, посеју жито, обраде винограде? Они су, све донедавно, били само »покретни сточари«, луталице па због тога прозвани и »Власима«? Откуд и како, одјед- ном, научише да обрађују родна поља и гаје винограде? И ко то обрађује и гаји кад је већи део мушке снаге у сталној војној служби?
На страници 46, говорећи о становницима Нотрањске, Валвасор каже: »Трећи род становника зову се Ћићи. А ти пребивају међу Подградом и Сацербом; у ношњи су заправо много слични описаним Крашевцима, али су им у говору много далеко и говоре свој посебни језик као прави Јапиди, или потомци старих Јапида, како их описују стари географи и историчари. Преживљавају као и Крашевци, али неки од њих на коњима преносе со од мора у унутрашњост. Веома су вешти и извежбани у бацању камена с праћком па погађају скоро све што хоће; исто тако вешто обарају човека с коња, као да би га куглом одстрелио«.
Познато да су Ћићи влашко племе насељено на планини Ћићарији, око ње и даље у Истри, да су скоро потпуно похрваћени, али да и данас међусобно говоре румунским (или влашким) језиком. Да ли је Валвасор знао довољно о Власима? Заправо, наслућује се у чему је проблем. По његовом, постоје две врсте Влаха. Једни Власи су они који су »стварно« Власи, па чак говоре и свој посебни језик »као прави Јапиди или њихови потомци«. Други Власи су они који ни по чему нису Власи, али су, ипак, »Власи«, јер их Власима проглашава Валвасор и њему слични, за које у њиховој римокатоличкој и прогерманској нарцисоидности не би требало да буде места у војводству Крањском. Да је озбиљно поразмислио о стварним Власима-Чићима и жумберачким ускоцима које он проглашава Власима и који, по њему, говоре илирски и влашки језик, Валвасор би схватио ко су Власи, посебно то да жумберачки ускоци тешко да имају било какве везе с Власима у етничком погледу, ношњи, обичајима, посебно у језику, с обзиром да у говору Жумберчана никада није било нити данас има сличности с влашким језиком.
На страницама 123-125 он пише: »Власи или Ускоци су добили име од речи скок, што на Крањском значи поскок, они су пред неких 146 година ускочили (или побегли) са женама и децом из Турске и дошли у Крањску. Зато их по Крањском зову Ускоци, што Немци изговарају као Ускоген, такође Ускокен или Вискокен. Ако је ускок исто као прескок, Ускок обележава пребега. Сами се у свом језику називају Влахи или Лахи, исто тако како су се под грчким царевима називали Блаци, како се каже у Лаонику (није ми познато шта је Лаоник, можда неки град или покрајина, прим. аутора).
Ти Ускоци или Власи пребивају на Средњем Крањском, тј. у трећој петини, па имају углавном код Побрежја, Винице и у том крају велика села, а на брдима при Жумберку већином усамљене куће и уз сваку виноград, много воћака и поља. У свакој кући станују заједно три, четири, па чак и пет породица и уз њих велика група деце, али само је један господар и једна господарица. Господар је најстарији мушкарац, ако је за то способан, а господарица је жена најмлађег ожењеног брата, или стрица. Њима двома морају сви други да буду послушни и да обављају кућанске послове. Има чак и таквих кућа у којима има и осам, па и дванаест мушкарац, који су сви способни да носе оружје и иду на границу. Да, скоро сви су добри војници. Не треба им плаћати дневнице и додатке, али зато морају служити војску и, кад год је потребно и главар нареди, морају у бој против омраженог непријате- ља или стражарити дан и ноћ на властити трошак. Од тога двога рађе обављају прво, наиме да иду против омрзнутог непријатеља, јер им надање за добрим пленом уклања опасност испред очију… Иначе се прехрањују животињским месом, говедима, козама и козлићима, али ипак имају највише користи и хране од оваца, којих многи имају и до двеста, значи цело крдо. Многи такође тргују коњима на црквене празнике, воловима и другим животињама које или размењују или продају; у сваком случају, било на један или други начин, настоје да нешто зараде… Такође, изванредни мајстори су у уметности да нешто нађу пре него то човек изгуби и да узму пре него им човек да. Ипак, то се не може приписати свима, јер и међу њима има поштених и вредних људи који себи не помажу крађом, него напротив, поштеним занимањем и радом… Такође, уобичајено је да убадају носеве сувише дубоко у врчеве или чаше и да радо замењују желуце с винским подрумом и оставом за храну. Редовно у јесен попију и поједу све, што су привредили вина и жита. Све треба решити! Иду од куће до куће, прождиру и ждеру докле год нечега има. Од тога имају барем ту корист да им ништа не поплесниви, не иструне, или падне у руке Турцима. Кад су све појели и ждрело им је на допусту, иду по плен. Ако га нема код омраженог непријатеља, траже унакрсно по држави, где би га нашли. (То не тврдим за све.) Зато због њих у држави настају често велике неугодости. Држе се заједно као вериге и вежу се каквом заклетвом да један другог неће да напусте. Поред тога добри су тркачи па многи тако брзо трче да их ниједан немачки коњ не може претећи; због тога их често узалуд прогањају. Али ако кога увате, стављају га у вериге, без обзира да ли је грађанин или духовник, поп или калуђер. Па то је исправно: ако неко кад греши не поштује самога себе, да га се не поштује нити при казни… Оно што сам већ раније рекао, да радо узимају што им човек не да, односи се такође и на просидбу. Ако је Ускок или Влах донекле имућан па хоће да се ожени и ако његови рођаци знају за слободну женску, за поштену девојку (за удовице никада не питају), тада много пута не праве дуге церемоније при просидби; ако родители на прво питање не обећају кћер или не дају сагласност, дође младожења с пет или десетак коња, у већем или мањем броју, зависно од потребе, и силом узме дотичну која му је срцу прирасла, тако да је за таквог отимача најправилније рећи да је жену отео. У том циљу претходно пажљиво одаберу време и прилику кад девојчин отац, брат или стриц није код куће, јер је на граници или из других разлога, да не би међу њима дошло до сукоба или проливања крви. Због тога дођу по ноћи и ако они који су остали код куће не дозволе девојци да мирно изађе, развале врата, уђу у кућу, ухвате девојку и одведу је силом и против воље родитеља… Са живим љубавним пленом беже и воде отету две до три миље далеко, попу или калуђеру (тј. к влашком духовнику или монаху) који је мора венчати и који мало пропитује да ли ће се обавити уз сагласност или без сагласности родитеља. Али ако чује поглавар у Жумберку, морају сви који су били учесници да плате велику казну. Тога се боје па се отмице не догађају сваког дана. С обзиром да се не могу тога потпуно одрећи, ипак се више пута дрзну Кад се женидба обавља у реду и иду по невесту, води је девер, то јест друг, на коњу пред собом потпуно скривену. Она седи напред у седлу, а иза ње друг, који јој обавије целу главу марамом, да не види куда иде… Понекад је обичај да прву ноћ поред невесте спава неко од њезиних или његових најближих рођака, разуме се чисто поштено (наравно по ускочки), јер би други људи за такву пријатељску услугу и указивање части таквом претходнику били мало захвални, па би таквог услужника направили Влахом, како кажу Немци, када ушкопе ждрепца. Ипак, младожења сме, ако налети на погажени сат, ако јој стоји средишњи круг напред на челу, хоћу да кажем, ако види да невеста није невина, може је вратити и оженити се с другом. Али то му је дозвољено само једанпут, а тај који се одрекао прве, због претходног црквеног венчања не може више да рачуна на било какву духовну службу (црквено венчање, прим. аутора)… Невесту воде из родитељске куће у цркву са застртим лицем, као опомена да се из властитих побуда не сме вратити у очеву кућу. У цркви се за време венчања открије образ. Духовник који венчава ставља невести и младожењи на главу венац од ружиних стабљика, као знамење и поуку да се не смеју раставити ни у срећи нити у несрећи… Ускоци крсте децу кад су већ старија и одрасла, такође, не иду на исповест пре тридесете године… Ако неко тако оболи да се не може надати да ће да преживи, мора сам да се умије. Узрок томе је стварно смешан и базира се на убеђењу да мора да дође Богу, Оцу, Сину и Св. Духу чист и снажан. Притом такође не говоре паметно, да ће га окружити анђели и да ће му сваки од њих на путу на онај свет говорити његова витешка дела; један анђео да ће носити пред њим сабљу и пушку (без обзира што ће да остане код куће обешена на клину), с којима се борио тако витешки против омрзнутог непријатеља Турчина; други да ће му певати шта је с голом руком уграбио и однео, опет други да ће опевавати јарце и овце, трећи козлиће и козе, четврти коње и кобиле које је из туђих крајева догнао, пети одећу. Тако лепо поделе часне службе да међу анђелима не би било зависти и љубоморе. На крају долазе многи хвалоспеви како се у животу држао чврсто и храбро, тако да заслужује славу и бесмртно име. И на тај начин умире уз утехе тих жалосних утешитеља… За покоп умрлих немају гробље, цео свет им је гробље. Тело сахрањују где је најближе и где наиђу, било под дрветом или негде другде. Уз мртваца стављају парче хлеба и ситан новац, солд или грош, а понекад само новчић. Затим наспу мало земља и положе на главу прилично тежак камен и исто такав на ноге (можда због тога да не би устао и ходао по кући). Потом се даје попу или калуђеру за задушницу пет крањских златника и погреб је завршен… Ако покопавају дете, његова мајка носи на глави љуљашку, па кад га забрбају, почне да оптужује смрт и да јој замера да је тог глувог јадника тако погодила да је изгубио слух и вид, да не би чуо и видео; због тога проклет био онај који јој је узео дете, јер би од њега могао да постане добар јунак, и друге ствари јој ставља под нос. Свој напад, прекор или тужбу завршава на начин као да хоће такорекућ да ојача пријашње оптужбе. ‘Ђаволска, гадна, примитивна, страшна, незаситна Смрт!’ Узела си ми и пождерала дете, па имај и љуљашку! Пождери је да се задавиш! Напуни губицу њоме да ти се сви зуби поломе! После тог поклона и паметног закључка стави љуљашку на гроб, гази је док се не разбије на ситне делове… Ту морам још написати о њиховој одећи. Ношња је прика- зана на приложеном бакротиску. Жене носе дуге горње сукње без рукава, јер имају испод друге рукаве. Груди украшавају марамама с написима или ружама; исто тако се и сукње украшавају плавим, црвеним и другим бојама. На ногама носе опанке, тј. широке подплате које на рубу имају мале шупљине; кроз њих се протне врпца и обућа је готова. Ту обућу зову опанци. Неки сељаци и сиромашни узму само парче сирове коже, ножем постружу длаку и тако направе опанке. Главу завијају, према потребама врло пажљиво с дугом и уском марамом из извезеног платна. Мушкарци се одевају скоро исто као Хрвати, с тим да неки носе мале, неки широке капе. Неки их с узицом привежу под брадом, да не одлети. Такође, и мушкарци носе опанке, панталоне и огртач како и Хрвати, већином из обојеног сукна. Исто тако су панталоне и ногавице као и код Хрвата из једног дела. Неки носе велике и дуге браде, други их одсеку с маказам и пусте да расте горња брада или бркови. Такође, шишају и главе и пусте напред дугу киту, или шоп косе, а некима таква кита расте као у Турака. Неки носе на главама велике шешире као Хрвати; пример се види на бакротиску, на човеку који се дубоко клања калуђеру (или ускочком духовнику). Овај са шеширом је калуђер, онај други с капом је поп, тј. свештеник. Такви људи се код Московљана исто тако називају попови, што по свој прилици долази од речи папа, како су некад називали учитеља латинске цркве, пошто су га у грчкој цркви звали паппос. Отуда такође доњонемачко и низоземско де Пап и горњонемачко der Pfaff. Попови носе понекад капе, као овај на слици, ипак већином носе шешире као калуђери, тј. као монаси. То људство говори влашки. Језик се од хрватскога разликује понешто, од крањског нешто више«.
Пошто не познајем своје прапретке, пре и из времена када је о њима писао Валвасор, не могу да кажем колико је било, а колико није било тако како каже Валвасор, али верујем да је истина, као и обично, негде у средини. Са становишта садржаја ове књиге, Валвасор поново пореди ускоке, (по њему Влахе) с Хрватима, што још једном потврђује да ускоци нису Власи, али још једном асоцира на историјску, политички и идеолошки створену заврзламу о сличностима и разликама међу Србима и Хрватима. Валвасор је тај проблем, очигледно, решавао поједностављено и арбитрано. Свако ко није Крањац, али је римокатолик, је Хрват. Проблем настаје кад неко није римокатолик, већ је »грчке вере«, а сличнији је Хрватима него Крањцима, онда је он ускок, при чему му је Валвасор, како му је кад пало напамет, прикачио влашко порекло, илирски или влашки јези и слично. Заиста, који је то и какав »влашки језик«, који се мало разликује од хрватског, а мало више од крањског. Влашки језик, којим говоре Власи, тешко да има ишта заједничко са српским и хрватским, боље речено српско-хрватским, а посебно с крањским језиком. Очигледна бесмислица.
Оно о женидбама/удајама, односно отмицама невесте, је било ствар обичаја, посебно морала. Не знам да ли су Жумберчани били у том погледу »моралнији« од Крањаца, али знам да су Жумберчанке биле моралније, у смислу конзервативније, од Крањица. Много чешће су се Крањци женили Жумберчанкама, него Жумберчани Крањицама. Ако је у Жумберку било отмица невесте, отимачи нису требали да иду »код најближег попа или калуђера«. У Жумберку су, од досељавања, биле само две парохије, у Радатовићима и Мрзлом пољу, са свега два, а само у »бољим временима« 2-3 попа. Према томе, нити су отимачи требали да »траже« попа или калуђера нити је капетану жумберачком било тешко да открије отимаче.
