Савети искусног истраживача: Мирослав Нишкановић

9. април 2012.

коментара: 88

Истраживање породичног стабла изазован је, дуг и нимало једноставан посао. Осим што подразумева да се човек у њега упусти срцем и жељом да састави што потпунији родослов, неопходно је да има и знање како то најбоље и најједноставније да учини.

Етнолог Мирослав Нишкановић, истраживач сарадник Етнографског института САНУ и аутор књигa “Породични коријени”, “Српска презимена – порекло, значење, распрострањеност”, даје вам савет одакле је најбоље да кренете у свом истраживању, као и где све можете да нађете веродостојне податке о вашим прецима.

На почетку, Нишкановић даје неколико важних напомена кад су у питању српска презимена, која су широко распрострањена на простору бивше СФРЈ:

Презимена, каква данас постоје у Србији, у највећем броју случајева су установљена тек у другој половини 19. века, кад је уведено правило да презимена буду стална и кад почињу да се уписују у матичне и земљишне књиге. До тада она су се могла мењати тако да се син презива по имену оца, а његов син не по имену деде већ опет по имену свог оца па тако из колена у колено. То, усвари, нису била презимена већ патроними. Патроним је постао презиме тек кад је и унук узео презиме патроним који је користио његов отац.

У западним деловима бивше СФРЈ било је нешто другачије. Тамо су презимена раније уписана у књиге (крајем 17. почетком 18. века) и више се, углавном, нису мењала. Пре свега из разлога што би у случају промене било теже доказати војнички статус и власништво над земљом, која је под неким презименом уписана у катастар. Дешавало се, додуше, да су у тим књигама нека презимена уписана погрешно, јер су их евидентирали странци, али је то већ питање транскрипције.

 Где се налазе писани трагови

На просторима бивше СФРЈ вођене су различите врсте евиденције.

Србија почиње да прави своју евиденцију од 1815. кад се обављају пописи стоке где су навођена имена и презимена домаћина и од тад могу да се нађу подаци који нас приближавају турским изворима. Нешто систематичније почиње да се ради од 1835. године, кад почињу да се воде и матичне књиге, при чему треба имати на уму да је то простор тадашње кнежевине, а не целе територије данашње Србије. Дакле, од тог периода могу да се нађу доста добри подаци о прецима.

Поред тога, везано за територију Србије, важан извор су и турски тефтери, вођени од 15. до 18. века. Проблем је једино што су тефтери на турском језику и арапском писму, у њима су наведена углавном само лична имена са именом оца, али и патроним и презимена, родовских и братственичких имена. Тек се очекује да буду преведни они који су најинтересантнији, из 17. па и 18. века.

Кад је реч о територији ван некадашњег Османског царства, постоји неколико система евиденције. Један је био у Хабсбуршкој монархији, други у Млетачкој републици, а трећи у Угарској. Свима њима је заједничко то што је обавезни попис уведен после Тридентског концила, од половине 16. века. Од тог момента било је обавезно вођење књига за католике, али пошто је у тим државама било и православних, то је онда важило и за њих.

Српска имена и презимена се најраније појављују у црквеним књигама из околине Задра и у Шибенику, крајем 17. века. Од половине 18. века уписивање у црквене књиге, како католичке, тако и православне, постаје редовно и о томе данас постоји солидна архивска грађа. Нешто од тога, међутим, није сачувано. Страдало је у ратовима, нарочито је то случај у Босни.

 Писано латинским, али и на старој ћирилици

Потешкоћа на коју може да се наиђе приликом читања књига из тог раног периода је што су, кад је у питању католичко становништво, писане на латинском језику, латиничним писмом. Често се дешава да није могуће транскрибовати сва имена и презимена. Са друге стране, у православним матичним књигама је све писано ћирилицом. Интересантно је да у Босни, у 18. веку, чак и у католичким црквама могу да се нађу матичне књиге исписане ћирилицом. Тек од 19. века они су увели обавезну латиницу.

Ћирилица којом је писано на први поглед не може да се чита и разуме, али уз повећану пажњу и мало дужи ангажман то се превазиђе. Постоји табела како су слова изгледала од 15. до 19. века – биле су разне варијанте, није се свако писмо писало исто, тако да то олакшава читање и разумевање.

