Порекло презимена, село Горње Гаре (Црна Трава)

Порекло становништва села Горње Гаре, општина Црна Трава. Истраживање „ Црна Трава и околна села“ сарадника портала Порекло Мирослава Б. Младеновића Мирца, локалног етнолога и историчара

Gornje Gare

Настанак села и порекло становништва:

Село Горње Гаре је насеље у Србији у општини Црна Трава у Јабланичком округу. Према попису из 2002. било је 80 становника (према попису из 1991. било је 164 становника).

У насељу Горње гаре живи 80 пунолетних становника, а просечна старост износи 60,6 година (55,5 .г., код мушкараца и 65, 9 код жена).

У насељу има 42 домаћинства, а просечан број чланова по домаћинству је 1,90. Ово насеље је у потпуности насељено Србима (из пописа 2002.г.).

Демографска слика становништва после Другог светског рата(1945.г.) је изгледала овако: 1948.године (706 становника), 1953.г. (626), 1961.(585), 1971.(561), 1981.(393), 1991.(164) и 2002.г.(80 становника).

Село Горње Гаре се налази на надморској висини од 808 метара.

На плећастој коси Добропољске Чуке (1488 m), а под такозваним Гарским Ридом, на врлетној и пуној пропланака и јаруга леве стране реке Власине налази се село Г а р е.

Узана долина реке Власине (чије је корито у овом пределу на 375-400 метара надморске висине) на овом делу прелази у сутјеску.

Г а р е на удаљености око 5 км од корита реке Власине по косама и долинама налазе се распоређене у низовима мала насеља махале села Г а р е.

Г а р е се дели у три дела:– Г о р њ е,  Д о њ е   и   К р и в и Д е л.  Село Г а р е имало је уочи Другог светског рата (1940.г.) 316. домаћинства.

Село Г о р њ е Г а р е (1964.г.) је имало 107 домаћинства са 626 становника.

Село Д о њ е Г а р е (1964.г.) је према броју домаћинства и броју становника једнако било селу Горње Гаре.

Село К р и в и  Д е л (1964.г.) је имало 195 домаћинства са 641 становника.

У Г о р њ е Г а р е су махале(1964.г.):-

– Махала Маринковце(Маринковци),

-Махала Ђоринци,

-Махала Бањци,

-Махала Лукин Дел,

-Махала Красина Бара,

-Махала Дејанци,

-Махала Белутак,

-Махала Селиште,

-Махала Влајићева(Влајковићева ) Падина,

-Махала Дргловац,

-Махала Самоково,

-Махала Равниште,

-Махала Ђуклинци,

-Махала Кошаре,

-Махала Чокешини.

– Скробанова махала,

-Рајински Рид махала

– Јанкова Бара махала,

– Тричков Рид махала.

*

У Д о њ е Г а р е су махале(1964.г.):

– Махала Крачинова,

– Махала Банковска,

– Махала Деда-Лепојина,

– Махала Красићевска,

– Махала Грњинска,

– Махала Петровићи.

*

У К р и в о м Д е л у су махале(1964.г.):

– Махала Меланци,

– Махала Друмци.

*   *   *

Родови-Махале(почетком 21.века, са фејсбука) села Криви Дел:- Центар, Стража, Миљковци, Марковци, Зузарци, Златковци, Анђелковци, Тазинци, Камењарци, Друм, Ђоринци, Тамњи Криви Дел, Меланци, Тегошница.

Криви Дел-насеље у општини Црна Трава у Јабланичком округу-(центар-Стража-Миљковци-Марковци-Зузарци-Златковци-Анђелковци-Тазинци-Камењарци-Друм-Ђоринци-Тамњи Криви Дел-Меланци-Тегошница)

*

Предање које се чује о оснивању Г а р а је да су досељеници из Србије дошли у свом старом завичају у сукобу са Турским властима, па убивши Турчина понесу мали иметак и поведу белу кравицу и зауставе се на шумаком пропланку на месту где је данас Г о р њ е Г а р е.

Ту су „иземкињу“ кућу себи саградили, растурили нешто букове шуме којом је био обрастао тада Гарски Рид и ову површину назову Горње Гарине.

У жељи да повећају обрадиву површину растрсили су и други део шуме и назову то земљиште Доње Гарине.

Како су се становници Г а р а најпре бавили сточарством то су у потражњи за стоочном храном прешли реку Власину и заузели данашње подручје села К р и в и Д е л, где су наишли на храстову шуму веома погодну за зимску сточну храну.

Како је Горњогарски терен ерозиван и без пашњака и ливада, а букова шума није могла служити као зимска храна, то су лисници („нарасници“) који су сечом храстове шуме на Криводелском терену добијани били као одлична зимска храна за говеда, овце и козе-тако су Гарчани у жељи да дођу до сточне хране освајали не само Д о њ е Г а р е на подручју К р и в о г Д е л а.

Овај део Г а р е је скоро добио име К р и в и Д е л. Редуковањем назива Горње Гарине и Доње Гарине постало је Г а р е.

Постоји предање о томе како је пре данашњег становништва у „латинско време“ у К р и в о м   Д е л у, постојало насеље, на месту где је данашње Селиште.

Становници тога села „ишли далеко“ и „украли девојку“.Кад турци то дознаду нападну их и принуде на расељавање. Од тих становника данас нема потомака.

Постоји предање да су досељеници тражили место где да се населе. Заставши код Горње Гаре виде своју децу како у игри колибе праве.

Примивши то као божју наклоност да остану и сретни буду, ту населе се у Г о р њ е Г а р е, а одатле у Д о њ е Г а р е  и  К р и в и Д е л.