Посебно је бестидно шта је Валвасор написао о сахранама мртвих »под првим дрветом«. Сви народи, па и српски, а жумберачки ускоци посебно, имали су »част и привилегију« да своје погинуле и умрле стотинама година, у тешком времену узмицања и пред опасношћу, сахрањују »успут, или крај пута«. Није ни људски, а хришћански да и не говоримо, да се неко руга гробовима, такозваним »крајпуташима«. Гробови »крајпуташи« су оплакани у песмама »тужбалицама« и легендама, описани у причама и романима. Сем тога, у Жумберку је у време када је Влавасор писао, било најмање двадесетак цркава, углавном на местима где се и сада налазе, а око њих су била и сада су гробља. У тим црквама су та два-три попа крстили, венчавали, испраћали преминуле и обављали друге службе православне вероисповести.
Не могу а да не поставим питање: како се зове човек који се тако брутално руга невољама других народа? Да ли је довољно да се каже да је само непримерено да Валвасор пореди ускоке с немачким коњима? Иако има ускока који су, по Валвасору, бржи од немачких коња, то не бисмо могли да схватимо као комплимент. Човек је човек, чак ако је и ускок, а коњ је коњ, па је и Валвасор то што јесте, а не оно што је он о себи мислио.
На страници 127, а и иначе често, Валвасор у вези с ускоцима спомиње Хрвате. Говорећи о Хрватима у Крањској, он каже и ово: »По облику бркова Хрвати су скоро једнаки Перзијанцима и турским јањичарима, који већином такође скраћују доњу браду«. До каквих заблуда може да доведе овакво писање и поређење показује чињеница да су многи историчари и политичаи а на основу таквих »научних« чињеница закључивали да су Хрвати иранског порекла. А ако су Хрвати слични турским јањичарима, биће да је међу јањичарима било Хрвата, а не да су се Хрвати угледали на турске јањичаре.
На страници 150. Валвасор посвећује доста простора и на више места слави Томаша Хрена (1560-1630), који је 1597. именован за љубљанског бискупа и на тој дужности остао 30 година. Хрен се »истакао« и у историји остао забележен као одлучан противник лутерана (реформиста, протестаната), с којима се сурово обрачунавао. Хрен је међу првима предлагао и да се православни жумберачки ускоци силом преведу на римокатоличанство или да се протерају из »Славног Војводства Крањског«, а кад је увидео да то није могуће, да се поунијате.
На страници 215. Валвасор каже да су на војној свечаности у Карловцу »два трубача и бубњар, како већ имају обичај Хрвати, играли по турски«. Нисам сигуран да се у тој прилици уопште играло »по турски«, а посебно да је то тада било »уобичајено међу Хрватима«. Пре свега, питање је шта Валвасор уопште подразумева под играњем, а шта по турски?
На страници 239, пишући о споровима око и у самом граду Мехово, удаљеном две миље од Новог Места, а једну миљу од Метлике, Валвасор каже и ово: »Године 1602. је поново изникло семе раздора. Да би га спречио и угушио, господин Карел Јурич, који је тада поседовао град и имање Мехово, нахушкао је Ускоке на побуњенике. Они су се успешно бранили, па су чак и жене наговорили, па су с рогуљама и другим оруђима ишле на Ускоке.
При тој побуни убијен је један кмет и стара жена, а мало дете су погазили коњи. Најгоре су прошли Ускоци јер их је од 100 изашао сам десети део. Том приликом је син судије из Мехова устрелио једног Ускока јер га је увредио, пошто му је показао задњи део тела«.
На основу написаног није уопште јасно шта се стварно догодило у Мехову? Ко су побуњеници? Зар је могуће да би ускоци пошли тек тако у окршај у којем их је 90 погинуло? Па губици су равни онима у катастрофалној бици код Будачког! Ускоци су у то време били добро војнички организовани, имали су свог капетана, команданта и подручне команде. Спорови су се водили због пљачки и појединачних злодела, а нико нигде не спомиње 90 погинулих у сукобу око Мехова. Али ово није једини пример бесадржајног и нејасног писања. А какве су последице, види се из чињенице да је Јосип Мал преузео оно што је написао Валвасор, али га није навео као извор (стр. 184).
Страница 241: Резиденција Плетерје »има с једне стране равна поља, а на другој високе Горјанце, где пребивају Ускоци«.
Страница 246: »Од Љубљане шест, а од Новог Места три миље је удаљен град и трг Жужемберк. У лето 1559. дрзнуо се да у Жужемберк дође Грегор, незаконити син г. Јурија Турјашког, рођен у Швајцарској, пошто су му умрли отац Јуриј Турјашки и брат г. Волбенк, с осамнаест Наполитанаца; дошао је до Жужемберка на нерадни, вашарски дан. Није се дуго задржавао, него се још исто вече пребацио преко зидова и заузео град. Међутим, стражар је брзо кроз гужву изашао из града и сакупио своје кметове. Убрзо им се придружио и господин Хербарт, барон Турјашки, генерал Хрватске крајине, напао град и заузео га. Осам Лаха су провалили зид; под зидом су их изненадили наоружани кметови с припремљеним и подигнутим копљима, остале су убрзо, заједно с незаконитим сином Грегором, у граду савладали и све поубијали. После борбе су избројали тридесет и шест мртвих, највише Грегор с његових осамнаест Лаха и седамнаест људи господина Турјашког. Лахе и њихове вође нису покопали, него су их одвукли преко воде у дивљину, где су Грегора дивље свиње, а његове другове пси, птице грабљивице и дивље звери раздерале и пождерале, као цркнуте мрцине«.
Јасноће ради, Валвасор Наполитанце, дакле аутохтоне Романе, назива Лахи, за разлику од Влаха, како назива припаднике романизираних народа. Ова прича је слична оној у вези са сукобом у Мехову. Тешко би било закључити шта се стварно догодило. Пошто се ради о »римокатоличком спору«, нека тако и остане. Ипак, имајући у виду да Валвасор описује поступак с погинулима, намеће се питање да ли су Крањци у то време били на »много вишем цивилизацијском нивоу« од жумберачких ускока?
Страница 285: »Командант Вараждинског генералата је вицегенерал и пуковник, у војсци код свих омиљени кавалир гроф Траутманасдорфф, а његов заменик је господин Н. Макар, хрватски племић који се са својом славном храброшћу доказао скоро свим Хрватима, јер је често као муња ударао на Турке и побеђивао их«.
За Валвасора је Никола Макар Хрват, иако Макара има међу Жумберчанима, о чему је већ било речи, а један од њих, из Великог Лијешћа, се као први Жумберчанин населио у Метлици.
Страница 287: »Град Будачки су наши – хвала Богу – поново заузели и обезбедили га с турским Власима (тако зову те Влахе, који су побегли из Турске)… У граду само стражаре. Под њим у тргу станују Власи, који ту наводно под великим дрвећем плешу и забављају се. Предводник тих Влаха је војвода Тудор«.
Заиста је интересантно на које све начине Валвасор спомиње Влахе и каквим их именима назива. Очигледно је да ни њему самом више није било јасно о коме говори и шта под реченим подразумева. А и живот им је, очигледно, био леп – само су плесали и забављали се.
На страницама 289-290, пишући о Сењу и сењским ускоцима, Валвасор износи низ контоверзних тврдњи и конструише невероватне заврзламе и нелогичности. С обзиром да ће о сењским ускоцима још бити речи, његове трвдње представљају само увод.
»Што се тиче вере, сви Сењани су римокатолици, али мису (литургију, црквену службу, прим. аутора) и црквене молитве и све друге обреде обављају на илирском или словенском језику. Језик који користе Ускоци и Сењани је, заправо, далматиншчина. За читање и писање имају три врсте писма: прво, глагољицу, коју користе у црквеним стварима, при дописивању с Турцима користе ћирилицу, а као свакодневни језик користе латински«.
Чудноват неки народ, прави полиглоте. Језик им је заправо далматиншчина, а свакодневни језик им је латински, а нису Латини (Романи). Где су и када научили латински језик, кад су латински језик у то време изучавали и њиме писали само на царским и краљевским дворовима и црквени великодостојници. Пошто знају и ћирилицу и глагољицу, поставља се питање где су научили та писма? Које школе је завршавао тај народ, кад још народних школа није ни било? Кад су поред толиких школа научили поморске (читај гусарске) вештине?
»Људство које обитава око Сења називају, као што је већ било речено, Влахи, на латинском Walachi. Влашки језик се у многочему поклапа с далматиншчином или са словеншчином. Јоаннес Луциус (Иван Лучић) с правом спомиње да се влашки језик унеколико слаже с италијаншчином и латиншчином, иако би требало знатижељном читаоцу потпуно јасно рећи да прави Власи те језике уопште не разумеју и да је сличан језику Морлака, који личе на Влахе«.
Признајем да сам постао »знатижељан« какве ћу све глупости да прочитам? Сад опет видимо да ти исти људи говоре влашки језик, који се поклапа са словеншчином и далматиншчином, али тај језик »прави Власи« не разумеју. Ко су за Валвасора Власи, ко »прави«, а ко »криви« Власи?
»Власи су у неким селима добри Римокатолици, али понекад имају своју властиту и скоро по грчком начину уређену веру, иако не по свему. О томе сам већ рекао довољно кад је било речи о служби божјој код Ускока«.
Дакле, већ наредна реченица, која би требало да појасни и отклони дилеме, уноси нове забуне. Валвасор опет тврди да су Сењани добри римокатолици, иако неки имају по грчком уређену веру, али не по свему, па се још позива на своје раније тврдње, као да је на неком месту нешто стварно јасно рекао и доказао! Да ли је то оно што је уредник изоставио?
На страницама 295-296, кад пише о крајишницима-војницима, Валвасор каже: »Мартолози су Турци, Морлашки и турски Власи који се повлаче по држави и отимају и краду све што могу«.
Који су то Морлачки, а који турски Власи? Мислим да нико није толико био оптерећен Власима и да их нико није тако и толико злоупотребљавао.
»Већина Хрвата, као и људи који пребивају у Морској крајини, који су скоро сами Власи и који су нешто католичке, нешто старогрчке вере, не плаћају ни данак и доприносе. Али су спремни да се у сваком моменту ангажу- ју против Турака… Међу тим Власима нађе се доста оних који трче знатно брже од немачких коња«.
Ово не залужује озбиљан коментар, сем да Валвасор и ове »морске ускоке« пореди с немачким коњима. То му је, изгледа, опсесија. Како би било да се упитамо да није Валвасор можда био бржи од неког крањског магарета? Ко зна! Можда је био само тако тврдоглав!
На страници 300, под насловом »Разни победоносни бојеви с Турцима после продора у Штајерску и Крањску«, Валвасор је написао и ово: »Године 1388. је Хрват по имену Мило Кабиловић жртвовао живот за све хришћане, посебно за свог господара и владара, пошто је турског троногог Амурата пробо с копљем«.
Јасноће ради, у питању је Косовска бика 1389, а Валвасоров »храбри Хрват Мило Кабиловић« је српски великаш и јунак, надалеко опевани Милош Обилић. Турски троноги Амурат је цар Мурат 1. а да је имао три ноге, нисам до сада нигде ни чуо ни прочитао.
И на крају, на страници 309, Валвасор још каже само да је међу 500 војника, које је против Губчевих побуњеника предводио господин Јошт Јожеф, барон Турнски, било и »нешто Ускока«.
И ту је крај Валвасоровог писања о жумберачким и неких другим ускоцима. Шта да се каже? Валвасоро писање, барем кад је реч о жумберачким ускоцима, »његовим Власима«, не би заслуживало много пажње да није толико нетачно и тенденциозно.
Валвасор је себи дозволио да пише о етничкој и верској скупини, коју је слабо познавао, а према којој је унапред имао крајње негативан однос. Написао је многе неистине и створио негативну слику о жумберачким уско- цима. Не знам да је још неко на овим просторима толико утицао на историографију и стварање ружне слике о жумберачким ускоцима. На основу његовог писања тешко би се могло разабрати ко су жумберачки ускоци, којим језиком говоре, коме су слични и по чему, а од кога се стварно разликују.
Извор: ЖУМБЕРАЧКИ УСКОЦИ унијаћење и однорађавање – Драган Вукшић, Загреб, 2015.
7. јун 2018. у 19:23
Војислав Ананић
Радослав Лопашић о жумберачким ускоцима
Упозорио сам да су се многи аутори позивали на Валвасорово писање и његове оцене о жумберачким ускоцима прихватали »здраво за готово«. Изузетак у том погледу представља хрватски историограф Радослав Лопашић.
Он радо истиче да Валвасор зове »Метличане, Чрномељце, затим становнике Винице, Подбрежја, Костела, Семича и других околишних мјеста у својем повијестном и земљописном дјелу ’Част Крањске’ вазда само Хрвати« (стр. 11-12), а прихвата и све друго што је у прилог Хрватима и хрватској страни у спору коме припада Бела крајина и Жумберак. То је и нормално, свако »воду наводи на свој млин«.