Осим за књиге, то важи и за надгробне споменике из тог времена. Рецимо, године су често написане словним знацима, и због тога морате имати тачну шему да разумете која је то година. Те године су се рачунале од стварања света. Тако је у Босни било до друге половине 19. века.

 Земљишне књиге као извор података

Грунтовне и земљишне књиге су јако важне у потрази за прецима. У турско доба то су били поменути тефтери, а у Аустроугарској и у Млетачкој републици – катастар.

Турски тефтери:

Како који султан је долазио на власт, тако је тражио да види где и од кога узима харач (порез). И, то је све вођено у тефтерима односно земљишним књигама, где је тачно описивано ко је где био, на којој парцели. Уписивано је име власника парцеле и име његовог оца. Понегде би се јављало и неко родовско име.

Нешто од тих тефтера из 15.,16. и 17. века је преведено. Рецимо, преведени су босански тефтери из 1468. и 1604. године, херцеговачки из 1477., пописи пожешког санџака и клишког санџака из 16. века. Тренутно се у организацији Српског генеалошког центра и Центра за османске студије преводи тефтер смедеревског санџака из прве половине 16. века.

Код нас има мало те турске грађе, пошто је њихова администрација, када је одлазила са ових терена, понела ту документацију, и данас се тефтери и друга релевантна грађа налазе у архивама у Анкари и Истанбулу. Рад на тој грађи тек предстоји. Тек кад будемо имали преведене те материјале у континуитету моћи ће се више знати о локалним повесницама у то време.

Аустријски катастар:

У западним крајевима постоји бројна грађа која се у последње време све интензивније обрађује и објављује и тога ће бити све више, посебно из 18. и 19. века, што је нарочито интересантно. За подручје Војне крајине нарочито је важан архив у Грацу, тамо је те грађe највише. Из тог архива је значајан документ ‘Попис Лике и Крбаве из 1712. године’  јер даје приказ стања после протеривања Турака, након Карловачког мира из 1699. године, када почиње насељавање тих простора. Ту је попис имања, називи локалитета, и имена и презимена свих мушких који су спремни за војску.

На том терену доста дуго није било померања становништва, све до укидања Војне крајине, кад су Личани почели више да се исељавају. Ишли су у Славонију, Босну. Бранко Ћопић је писао да су његови дошли у Босну из Лике. Поред тога, за овај сегмент веома су значјани архиви на просторима бивше Југославије, данас Хрватске и Словеније.

Правци сеоба

Прво су људи селили из старе Србије и Црне Горе: један крак је ишао у Далмацију, Лику и даље, а други крак је ишао Дрином, у западну Србију, Војводину, Угарску, Славонију, Босну. Исто тако су из Македоније ишли долином Мораве, и то све иде до краја 17. века и у 18. веку. У 19. веку се ствара нова држава, па људи долазе у Србију. Истерани су Турци, створен је огроман простор по селима и градовима, и то се насељава.

Све то долази и сад треба видети ко кад и где, а то није тако једноставно.

 Хронике села су веома важне

Сеоских хроника има доста, и добрих и лоших. Често сам у контакту са људима који их пишу, који највећи проблем имају са приступом и непознавањем методологије. Најчешће мисле да се све може наћи у САНУ, што је погрешан приступ, нарочито кад су у питању западни крајеви. Мора најпре да се тражи у породицама из одређеног села, а литература иде на крају, то је најлакше пронаћи.

 Архиви у региону

Дубровачки архив је најзначајнији архив, важан за Србију и Босну и Херцеговину, јер су туда пролазили путеви. За директно прављење родослова на основу тог архива, нарочито је користан онима који су из Херцеговине и тих крајева.

Дубровачка грађа је углавном обрађивана за средњи век, док за 18. и 19. век није толико рађено, тек би требало да се ради.

За Далмацију су главни архиви у Сплиту и Задру, који је био главни град.

За Лику су то архиви у Карловцу, Ријеци, Загребу, Бечу и Грацу.

Важан је и Венцијански архив.

За Црну Гору најважнији је Которски архив, а доста тога има и у архиву у Херцег Новом и Дубровнику.