Прво предање има економску основу па је стога и најчешће и највероватније да се Г а р е тако и формирало.

Што се тиче насељавања тврди се да је гро породица из Р е к о в ц а код Крагујевца и З а в и д и н ц а код Баушнице.

Под називом Г а р и помиње се 1516.године (30 домаћинства и 15 неожењених). Основано је на месту Криви Дел, одакле је премештено на данашњу локацију, а током првих деценија XX века помиње се као Г а р е (1884- 202 куће и 1.476 житеља).

Првобитно представља једно насеље, са сада посебним селима Горње Гаре и Криви Дел, у општини Црна Трава.

Становништво је српско (слави Петровдан, Св. Аранђел, Св. Ђорђа, Св. Николу и др.), пореклом из околине Трна, Црне Траве, Знепоља, рековца (код Крагујевца), Копаоника, Завидинца(код Бабушнице), Врања, Црне Траве и др.

Некада су Гарчани за време лета ишли преко Бистрице за Власотинце, а за време зиме опет пешице али преко Свођа.

Данас крај овог села вијуга новоизграђени пут којим свакодневно саобраћају аутобуси.

Више нико и не помишља на овај дуг и тежак пут преко Бистрице и Тегошнице. У Горњем и Доњем Гару као и у Кривом Делу постоје основне школе.

Село Гаре је богато природним богатством у лековитом биљу, здравом климом, планинским изворима, гљивама, боровницама, малинама, дивљим јагодама и прелепим оазама зеленила неискоришћених пашњака.

Некада су на овом простору биле на „хиљада“ стада оваца, крупне стоке:говеда и коња-а данас је све урасло у коров, без игде ичега, сем јада и чемери напуштених и оронулих кућа у распадању.

Да ли ће се поново вратити прошлост, када се ту скривало од крвождера и потом се расељавало у ниже карјеве Повласиња.

Ко зна можда ће поново бити живота у планини, па и у село гаре. Можда ће се поново чутуи лавеж паса, дим са пџака и врева младежи и деце како се радују јагањцима, телади и ждребадима у пролеће када почињу да се зелене ливаде.

Сви који су живели у то време имају право на свој сан, који ће се можда некада и у неко друго време остварити.

* * *

Село Г о р њ е Г а р е:

Сеоска слава (Литије):- Свети Никола (летњи)

Крсне славе:- Свети Јован, Свети Ђорђе, Св. Арханђел, Свети Никола, Петрове Вериге, Петровдан,…

* * *

Становништво

За време робовања под Турцима од преко 400 година, црнотравску планинску област су постепено насељавале избеглице са свих страна: Косова и Метохије , Рашке, знепољске области, лужнице, Бугарске, Власинске области, заплањске области, динарске области, Херцеговине, Копаоника и Македоније.

Насељавање у непроходне планинске крајеве, обрасло густом буковом шумом, било је спас за многе „бежаније“ становништва из свих крајева од турског зулума.

Највеће насељавање становништва у црнотравском крају је било пред крај XVII. века, када је српски народ под Арсенијем Црнојевићем бежао у Јужну Угарску (1690.) и Арсенијем IV Сакабентом (1739.), па се тада један део народа уместо у Угарску, склонио у Црну Tраву.

После првог насељавања Црна Трава је имала 400.кућа и око 2000 становника. Тада су куће биле грађене од земље и дрвета, покривене сламом, ређе шиндром, нису биле кречене, нису имале стакла на прозорима (пенжерима), већ хартију.

Пре IX века овде су живели староседеоци, који су изумрли, а једино према причању старијих постоје гробови Џидова, великих људи и то на Поповој Чуки, а други гроб на Станићеву изнад Горње Козарице.

Постојала је унутрашња миграција и спољашња миграција становништва. Унутрашња миграциона струја се може поделити на крајишку, знепољско-крајишку и власинску.

Из крајишке миграције у Црну Траву су се доселиле три породице: из Божице једна породица у Добро Поље и две породице у Рупље.

Из Ћустендислког краја доселиле су се четири породице и настаниле се у Броду и Црној Трави, а једна у Гару и две у Битврђу.

Један број досељеника из Знепољске миграционе зоне доселио се на Власину, затим у у горњи слив реке Власине, потом у сливу Каланско-Градске реке и Тегошнице, према Дарковцу, Преслапу,Кални, Грделичкој клисури.

Била је миграција из планинског ка равничарском делу. Од власинске миграције насељена су места попут Крушевице, село Батуловце између Лесковца и Власотинца, потом пусторечки крај-Пуста река негде под крај XVII. века и после ослобођења од турака 1878. године.

Спољна миграција потиче делом из ближњих а делом из даљих области. Досељавање се вршило из Македоније. Та миграциона струја је доспела до Власинског блата (данас Власинског језера), даље на север није ишла.

Један крак ове струје ишао је до Грделичку клисуру и ту стао. Из Кратова, Тиквеша, Струмице – населила су места у Црној Трави, Градској и Власини.

Са Косова су се доселиле неке породице у:- Добро Поље, Црну Траву, Руље и Гаре. У време рудовања под Турцима, многе рударске породице са Копаоника су се насељавале у црнотравском крају, пре неких 300 година, под крај XVII века, као из Кратовских рудника из Источне Македоније. Сматра се да су први досељеници Црне Траве били са Копаоника и из Македоније.

Скоро читав век касније после првог насељавања, уследило је друго наељавање изазвано појавом бандитских чета званих Крџалија (1792-1806).