Што се тиче жумберачких ускока и Лопашић је користио податке које је изнео Валвасор, али се на неким местим, критички осврнуо на његово писање. »Отмица о којој приповједа Валвасор, да је у Жумберку код Ускока уобичајена, исчезла је већ одавна, нити има параметара да се шта такова догодило у жумберачких горах« (стр. 9). Валвасор описује Жумберачке ускоке као људе веома сурове, разуздане, који се радо баве крађом и отимачином. Дакако да је било доста дангуба и опака свијета међу њима, али тој покваренсти били су криви вјечни ратови, пак тадашње уредбе на крајини; јер, не само да је било допуштено већ је паче било и наложено четовање и пљачкање по Турској, како се то догодило 1580, када су заповједници управо слали Ускоке на плијен на Уну. Научени отимати Турком, наставише Ускоци ту мрзку наваду и код својих сусједа у Крањској и Хрватској (стр. 37). Валвасор приповједа о ускочких попових своје добе, да су неуки, писму мало вјешти, сурови и многи између њих изкварени, а заповједници и судови да су их казнили попут других ускока кад би били што скривили« (стр. 42).
Ради се о томе да »црквени посленици« нису били потчињени цивилним и војним, него црквеним властима, али то није важило и за православне попове.
Ипак, много више пажње од критике Валвасоровог писања заслужује што је Лопашић написао о жумберачким ускоцима. Разуме се, његово писање односи се на стање више од стотину година касније, средином 19. века, али ипак употпуњава мозаик сазнања не само о жумберачким ускоцима него и о староседеоцима, Хрватима.
»Ријека Купчина не дјели само подгорје Жумберачко, него има значај и у етнографском погледу. Уз њезино корито и у купчинској долини, од Костањевца према Оштрцу и граду Жумберачком, на окупу су стари католички Жумберчани. Једна група тих старосједелаца, од лијеве обале Купчине, раштркана је и помјешана с Ускоцима према Каљу и Мрзлом пољу, а друга на северозападу допире до Сошица. И Ускоке Купчина дијели у два посебна племена, који имаду у више обзира свој посебан тип и карактер… На први поглед разабире се разлика између католичких Жумберчана, старосједелаца, и унијатских Ускока. Католички Жумберчанин је средњег стаса, сувољаст, бјелопутан, дугољастог лица и плавокос. Од њега је нешто виши, али као горштак и и тјелесно једрији Ускок, разликујући се понајвише црном косом и с два красна и живахна ока. Католички су Жумберчани и данас чакавци, и језиком и нагласком. Чакавштина се изгубила и прешла у штокавштину само код обитељи, које су помјешане с ускоцима, али се и они распознају по нагласку. У њих нема јуначких пјесама, те пјевају само женске попјевке… Унијатски је Ускок штокавац најрадикалније јекавштине. Пјева јуначке пјесме, што их ђедови донесоше из некадашњег завичаја, и које им ’вила казивала у јуначким војнама’ о Краљевићу Марку, Страињићу бану, Сењанин Тадији и другим народним витезовима. Особито жене чувају старе обичаје и сву снагу језика, који дивно говоре. Разлог је што су жене увијек код куће и чувају старину, док мушкарци, и као војници и пословни људи иду по свјету и друге језике и нарјечја чују и уче… И међу штокавцима (Ускоцима) има неке разлике, како их Купчина дијели, у говору, ношњи и занимању. По свој прилици су Ускоци на сјевероисточној страни, према Самобору и Сави, старији досељеници. Говоре више јужним и приморским нарјечјем и користе старији нагласак. Мање су окретни и сиромашнији су, а зову их у Жумберку маслари. Може се рећи да су се Ускоци на западу и око Метлике касније населили. Они говоре штокавски на ’босански начин’, а зову се ’фужинари’, па би се могло рећи да су се у старој постојбини бавили рударством. Они су спретнији од маслара, прометнији и напреднији у господарству, с обзиром да се од 1848. баве и трговином по свијету, од како је трговина сољу и дуваном, а и кријумучарење робе из Хрватске у Крањску престало… Сви Жумберчани, били штокавци или чакавци, зову свој језик хрватским. Иначе, у Жумберку као и у многим другим крајевима, Хрват значи исто што и католик, а католичка црква је Хрватска црква. Жумберчани оба црквена обреда, грчког и латинског, живе међусобно у слози и братимству, и свјесни су да их вјера не лучи (раздваја, прим. аутора). Католици се доста пута жене с унијаткињама, док се веома ријетко догађа да унијат узме католкињу за жену… У одјелу има доста разлике. Момци католици обучени су у бијелу чоју по кроју оближњих Прибићана и носе вунену торбу црвене боје. Опанке, које су у Валвасорово доба носили сви у Жумберку, носе само католици, и то тамо гдје нису помјешани с Ускоцима… Ношња унијата ’вргла се на крој војничког одјела’, код крајишких пуковнија: уске хлаче на ремену, зубунац од сурог сукна и војничке чизме. Зими носе поврх војничку кабаницу или кожун. На пут носе о рамену торбачу од тамне вуне. Женска ношња је карактеристична и сачувана од старих времена. Кошуља је дуга испод кољена, прошарана око врата, на грудима око копчи и на крају широких рукава. На кошуљу облаче зобун и кожун или доламу од бијеле чоје. И жене и дјевојке носе прегачу, коју саме ткају и украшавају везом. Рубац зван преметача, има код младих и тек удатих жена на врху чела црвену порту, а мајке носе бијелу преметачу… Дивљаштва и злобе, због чега су се у старије доба доста тужили на ускоке, нестало је већ одавна, па су данашњи Жумберчани људи мирни, кротки, па чак и помало млохави. Да ли су у дуготраном ратовању своју снагу истрошили, или су уљуђени и упитомљени озбиљним и интензивном кршћанском науком? Доиста веома је благе ћуди тај народ; у Жумберку нема опачина и злочина, а до новије доба ријетко се догађала крађа или превара, а какво грдније злочинство једва да се памти, тако да је било опће мнијење и глас за Жумберчаних за обстанка крајине, да за Жумберчане не треба ни уза ни затвора. Сваки од поглавара, који би се био након дуљега боравка дијелио са Жумберком, тежким се је срдцем разтао са омиљеним тим крајем. Веома је бистра памет у тих људи. Жумберчанин и припрости сваћа брзо све, што види и што му се приповиеда, а разговор с њим је лахак и угодан. Није дакле чудо да је размјерно прам осталој домовини знатан број Жумберчана, који су књигу изучили, те користили отажбини као учитељи, свећеници, чиновници и војнички частници« (стр. 5-9).
У осврту на написано рекао бих само две ствари, једну позитивну и једну негативну. Лопашић је, »руку на срце«, био благонаклон према жу- мберачким ускоцима. Нисам нашао да се неко о њима тако позитивно изразио. Све што је Лопашић написао у основи је истина, али мало сувише наглашено. Жумберчани имају много добрих особина, али се не бих сложио ни да су бољи ни гори од других, у овом случају римокатолика Хрвата. Додао бих и да је питање колико је написано резултат Лопашићевог позитивног искуства и доживљавања појединаца, а колико стварног познавања људи и прилика у целини?
Међутим, веома изненађује да Лопашић каже да сви у том делу Хрватске, па и Жумберчани, »свој језик зову хрватским«. То нити је истина, нити је таква формулација прихватљива. А како би га звали, ако се радило и ради о званичном, књижевном језику у Хрватској? Међутим, књижевни хрватски језик настао је неколико векова након што су се жумберачки ускоци доселили. Књижевним језиком говорили су и њиме писали у Лопашићево време само они »учевни«, подједнако и Хрвати и Жумберчани, с тим да је Жумберчанима, наглашеним штокавцима, био много ближи »књижевни хрватски језик«, него Хрватима кајкавцима, икавцима и чакавцима, што је и данас, не случај, него правило, подједнако у званичним и незваничним приликама и разговорима.
Било би много реалније и прихватљивије да се, кад су у питању Жумберчани, не пише о језику, него о народном говору (дијалекту). Жумберчани су, од досељавања, до дана данашњег, говорили својим језиком, својим дијалектом, који се разликовао и данас се разликује и од хрватског књижевног језика, а још више од језика (говора, дијалеката) којим говоре околни Хрвати. Док ово пишем, разговарам с пријатељима колико се наш говор разликује од говора (дијалекта) околних Хрвата, да Словенце, некадашње Крањце, и не спомињем. Разлика се види већ после првих речи. По томе се непогрешиво »препознајемо«. Довољно је да Жумберчанин каже »ђед, ђевојка, ђе си био, и све је јасно. Учитељи у околним школама, пошто школа у Жумберку више нема, указују »да је говор жумберачке ђеце најближи (књижевном) хрватском језику«.
Пошто је о језику реч, а ја о језику Жумберчана нећу посебно да пишем, указујем само на неколико карактеристика. Језик Жумберчана је, у основи, правилан и разумљив. Или, да окренемо ствар, мање је »искварен« него дијелакти у околини и шире. На њега је више утицао крањски (словеначки), него хрватски језик, с обзиром да су контакти с Крањцима били интензивнији, посебно због трговине, којом су се Жумберчани бавили, и јер су с крањске стране долазили »технички новитети«, понајвише немачки називи алата којих није било на овим просторима, али и бројни изрази у свакодневној употреби.
Иако је то било неминовно, рекао бих да је језик Жумберчана највише »искварен« управо трансформацијом немачких израза и појмова. Примера има много. Кад Жумберчанин каже »гли сад«, онда то значи баш сада, овог момента, а реч »гли« долази од немачког »gleich« (глајх), што значи сада, одмах; »шенкати« значи поклонити (schenken); лон је дневна зарада »die Lohne«; »жага« (тестера, пила) долази од немачке речи »die Sege«, »шрајф«, од »die Schraube« итд.
Други негативан утицај на језик Жумберчана последица је унијаћења, односно мењања источног, грчког, православног вероисповедања. Попови су народу наметали »машу«, уместо литургије, или службе божје; Вазам, уместо Ускрса; жегнање (немачки segnen), уместо благослова итд.
Прилика је и да укажем на барем две речи у језику Жумберчана, које говоре о њиховом »јужњачком« пореклу. Кад Жумберчанин жели неког да подстакне, наговори на нешто, он ће рећи »елај«: елај узми, елај пожури, елај буди добар, елај иди итд. Та реч на грчком значи у основи исто, у смислу: хајде, напред, па Грци бодре своје спортисте с »Елла Хеллас«, напред Грчка (Хеленија, Хелада, земља Грка, старих Хелена).
Жумберчанин по правилу каже »суссјед«, »ссутра«, »сседи«, »ссенокос« и слично. Ради се гласу између »с« и »ш«, који је донет из прапостојбине Црне Горе. Тамо је не само у употреби и данас него се постојање тог гласа у говору Црногораца у садашње време користи као једна од основа установљавања црногорског језика и његовог одвајања (разликовања) од српског. Довољно је да се погледа програм на некој од црногорских телевизија па да се уоче не само велике језичке сличности у именима и презименима, обичајима и другом него и у језику.
Ваља нагласити и да потомци жумберачких ускока, више у средишњем и источном делу, него у Радатовићком крају, »растежу и наглашавају« по црногорски и имају нагласак на задњем слогу: ишаа, дошаа, рекаа. Моји пријатељи, којима сам скренуо пажњу како говоре у Црној Гори, могли су у то да се увере недавно, и више пута, у Сопотима, Сошицама, Рештову, Деливукима и другим селима. Признали су ми да о томе и безбројним другим истинама о себи и свом народу, нису имали појма.
Значајан допринос истини о говору Жумберчана дао је др Иван Брабец, у кратком чланку »Жумберачки говори«. Он јасно разликује ускочки јекавски говор од говора староседелеца Хрвата и указује да у »жумберачкој јекавици има мало одступања од књижевне норме и да превлађује херцеговачки (ја додајем и црногорски): ђед, ђевојка, ђе, виђети, ћерати. Брабец кристално јасно пише: »Најлакше је одговорити на питање о старој домовини ијекаваца јер такав говор у сусједству не постоји. То нас води у Подриње и крајеве испод њега, гдје те особине и данас претежу«.
Др Брабец, негирајући да Жумберчани говоре босански, каже и да је »Босна била само етапа Жумберчана на путу с истока«. Сматрам да то има посебан значај, с обзиром да неки »језички (не)стручњаци« говор Жумберчана доводе у везу с босанским говором. То је апсурдна тврдња, иако нека имена насеља, презимена, вера и етничко порекло говоре о вези Жумберчана с данашњим становницима Босне.
Ево само неколико чињеница. У време кад су жумберачки ускоци, селећи се, боравили у Босни, тог говора није ни било. Оно што називамо босанским говором, дакле заједничким језиком Срба, Хрвата и Муслимана, настало је у наредним вековима, након што је део Срба, Хрвата и Словена нехришћана примио ислам. За то су били потребни векови. Народ, или његов део, не »заборавља« тако лако и брзо свој језик и усваја неки други. Уосталом, треба ли за то бољег доказа од чињенице да потомци жумберачких ускока и након скоро пет стотина година физичке одвојености од свог матичног народа, након свих природних и неприродних утицаја и притисака, ради унијаћења и однарођивања, говоре жумберачким дијалектом (говором) који нико не може нити да доведе у питање, а камоли оспори.
Али да се вратимо Лопашићу. Као и код језика, и кад је у питању етничко порекло и идентитет жумберачких ускока Лопашић није објективан и доследан, напротив веома је противречан. Он замера Шафарику »који је све штокавце држао као Србље, па прибраја сав народ од Жумберка до Кочевја и до Купе заједно са Брајци карловачком српском племену«. Лопашићев коментар је: »Мада ту и нема других штокаваца осим Ускока и неколико православних каснијих досељеника у Мариндолу и у Бојанцих, дочим су туда сви старосједиоци сада кајкавци са биљеги чакавштине у облику, нагласку и у појединих риечих« (стр. 11).