Необична презимена

Имамо пуно таквих презимена у Херцеговини, Далмацији и Лици.

То нема везе са оним што наши људи мисле да се неко спрдао па давао таква презимена, кад су дошли Аустријанци. Та презимена су старија од ових, Јовановић, Петровић. Она су рано записана и више нису могла да се мењају.

Имате, рецимо, презиме Будалић, а по њему се онда назвала Будалина њива. И, ако је тако уписана она је његова, а ако мења презиме онда је питање како да докаже да је то његова њива.

Та презимена су давана по особинама.

Са нашег данашњег становишта нека презимена звуче пежоративно, али то није увек било тако. Рецимо, Међед је некад представљао јаког, крупног човека, што је у ратничком свету много значило. Или презиме Зликовац, то је ратничко име. Тог презимена има код Сарајева.

Крсне славе као траг

Крсне славе су помоћно средство за утврђивање порекла. Ако славимо исту славу и имамо исто презиме постоји могућност да смо рођаци. Посебно кад су у питању ретке славе и кад презиме није тако често, а налази се на пет различитих места, онда је велика могућност да је порекло исто. Све може да буде тако, али и не мора.

Славе су се и мењале, на разне начине. Рецимо, кад се неко ожени, дође ’домазет’ у кућу. То је посебно био случај кад неко погине, а жена остане сама и не може да држи имање. Онда се она уда и дођу домазети.

А која ће ту слава да буде, његова или домаћинова, то се често одлучивало у односу снага. Ако је тај који дође довољно јак да то наметне, он ће наметнути. Слава би генерално требало да буде ствар куће, а не породице. Осим тога, није редак случај да је домазет мењао презиме.

До ког колена се поуздано може наћи порекло

Нормално је седам-осам колена, може понешто и мало даље, а да буде засновано на документима. Све то иде за ове крајеве из 18. века. Да имамо неки континуитет.

Усмена предања о прецима

Што се тиче родослова и фамилијарних извора, усмена предања су најбољи извори и моратe прво кренути од тих извора и даље радити. То се чува онолико колико је потребно. Ако ти је потребно да знаш 10 колена, ти знаш 10 колена, али ако ти је потребно три ти памтиш толико.

Усмена предања су нарочито очувана код Црногораца, а то је опет везано за племско друштво које се тамо најдуже очувало. Једна је ствар била да се зна да се не би узимало у сродству, да се ту нешто не би пореметило. Био је обичај да се међусобно не жене до деветог колена, а сад имате правило да се могу узимати од четвртог колена.

Друга ствар је везана за крвну освету. Било је важно знати ко ти дугује крв. И мораш да имаш та знања да би могао да их упражњаваш на прави начин. Такође, ту је и питање земље.

Због тога се у тим крајевима Црне Горе то дуго сачувала усмена предаја.

Топоними места идентични презименима

Топоними са истим називом као презимена су свакако неки траг.

Једна ствар је чињеница, а друга ствар објашњење. Наравно да може бити да су донели то име на одређени простор, али то мора да се утврди и да се види од кад се спомиње назив тог места. Имате, рецимо, место Косово у Далмацији, а сад треба да се види које се прво помиње. Може да се деси да оно код Книна помиње раније него ово овде.

Највећи број насеља, скоро сва, су названа по некоме и наравно да то представља траг. Мора да се утврди шта то значи, које му је стварно значење, и које му је пренесено значење. И то је како где. И то су истраживања која траже и познавање језика и историје.

Грбови

Племићка титула се давала на личност, а не на читав род. Тај и тај је добио титулу за заслуге у рату и онда је његова фамилија племићка. Дакле, кад се то истражује мора да се иде прецизно. Не може се племићка титула везати за све фамилије једног рода или братства.

Није ништа спорно да се данас направи грб породице. То је као неки заштитни знак. Али, друга је ствар кад хоћемо да будемо оно што нисмо. Има их разних који праве такве приче и узимају народу паре.

Савети за истраживање порекла

Већина људи жели одмах ’најдебљу’ старину, али претходно ипак треба испитати следеће:

– Прво кренемо од значења речи по којој је дато презиме. Па онда видимо кад се та реч први пут спомиње. Па где се то спомиње и да ли се спомиње тамо где је то презиме. Затим треба да видимо ко је тај родоначелник, шта знамо о њему.