Ове банде су све живо пљачкале, па се народ селио ван друмова у област Власине. Тако су у време Крџалија настала села: Јармилова, Сајина, Читаћи и друга.

Досељавања је било и ради крвне освете и због бежања од судске одговорности, јер у време турског доба, ко убије Турчина и пребегне у другу област, избегао је одговорност за убиство, па тада престаје судско гоњење и крвна освета.

Првенствено је било досељавање због рудовања-досељавали су се рудари и ковачи. Мањи број се касније бавио и сточарством у планини.

А било је и насилног насељавања, пошто је Црна Трава била дербејџинско насеље. Дербеџије су били стражари, чувари кланаца, пролаза, који су штитили турске караване од напада хајдука у овоме крају. Таква насеља оснивана су само са хришћанским становништвом.

Почетак стварања тих насеља је било у време султана Сулејмана (1521.г), а дербенџиска насеља су била прво у Македонији. Село Цавато је у Македонији је најстарије дербедзинско насеље.

И село Гаре је било дербејџиско насеље. Турци су такве јединице у заштити кланац од хајдука организовали од 15. века све до почетка 19. века.

Становништво села Гара које староседелачко је често напуштало своја огњишта, што од турсог терора, што од “чуме” куге-1706.године, да би се потом “враћало” на стара огњишта.

То се може закључити и по топонимима која мозначавају контуинитет живота становништва на подручју села Гара (Криви Дел, Горње и Доње гаре)-постојања потеса С е л и ш т е.

Становништво из Гара се највише расељвало поссле ослобођења од турака 1878/79 године на турска имања и после другог светског рата када је колонизирано у Војводини, као и насељавање у ниже пределе ка Власотинцу, Пустој Реци,лесковачко-јабланичком крају и топличко-нишкој котлини.

Овде треба додати да је у тешким временима после 1878.године село гаре било “вишеетапна станица” расељавања одбеглог српског становништва из знепољског краја из страха од бугаризације; када је тај крај иако некада био у Немњиној Србији одлуком виших сила берлинским конгресом припао Бугарској.

* * *

Миграција становништва из Црне Траве:

После престанка рудокопње 1804.г нарочито по ослобођењу ове области од Турака 1877/87 године велики број породица из црнотравског краја сишао је у „равнице ондашњег лесковачког, врањског и прокупачког среза.

1877.године на опустела имања одбеглих турских муслимана похитали су пренасељени становници ових крајева.

Те године око 50 породица из Црне Траве, од чега из села Златанца, основало је насеље Ивање у Пустој Реци (Пуста Река је пре тога била ненасељена, а једино када су је насељавали црнотравци у Бојнику су затекли 60 породица-СТАРОСЕДЕОЦА).

Насељавање из црнотравскога краја после 1877.г:-Ивање је чисто црнотравско село (из с.Брода-подвукао М.М 2013.г).

Села Ображда и Боринци су из Горњег Гара, Вујаново из Клисуре. Оране је мешавина Рупљана и Добропољаца.

Први преседник Оранске општине био је Љубић-Ђека из Чурчиске-Златанске махале, а први посланик Јанко Димитријевић-Белчин из села Брод (Црна Трава).

Село Косанчић (Пуста Река) је насељен из Преслапа (Црна трава).

Село Златићево (Власотинце) из Гаре (Црна Трава), Горњи Брестовац (Лесковац) из село Преслап (Црна Трава).

Риста Николић је 1905.године у својој академској расправи записао:“ Горња Мелна је сва из уже Црне Траве, а многи су се одселили и ван ове области у јабланички срез (има их у Маћедонцима-из Гаре-подвукао М.М 2013.г) и топлички округ“.

Тако се 14.к Динић и 8к Стефановић из Млачишта 1878.г. одселило се у Прекодолце (Сурдулица). Дојчиновци (8к), Рупци (5к) и Рајковци (4к) из Рупља иселили су се у Тупаловце, 6к у Бричевље.

Околину некадашњег хана на моравској саобраћајној артерији, отварањем жележничке станице 1907.године Црнотравци су населили, претворили је касније у праву варош и предграђе Црне Траве.

Извор: ( Из књиге: Црна Трава и Црнотравци-Раде Костадиновић, 1968.гЛесковац, страна.63)

Поставио: Мирослав Б. Младеновић Мирац, локални етнолог Власотинце

23.септембар 2013.г. Власотинце, Република Србија

* * *

Старине и прошлост:

ДВА ГРОБЉА

У село Доње Гаре има два гробља (Мало и Големо).

Мало гробље је старије.

Када је “чума” (куга), харала људи су оне који су од “чуме” умирали

сахрањивали на Малом гробљу, а за остале сахрана се вршила на

посебном месту-Големом гробљу.

У Малом гробљу се сахрањивали из места-засеока Белутак и Влајићеве

Падине, а остали у Големом гробљу.

Гарчани су чували стоку-најпре козе и овце; потом су се бавили и рударством.

Има неколико рудишта и то у насељу Горње Гаре и самоков поред реке Власине на месту звано Крстино Самоковиште.

Једно време су се бавили и вађењем воденичарског камена које су преко Добропољске Чуке и Чемерника извозили у Бугарску а преко Бистрице и за Власотинце и даље.

Гаре је револуционарно место што доказује чињеница да су ово село Турци спалили за време нишке буне 1841.године.

У Првом светском рату Гаре је такође страдало, а у Другом светском рату Доње гаре је порпуно уништено од бугарских фашиста.