Разумевања ради, указујем да је Павел Јосеф Шафарик (1795-1861) чешки (неки кажу словачки) историограф који је много писао о историји Срба, као и да он није једини историчар друге националности који је преувеличавао и нереално писао у интересу народа о којем је писао. Тако је то видео или је хтео да види Чех Шафарик. То није написао нико од српских историографа нити сам такву тврдњу чуо од неког Србина. Заиста, није ни истинито ни коректно сав народ, од Жумберка до Кочевја и Купе, прибрајати »карловачком српском племену«.
Међутим, ништа мање неистините и некоректне су Лопашићеве тврдње да је »име и народност србска у ових је крајих, као и у Жумберку, сасвим непозната«. И не само то. Лопашић је написао и да »не само да је народ по тих странах (а стране су Метлика Чрномељ, Виница, Подбрежје, Костел, Семич, прим. аутора) и по Жумберку био вазда Хрватски, тога је племена била узпркос њемачкој струји, владајућој у нутро-аустријских земаљах, већина властеле и племића« (стр. 11/12).
Лопашић је овим довео у питање све што је до тада лично написао о досељавању, пореклу и особеностима жумберачких ускока. Јер, ако је име и народност српска у Жумберку сасвим непозната и ако је »народ по ових странах«, што значи и у Жумберку, био вазда хрватски, онда се поставља питање о коме је писао Лопашић само неколико страница пре, на основу чега је, до у детаље разликовао староседеоце Хрвате и Жумберчане, и то на штету Хрвата? Зашто се онда о овоме писало и пише, расправљало и расправља, сукобљавало се и сукобљава се, па и крварило и ратовало? Стари Римљани су такве супротности, кад се каже или напише једно, а онда се то другом изреком негира, називали цонтрадитио ин адјецто. Није ли у овом случају у питању супротност између Хрвата и Крањаца око тих крајева, при чему је Лопашић једноставно »превидео Жумберчане«, о којима је раније писао као о православцима и Србима, а сада их једноставно прибројао »хрватском племену«. Није ретко у хрватској историографији да појединци напишу и признају много тога, а онда то безумно и дрско негирају, обезвређујући и поништавајући и своје дело.
Не знам да ли би ишта било јасније ако кажем и да никада нисам чуо за презиме Лопашић. Чуо сам и познајем Злопаше и Злопашиће. Злопаша је својевремено играо фудбал у новосадској »Војводини«. Стручњаци за порекло презимена рекли су ми да то презиме потиче од неког »злог паше«, или од »зле паше или испаше«. Ако се оно »З« изостави, Лопашић је пријатније за уво.
Успутно, мајка Радослава Лопашића презивала се Добриловић, а Жумберчанин Тадија Смичиклас је свог колегу, хрватског историчара и у надгробном говору звао Раде? Није ли Лопашић понекад био »свеснији« што су некада били и његови, а понекад што »би он, као хрватски историчар, сада требало да буде«?
Извор: ЖУМБЕРАЧКИ УСКОЦИ унијаћење и однорађавање – Драган Вукшић, Загреб, 2015.
7. јун 2018. у 19:39
Војислав Ананић
Милан Радека о сеобама жумберачких ускока
Ако бисмо се ослонили само на писање Милка Предовића, слика о сеобама ускока у Жумберак и о њиховом животу у 16. веку била би сувише ружичаста и нереална. Иако текст Милана Радеке није сређен и увек јасан, не сме се занемарити да је Радека писао на основу обимне литературе и да је навео низ корисних података.
Радека сматра да је 1538. значајна јер је досељеницима први пут издат писани докуменат о привилегијама, као Рашчанима, односно Србима, што се у документу више пута понавља. То хрватској политици и историографији не одговора па др Роксандић каже да је »хрватска страна истражености овог проблема остала на ниској разини, а најмање се зна о самим тим Србима/ Рашчанима у 16. стољећу« (стр. 20).
У вези са самим сеобама, Радека не помаже много. Напротив, износи да су сеобе почеле 1530, а настављене 1533, 1538. и 1541, чиме уноси извесне нејасноће јер већ у наредном пасусу говори о сеоби 1.000 ускока 1553. године, што се свакако односи на другу сеобу. Генерал Иван Кацијанер обавестио је цара Фердинанда 1531. године да је на територију царства пребегло 1.000 Турака и да би они могли да буду »од користи целокупном кршћанству« јер би се помоћу ових Турака и њихових способности можда могла освојити краљевина Босна. На подручју Кастела и Пољана нема више од пет насељених селишта, а могло би се сместити до 2.000 Турака. Са садашњим власницима тих земљишта требало би уредити да не буде спорова.
Кад се ово прочита намеће се утисак о недозвољивој произвољности, утолико пре што је у питању познати генерал, за којег се не би могло рећи да је имао негативан став према ускоцима. За њега су потенцијални досељеници, ускоци, Турци и он то више пута понавља. Уверен сам да ће се читалац присетити шта смо до сада рекли о Власима и Илирима. Генерал Кацијанер је мо- рао да зна да је његов цар веома добро знао о коме се ради!
Необична и нереална је и Кацијанерова процена да би ти Турци могли ослободити краљевну Босну, као и да име празних места за смештај 2.000 људи. Посебно се намеће питање зашто би ускоци, ако су Турци, ослобађали Босну, кад су је они, као Турци, освојили?
Радека пише и да је Никола Јуришић довео из Босне 600 породица 1535. године. Део је смештен на земљишту око града Жумберка, а остали »на планини«, на земљиштима самостана Плетерје и Костањевица, као и на земљишту града Мехово, изван Жумберка. Можемо само да се упитамо која је то сеоба?
Радека износи највише података и употпуњава слику о трећој сеоби, 1538. године. Ускоци су дошли с реке Цетине, а сеобу су организовали и припремали војводе Вук Поповић, Ресан Шишмановић и Ђурађ Радивојевић. Ускоци су дуго отезали с поласком јер су знали какве су тешкоће имали њихови сународници и рођаци. Ипак, у лето 1538. јавиле су војводе Радоје Клистовић, Павко Карановић и војвода Степан баруну Турну да су спремни да пређу с 500 душа, а да војвода Иван Пејак жели да пређе са својом групом од 150 душа. Сеоба је обављена у јесен, а прихват и обезбеђење на граници организовали су бан Петар Кеглевић и грофови Франкопани, Зрински и Благаји. Податак о војводи Ивану Пејаку и његовој групи од 150 душа вероватно значи да су се, заједно или паралелно са Србима или Рашчанима, православцима, из Турске пресељавали и Хрвати, римокатолици, али не знамо где су се тачно насељавали. Неки подаци указују да су они били смештени око Рибника, Озља, можда и у Виводини?
Иако је цар Фердинанд изјавио да радо прима ускоке, њихов смештај је трајао годинама и био све само не организован и пријатељски. Било је много преписке, преговора, сукоба па и ускочких побуна. Ускоци су живели од својих залиха стоке, скромне помоћи у житу, плена отетог у војним походима (четовањима) против Турака па и отимања од домородаца. Кад се такво стање и потешкоће више нису могле подносити, ускоци су се отргли контроли и деловали самовољно и насилно. Насиље је попримило велике размере. Харало се по Жумберку, али још више изван: Света Јана, Јаска, Подгорје, Прилисје, Окић, Липовац, Метлика, Мехово, Плетерје. Отимено је сено, стока, коњи, свиње, вино, имовина и новац, а било је и отмица људи.
У документима су наведена имена опљачкане властеле и поседника, али Радека наводи само неке предводнике и извршиоце: Ресана Шишмановића и његове, Вука Поповића, Северовића, Вучковића, Радоја Кордића, Раду Каравајса, Марка Хараловић, Павка Ходановића, Павла Фахочића и ускоке Цветка, Драгића, Станка и поповог нећака Николу. Дакле, углавном позната лица и имена.
Аутор пише и да су у шупљем стаблу код куће Ресана Шишмановића нађена два људска костура, што нисам нашао код других аутора. У вези с тим пљачкама, генерал Никола Јуришић одредио је комисију (Еразмо Шајер, Еразмо Обричан и Иван Вернек), с циљем, да се утврде штете и казне починиоци, али је Обричан одбио да прихвати тај задатак.
С обзиром да се граница с Турском лако прелазила у једном и другом правцу, ускоци су, познавајући земљиште и своје сународнике, пријатеље и рођаке, само у једном походу (четовању) на турску територију до реке Сане отели и довели плен од 2.000 оваца, 80 говеда 50 коња и 50 заробље- ника. Мартин Гал је јавио из Бихаћа да је ускок Петар Радивојевић био с четом десет дана у Турској, да је у Удбину довео 100 коња, ухватио везу с неким ускоцима и донео обавештење да Турци неће упасти у Крајину. Убрзо се такво стање на граници више није могло контролисати па су се неки ускоци вратили на подручје Турске. Није се знало ко, шта, за кога или против кога ради.
Међусобно поверење власти и ускока је ослабило, а стање постајало све горе. Кад су у лето 1542. скакавци појели летину и траву, ускоци су се у јесен отворено побунили. Вође су били Вук Поповић, Јован Влах и Ђуро Радивојевић. Капетан Иван Вернек известио је да још има свега 1.000 ускока способних за борбу и указао да на њега и ускоке нико не обраћа пажњу, »па ови убоги ђаволи, сироти, бједни и прегладнели, куда ће него да натраг ускоче«. Ускоци су запретили и да ће се иселити у Угарску и прикључити чуве- ном српском војводи Митру Бакићу.
Власт је била запрепаштена па је одлучено да се одбегли врате, а с побуњеницима да се поступа благо. Међутим, околна властела и кметови (кмет попа из Винице и Семенићев кмет) су оценили да је дошао тренутак да се освете ускоцима. Њих стотину напали су ускоке, неколицину су убили, а отели су неколико стотина грла стоке. По наређењу Николе Јуришића, ухваћена су и кажњена четворица нападача из Метлике и Чрномеља, и четворица кметова грофа Вука Франкопана, а ускоцима је надокнађена штета.
На састанку у Птују ускочки капетан Иван Вернек, бан Никола Шубић, Иван Унгнанд и врховни заповедник Турн одлучили су да се према ускоцима предузму одлучне мере. Неколико побуњеника је убијено у Чрномељу, а вођа Ђурађ Радивојевић бачен је у Љубљани у тамницу. Одбегли Вук Поповић и Јован Влах уцењени су са по 300 дуката. С обзиром да је Вукова жена остала у Жумберку, успостављана је с њима веза, с циљем да се врате, што су они одбили, али су тајно долазили у Жумберак. Приликом једног тајног доласка с 50 својих пратилаца, пресретнути су и разбијени. Вука Поповића је на Купи ухватио Вук Франкопан, а Јован Влах је ухваћен код Бихаћа. У тамници у Љубљани Поповић и Влах су оправдавали све своје саучеснике, сем Ђурађа Радивојевића, јер су сматрали да их је он издао. Вук Поповић, његов брат и Јован Влах с још двојицом саучесника су убијени, али су њи- хова имања остављена породицама.
Вук Поповић је био »рођени« извиђач и обавештајац, прво у служби капетана Ивана Пихлера, а затим бихаћког капетана Еразма Турна. Пријатеље, родбину и познанике на турској територији вешто је користио за извршавање својих задатака. Иако му је основни задатак био пресељавање нових ускока, био је активан и кад су се појединци и групе ускока, због незадовољства и из других разлога, потајно враћали на турску територију. За посао извиђача био је добро плаћен. Постоји податак да је само 1540. године два пута примио по 20 дуката.
Тако је завршио Вук Поповић, најпознатији, а можда и најпротивречњи ускочки војвода. Нема сумње да је Вук Поповић, барем у прво време, био у служби Хабсбуршке монархије, али и одан интересима свог народа. Ипак, негде између потешкоћа и интереса његовог народа, његових личних интереса и интереса његових налогодаваца није се снашао. Вук Поповић само један од многих таквих примера.
Извиђање и обавештавање о намерама и покретима Турака била је опасна делатност и стална дужност Жумберчана на подручју Славоније, Босне и Лике. Од опасности да се падне у руке Турака ништа мања није била ни опасност да се посумња да извиђачи одржавају и везе с Турцима, што се догодило Блажу Радиновићу. Пошто је осумњичен и ухапшен 1556, његова даља судбина није позната.
Ситуација се постепено нормализовала па је 1556. на војној вежби у Бихаћу учествовало 300 Жумберчана, а идуће године војводама Вранешу Бадовинцу, Радоњи Басташићу и Радичу Вујевићу је додељено племство и одобрено 100, а ускоцима 400 форинти, као накнада за штету коју су им починили Турци.
Племство је 1569. додељено и војводама Радману Вучетићу, Јовану Хераковићу, Вукцу Вишеславићу, Ђури Баталовићу, Силвестеру Јурићу и браћи Вујину и Вуксану Маринковићу. То је, наводи Радека, био начин да се вође што тешње вежу за царску власт и планове.