Друга ствар је да видимо где све има припадника рода или братства, носилаца презимена које се истражује. Где их има данас, а где их је било пре. То нам већ може дати траг где да их тражимо. Морамо да видимо све те људе, све те групације. Чест је случај да неко узме да скупља за све и постоји могућност да направи и нешто за вас. Важно је доћи то тих преносилаца традиције.

Веома је важно и да се знају историјски контексти, како би се проверила предања и приче. Нешто у предањима може имати везе, али је често хронолошки нетачно наведено. У предањима се мешају ствари из различитих периода, јер људи немају представу кад је шта било. Причају за нешто што је наводно било у 15. веку, а касније се испостави да је то било у 19. веку. Мора да се проверава, зато постоји методологија, не може то свако да ради.

Имамо људе који нису вични, па још ако то лоше напишу, то је велика штета.

Ево, укратко, које кораке треба предузети приликом састављања породичног стабла:

* Почети од разговора у породици, посебно са онима који су више заинтересовани. У свакој фамилији постоји неко ко то прати и води и такве људе треба искористити;

* Пронаћи стари извод из матичне књиге рођених и кренути даље. Старе матичне књиге налазе се у мрежи државних и регионалних архива. У архивама у Хрватској је бесплатно коришћење, осим ако тражите помоћ архивара. Наравно, плаћа се и копирање;

* Пронаћи читуље, у породици или у цркви. Те читуље су се записивале кад су задушнице. Тад се свештеници моле за ваше претке. Цркве то доста чувају. Има тих примера из 18. века у црквама у Црној Гори. Они су уписани редом умирања, али је само наведено име.

* Треба доста да се тражи по књигама, лагано да се исчитава. Увек се нешто нађе;

* Тражити на интернету. На пример, постоји сајт www.familysearch.org. То је база података коју су сачинили мормони и налази се у бункерима у Солт Лејк Ситију. Ту су скениране или микрофилмоване готово све матичне књиге из Хрватске као и широм света. Не може да се види сваки извод, али може да се сазна које матичне књиге имају.

Ко је Мирослав Нишкановић

Рођен у Книну 1951. године. Дипломирао и магистрирао на Одељењу за ентологију и антропологију Филозофског факултета у Београду.

Радио у Земаљском музеју Босне и Херцеговине у Сарајеву, као етнолог за порекло становништва и етногенезу (од 1976. до 1992). Био уредник Гласника Земаљског музеја у Сарајеву, свеска за етнологију, од бр. 101.

Ради у Етнографском институту САНУ као истраживач сарадник.

Преко тридесет година бави се генеалошким истраживањима. Резултате истраживања презентовао на стручним и научним скуповима у земљи и иностранству. Објавио више радова у домаћим и страним часописима и преко 150 научно-популарних текстова у новинама и књиге: Породични коријени (2001) и Српска презимена (2004).

 

Коментари (88)

Одговорите

88 коментара

  1. Jeлена Обреновић Дамњановић

    Поштовани,

    Истражујем порекло по мајчиној линији, јер ми се чини да о њима има највише трага. На вашем сајту сам и пронашла велики део тога. Наиме, то је породица Игњатовић који су се прве половине 18 века доселили из Старог Влаха,у Голочело, општина Коцељева, славе Ђурђиц. На основу славе и презимена повезала сам ко су ми све даљи рођаци и код свих се помиње да потичу од ,,оне старе, породице из Старог Влаха. Оно што ме занима која је то стара породица из Старог Влаха, и да ли уопште даљим коренима могу да уђем у траг.