У року за 24 часа од Доњег Гара остала је пустош. Све зграде су попаљене, седам мештана на лицу места убијено а 1700 интернирано у Бугарску.

Гарчани трећег позива заједно са онима из Градске, Јабуковика, Дарковца и Црне Траве сачекали су 1913.године Бугаре на Тумби и Дешчаном кладенцу (који добио име по кладенцу скованом од дасака) потукли бугарску војску и натерали је на повлачење.

У знак захвалности држава је овим изгинулим трећепозивницима (а и другим погинулим) подигла на Тумби споменик одмах иза првог светског рата.

У ослободилачкој борби су узели активно учешће на челу са првоборцем Петровић Стојаном, учитељем домороцем, који је као партизански руководилац рањен новембра 1942.године у Ступници, а потом спаљен на Бубњу код Ниша.

После Другог светског рата гарци су одужили свом УЧИ-СТОЈАНУ и подигли му насред села БИСТУ – СПОМЕН ЧЕСМУ, да се на њој напијају бистру планинску воду млади нараштаји као надахнуће живота и борбу за слободу.

И Власотиначни су УЧИ-СТОЈАНУ подигли СПОМЕН-БИСТУ, као обележје подсећања на жртве у Другом светском рату у борби противу фашизма-на ТРГУ који носи његово име, пута изласка из Власотинца ка Лесковцу.

* * *

Стари занати:

После ослобођења од Турака Гарчани су почели да се баве пинтеским занатом, потом дунђерско зидарским. Најпознати пинтер био је Крста Дејански.

Он је тај занат научио у Лесковцу, а с њим и неки Сава, те је 1905.године у Гару било 100 пинтера (забелешка др. Јована Цвијића).

Др Јован Цвијић у једном свом издању каже:“ Данас у Гару има на 100 пинтера. У томе су се занату веома почели усавршавати, граде и велике бачве („коња да прокараш“), успели су да истисну стране мајсторе („изгуби се Чваба као пинтер“) Српски етнографски зборник књига VIII, Београд, 1912. стр.57).

Гарчани су у пинтерство ишли најпре у околину Лесковца и Власотинца а онда у Крајину, Колубару, Крушевац, Крагујевац и Пожаревац.

У 964.години је у село Гаре (Горње, Доње Гаре и криви Дел) има око 200 пинтера. Зидара у Гаре до скоро није ни било, нити пак циглара.

70.г. 20 века млађи су престали да уче пинетрски занат од старијих, да би зидарски занат почео да преузима примат над пинтерским код младих у село Гаре.

Навешћемо неке занатлије из прошлости:

П и н т е р и:Крста Дејански, Видоје Дејански;

К о в а ч и (Поткивачи):-Милчић Владимир;

К а м е н о р е с ц и:-Голубовић Радул;

К р о ј а ч и:-Цветковић Витомир;

– О п а н ч а р и:Димитријевић Димитрије;

– М у з и к а н т и:Стојчић Радомир (хармоникаш), Мика Посталов (кланеташ) и Јовић Милисав (тупан-бубањ);

П у т а р и:Станковић Јосиф (1902) и Цветковић Веља;

К р ч м а р   и   д у ћ а н џ и ј а (у Лешје-Састав Река):- Цветковић Веља и Петровић из Г.Гаре(„крчмили“ су пиће и продавали робу у дућан за околна села тадашње општине Састав Река:Криви Дел, Јабуковик, Дарковци и Г.гаре).

* * *

Школство:

Основна школа у Горње Гаре је основана 1933. године а у Доње Гаре основана 1908.године.

Село Гаре је постало препознатљиво после другог светског рата по школованим и обарзовним људима.

Много њих је стекло високе дипломе на факуклтетима и титуле доктора наука. Много њих је било у војсци, полицији и у државним институцијама на високим положајима у погледу функција руковођења.

Гаре је постало препознатљиво према многим школованим грађевинским инжињерима и градитеља неимара широм бивше Југославије.

Многи су наставили пут СТОЈАНА УЧЕ Петровића и постали:учитељи, професори и доктори наука на наставничке фајултете у погледу образовања и васпитања младих широм Србије и бивше Југославије.

Од данашње генерације гарчана највише је остало оних који стицањем знања у грађевинске струке у Црној Трави, преко стицања мајсторства у зидању и креирању грађевинских објекта и данас на почетку постали значајни свога знања за једно ново време у 21. век.

Нажалост миграција становништва је учинила своје, па је село гаре и цела Црна Трава постала пуста и само је остало сећање и пмаћћење на нека прошла времена где се школа и знање ценило исто колико и „образ“ печалбара-дунђера(зидара).

Нажалост, данас су нашила нека друга времена о коме ће се судити у неко друго време, али се неће никада заборавити здрав дух гарчана према образовању и уопште односа према школству.

* * *

ИСТОРИЈА:

РАНЂЕЛ СТОЈИЧИЋ

– Четврти јунак из Гара (Горње Гаре-подвукао М.М 2014.г. ). Као наредник ратовао је са: Турцима, Бугарима, Аустријанцима и Немцима.

За изузетно пожртвовање и храброст унапређен је у чин наредника и одликован Златним војничким орденом Карађорђеве звезде с мачевима 1915.године. У Другом светском рату, као припадник Нарослободилачког покрета, стрељан је од Бугара 1943.године.