Жумберчани су 1573. учествовали у гушењу Гупчеве буне и по суровости надмашили и племићку војску. Радека каже да су »ускоци против побуњеника бјеснили горе него Турци и горе него племићка војска, тако да се згрозио и сам њихов капетан Јосип Турн«. Проблеми и незадовољство међу ускоцима поново су расли. Били су присиљени да зарађују и као радници, на пример на утврђивању Бриња и пробијању шумских путева. Међутим, кад је укинута плата за 50 коњаника, број плаћених војника сведен на 200, а број становника се повећао, ускоци су 1592. затражили да се све врати у претходно стање и да им се додели још земљишта. Капетан Ердеди је подржао молбу и проследио је начелнику Крањске Кизелу, а овај је затражио да дође ускочка делегација. Молбу су ћирилицом потписали Радул Вуковић (син војводе Јована Даје Вуковића), Вранеш Латинчић, Иван Чујичић, Воја Гарапић, Микула Храплиновић, Вујица Поповић и Милош Грубачевић. После разговора, Кизел је записао да су ускоци »постојани, верни, часни, исправни и упорни у служби, али се стање није много побољшало, па прети опасност да Турци преведу неке ускоке на своју стра- ну«. Због тога су идуће године Радул Вуковић, Иван Чујичић и Воја Гарапић посетили и надвојводу у Грацу. Једина договорена конкретна мера је била да се додатних 100 ускока прими у сталну војну службу.
И Милан Радека износи податак да је цар Фердинанд 2. уздигао у ред племића и извесног Ивана Прерадовића и његову браћу Грдину, Хрању, Радула и ?ина и тврди да су то »пређи хрватског пјесника Петра Прерадовића«.
Очигледно је да је Милко Предовић од Радеке преузео података да је капетан Ернест Парадајзер убио жумберачког војводу Вујицу Хераковића. Међутим, ни Радека није навео разлоге, иако се ради о крупном догађају, с обзиром да је било жестоких неспоразума између ускока и њихових официра. О убиству капетана Јураја Вива, Радека пише да су га Жумберчани бацили кроз прозор града Жумберка и да је главним кривцем проглашен Жумберчанин Дане Деспотовић, који је и сам бачен кроз исти прозор. Међутим, из других извора имамо и података да се то догодило у оквиру велике ускочке побуне 1621. године, која је имала и социјални и верски карактер, односно да је узрокована и првим покушајима унијаћења, као и да су побуњеници на место Вива поставили Данила Деспотовића, родом из Сошица.
А да с капетаном Парадајзером није све било у реду, потврђује и тужба поручника Петра Храниловића. »Парадајзер све ради на своју руку, не брине за службу, прима овцу од оних који избегавају службу, за 100 форинти даје земљу немарнима, оне који погреше он потпуно опљачка, ретко је на свом месту, па царска служба трпи« итд.
Петар Храниловић је био у праву. Истрага је показала да је Слуњ потпуно запуштен и изложен нападима Турака, да је неки Теслић, очигледно хришћанин у турској служби, »ускочио« на хрватску страну и одвео 30 људи, а да би за њима могли и сумњиви Комадина и Медаковић. У том контексту пише и да је Жумберак уместо 500, тада давао само 200-300 војника; да се Гавро Бадовинац, слуњски војвода и шизматик (православац) убио, а да је Парадајзер на његово место поставио познатог убојицу Мику Белавића. Покренута истрага показала је да је Храниловић био у праву па је капетан Парадајзер, ионако већ остарео, смењен. О овим активностима Петра Храниловића нема података код других извора.
Дакле, кад се »укрсти« писање Предовића и Радеке, добија се нешто потпунија и реалнија слика, али недостају још многи подаци.
Извор: ЖУМБЕРАЧКИ УСКОЦИ унијаћење и однорађавање – Драган Вукшић, Загреб, 2015.
7. јун 2018. у 20:21
Војислав Ананић
Други о сеобама жумберачких ускока
Почећу с др Алексом Ивићем, с обзиром да његово писање даје много реалнију слику о проблемима смештаја жумберачких ускока. У први мах размештени су од жумберачког подручја, преко Метлике, Чрномеља, Пољана, Костела, Ложа до Краса. Измешали су их међу феудална земљишта па су боравили на пустом и необрађеном земљишту, на ливадама и по шума- ма. Штајерска влада је 30. октобра 1530. прихватила предлог генерала Ивана Кацијанера да узме ускоке у најам као војнике и да у наредна четири месеца плати месечно 200 фунти пфенинга (ова цифра није јасна, прим. аутора), али су владе Корушке и Крањске то одбиле. С обзиром да у наредна четири месеца нису имали било какве помоћи, Кацијанер им је одобрио да на пустом земљишту бесплатно напасају стоку.
Због ових и других проблема »син војводе Владислава Стипковића, заједно с више војвода и других врсних ратника српских, отишао је директно краљу Фердинанду да га замоле за што лепши пријем српских досељеника«. Ваља истаћи да овај податак други извори не спомињу.
И цела 1532. година протекла је у преговорима на различитим нивоима како да се реши српско питање? Општа невоља ублажавана је неким привременим и парцијалним мерама и царским повластицама, које су имале за циљ да умире ускоке, како се не би вратили у Турску. Посебан проблем представљали су преговори око уступања града Жумберка и припадајућих селишта, као средишта ускочке српске насеобине. Преговори с породицом Кобасић, која је држала у закупу град Жумберак, били су мучни и дуготрајни. Жумберачке ускоке је помагао земаљски управник Крањске Андрија Ламберг, тако што им је давао поклоне, од којих је један био 100 форинти. »Маргарета, удовица покојног Ивана Кобасића, са својим синовима, силно се опирала да уступи град и земљиште, те је старији син Петар Кобасић, отишао у јануару 1533. у Праг да краљу Фериднанду изнесе неправду која би им била нанета одузимањем града Жумберка«.
После тог сусрета, у марту 1533. је проблем разматрала комисија коју су сачњавали земаљски поглавар Крањске Андрија Ламберг, Вук и Јосип Ламберг и генерал Јосип Турн и закупници имања која би се имала уступи-ти ускоцима. Краљев предлог да се ускоцима уступи пусто земљиште и да првих шест година не плаћају никакве надокнаде, а после истека тог рока, да плаћају 10 или 12 крајцара као признање власништва над земљом, одбили су и поседници и Срби. Поседници, јер нису веровали да ће ускоци да плаћају по истеку рока од шест година, а ускоци јер нису желели да буду подељени. Комесари су предложили ускоцима да се населе око Оточца, Бриња и других места, али су они то одбили, јер би их Турци, због тога што су прешли на хришћанску страну, стално нападали.
Пошто су ускоци остали при ставу да желе да се настане »у Жумберку и у планини, која се од Жумберка простире према Метлици и Мехову, у капетанији Костањевици, у Метлики и на пустом земљишту манастира Плетерје, у Калтенфелду (Мрзло поље) и у Херцогтуму (Виводина)«, комесари су усвојили њихов захтев и предложили краљу да га усвоји, »јер су та добра краљевска својина, те је њих најлакше откупити«. Кобасићима и другим закупницима треба дати новчану одштету, а насељавање треба обавити најесен, да би кметови могли да покупе своје усеве. Земљиште треба за више година ослободити од плаћања кметовских обавеза, као накнаду за штету, а »над Србима треба поставити једног капетана, који ће боравити у Жумберку, али тај мора да буде из Крањске, јер Срби неће никако да им старешина буде Кобасић, а исто тако неће да им заповеда неко од хрватске господе«.
Наведено је и да ускока у Крањској има 200 коњаника и 300 пешака, као и да их има и у Хрватској. Краљу је предложено и да се у првом моменту у службу прими 150 коњаника и 200 пешака, као и да плата коњаника буде 8-10, а пешака 4-6 форинти.
С обзиром да се стање код ускока све више погоршавало, расло је и њихово нерасположење и спремност на оружани отпор. Стање је кулминирало кад су у априлу 1533. кметови напали ускоке на метличком земљишту и неколицину ранили. Још није завршена истрага ни у вези с овим нападом, а кметови с имања Кобасићевих поново изненада нападоше Србе, ранише смртно неколицину, растераше жене и децу и отеше стоку.
Иако су се Срби почели прикупљати ради одбране и освете, Маргарета Кобасић је отезала преговоре о откупу Жумберка, с циљем да одврати краља од откупа или да изнуди већу одштету, па је одбила да дође на нове преговоре у Љубљану, јер нема куда да иде из Жумберка. Крањски поглавари су јавили краљу њезине услове, али су предложили и да се више не осврће на њезине захтеве јер би ускоци могли да дигну буну и врате се у Турску. Иван Пихлер, који је водио истрагу због злочина на метличком и костањевачком земљишту, и једва извукао живу главу, известио је: »Ускоци су ту већ три године, немају сталног боравишта, иду од места до места, немају од чега да живе, нити да прибаве храну за стоку и не могу ништа да спреме за зиму«.
Кад су се и кметови и ускоци почели припремати за обрачун, а већа група ускока се спутила на Купу, учинивши притом велике штете на успутним имањима, запретила је опасност да се споје с Турцима па је Иван Пихлер написао писмо Андрији Ламбергу и упозорио на несагледиве последице. Краљ је заказао нову расправу за 9. јун 1533. у Љубљани, али се ни Иван Пихлер, због заузетости, ни Маргарета Кобасић, због самовоље, нису одазвали. Андрија Ламберг је одлучио да двојица ускочких изасланика однесу писмо краљу у Беч, а да га потпишу војводе Вук Поповић, Милак Милаковић (Кнежичић), Ресан Шишмановић и Ђурађ Радивојевић.
Због неуспелих преговора већина ускока је и зиму 1533/34. провела практично на отвореном, у најгорим условима. Неколико породица пребегло је назад у Турску. Тек кад је Петар Кобасић постигао договор с краљем Фердинандом о условиме предаје Жумберка, наредио је краљ 20. јануара 1534. да се утврди дан када ће ускоке увести у поседе Жумберка, а сељаке преселити на нова имања. Кобасићима је дат град Горњи Мокроног и плаћено 1.100 форинти.
Пошто је у Жумберку било 350 задружних породица (кућа), сви ускоци нису могли да се сместе на добијеном земљишту па су краљевски комесари покушали да постигну договор о уступању земљишта самостана Плетерје и Костањевица. С обзиром да опати нису хтели ни да разговарају, комесари су без даље расправе преселили сељаке с неких имања која су припадала Метлици, Костањевици, Плетерју и Фрауенбруну и населили ускоке.
Пошто су град Жумберак и део имања остављени на уживање жумберачком капетану, с тог дела кметови нису пресељени па су »ти некадашњи кметови преци данашњих жумберачких католика… оаза међу унијатима«. Нисам сигуран шта је овим хтео да каже Алекса Ивић и на кога се то тачно односи, јер је познато да су римокатолици живели у том делу и пре досељавања ускока.
Алекса Ивић је значајно допунио слику о сеобама жумберачких ускока. Ако се не би сагледале сеобе и понашање главних актера, не би се могло реално разумети нити њихово даље понашање. Стога сматрам да би на овом месту требало о свему рећи још понеку реч.
Жумберачки ускоци су били релативно добро организовани. Они су знали шта чине и шта хоће кад су се одлучили да пребегну из Турске. Није поштено да се говори о грубим, сировим, дивљим људима без морала и савести. Да су били такви, не би били у стању нити да преговарају, договоре се и поштују договор, посебно не с царем и његовим изасланицима. Они су, једноставно, били продукт »свог суровог времена и услова живота«. Не видим да су и »други тада били далеко одмакли«. Најбоље мишљење о ускоцима имали су војни команданти који су с њима били у вези, преговарали и реализовали пресељавање и водили их у борбама против Турака, што је и био циљ и смисао њиховог насељавања.
Хабсбуршка Монархија је обећавала више него што је не само намеравала да испуни него што је и могла. Властела су могла, следећи своје интересе, да се преко сваке мере супротстављају царској вољи, не водећи рачуна о ширим интересима, иако је град Жумберак и земљиште око њега било царско власништво.
Крањски и хрватски кметови су били обесправљени и јадни па је њихова властела лако с њима манипулисала и усмеравала их против ускока, утолико пре што су ускоци били »страно и омражено тело« и у верском и у етничком и у статусном погледу. О томе најбоље сведоче касније сељачке буне.
Др Алекса Ивић у својим делима о жумберачким ускоцима пише само и изричито као о Србима. Ивић пише истину, али се стиче утисак да би било при- мереније да је користио и израз ускоци јер се радило о »ускочком статусу досељених Срба или Рашчана«. Мислим да је Ивић на тај начин реаговао на проглашавање жумберачких ускока етничким Власима.
Интересантне податке о насељавању жумберачких ускока налазимо и код Јанка Шимрака, у већ споменутој студији о Марчанско-свидничкој епарихји. »Земаљски одбор Штајерске 28. јануара 1540. пише Угнанду (капетану) да мартологе и четнике, устројене по Турском начину, имају највише да узимају између Жумберачких ускока. Смотру ускока извели су Erazmo Auersperg, Wildenstein (Vildenštajn) i Weichelsberg (Vajhelsberg)… Мартолозима се даје већа плата него другим војницима. Кнезови Стјепан Франкопан у Озљу и Вук Франкопан у Брињу нападају један на другога помоћу ускока… Гашпар Херберштајн извешћује 4. јулија 1542. да је на крањској граници према Огулину постављено 100 ускока… Богдан, судац, вијећници и опћина Грич (Загреб) моле 1545, три дана након Филипа и Јакова, жумберачког капетана Вернека да их заштити пред навалама Турака, помоћу ускочке војске« (стр. 295).