  2. Poštovani G-dine Niškanoviću, igrom slučaja, potičem kao i Vi sa prostora bivše Republike Srpske Krajine iz sela Gornje Biljane, opština Benkovac. Kao što vam je poznato, kod nas se slabo ili bolje reći nikako, nije vodilo računa o porodičnim korenima, a još manje o porodičnom stablu.Danas, kada smo od neljudi, isterani sa svojih rodnih ognjišta i rasuti po svih 6 kontinenata, javila se potreba i ogromna želja za pronalaženjem svojih korena i svog porekla. U vezi s tim, obraćam Vam se, koliko je u Vašoj moći da dodjem do relevantnih podataka, o mojim korenima i poreklu. Odmah da kažem ja sm “ušao” u digitalni arhiv grada Zadra i utvrdio da moj predak “Kurdjel” Momo Repaja potiče iz sela Korlata, kao i njegova supruga Sava Brekić.Medjutim, nisam mogao pronaći njihovu godinu rodjenja i smrti. Pronašao sam takodje da su oni imali sina Aleksu, rodjen 1790-1846. godine, sina Jovana, rodjenog 1834. godine,(godinu smrti nisam pronašao) te blizance Todora i Todoru, koji su rodjeni 1836, a umrli 1837. godine.Aleksa je 1812. gpodine iz Korlata, došao u Gornje Biljane i venčao se sa Vasilijom Plačić (nisam pronašao godinu rodjenja , kao i smrti).Oni su izrodili sina Vasilja 1831. godine (nisam pronašao godinu smrti), koji se venčao sa nakom Žeželj, rodjenom 1819.godine (godinu smrti nisam pronašao), te ćerku Anđeliju, rodjenu 1855. godine (godinu smrti takodje nisam pronašao). Vasilije i Naka su dobili sina NIKOLAJA, rodjenog 1853. godine (nisam pronašao njegovu godinu smrti, kao ni ime njegove supruge i njenu godinu rodjenja i smrti.Razlog zbog kojih nisam pronašao navedene podatke je taj što se u tom arhivu za hrvate vodi evidencija od 1516-1994. godine, dok za pravoslavni živalj (kad ukucam Pravoslavna crkva i izbaci Gornje Biljane, mogu se naći samo podaci za rođene 1826,1830,i 1826-1857, za umrle 1826-1858. i za venčane od 1826-1857. god.Pok. Nikolaj i njegova supruga izrodili su 2 kćeri Joku i Todoru i 3 sina i to Dušana, Božu i Špiru, za koje takodje nisam mogao pronaći, godine rodjenja i smrti, kao i godine rodjenja i smrti njihovih supružnika, odnosno supruga. Napomibnjem da nam je krsna slava Sveti Georgije (Đurdjev dan), kao i pok. Jovanu rodjenom 1834. godine za kojeg sam po predanju čuo da se odselio u SMOKOVIĆ, ali da nije imao muških potomaka. Naglasio bih takodje, da sam skoro imao zahtev za prijateljstvo od Branke Repaje iz Slunja u Lici, koja je na moje pitanje ko su joj roditelji odgovorila da joj se tata zove Mirko, a mama Luca, te da joj se deda zove Dušan. Interesuju me godine rodjenja i smrti mojih predaka u ushodnoj liniji, koje nisam mogao da pronadjem, kao i činjenica, dali sam u krvnom srodstvu sa Repajama iz Slunja, zatim dalji koreni u ushodnoj liniji od Mome Repaje, odakle su došli i odakle vode njihovi koreni. Rekao bih i to, ako vam na neki način olakšavam posao da sam od dr. Gorana Komara čitao knjigu o selu KUTI kod Herceg Novog, gde se pominje i reka Repaja, a čitajući o najstarijim spomenicima u tom selu pronašao sam ime ROSE TAUZOVIĆ REPAJA, koja je umrla 1826. god. 02.septembra (na 2 ure noči) u svojoj kuči. U nadi da će te mi pomoći, da pronadjem svoje korene, a uzdajući se u vaše znanje i iskustvo, unapred se zahvaljujem. Božo Repaja ul.PP Odred bb. 12000 Požarevac.

    • Божо,
      према Млетачком катастру из 1709. године:
      – у Ервенику је живео Максим Брекић (Brechich) пок. Кује
      – презиме Репаја се не помиње, бар не у том облику, али је у Надину као власник земљишта, пописан Rade Ripaz (Раде Рипач ?) из Корлата. Вероватно иста особа је уписана и у самом Корлату као ”Rado o Radotta Ripza” са укупно 4 душе у домаћинству.
      Репаје из Биљана Горњих имају надимак Жежељи. Истовремено, Жежељи далмаитнски славе Ђурђевдан као и поменуте Репаје.
      Све наведено упућује да су ваше Репаје у ствари огранак већег рода Жежеља (Далмација, Лика, Велебитско Подгорје), а ако вам је даље порекло из Корлата, поменути Радо / Радота Рипач / Рипча би могао означавати неког од Жежеља који је дошао из Рипча (недалеко Бихаћа). Отуд му и тај надимак.