*

Списак погинулих бораца, за време Другог светског рата Црне Траве и околине (Из књиге Јосиф Стефановић „Жртве фашизма 1941-1945.“)

Г о р њ е Г а р е

Погинули борци

1 9 4 3.г.:

1.) Петровић М. Стојан, учитељ, од Немаца , Ниш-јабланички одред;

1 9 4 4.г.:

2.) Вељић Љ. Борко, зидар, од Бугара, Златић-12. бригада НОП;

3.) Димитријевић И. Златимир, зидар, од Бугара, Златић-22.дивизија НОП;

4.) Љубисављевић М. Добривоје, зидар, од немаца, непознато-12. бригада НОП;

5.) Милчић Д. Светомир, зидар, од Немаца, Краљево-18.бриг. 23.дивизија НОП;

1 9 4 5.г.:

6.) Голубовић Г. Милисав, зидар, од Немаца, Добој-19.орган. НОП;

7.) Димитријевић В. Добрић, зидар, од Немаца, Скопје-12 бригада НОП;

8.) Маринковић Д. Драгомир, зидар, од Немаца, Словенија-23. усдарна дивизија НОП;

9.) Петровић К. Милорад, зидар, од четника, Буковик-7. бригада 23.дивизија НОП;

10.) Пејић В. Светислав, зидар, од Немаца, Винковце- 12. бригада НОП;

11.) Станојевић Д. Синиша, зидар, од четника, Предејане- непоз.;

Жртве фашистичког терора

1 9 4 3.г.:

12.) Вељић М. Војислав, зидар, од Бугара, Бугарска;

13.) Љубисављевић М. Добривоје, зидар, од Бугара, Бугарска;

1 9 4 4.г.:

14.) Николић С. Душан, пинтер, од Бугара, Г. Гаре.

* * *

Порекло родова (махала): Г а р е

– Род Кочићевци(40 к):- славе св. Арханђел, су из Кочана (близу Печењевца) отуда се због зулума доселио предак Веселин.

Населио се на најбољем месту близу Граца (град-село за кога се држи да је саграђено још у доба Римљана).

Они чине Рајићевску Махалу, која се зове и Кочићеваска а зове се по презимену и Рајинци, Петковци, итд;

-Род ВЕЉАНЦИ или Петкови (15 к) старином су са Копаоника.

Њихов предак Веља имао је тада када је дошао у овај крај 9 синова.

Од њих је одвојио тројицу и упутио их у Криви Дел, да все населе што и учине. Од тада је засновано село Криви Дел;

-Род Д е д а Ј о в и н и  у Крачиновској махали су из Црне Траве;

– Род (махала) Меланци у Кривом Делу су из Горње Мелне(сада Бугарска-насељени са Власине);

-Род Миљковци и Вучинци у Кривом Делу прешли су из Влајеве Падине, а старином су из Гаре. Дошли су овамо ради имања;

-Род Чокешини су из село Чокешина код Врања;

-Род Банковци и Ристићи су из Банковца (Рупље);

-Род Јовићи (4 к) су из Црне Траве;

– Род Скробановци (Скробаневска махала) добила је назив по претку који је на скробу отхранио јагње коме је овца мајка при јагњењу угинула;

– Род Ћуклинци (6 к) се зову по претку који је као кириџија терајући коња изговарао реч“Ћук, Ћук“;

– Род (махала) Лукин-Дел (10 к) је познат по месту где је успевао лук.

– Род (махала) Дргловац добио је назив по томе што је на том потесу било зечева и друге дивљачи. Ловци су за овом дивљачи много трчали па је место Тркловац у изговору настао Дргловац.

– Род Банковци су прозвани по деда Банку;

– Род у (махала) Влаићевој Падини добио је име по деда Влаћи;

– Род Бојине Падине у Дргловцу добио је назив по богатој жени Боји.

-Род (махала) Кошаре (6 к) је место где су биле штале, па су први досељеници из Селишта ишли тамо да хране стоку а касније се код штала и населили.

У махали Селиште фамилија Станимировић досељена из махале Базов Дол села Добро Поље.

Познат је овај родослов: Ђока Станимировић(рођ- 1844.г.)-Јосиф (1902)-Ђорђе-Станимир (оснивач рода Станимировић).

Миграција становништва:

После ослобођења ових крајева од Турака 1877-1878.г из Гара су се одселили на опустела имања бивших турских власника у : Лебану, Јабланици (Маћедонце) , Прекопчелници, Златићеву, Орману, Кривачи (Гроздановићи)…

После Другог светског рата један број становника из село Горње Гаре је колонизиран у Војводини.

Крајем 20. и почетком 21. века су се највише селили према овим градским срединама:- Власотинце, Београд, Алексинац, Ниш (околина), Лесковац (Анчики), Банат (Делиблато), Бела Црква…

* * *

Порекло презимена и крсна слава по родова (махалама):

– Махала МАРИНКОВЦЕ:- Презимена: Маринковић, Тасић-сви славе Гмитровдан;

– Махала ЂОРИНЦИ:- Презимена: Ђорић (св. Јован);

– Махала РАЈИНЦИ:- Презимена: Миљковић, Марјановић, Новковић-сви славе С. Ранђел;

– Махала ЛУКИН ДЕЛ:-Презимена: Милчић (св. Јован), Дојчиновић (крсна слава Петковица-порекло из с.Брод, призећен);

– Махала КРАСИНА БАРА:- Новковић (к.слава Петровдан), Петровић (св. Ранђел);

-Махала ДЕЈАНЦИ:- Презимена: Димитријевић(Друга к.сл. Гмитровдан на „поделбину“ браће), Крстић (к. слава Пејчиндан фамилије);

– Махала БЕЛУТАК:- Цветковић (1-к.слава св. Никола-призећен из с. Дарковце), Милтеновић (крс.сл. Петровдан), Вељић;