Код Шимрака је и низ податка које други не спомињу. На пример, Криштоф Обричан, капетан, пао је 1597. године у турско сужањство па Штајерски земаљски одбор моли сталеже за помоћ ради откупа; Гашпар Херберштајн известио је Штајерски земаљски одбор да се жумберачки капетан жали због невере ускока, као и да је код Винице ухватио три ускока који су уходарили у корист Турака. Њихова имена су Радивој Влах Сподигор, Радоје Годановић или Гвозденовић, и Владислав Стипковић (познат као вођа прве сеобе жумберачких ускока); Никола Јуришић, земаљски главар у Крањској, јавио је 13. децембра 1542. штајерским сталежима да се у Козловом пољу сакупило 600 Турака, с намером да провале до Ускока код Метлике и Жумберка и да их поведу са собом, а 3. марта 1543. да су се ускоци за- верили Турцима да ће поћи натраг у Турску; моли се помоћ Штајерске да се исплати награда грофу Вуку Франкопану у Босиљеву што је ухватио ускока Вука Поповића и ускока званог Влах, који су међу Жумберчанима подигли буну за повратак у Турску и обећали Турском паши да ће Жумберчани попленити сву Крањску до Постојне; Ивица Каринчић пише бану Зринском дан по Св. Виду 1545. да се два турска бега спремају да провале, с циљем да са собом поведу ускоке.
Шимрак и сам пише да »од свих ових претњи није било ништа«, сем што је краљ Фердинанд 1555. населио неколико породица око Марибора и Енса. Ове су ускоке 1587. походили двојица ускочких војвода. Аустрија је код Енса поставила 200 ускока за одбрану.
У акту писаном у Горњем Височу, 11. марта 1572, о одређивању међа имања Ивана Кордића и Радмана Носетића, спомињу се истакнути Жумберчани: Иван Хераковић, Вранеш Бадовинац, Томо Северовић, Радован Басташић, Томаш Дујмовић, Радинко Храниловић и Лазо Прерадовић… Око 1580 имали су Павле и Љубинко Храниловић једно насеље у Сошицама и млин с једним каменом код Горњег камена; Павле и Раденко Храниловић насеље у Језерницама; браћа Јовица и Радиша Храниловић насеље на Великом Бријегу, а Новак и Љубинко Храниловић у Кашту. Они су се сви »исказали у боју против некрста«.
Воја Грубачевић, који је цара служио у бојевиме против Турака 14 година, имао је насеље у Сошицама. Секула и Јован Хераковић молили су лено (царски посед) у Купчини. Вук Вукмановић, из Горњег села, затражио је да му се да посед његовог оца Вуксана. Као војници спомињу се Вранеш Јеленић, Никола Голубић и Вранеш Рајаковић.
Капетан Гашпар Раб дао је 1. јуна Врх у посед Драгиши Кекићу и његовим синовима Радојици, Живку и Јовану. У Сошицама су имали поседе Вук и Милак Першјачић (вероватно нетачно презиме, прим. аутора), Никола Павковић, Вук Ивановић и Станко Богдашић, а Јуре и Вук Црљеница у Рештову. Вранеш Латинчић и Милак Радмановић моле плаћу од 14 форинти. Томо Северовић затражио је од надвојводе Карла земљиште »на Малим Кравицама«, за заслуге у броби против Турака и рад »телесних оштећења«.
Фердинанд И даривао је средином 16. века четири њиве у Петричком селу Сими Радојевићу. Даровница је потврђена 1602. његовом наслединку Михајлу, а из нове даровница краља Леополда из 1624. године произилази да је тај ускок Радојевић постао »Делисимоновић од Радојевић« (вероватно се ради о Делишимуновићу,прим. аутора).
Дакле, мноштво података који сваки за себе нешто значе, а посебно сведоче о тешком времену, незадовољству и устанку 1540-43, који су имали за последицу не само пресељавање не малог броја жумберачких ускока у друге крајеве него и повратак у Турску. Нажалост, о том трагичном делу њихове историје знамо веома мало, углавном о страдању и погибији њихових најистакнутијих вођа.
Што се тиче учешћа жумберачких ускока у гушењу буне Матије Гуп- ца, Шимрак је оставио и овакав податак: »Ускочки капетан Јосип Турн јавио је у три сата ноћу 5. фебруара 1573. године из Костањевице крањским сталежима да се јучер у 11 сати подигао с 500 ускока против побуњених сељака, који су се у јачини 2.000 људи повукли према Кршком. Турн је опколио једно мјесто с пешадијом и коњаницима. Сељаци су били потучени, а у бјегу их се много потопило у Сави. Погинуло их је око 300. Ускоци су бјеснили и плијенили, а капетан је то морао скрштених руку гледати«. На другом месту Шимрак је указао и да су се »вође сељачке буне много трудиле да придобију Жумберачке ускоке на своју страну, јер су знали да су искусни војници. Међутим, војничка дисциплина била је код Жумберачких ускока јача неголи сељачка солидарност«.
У наставку Шимрак каже: »Споменуо сам горе из године 1572. Лазу Прерадовића, који је био један од најугледнијих Жумберчана. Године 1654. даје Фердинанд 3. у лено Ивану Прерадовићу половицу селишта у Купчини, с обавезом да на свој трошак служи у војсци. У једном извештају Ивана Ернста Парадајзера од 29. августа 1633. спомиње се Митар Прерадовић, који моли цара да му се предају посједи Грдине Шинковића и Петра Дујмовића, јер се он у младости истакао у царској служби као харамбаша и ухода. Парадајзер је одбио ову молбу и вели да је Митар прави рођени турски влах, да је у младости многе кршћане одвео на турску страну«. На крају и Шимрак констатује »да су Прерадовићи родом Жумберчани« (стр. 297).
У вези с тим намећу се најмање два питања. Прво, ко је Лазо Прерадовић и због чега је он један од најугледнијих Жумберчана, с обзиром да га други не спомињу? Друго, да ли исказом да су Прерадовићи родом Жумберчани и Шимрак жели да каже и да је, најпознатији међу њима, Петар Прерадовић, жумберачког порекла? Све указује да је тако! Зашто би Шимрак посебно наглашавао да су Прерадовићи родом Жумберчани, с обзиром да их има више у пописима Срба Жумберчана из 1551. до 1690. године, односно да се спомињу у документима у временском распону дужем од стотину година.
Доста корисних података о насељавању жумберачких ускока налазимо и код Радослава Лопашића. Он каже да су ускоци најстарији досељеници источне цркве који су у већем броју дошли овамо, као и да их историјски споменици и документа увек називају ускоцима. Дошли су понајвише из Босне, а мање из јужних славенских земаља Србије, Рашке, Зете и Албаније, а сви су били источне вере. Старији жумберачки ускоци су у горњој Хрватској једини досељеници, о којима споменици кажу да су из Србије и Рашке. У том контексту Лопашић говори и о селидби »српских, рашких и влашких војвода« (стр. 26).
»Извештаји оног времена хвале Ускоке као ванредно храбре и мукотрпне војнике, али им приговарају да су били много пута, особито за првих година дошашћа, непоуздани, непослушни, дивљи, брутални и на буне спремни, те склони вјечном четовању и отимачини. Било је појединих Ускока, који се немогоше оканити шуровања с Турци и са својими истовјерним суплеменици у Турској… Године 1545. наново се је било бојати устанка ускочког, а у липњу био је глас допао бану Зринском да ће Мехмед и Улам-бег доћи по ускоке. Војводе Страхиња и Вучета су јавили да су ускоци послали и своје гласнике у турски табор. Турци тада збиља продријеше све до Кршког, Мокрица и Самобора палећи и робећи на све краје.«
Војвода Алекса Ђурашевић пао је 1545. године у турско ропство, али је откупљен за 200 дуката. Ускоци су се умирили пошто су 1547. добили више земље, потврђена им дотадашња права и гарантоване нове слободе.
Племићи Херендићи и властела из Млаке жалили су се 1569. године у хрватском сабору да не могу живети од ускока из Мрзлог поља. Ускоци су стално били у свађи и супротностима с краљевским службеницима, најчешће с правом, с обзиром да су им они непрестано ускраћивали загарантоване слободе и права.
Године 1623. ускоци су напали и опљачкали Костањевицу и притом убили градског судију и једног човека те отели стоку.
Лопашић пише и да је, на захтев хрватских великаша, 3. јуна 1632. године у Озљу одржана расправа због штета које су Ускоци починили на имањима кнезова Зриниских. Учествовали су краљевски повереник Бенко Винковић, тада бискуп печујски и представник каптола загребачког, Вук Франкопан Тржачки, карловачки генерал, протонотар краљевски Петар Зинка и поџупан загребачки Петричевић, а оптужену ускочку страну представљао је капетан Рудолф Парадајзер, који се обавезао да се новчано надокнаде штете, »које под присегом потврде оштећени… Међутим, и касније је Парадајзер пљачкао оближње племићке дворове, те навали 1634. на дворове Петра Војновића и Луке Францулића у Махичном, и однесе све што могаше са собом понијети Ускоци« (стр. 37/38).
Према Лопашићевој формулацији испада да је капетан Парадајзер или предводио ускоке или барем одобравао пљачку, што је мало вероватно. О томе нема података код других извора.
У несрећној бици код Будачког 1575. погинуло је или заробљено око 100 ускока. Капетан Турн известио је да су се ускоци борили поштено и верно и тиме демантовао оптужбе крањског племића Криштофа Гала. Ускоци су учествовали и допринели победи над Турцима код Дрежника, 1578. године.
По Лопашичу, 1597. године доселило се 1.700 нових породица, од којих су се само неке сместиле у Жумберку, а остале око Гомирја и Врбовског, и у Мариндолу у Бојанцима, код Чрномеља.
И Лопашић истиче податак »да је краљ Фердинад 2. повисио на племство обитељ Прерадовић, која нам роди великана хрватских пјесника Петра Прерадовића. Успомена на ту обитељ сачувана је и у расправи манастира костањевачког од 12. српња 1629, којом се продаје Ивану Прерадовићу и његовој жени Марији посјед у Дворишћу« (стр. 50).
Пошто је Лопашић пети аутор, који тврди да је Петар Прерадовић жумберачког порекла, ред је да се с тим проблемом подробније позабавим. У школи у Радатовићима – кад смо спомињали Петра Прерадовића, односно његову песму посвећену спору Срба и Хрвата која се завршава речима »да су та два брата (Србин и Хрват, прим. аутора) били двије луде«, с обзиром да су се спорили, а то се изванредно уклапало у тумачење историје у духу »братства и јединства« – чуо сам и причу да је Прерадовић, генерал и песник, Жумберчанин. Међутим, и кад смо спомињали Доситеја Обрадовића, мислили смо да је и он наше горе лист, јер је Обрадовића било међу нама и данас их има у Жумберку. Били смо поносни, а како и не бисмо кад смо тако мало знали о свом пореклу. Међутим, ни учитељица нити ико други није могао да каже ни реч више, посебно да би Прерадовићи имали било какве везе са селима и презименима Булић и Секулић.
Иако нисам сигуран да ћу успети да потпуно разрешим енигму порекла Петра Прерадовића, сигуран сам да ћу да допринесем бољем разумевању грешке која се тако упорно и дуго преноси. Наиме, документа на које се позивају М. Предовић, Б. Змајић, М. Радека, Ј. Шимрак и Р. Лопашић о Прерадовићима уопште и о додели племства Прерадовићима у Жумберку с краја су 16. и с почетка 17. века, дакле најмање двеста година пре него се родио Петар Прерадовић. Нико не каже да у тим документима има података о пресељавању из Жумберка непосредних предака Петра Прерадовића нити они о томе пишу. Нема поузданих података о одсељавању неке од породица Прерадовић из Жумберка у Грабровницу, код Грубишног поља, место рођења Петра Прерадовића. Треће, извесно је да сви аутори спомињу Ивана и друге Прерадовиће, што значи да се ради о истим документима које је свако интерпретирао на свој начин. Четврто, имајући у виду да је најстарији аутор међу њима Радослав Лопашић (његова књижица је објављена 1881), чини се да бих мирне душе њега могао да прогласим извором непоуздане претпоставке о жумберачком пореклу Петра Прерадовића.
За право ми даје и »Енциклопедија лексикографског завода«, Загреб 1969, која само констатује да је Петар Прерадовић рођен у Грабровници код Грубишног поља, 19. марта 1818, а умро у Бечу 18. августа 1872. О пореклу породице Прерадовић ни речи више. Википидија садржи више података, уз озбиљне разлике између текстова писаних ћирилицом и латиницом. Ћирилични текст каже да Прерадовићи потичу из Старе Србије, да су се у село Леђен у Бачкој доселили пре Велике сеобе Србаља, да је старешина породице био свештеник Српске православне цркве, као и да су у Леђену Прерадовићи били већином крајишници-официри. Постоје три гране Прерадовића, угарска, руска (дала више руских генерала) и горњокрајишка, која је настала кад се, после укидања Потиске војне крајине 1740. године, неколико официра Прерадовића преселило у Грабровницу у Славонији. Каже се и да се Петров отац звао Јован, а мајка Пелагија, да је Петар Прерадовић био аустро-угарски генералмајор, због чега је морао да пређе у римокатоличанство, али и да је био српски и хрватски песник и словенофил итд.
Латинични (хрватски) текст је много краћи, писан по систем: промени оно што можеш, а што не можеш, не спомињи. О пореклу породице Прерадовић и одакле су дошли у Славонију, нема ни речи па испада да су ту староседеоци. Наравно, Петар Прерадовић је (само) хрватски песник и патриота итд. О националном и верском пореклу Прерадовића ни речи, али отац Петров није Јован, него Иван, а мајка Пелагија се и не спомиње, јер јој име ваљда »не звучи хрватски« итд.