  3. Poštovani gospodine Niškanoviću, hvala vam na ekspeditivnosti i brzom odgovoru.
    Tačno je da Repaje iz Gornjih Biljana imaju nadimak Žeželji, ali taj nadimak je usledio, tek pošto se pok. Vasilj Repaja oženio sa Nakom Žeželj, ćerkom pok. Pavla Žeželja, za kojeg sam u Zadarskom arhivu pronašao da je imao zemlju u Biljanima Gornjim (uzgred budi rečeno ta njegova ćerka Naka se udavala 3 puta i to prvo za Majstoroviča, zatim Lakića i na kraju za Vasilija Repaju od kojeg je bila starija 12 godina), tako da svi mi iz ovih porodica nosimo nadimak Žeželji, a kao što vidite loza Repaja potiču ranije tj. od Mome Repaje preko njegovog sina Alekse rodjenog 1790-1846. godine.Sa druge strane niste mi odgovorili na niz pitanja koje sam naveo u pismu tj. godine rodjenja i smrti, mojih predaka i pojedina imena, a što bi mi bilo vrlo dragoceno, radi sastavljanja porodičnog stabla, bar od mog pretka (kurđela) pok. Mome Repaje i njegove supruge Save Brekić. U nadi da će te mi odgovoriti i na ta pitanja unapred se zahvaljujem. Božo Repaja, ul.pp. odred bb. 12000 Požarevac.

  4. Oprostite g-dine Aleksandre I1, ja sam se obratio g-dinu Niškanović, obzirom da sam se 04. februara obratio njemu, sa željom da mi pomogne, koliko je u njegovoj moći, da dodjem do traženih podataka, ne razmišljajući o tome da ste mi upravo Vi u 21,20 sat joši istog dana, odgovorili na moja pitanja. Stoga bih vas zamolio, ako je ikako moguće i ako vam ne predstavla posebnu teškoću, da mi odgovorite na pitanja, koja sam postavio u prošlom pismu. Uz još jedno iskreno i ljudsko izvinjenje, zbog moje nespretnosti, unapred se zahvaljujem.

  5. milica

    Poštovai,
    Želim da upozorim sve posetioca sajta da ne nasednu na pondu Radovana Kovaćevića iz Indije, da im izradi rodoslov , koji ima sajt Kovacevic antikviteti i rodoslovi, jer je čovek prevarant.
    Dotični je uzeo novac za izradu rodoslova, a rodoslov NIKADA nije izradio

  6. Милошев Иван

    молим помоћ око села Кострошевци (налази се на три километра од манастира Паља) општина Сурдулица, на Власини, поздрав

  7. vojislav ananić

    Пошто и наш уважени етночпг М. Нишкановић овде говори о необичним презименима, преносим објављен текст о таквима у данашњој ONLIN штампи.

    Недеља 23.10.2016.

    Vestionline
    Ово су најчуднија презимена у Србији
    Немају сви обична презимена. Неки се свог стиде, док други поносно изговарају да су Курићи, Звијери, Кењала или Кобиле. С којим сте се ви необичним презименима сусретали?
    ср.wикипедиа.орг
    У Србији најчешће вам се може десити да упознате некога ко се презива Јовановић, Стојановић, Петровић и Ђорђевић… Међутим, има и оних који носе мало мање уобичајена презимена, као што су Недоклан, Смрзлић, Студен и Крешоје, али и Стренка, Хавран и Шагановић.
    Презимена у нашим крајевима се тек од 1842. године, наредбом кнеза Александра Карађорђевића, уводе као обавезан вид идентификације. Раније презимена није ни било, већ су уместо њега Срби и народи са Балкана додавали назив племена из којег потичу, пишу београдски портали.
    Необична су и презимена пореклом из Херцеговине, а која се могу чути и у Србији. Таква су на пример: Агбаба, Гузина и Гузичић, Истинић, Прдић, али и Заклан и Прдавица.
    Ту је и презиме Хабеншус, Аврам, Тупеша, али и Јакуш, Шипка, Картал, Бенцуз и Дракул. Може звучати смешно и када се некоме представите, па уз своје име гласно изговорите презИме Звијер, Особа, Четник, Куга, Дроњак или пак Бу.
    Међутим, она су раније имала другачије значење. Гаће су раније биле назив за панталоне, а не за доњи веш, па је презиме Карагаћа значило да је у питању неко ко носи црне панталоне. Такође, Кур је прасловенска реч за петла, па одатле потиче и то презиме.