– Махала СЕЛИШТЕ:- Цветковић (2- крс. Сл. Петровдан), Станимировић (св. Никола-пореклом из Базов Дол-Добро Поље), Димитријевић (св. Никола);

– Махала ВЛАЈИЋЕВА ПАДИНА:- Презимена: Бошковић (Св. Јован), Голубовић (св. Ранђел);

– Махала ДРГЛОВАЦ:- Презимена: Стаменковић, Спасић, Пешић, Златковић-сви славе крсну славу Петровдан;

– Махала САМОКОВО РАМНИШТЕ: – Презимена: Алексић(крс. Слава Петрове вериге);

– Махала ЋУКЛИНЦИ:-Презимена: Цветковић(3), Банковић, Николић-сви славе С. Ранђел;

– Махала КОШАРЕ:- Презимена: Пејић, Милић, Станојевић,-сви славе крсну славу Петковица;

– Махала ЧОКЕШИНИ:-Презимена: Љубисављевић (крсна слава: Петковица),

– Махала ТРИЧКОВ РИД:-Презимена. Пејчић (крс. Слава Петрове вериге)

– Махала НОВКОВЦИ:- Презимена: Новковић (св. Ранђел)-

– Махала ЈАНКОВА БАРА (колонизирани 1954.године у Српски Милетић-Војводина).

Записи: јануар 2010. године и 2014.године

Казивачи: баба из рода Милић, Ђока Станимировић(1944.г) и његов син Драган Станимировић из село Г.Гаре (Црна Трава)-живе у Власотинце

Забележили: унука бабе Милић :Кристина(ученица) и наставник Мирослав Б. Младеновић Мирац ОШ “Браћа Миленковић” с. Шишава и локални етнолог и историчар Власотинце

* * *

Топоними (називи места):

– Мечји Камен(Обрннов камен), Дубока Падина, Гарине, Бара, Јагњилиште, Друм, Криводелска црква, Стрмац,Селиште, Ломије, Кладанац, Преслап, Чука, Драгољубово браниште, Капела, Учина Чесма, Белутак, Кошаре, Шубуна, Миљковац (кладанац), Бојина Падина, Крстино Самоковиште (10. октобар поред реке Власине је био вашар),Влаћева Падина, Лукин Дел, Чокешини, Рајићевска (Кочићевска) махала, Петковци, Банковци, Тркловац (Дргловац), Ћуклинци (“Ћук, Ћук,,),Седлар (шума),Мечја Долина….

*

Потес Мечји Камен је потес(читав део Гара) обрастао у старо време трњем и павитом(вињагом).

Лешје је место на путу за Власотинце и Лесковац, раније обрасло лесковом шумом…

* * *

НАПОМЕНА:

Овде је изоставњен РОДОСЛОВ порекла презимена, као и допуна вишеетапног расељавања становништа; док се не истражи порекло родова са презименима из власотиначко-црнотравско-власинскога краја.

* * *

ИЗВОРИ:

[1] Радомир Костадиновић: Црна Трава и Црнотравци, Лесковац, 1968.

[2] Wikipedija:- http://sr.wikipedia.org/wiki/Црна_Трава

Изворни текст за Википедију писао Мирослав Младеновић, Власотинце –Vl 03:26, 4. август 2006. (CEST)

[3] Wikipedija:- http://sr.wikipedia.org/wiki/Горње_Гаре

[4] Часлав Динчић:- ИЗ ПРОШЛОСТИ ЦРНЕ ТРАВЕ-Прилози за историју црнотравског краја-, 2007.г., Црна Трава, страна 54

[5] Симон Симовић-Монка:-ПЕЧАЛБАРСТВО И НЕИМАРСТВО црнотравског краја, 1983.г., Црна Трава

[6] Мирослав Б Младеновић Мирац: ЗАПИСИ Из рукописа -“Црна Трава и околна села ” ; 1970-2014.г, Власотинце

[7] Писма: Драган Ивановић из село Маћедонце (Медвеђа) и Игњатије Ђорђевић с. Бријање (Пуста Река)-пореклом из село Горње Гаре (Црна Трава)

* * *

Аутор: Мирослав Б. Младеновић Мирац, локални етнолог и историчар и писац песама и прича на дијалекту југа Србије

5. фебруар 2014.године, Власотинце, Република Србија

 

Коментари (19)

Одговорите

19 коментара

  1. Miroslav B Mladenovic Mirac

    ДОДАТАК:село Горње Гаре

    Село ГАРЕ (Доње, Горње и Криви Дел):

    Село ГАРЕ се дели на три велика дела:
    1) Г о р њ е („Горњо“) Г а р е, које чини најужи и уједно најјужнији и уједно највиши део села; 2) д о њ е („Доњо“) Г а р е, које је ниже, на северу, од Горњега Гара и заиста је доњи, најнижи део села.
    2) И Горње и Доње Гаре су су с леве стране реке Власине.
    3) К р и в и Д е л, омањи, источни део села, који је сав с десне стране реке Власине.

    У свакоме од ова три гарска дела разликују се опет мањи делови „мале“(на турском језику) или „села“(на српском језику)-Подвукао:М.М).

    Али ни МАЛЕ нису једноставне него се у њима опет чини разлика међу појединим р о д о в и м а (разгранатим родбинама) или како их народ зове „ф а м и л и ј а“, које се свака називају посебним именом.
    Неки од тих р о д о в а и настањен у засебном делу МАЛЕ а некима су куће већ прилично измешане.