Очигледно је да се једном учињене грешке, намерне или ненамерне, дуго преносе, тешко исправљају и имају негативне последице. И данас, кад је мање више све познато о Петру Прерадовићу, хрватски извори не могу да се »истргну« из чврстог загрљаја метода фалсификовања и непризнавања историјске истине. Мислим да би се требало позабавити и питањем зашто у Жумберку више нема Прерадовића?
А кад су у питању племенити жумберачки ускоци, Лопашић међу племићке породице убраја Гвоздановиће, »који племство стекоше по Рожману (Ресану, прим. аутора) Шишмановићу даром краља Фердинанда И 1538. године земље у Грабару, а 1586 и племства; Радиће, повишене у племство дипломом краља Фердинанда 5. сјечња 1629, за заслуге јуначине Михајла Радића, и Деливуке, зване Дели, пориеклом Далматинце, којима је краљ Леополд 1672. подарио земље у Вртачком Гричу«. Он каже да је у Жумберку »било још обитељи са племићкими листови (Маховлићи, Шајатовићи, Петретићи, Јанковићи, Радиновићи, Рушнови, Дујмовићи, Кекићи, Ходановци и Пољаки), али је за ове обитељи констатовано 1780. да се нису разликовали у ужитку права од осталих Жумберчана, само што нису кметови били« (стр. 50).
Ово само потврђује да многе ствари у вези с доделом племства не само да нису јасне него се и произвољно тумаче.
О насељавању жумберачких ускока има доста података код појединих словеначких историчара и истраживача. Наводим само »да је поводом пресељавања православних ускока с подручја Гламоча и Унца, који су били српске националности, код Бихаћа 1530. године дошло до љутог боја с Турцима, који су хтели да спрече пресељавање, да су Турци побеђени, као и да су се сви учесници битке, боље речено команданти, генерал Јанез Кацијанер, бан Иван Карловић и Никола Јуришић, али и становници Бихаћа, дивили храбрости ускока« (Дошлису Турци…, стр. 32/33).
7. јун 2018. у 20:22
Војислав Ананић
2.
По мом мишљењу, посебну пажњу заслужује писање словеначког историографа Јосипа Мала (1884-1978). Он на више места износи и потврђује тезу да су први ускоци дошли у Жумберак већ 1526. године. Такав податак садржан је у »извештају крањског земаљског главара царици Марији Терезији од 18. јула 1741, који тврди да су дошли ти досељеници из Босне и подвргли се краљу Фердинаду, јер су желели под земаљском заштитом хришћански живети«, и додаје да је »можда дошло и следеће године неколико сељака из поречја Уне у наше крајеве« (стр. 17). А на страни 194 указује да један аутор тврди да је Фердинанд населио ускоке код Жумберка већ 1524, али за то не наводи никакве доказе.
Мал тврди да су ускочке војводе и харамбаше били на неки начин привилеговани и пре сеобе и тврди да су им с царске стране »слали дарове у новцу и у благу да би њих и њихове подложнике приволели на пресељавање«. Тако је било и по пресељавању. Иван Пихлер је писао »да се он, главар, не може мерити с војводама Вуком Поповићем, Ђурађем Радивојевићем и Ресаном Шишмановићем, јер посебно последња двојица имају много лепе и плодне земље« (стр. 111).
Поводом сукоба ускока и покрајинских власти и сталежа, сталних сумњи и неповерења према ускоцима, односно неизвршавања преузетих обавеза, Мал је написао да је »како о Жумберачким, тако је и о Гомирским и околним Ускоцима по склопљеном споразуму било врло мало чути. Били су напокон задовољни, вршили су граничарску службу и посветили се обрађивању земља. У њиховој средини настанили су се православни калуђери, који су својим примером много порадили да се немирна ускочка нарав полагано смирила« (стр. 71).
Због различитог тумачења права и привилегија које су уживали, ускоци су 1604. године дошли у озбиљан сукоб с Метличанима. Радило се о седмичним сајмовима и правима Жумберчана да слободно купују за своје потребе, без плаћања »митнине«, царине и других намета. Свако је про- блем тумачио на свој начин па су Метличани оптуживали Жумберчане да не купују само за себе, него и за трговину и да »појединци гоне и 20 до 50 пари волова или коње према Ријеци«. Истина је, као и обично, била негде на средини, али је спор трајао десетке година, а царске власти га нису могле разрешити. Чак више од 100 година касније (1740) истражна комисија у Љубљани бавила се самовољом и насиљем ускочких коловођа Јована Пановића, Стипана Пановића и Содеца и Саре Владића. Другом приликом показало се да Жумберчани имају право да продају со па су им враћени и заплењена со и коњи. Било је проблема и око продаје вина и других производа (стр. 117).
Иако нисам сигуран да су имена и презимена тачна, сматрам да ниједан овакав податак не би требало изоставити.
Мал пише и да је Иван Кацијанер ослобађао жумберачке ускоке од плаћања траварине, односно одштете за пашу, па су смели да напасају стоку и на поседу цистерцитског самостана код Костањевице на Крки, али је опат Плантарић 1667. наредио да се стока заплени и покоље. Жумберчани су запретили осветом па је капетан Парадајзер, с обзиром да се радило о цркве- ној имовини, затражио хитно посредовање цара Леополда.
Нису ли и овакви спорови били узроци крвавих сукоба између жумберачких ускока и Крањаца, о којима ће касније бити више речи?
Мал указује да је један од најватренијих поборника непризнавања ускочких привилегија био загребачки бискуп Петар Петретић, Жумберчанин, православац и Србин по пореклу. На његову несрећу баш у то време цар Леополд је поново потврдио ускочке привилегије. Он подсећа на слично понашање и друге двојице Жумберчана, загребачког бискупа Петра Домитровића и попа Мартина Добровића (стр. 120/121).
Мал истиче да се у време општег неповерења према другим ускоцима, око 1616. године жумберачким ускоцима »тако много веровало да им је за бољу одбрану границе послао крањски сабор око 100 пушака (на сваких 100 војника по 30 пушака), 1617. је затражено да им се пошаље још 300 пушака, а 10 година касније уз 12 барјака и још 1.000 пушака по цени од три форинте по пушци« (стр. 75).
Тврдњу о поверењу Мал доводи у питање јер на другом месту пише о побуни Жумберчана баш те 1616. године и страху да сељаци не би смели да иду против Ускока јер се боје њихове освете (стр. 184). Иако није довољно јасан у погледу броја испоручених пушака и да ли је то оружје плаћено, тај податак показује да крањски и други сталежи нису били »толико шкрти« кад је било »густо«, а да жумберачки ускоци нису били баш непоуздани. Једноставно, »играла се игра без граница«, у којој су властела и покрајнске власти настојале да дају што мање, а ускоци, да добију што више, односно »што скупље продају своју кожу«.
Први су сукоби између жумберачких ускока и домаће властеле избили кад су први ускоци насељени у Тихочају. Гроф Ердеди и његови кастелани Матија Татарић и Фрањој Домоњај жалили су се врховном заповеднику, генералу Кацијанеру, али се њему жалио и Иван Кобасић због насиља јастребарских кастелана над ускоцима, тако да је тешко било разлучити ко је крив (стр. 19).
Због спора с Маргаретом Кобасић око града и имања Жумберак, »гневни ускоци су 1533. хтели да убију њезиног зета Мартина Ракшића, мислећи да је он њезин син« (стр. 27).
И Мал потврђује податак да је већ 1540. штајерски земаљски одбор наредио Ивану Унгнанду у Птују да узме у војничку службу неколико, по Турском начину уређених четника, које да изабере између жумберачких ускока. С тим су четама намеравали узнемиравати турска погранична места, онако како су Турци раније радили. Одлучили су им враћати мило за драго. Зато је сасвим разумљиво да су код формирања тих четника жумберачки ускоци дошли први у обзир, као добри познаваоци месних и других прилика (стр. 89).
За разлику од цара Фердинанда, који је 1544. године захтевао детаљне податке о броју и стању жумберачких ускока, с идејом да се они населе што ближе и компактније, како би били што оперативнији у случају борбеног ангажовања, сталежи Крањске, Штајерске и Корушке су имали супротну идеју, »да се Ускоци разместе на што више и међусобно удаљених места«, како не би представљали опасност у случају да се, због незадовољства и неиспуњених обећања, побуне и оружје окрену против њих. Међутим, упад Турака почетком 1545. године и непосредна опасност да Турци, милом или силом, одведу Ускоке с подручја Мрзлог поља у Жумберку, отрезнила их је па су увидели да Ускоке противно њиховој вољи није могуће ни населити ни раселити, а још мање њима насилно командовати.
Пошто је 1546. на дужност жумберачког капетана именован Иван Ленковић, човек који је видео више и даље од других, а имао је и много позитивнији став и више поштовања према ускоцима, проблем смештаја је у наредним годинама решаван брже и у складу са жељама и циљевима царских власти. Пошто Крањска није уплатила обећаних 1.500, а камоли још 1.500, уместо Корушке, која је одбила да презуме део трошкова, а Штајерска 1.000 обећаних рајнских форинти, Ленковић је одлучио да сам уплати 4.068 форинти, на име обештећења за град и имање Мехово, да на меховским поседима размести 50 најугледнијих породица, а остале да размешта по мери како сталежи буду враћали новац. Лековић је замислио и да сељаке из Жумберка пресели на пространија меховска имања, а на њихова станишта у Жумберку насели ускоке, како би били што компактнији, што су и Ускоци желели.
То му је углавном успело, пошто је 3. децембра 1548, на састанка у Новом месту, договорена замена земљишта. Тада су, на основу замене
за меховске поседе, жумберачком ускочком подручју прикључена: 23 селишта плетерског самостана, који је за узврат на меховском подручју добио 22 селишта; 4 селишта неког Јурја Чупрешчана у Каменици и Маленицама; 4 селишта Павла Чолнића под Жумберком; 13 селишта у Бедњу и два винограда Кристофа Гала; поседи Отона и Стефана Семенича на Метличком подручју и поседи Јураја Бакиорича у Подбрежју.
Посебан случај представљало је 9 уступљених селишта самостана Костањевица у Церовцу. Наиме, самостан је у наредна скоро два века више пута понављао захтеве и тужбе за одштету за укупно 107 селишта, колико су, по њиховом, морали да уступе за смештај ускока од њиховог досељавања, али тај проблем никада није решаван. У склопу насељавања жумберачких ускока, насељавани су и ускоци у Мариндолу, по неким по- дацима, први већ 1544, а следећи 1548. године (стр. 41-47).
У вези с пресељавањем дела ускока на славонску границу, Мал указује да су се такве идеје појавиле већ приликом досељавања жумберачких ускока 1539. године, јер је владало мишљење да би »тих 500 ускока у славонској гори више учинили него 3.000 коњаника или копљаника«. Опасност од пресељаваја ускока постала је реална 1550. па је Ленковић о томе почетком наредне године писмено известио цара Фердинанда И. Међу жумберачке ускоке дошли су и наговарали их на пресељавање у Славонију извесни Вајча Поповић с неколико својих људи и једним попом. У то време велике поседе и утицај на том подручју имао је Павле Бакић, којем је влада дала назив српског деспота.
Да би се Ускоци умирили, у војну службу је 1551. примљено 312 жумберачких ускока: 270 обичних војника с платом од 8 форинти и стрелцима по 9 форинти, а харамбаше (војводе), заставник, бубњар и трубач добијали су од 16 до 25 форинти (стр. 37, 48/49 и 169). О поименичном попису тада примљених у службу биће речи касније.
И 1568. године, због бедних услова у којима су живели жумберачки ускоци, било је разговора о њиховом делимичном пресељавању у подручје Копривнице и Св Ђурђа (Ђурђеновац), али од тога није било ништа. Да би ублажили беду, ускоци су тих година својевољно одлазили у рубна турска подручја, ради пљачке, а власти су то прећутно толерисале. Међутим, кад су Вранеш Јеленић и Тома Северовић, војводе из Мрзлог поља, провалили на имања властелина Херендића, опљачакали имања и убили четири кмета, о томе је расправљао и хрватски сабор, али се није могло ништа битно предузети јер је још 1570. било ускока без сталног крова над главом.
Тих година било је међу жумберачким ускоцима око 800 спремних и способних за војску, власти у Љубљани и Бечу су обећавале да ће у сталну службу узети 600, али то никад нису учиниле. Чим није било већих сукоба с Турцима, крањска и хрватска властела су цениле да више нема озбиљне потребе за већим бројем жумберачких ускока у војној служби и шириле су гласине о њиховој непоузданости, шуровању с Турцима и опасности не само од издаје него и од њиховог оружаног устанка. Међутим догађаји су их демантовали јер је Хасан-паша Предојевић прво 1592. заузео Бихаћ, а 1593. напао и Сисак. Непосредна опасност да Турци заузму и »остатке остатака Хрватске«, а посебно херојство жумберачких ускока код Сиска, оповргли су све те гласине. Поред тога, истрага неких почињених злодела показала је да их нису починили ускоци који су служили у јединственим ускочким четама, него они помешани с другима (стр. 57-62).