  8. radoslav ćorluka

    Moj otac Jovo Ćorluka rodjen je u Kozicama,Trujebanj,Hercegovina.Istraživao je porodično stablo moj rodjak Slavko,njjegova teorija kaže da potičemo iz Crne Core.Ja predpostavljam da potičemo iz Dalmacije?Sve Ćorluke koli žive na desnoj obali Neretve,su katoličke veroispovjesti ,a mi ne lijevoj obaali ,Pjesci i Kozice du pravoslavne vere.Jedan moj kolega,pričao mi je da je služio vojsku u Zadru i da je na Udbini gledai spomenik sa dosta prezimena Ćorluka.Pre 20 g. jedan ugostitelj u Pančevu mi je rekao da u njegovom mjestu ,negde Lika ima kraj koji se zove ĆORLUKE.
    Sve ovo me navodi da istražim poreklo moje porodice ali vrlo malo nalazim informacija o prezimenu Ćorluka i u Hrvatskoj,Biću zahvalan svima ko može da mi pruži neku informaciju,
    Hvala,

  9. Саша Грубљешић

    Поштовани,
    Потичем из Костајнице, Република Спрска, интересује ме имате ли какава сазнања о поријеклу мог презимена Грубљешић, славимо Св. Николу.

  10. Postovani,
    Meni je potreban savet ili neko resenje.Moj predak je dosao negde iz jugoistocne Srbije u selo Sepsin(danas opstina Mladenovac) negde oko 1858, zvao se Djordje od oca Vucka i tu kao siromasan sluzio, bio pastir.Ozenio se udovicom Zivanom,koja je prethodno bila udata za pokojnog Mateju od oca Prodana,a ovaj poreklom od Janosevica od Sjenice,koji su se tu doselili.Djordje sa Zivanom dobija sina Marka,a odneguju i dva Zivanina sina iz braka sa pokojnim Matejom.Tako Marko odrasta sa dva polubrata i sa njima uzima prezime po Mateji/Matejic i njihovu slavu Arandjelovdan(to je slava Janosevica i kuce Matejine,a dobija deo zemlje).Znaci,Marko ne uzima prezime po ocu Djordju ili dedi Vucku,vec po Mateji cija je bila kuca i prihvata slavu te kuce!Taj moj predak Marko kasnije biva nosilac Albanske spomenice i raznih odlikovanja…Kako je moguce da saznam odakle je dosao predak Djordje oko 1858. i koju je slavu do tada slavio?Znam samo da je dosao negde iz juzne ili jugoistocne Srbije (koja je bila pod Turcima a Sepsin je bio u oslobodjenoj Srbiji),da mu se otac zvao Vucko i da su ga pogrdno zvali “bugaras” kao i sve doseljene iz slicnih krajeva.Da li mi vi mozete pomoci ili kojim putem da krenem i koje pisane izvore da koristim? Unapred zahvalan, Mladen Matejic iz Zemuna.