    Р о д о в и(„ф а м и л и ј е“):

    ГОРЊЕ ГАРЕ:
    Тако се у Г о р њ е м Г а р у разликују ове МАЛЕ и р о д о в и:

    а) Г о р њ а М а л а, која је највиши део села. У њој су „ф а м и л и ј е“-р о д о в и:
    – П е т р о в с к а или „П е т р о в и, са 6 домова;
    – Р а ј и н с к а са 10 домова и
    – П е т к о в ц и са 8 домова.
    б) С к р о б а н о в а М а л а –цела има само један р о д:- С к р о б а н о в е од 20 домова;
    в) Д р а г о ћ е в а П а д и н а-има само један р о д: „Д р а г о ћ е в ц е“, од 15 домова;
    г) В л а ћ е в а П а д и н а-има две „фа м и л и ј е“: М а р и н с к у од 13 домова и Ч о к е ш и н ц е са 8 домова.

    ДОЊЕ ГАРЕ:

    У Д о њ е м Г а р у су „фамилије“-р о д о в и:

    а) К р а с и ћ е в а М а л а, у којој су р о д о в и:
    – М л а д е н о в и ћ и (9 домова) и
    – Р у п ц и (4 домова);
    б) П е т р о в и ћ и, засебан род од 9 домова;
    в) Д е д а-Л е п о ј и н а „фа м и и л и ј а“- р о д од 11 домова;
    г) Ц р њ и н и -8 домова;
    д) Б а н к о в и ћ и-8 домова.
    Између Г о р њ е г и Д о њ е г Г а р а је К р а ч и н о в а М а л а, у којој су р о д о в и („ф а м и л и ј е“):
    -П е т к о в ц и-36 домова;
    -П е т р и н ц и 8 домва и
    – Ј о в и ћ и 4 домова.

    КРИВИ ДЕЛ:

    К р и в и Д е л има мање м а х а л е, у којима су засебни р о д о в и:
    -М и љ к о в ц и 8 домова,
    – М е л а н ц и до 15 домова и
    -П е т р и н ц и 6 домова, а у новије време и нешто досељеника из Горњег Гара, из Влаићеве Падине.

    П о р е к л о с т а н о в н и ш т в а и КРСНЕ СЛАВЕ:

    Садашње с т а н о в н и ш т в о у Г АРУ је састављено из породица, доста различитог порекла. За једне од њих тврде, да су врло старе, за друге се зна да су се доселиле у новије време.
    Тако се мстрају за „ с т а р о се д е о ц е“ или врло старе досељенике ови
    р о д о в и(„фамилије“):
    – Р а ј и н ц и, који славе св. Арханђела;
    – П е т к о в ц и, који славе Петров-дан;
    – С к р о б а н о в и, славе Петковицу(14.октобар, за њих веле да су очували једно јагње скробом, па су по томе добили име);
    – М а р и н ц и, славе петров-дан (а једна кућа им слави поред ове славе још и Аранђелов-дан, друга опет још Св. Николу, а те су славе узели „за здравље“ своје деце);
    – М и љ к о в ц и, славе зимњег Св. Јована;
    – П е т к о в ц и, славе Св. Николу а једна породица још и Св. Арханђела, кога је узео славити отац те породице ради свога здравља;
    – П е т р и н ц и, славе Св. Арханђела ;
    – М л а д е н о в и ћ и, славе пролетњи Ђурђев-дан;
    – П е т р о в и ћ и, славе Св. Св. Јована и зимњег Св. Ђорђа;
    -Д е д а-Л е п о ј и н и, славе Св. Јована; и
    – Б а н к о в и ћ и, славе Св. Николу.

    Другим р о д о в и м а већином се зна порекло, јер су нобији досељеници.
    – П е т р е ч к а „фамилија“ слави св. Арханђела и св. Николу. Зна се, да се доселила, али нису зналим одакле.
    – Д р а г о ћ е в ц и, који славе св. Николу, доселили су се из села Драгоћева код „Костадин-Бање(Ћустендила).
    – Ч о к е ш и н ц и су се доселили „из Врањско из село Чокешина“-славе св. Николу;
    – М е л а н ц и су дошли из мелне у садашњој Бугарској-славе св.Арханђела и св. Николу.
    – П е т р и н ц и су такође су досељени од некуд из Бугарске-славе св. Николу, а једна њихова породица је узела славити још и јесењег св. Ђорђа „за здравље“ свога домаћина.
    – ј о в и ћ и су се доселили „ово је други век“ (доселио им се отац) из Црне траве у власинском крају-славе Митров-дан.
    – Р у п ц и м а се такође отац доселио из рупља у власинском крају.
    Као што се види из наведених података, у ГАРЕ су се досељавали највише сељаци из суседних крајева на југо-истоку и на југу, дакле из т.зв.шопске области.
    Највише је одсељеника поодлазило у садашњи јабланички срез, у коме је по одласку арбанаса остало доста пусте земље, а има Гарана одсељених и у Заплање.

    Пада у очи, да се међу крсним именима највише славе св. Арханђео и св. Никола и да има доста породица, које славе по две славе, од којих је једна главна а друга споредна.
    Ову споредну славу многе породице су узимале а узимају и сад по своме слободноме избору „за здравље“ свога домаћина или своје деце.