За разлику од неких аутора који су жумберачке ускоке проглашавали грубијанима и разбојницима, који се поред војне службе, баве само сточарством и трговином, што би говорило о њиховој сличности с Власима, Мал указује да су жумберачки ускоци били вредни земљорадници, као и да су се лако прилагођавали на све прилике и били добри у свим обртима. У каснијем периоду, да би им се олакшао живот, подигнута је 1717. радионица за прера- ду конопље, али не каже где. Позивајући се на историчара Ваничека, он каже да је у Сошицама подигнута и мала железара те да отуда потиче назив за »фужинаре«, Жумберчане од десне обале реке Купчине на запад. С друге стране су »маслари«, односно »скорупари«, јер су правили маслац, сир и скоруп (кајмак, прим. аутора) и продавали их по крањским и хрватским селима (стр. 131).
Иако и сам пише о насиљу и пљачкама које су чинили жумберачки ускоци, он каже да то нису били никакви велеиздајнички чинови, него незадовољство и ускочке разузданости. У вези с озбиљним супротностима између жумберачких капетана и околне властеле каже »да се гроф Никола Зрински 1643. тужио цару управо на жумберачког капетана Рудолфа Парадајзера, да даје својим ускоцима превише слободе на његовим земљиштима и тражио од цара заштиту, иначе да ће све продати и иселити се из краљевства« (стр. 77).
Мал указује и да се разлика између жумберачких ускока и Хрвата очитовала и у судској власти. Још 1637. од дванаест чланова суда морало је да буде 6 ускока и 6 Хрвата, а кнеза суца бирали су сваке године наизменце ускоци и Хрвати, сем ако су се стране споразумеле око једног.
Као и све друге привилегије које су имали жумберачки ускоци, тражили су за себе и Гомирци, само што су тамо ускочка и хрватска страна давале по два члана, од којих је командант Карловачког генералата одређивао једног, којег су морали признати. Кризу судске власти изазвали су, поред ос- талог, хрватски великаши који су обављали дужност жумберачких капетана (Стадел, Ердеди, Зрињски, Франкопан). Они су своје дужности обављали преко својих потчињених, а сами нису живели у Жумберку, па су се у ускочко судство све више мешали крањски сталежи, и то с правом, јер се ту радило о државноправном статусу и припадности Жумберка, о чему су се непрекидно спориле Крањска и Хрватска у ужем, односно Аустрија и Угарска у ширем смислу (стр. 137-139).
Због спора у вези с територијалном припадношћу Жумберка споран је био и положај и одговорност жумберачког капетана. Он је у погранично војним стварима био одговоран команданту Карловачког генералата, а у цивилним, криминалним и управним односима крањском земаљском главару. У таквој ситуацији капетани су се различито понашали и злоупотребљавали свој положај. На пример, Рудолф и Ернст Парадајзер, нису признавали надлежност крањске цивилне управе. С друге стране, крањске цивилне власти размишљале су да се Жумберак у управном погледу потпуно одвоји од Војне крајине. Проблем је решен тек 1690 па су жумберачки ускоци у војним стварима били одговорни судству Карловачког генералата, а у цивилним споровима прва инстанца је био капетан, а друга крањски земаљски поглавар. Међутим, у сваком новом спору свака страна је настојала да наметне свој став, све до укидања Војне крајине (стр. 142-145).
И Мал спомиње сукоб жумберачког официра Петра Храниловића и капетана Парадајзера, али не каже више него што знамо о томе. Тврди и да се 1715, због глади и превелике работе, из Жумберка у Угарску (Славонију, прим аутора) иселило пет породица (стр. 80).
До сада сам износио само назнаке о пресељавању жумберачких ускока у Славонију. Чланак »Сеоба Жумберачких ускока у Крижевачку капетанију (1540-1542)« написао је Даниел Вранешић. Он истиче да ова сеоба није »суставно и темељито обрађивана и да заслужује озбиљнији хисториографски приступ. С обзиром да сви војнички способни ускоци нису 1540. године, кад је формирана Жумберачка капетаније, могли да буду примљени у војну службу, власти су их пресељавале у друге капетаније, али и неке утврде на сјеверозападу Хрватске. Први ускоци упућени су из Жумберка у Крижевачку капетанију већ у марту 1540. Велика скупина жумберачких ускока (око 400 војника) примљена је у службу Крижевачке капетаније у свибњу 1542. године, пошто су у Бечу одобрена средства за њихове плате«.
Вранешић наводи да тамо и данас живе жумберачке породице и да о томе, у насељима у која су се сместили, сведоче њихова презимена. Болфан: Брнчић, Ђурашевић, Ковачевић, Латковић, Рапљеновић, Северовић, Селаковић и Шајатовић; Велики Поганац: Богдановић, Црљеница, Херак, Кекић, Ковачевић, Маринковић, Перић, Поповић, Северовић, Штибић и Шајатовић; Војковац: Клисурић, Маринковић и Поповић; Плавшинци: Милаковић, Грубачевић, Вујчић, Секулић, Шајатовић и Штрбац; Горње Средице: Ковачевић, Крајачић, Милаковић, Рајновић, Клисурић и Стакић; Трешњевица: Бубановић, Вуковић, Кордић, Рашић, Релић и Станић; Ровиште: Вучинић, Радмановић, Вуковић, Гвоздановић, Ковачевић, Решковац, Црљеница, Ратковић, Добричић, Булић и Рајаковић; Болч: Басташић, Вукић и Вуковић: Влашка Капела: Богдановић, Поповић, Павић, Петковић, Вуковић и Видовић; Салник: Буквић, Рашић, Крајачић, Басташић, Вукшић, Гарапић и Маговац.
Више је него индикативно шта у вези с тим каже даље Вранешић: »Од досељења Ускока у Крижевачку капетанију (1540-42), па све до пожара који је уништио гркокатолички манастир у Марчи (1739), тијеком готово два стољећа, ови су ускоци припадали под црквену надлежност марчанског владике, а касније због недостатка властитих свећеника и удаљености од матице у свих десет насеља подлијежу асимилацији. Осим губитка ускочке гркокатоличке ’царске вјере’ услиједила је потпуна културна асимилација која се манифестира у потпуном нестајању жумберачке ускочке народне ношње са изворним динарским народним везом. Унаточ свим повијесним недаћама у народу је ипак остала свијест да су потомци краљевских жумберачких ускока о чему свједоче још само славна прађедовска презимена«.
С обзиром да је прилог написао поп Вранешић млађи и да је објављен на страницама »Жумберачког кријеса«, као и да ће о писању »Кријеса« и попа Вранешића »старијег«, једног од »главних људи и најплоднијих писаца«, касније бити доста речи, прилог заслужује посебну пажњу.
Прво, иако су сва наведена презимена и жумберачка, не би се смело узети »здраво за готово« да су у тај крај сви с тим презименима морали да дођу само из или преко Жумберка. Ради се о калничко-билогорским Србима, за које Википедија каже: »Калничко-билогорски Срби настањују простор се- верозападне Хрватске, од реке Илове на истоку, горе Калника на западу, Подравине на северу и Мославине на југу. Живе у двадесетак мањих насеља. Уз жумберачке и гомирске Србе, припадају најзападнијој грани српског народа. Потомци су Срба из разних области Балканског полуострва, од Македоније, Србије, Црне Горе, Босне и Херцеговине и данашње Војводине. У оквиру друге сеобе у та подручја, 1555. године из Жумберка је пристигло 200 ускока«.
Исти извор даје и бројне податке о пореклу појединих презимена. Примера ради, од жумберачких презимена видимо да су из Србије: Грубачи и Грубачевићи од Темнића; Гвозденовићи од Ибра; Селаковићи од Старог Влаха; Клисурићи и Кесерићи од Пољанице. Затим: Шиљки, Црљенице и Страхинићи из Старе Србије (Македоније); Ратковићи, Вујчићи, Рајићи, Радошевићи из Херцеговине; Обрадовићи, Басташићи, Бјелопавловићи, Ђурашевићи, Хераковићи из Црне горе итд.
Друго, аутор чланак сматра иницијалним и залаже се да се овај део прошлости жумберачких ускока истражи, а није навео извор на основу којег је писао, што није у духу истраживачког и објективног писања. Извори се знају (Радослав Грујић, »Српска насеља на северу Хрватске до 1579« и Душан Кашић, »Српска насеља и цркве на северу Хрватске«), али нису »добродошли« на страницама »Жумберачког кријеса«.
Треће, требало би бити опрезан, без обзира о којим и чијим се изворима ради. У војној служби у Жумберку 1551. године било је око 300 Жумберчана, чија имена и презимена ће да буду наведена на наредним страницама. С обзиром да је тада у Жумберку било укупно око 3.500-4.000 људи, колико је Жумберчана требало да се исели да би у Крижевачкој капетанији у војну службу одједном било примљено 400? Да ли је могуће да се више ускока иселило из Жумберка, него што их се доселило, односно остало у Жумберку? Нигде нисам наишао на податак да је одједном примљено у војну службу толико крајишника. Као војник по професији знам да многе замисли и наређења нису никада, или су само делимично спровођена у дело.
Четврто, чак и исти извори спомињу различите податке о времену и броју досељених Жумберчана. Наводим неке. »Почетак је учињен с ускоцима српским из Крањске и Жумберка већ марта 1540, а затим и маја 1542, када је у крајишку службу узето 400 Срба под управом 12 народних војвода. Размештени су између Копривнице, Крижеваца и Иванића«. Радослав Грујић пише: »Тако је Ратни савет у Грацу 4. маја 1542. наредио да се 400 Мартолога од Жумберачких ускока одели и спреми за Крижевачку краји- ну«. Затим: »У Крижевачкој жупанији примљено је 1555. у службу шест нових војвода из Крањске и Жумберка с око 200 ускока… Први досељеници по свој прилици били су жумберачки ускоци, који су 1542. доведени у околину Корпивнице под водством својих десет војвода, међу којима су најугледнији Клисурић, Вујчић и Поповић, с четовођама Милаковићем и по двојицом Вучковића и Вукмировића«.
Ако томе додамо и топоним Мали Жумберак, између Крижеваца и Копривнице (Осијека Војковачког, Јарчана, Глоговнице и Ријеке Копривничке), нема сумуње да је насељавање подручја Калника и Билогоре пратило и пресељавања ускока из Жумберка или преко Жумберка, али је и даље питање када и колико?
Пето, с обзиром да се бавим преверавањем и однарођивањем жумберачких ускока, посебну пажњу заслужује »асимилација« о којој размишља Вранешић, пре свега питање ко је кога асимилирао? Он каже: »Жумберачки ускоци су дошли у тај крај као припадници ускочке гркокатоличе царске вјере«. Таква вера нигде не постоји, што је попу Вранешићу познато боље него мени, а тамо су могли да дођу само као православни Срби, јер се све догодило 60-70 година пре 1611, дакле пре одласка владике Симеона Вратање у Рим. На новим стаништима припадали су Марчанској православној епархији.
С обзиром да је унијаћење и измишљена »Марчанска унијатска бискупија« пропала, они су остали и Срби и православни, за разлику од своје жумберачке браће на којима је искаљен сав бес и који су унијаћени војном силом.
Шесто, што се тиче »жумберачке народне ношње, изворне динарске«, ње одавно нема у свакодневној употреби ни у Жумберку! А какву су другу ношњу усвојили потомци жумберачких ускока у калничко-билогорском крају? С обзиром да су они и данас свесни свог и националног и верског идентитета, вероватно ношњу славонских Срба.
Седмо, пре него бисмо се подробније позабавили пресељавање жумберачких ускока у Славонију, требало би да се зна да ли доследно следимо пут жумберачких ускока и поштујемо њихово порекло и идентитет или имамо неке друге намере? О томе говори и овај трагикомични догађај. У лето 2013. године путовала је група жумберачких попова (гркокатолика) у Ниш, на свечаност поводом 1700. годишњице већ споменутог Миланског едикта, којим је цар Константин признао равноправност религија у Римском царству, а тиме и хришћанство, а међу њима и млади жумберачки поп Горазд Басташић. Тамо је било и православних попова из краја у који су се пресељавали ускоци из Жумберка, а и међу њима поп Басташић. Православни славонски поп Басташић препознао жумберачке гркокатоличке попове, нашао и свог презимењака, силно се обрадовао, частио их и испричао »да су његови Басташићи, с још неким породицама, да не би били поунијаћени, одселили у калничко-билогорски крај«. Не знам како се осећао жумберачки »отац« Басташић, али је његовим колегама све то било забавно, уживали су. Уосталом, поп Даниел Вранешић зна боље како је било, без обзира да ли је био присутан.
Иако расположиви подаци о времену и броју пресељених и не морају увек да буду прецизни, сигурно је да су ускоци напуштали Жумберак, јер је већ био пренасељен, или јер су били незадовољни што царске власти не испуњавају дата обећања, или због насилног унијаћења.
Извесно је да је било и сеоба које су само ишле преко Жумберка, имајући у виду да су Жумберчани били први ускоци и да су каснији ускоци, пре свега њихови сродници, настојали по сваку цену да им се придруже. Дакле, за неке је Жумберак био, противно њиховој вољи, само »транзитна станица«. Бројни аутори (Бидерман, Карл Касер, Јосип Мал) кажу да су многе ускочке породице, које су тридесетих година 16. века биле насељене на подручју Жумберак-Метлика-Мехово, одлазиле и даље у унутрашњост и наводе многе појединачне примере њихових презимена, чак и у Доњој Штајерској, крај Птуја, у Рогозни, Скокама и Хочама.
Извор: ЖУМБЕРАЧКИ УСКОЦИ унијаћење и однорађавање – Драган Вукшић, Загреб, 2015.