    • Miroslav B Mladenovic Mirac

      „BRAT NA BRATA“:
      Treba se sećati svih rana iz vremena bratoubilačko-ideološkog rata iz vremena Drugog svetskog rata.
      Te rane su negde još ne zalečene, kada se zbog ideologija:“partizana“ i „četnika“ jurišalo oružjem:- „brat na brata“-SRBIN NA SRBINA.
      Sećanja današnjih Dobropoljaca još nas podsećaju na to davno teško prošlo vreme za nas Srbe u Srbiji.
      Tako negde usred ljute ofanzive 1944.godine između četnika i partizana, među Dobropoljcima je sa puškama „udario-brat na brata“-SRBIN NA SRBINA.
      To se dogodilo među braćom iz roda Mitić iz selo Dobro Polje.
      Svi su se tada unezverili da ne „padne bratska krv“.
      Tu se brzo između puuščanih cevi odmah snašao njihov komšija-Dobropoljac Jovan Nedeljković(1926.).
      Tada iskusni partiznaski borac i rukovodilac, veoma pribrano je stao „između njih“-između puščanih cevi uperene jdnu prema drugom.
      Jovan ih pogledom prekorio rečima:“Okrenuli ste puške brat na brata. Da li bi sada pucali na mene“?
      Oba brata- jedan partizan a drugi četnnik odgovorili su u glas:“Ne bi!“.
      Jovan im naredi da spušte oružje i krenu svako svojim putem. Učinjeno.
      Tako je sprečeno bratsko krvoporoliće.
      Ali zato zbog takvog stava i kasnijeg odnosa prema tradiciji, običajima i ulaska u crkvu na krštenje kao kuma-Jovan Nedeljković (1926) je plaćao veliku cenu do kraja svoga života.
      Tako 1950. godine u vreme INFMBIROA kada je kao kum rodu Matejić (Lukin Del-G.Gare) pošao prema ulazu crkve u selo Dobro Polje, po partisko-skojevskom zadatku Ivan Ljubenović (1927.g.), mu je zabranjivao u ulazak u crkvu.
      Kada je Jovan to odbio, Ivan mu je tada po partiskom zadatku oduzeo sva Jovina ratna odlikovanja.
      Pokušano je zabranom ulaska u crkvu- da kao kum venča mladence.
      Jovan je Ivanu na zabranu ulaska u crkvu ovako odgovorio:
      „Rat sam preživeo i sada u mirno doba mogu da uđem u sopstvenu crkvu“.
      Naravno da je Jovan Nedeljković izvršio svoj crkveni obred kumstva u dobropoljskoj crkvi.
      Kasnije su mu vraćena sva ratna odlikovanja, ali je tada narod bio preplašen da ulazi u crkvu.
      Zbog takvog odnosa prema tradiciji i veri, samo 4-5 domaćinstva u selo Dobro Polje su krišom slavili krsne slave .
      Krsnu slavu su slavili skrivajući se: “Stavljajući čerge na prozorima“-da komunisti u selo ne vide da domaćinstvo slavi slavu.
      Ovu priču sam zabeležio od jednog od potomaka iz roda Nedeljković, što i meni kao detetu iz partizanske porodice daje opomenu da svaka zabluda bilo koje vrste iz prošlosti treba da se nikada više ne ponovi.
      Ova priča je kao pouka za buduća pokolenja, da se nikada oružjem-bilo vatrenim ili „retoričkim“ oružjem nikada ne udari brat na brata-SRBIN NA SRBINA.
      Zapis 2014.g. Vlasotince, Republika Srbija
      Zabeležio: Miroslav B. Mladenović Mirac, lokalni etnolog i istoričar i pisac pesama i priča na dijalektu juga Srbije
      http://www.poreklo.rs/2014/02/22/poreklo-prezimena-selo-dobro-polje-crna-trava/

    • Miroslav B Mladenovic Mirac

      DOPUNA:
      “…Tako 1950. godine u vreme INFMBIROA kada je kao kum rodu Matejić (Lukin Del-G.Gare) pošao prema ulazu crkve u selo Dobro Polje, po partisko-skojevskom zadatku Ivan Ljubenović (1927.g.), mu je zabranjivao u ulazak u crkvu….”.
      http://www.poreklo.rs/2014/02/22/poreklo-prezimena-selo-dobro-polje-crna-trava/
      *
      -Rod (mahala) Lukin-Del (10 k) je poznat po mestu gde je uspevao luk.(selo Gornje Gare).
      Dakle, POREKLO RODA MATEJIĆ je iz sela GORNJE GARE. Moraju se nastavljati dalja istraživanja od starijih istraživača početkom 20.veka.(Podvukao:M.M 2017.g. Vlasotince)
      http://www.poreklo.rs/2014/02/09/poreklo-prezimena-selo-gornje-gare-crna-trava/