    П р е з и м е н а (П р е з и в а њ е) Р о д о в а(„фамилија“):
    Вредно је даље поменути, да у овог народа има особити начин у п р е з и в а њ у.
    Р о д о в и или „фамилије“, као што се види из оног, што смо напред навели, презивају се обично на- ЦИ (ПЕТКОВЦИ, итд) или на ИЋИ (МЛАДЕНОВИЋИ итд.), ређе на који други наставак (-ОВИ или-ИНИ).
    Али се поједине породице и њихови чланови не зову по том п р е з и м е н у, него се домаћин породични п р е з и в а по имену свога оца,

    На пример фамилија (р о д) П е т к о в ц и има 8 породица (домова) и ниједна се од њих не зове појединце П е т к о в ц и м а, него се домаћин сваке од тих породица ( а тако и његова задружна браћа, ако их има) п р е з и в а на име свога оца:Јовановић, Николић итд.
    Синови тог домаћина не зову се пак по п р е з и м е н у свога оца него по његовом и м е н у.
    Ако је нпр. Домаћин Стојан, а син му Марко, онда ће се син з в а т и: Марко Стојанов. Тек по смрти очиној тај ће се син п р о з в а т и:Марко Стојановић.
    Услед оваквог начина народног п р е з и в а њ а настала је у новије време прилична пометња због тога што власт захтева, да се у једној породици за све чланове кроз сва поколења, одржава једно презиме, по једном претку(деду, прадеду итд.), и тиме долази у супротност с народним обичајем.
    Отуд се дешава да се многи сељак презива другачије у селу (по очину имену) а другачије у званичним списковима, општинским, црквеним и војним, па ни у њима не свуда једнако.
    Општински писари се обично помажу тиме, што састављају оба начина, па сваког сељака зову и по оцу и по деду (обично се код власти презиме по деду уводи као породично презиме), нпр,: Цветко Недељка Јовановића.

    Т и п о в и (мушкараца и жена)- о с о б и н е л и ч н о с т и:

    Међу типовима су несумљиво најмногобројнији они са белом и руменкастом кожом, с округлим или овалним лицем, с округластом главом, са модрим( загасито-плавим) или грахорастим очима.
    Особито су многобројни, јасни и лепи ови типови код женскиња и код деце.
    Овде, онде, али уопште врло ретко, виђао сам и широка лица са јако истакнутим јагодицама и предњим зубима.

    Чисто црномањасти типови су врло ретки. Међу њима особиту пажњу заслужују физиономије, које јако подсећају на познате цинцарске типове: са дугуљастим лицем и с кукастим носом. Вероватно, да у њима имамо трагове од негдашњих Влаха, који су у овим планинама становали и доцније били посрбљени.

    О доброти, питомости и мирноћи овог народа слушао сам од свакога ко је са њим имао додира, а и сам нисам добио другачији утисак.
    Народ је уздржљив, не претерује ни у љубазности ни у интересовању, а ипак је довољно приступачан.
    Гостопримство је, како су ми сељаци казивали, у њих слабо. За обедом ће госта ретко нудити. Понудиће обично једанпут и одбијање одмах примити.
    *

    ИЗВОР:- Јован Ердељановић, „ С ИЗБОРА У ВЛАСИНСКОМ КРАЈУ, Утисци и посматрања“ Дело, књ. 47, мај 1908. стр.231-255; у ЕДИЦИЈИ „Корени“, С.Гласник САНУ, Београд 2016.г. Приредио:Б. Челиковић:ВЛАСИНА И КРАЈИШТЕ(511-535)
    Библиотека „Корени“,ВЛАСИНА И КРАЈИШТЕ(фототипски објављено: Населја српских земаља српких земаља. Насеља, порекло становништва, обичаји, приредио Борисав Челиковић, едиција „Корени“, Службени гласник, САНУ, Београд 2016.године) (село ГАРЕ, стр.523-535- Јован Ердељановић, „ С ИЗБОРА У ВЛАСИНСКОМ КРАЈУ, Утисци и посматрања“)

    Обрадио и поставио:Мирослав Б Младеновић Мирац, локални етнолог , етнограф и историчар-истраживач и писац на дијалекту југа Србије
    15.септембар 2017. Власотинце, Србија

  2. Miroslav B Mladenoviç Mirac

    Re: добар дан Господине Мирославе

    Ignjatije Djordjevic 21. децембар 2018. 10:15
    Коме: Miroslav Mladenovic

    Одговори | Одговори свима | Проследи | Одштампај | Избриши | Прикажи оригинал

    Dragi Gospodine Miroslave, hteo sam da Vam se zahvalim, bili ste u pravu da su moji Vrckovci iz Gornjeg Gara poreklom iz Znepolja. ovih par godina sam ulozio na detaljno istrazivanje sto je urodilo plodom. Otisao sam jos dalje. oni su iz okoline Niksica i sredinom 16.veka krecu ka severoistoku, ne znam da li se zadrzavaju u Kolasinu ali su boravili duze vreme na Kopaoniku. 1690.dolaze u Gornje Gare a mozda zbog kuge borave neko vreme u Donjoj Melni i sredinom 18.veka se vracaju u Gare. Pretpostavljao sam da smo od plemena Ridjani a kasnije sam dao DNA sto je i potvrdilo da smo rodjaci sa Kapetanovicima od Ridjana. naknadno sam nasao jednog rodjaka koji mi je kazao da smo iz okoline Niksica i da mu je to pradeda govorio.

    Radim rodoslove mog Gornjeg Brijanja. tu su Ignjatovici iz Gornjeg Dejana. doselio se deda Spasa rodjen 1853.godine. da li znate nesto o njima i da li imate imena njegovih predaka? bio bih Vam zahvalan. jeromonah Ignjatije. veliki pozdrav

    On Saturday, November 7, 2015, 10:04:23 AM GMT+1, Miroslav Mladenovic wrote: