Порекло презимена, село Косаница (Пљевља)

10. фебруар 2014.

коментара: 4

Порекло становништва села Косаница, општина Косаница. Према књизи Милете Војиновић “ПЉЕВАЉСКИ  КРАЈ (прошлост и порекло становништва)” из 2008. године. Приредио сарадник портала Порекло Војислав Ананић.

 

Ову регију углавном сачињава површ која се простире од Чавња, преко Пушеског Дола, Кутуше, Косанице, Сувог Поља и Глибаћа. Протеже се од истока ка западу и оивичена је нижим планинама које се упоредо пружају, такође од истока ка западу. На јужној страни се налазе: Бојишта, Козлиновача, Равна гора, Омар, односно Бунетина. Северну страну површи оивичавају: Зелено брдо, Краљева гора и Лисац. На источној страни се налази Црни врх, а у средини брдо Шумер. Све се ове планине протежу у облику венаца од истока ка западу и обрасле су углавном четинарском шумом, поготово боровом. Ту се налазе највеће и најбогатије борове шуме, не само у нашој општини, већ и много даље.

Орографске и хидрографске одлике косаннчке регије

Јужно од Бојишта, Козлиноваче и Равне горе, пружају се стрме стране све до корита Таре. Стотинак метара од корита, скоро свуда, пружају се стене. На тим странама налазе се два већа села: Ђурђевића Тара и Левер Тара. На простору ове површи налазе се следећа планинска села: Пушењски До, Кутуша, Кошаре, Косаница, Битине и Глибаћи.

Геолошки састав земљишта регије је различит. Углавном доминирају кречњаци, али има и старих кристаличних шкриљаца на Врбици, местимично и на Кутуши, а нарочито од Кричка, преко Кошара и Косанице, па све до Сувог Поља. У тим местима има појава магматске масе. Преко овог подручја протежу се старе рудоносне стене од Варина, у којима има мањи проценат бакра и племенитих металa.

Због оваквог састава земљишта, регија има интересантну хидролошку ситуацију. У пределима старе масе има доста извора и од њих се формирају поточићи и потоци. Међутим, чим ти потоци наиђу кроз кречњачко земљиште, губе се у понорима и нестају. Таквих потока-понорница има пет у Косаници и Глибаћима. Један се налази у Кошарама, други у Косаници (код насеља и малог језера) трећи у Битинама и два у Глибаћима. Поток који понире на североистоку Глибаћа избија у Мандојевац код Црнобора. Битински поток понире у једну велику пећину-бездан и избија испод стена у Леверима. Косанички поток понире у малој вртачи и појављује се испод развалина Манастира Св. Архангела у Ђурђевића Тари. Најоскуднији су са водом Пушески До и Кутуша.

Климатске прилике су врло сурове на читавом косаничком платоу који се налази на надморској висини од преко 1200 метара. Ђурђевића Тара и Левер Тара имају блажу климу, јер се налазе на нижој надморској висини и окренуте су сунцу. Због тога у њима добро успева средњеевропско воће.

Археолошки локалитети и остаци старе материјалне културе

Због приличне плодности земљишта и бујних ливада и пашњака по планинама, постојали су услови за живот људи у овом крају. Постоји доста археолошких налаза, а нарочито оних који су откривени последњих година, на основу којих се може закључити да су на овом простору живели људи много хиљада година пре нове ере.

Најзначајнији археолошки локалитети се налазе код моста на Левер Тари. Ту се налазило насеље у предримском и римском периоду а наравно и касније. Постоје надгробни споменици из римског периода са натписима на латинском језику. У неким пећинама поред Таре откривене. су реликвије на основу којих је утврђено да су ту живели људи још у каменом добу.

У Кутуши, код куће Миливоја епића, на малом простору се налазе три грчка гробља Ту су била и три насеља. Вероватно се ту одвијао живот и пре нове ере. И сада се јасно виде добро сачувани темељи и подруми кућа. Неке су биле велике 6×8 метара (Миливојева се кућа налази на темељу једне од њих). Куће су имале велике подруме на којима је био спрат. Подрум је био испод половине куће, а други део куће имао је отворено огњиште. То су остаци кућа из средњег века, а и касније. У таквим се кућама живело све до завршетка I светског рата (1918. године). Највероватније да су то била српска насеља из времена Немањића. У народном предању нема података ко су били становници тих насеља, те се може претпоставити да су нестала пре више векова.

Да је већина села ове регије била густо насељена у периоду средњевековне српске државе Немањића, сведочи постојање више црквених објеката: Манастир Св. Архангела у Ђурђевића Тари, црква у Битинама, црква у Заглавку, црква у Левер Тари и манастир у Левер Тари. Претпоставља се да је био и манастир у Кобиловцу, али за такво тврђење нема поузданих података.

У Битинама се налазила већа српска црква. Њу су порушили Турци доласком у ове крајеве. До 1970. године (према казивању Симеуна Анђелића) крај темеља цркве била је часна трпеза и лепо обрађен округли камен пречника 1 метар. Трпеза је стајала на лепо клесаном камену облика четворостране призме. Њу су разбила гвозденим маљем три неодговорна младића са Косанице. Поред цркве је било велико српско гробље где се и данас сахрањују Срби. Симеун прича да је до око 1970. године, поред округле или часне трпезе, била још једна округла плоча исписана средњевековном српском азбуком – црквенословенским писмом. Слова су била лепо уклесана у камен и добро очувана. Тај би текст био драгоцен, али су и ту плочу разбила два Косаничанина и камен уградили у гробницу.

Према предању, поп је црквени новац, уочи најезде Турака, ставио у бакарни казан и закопао у пећину, односно понор. Причају сељаци Битина да су три Аустријанца 1917. године откопала и однела казан пун златника. Ако је црква имала новац, може се претпоставити да је та црква имала свој посед и друга богатства, односно да је то био мањи манастир, а не обична парохијска црква.

Кад је аутор ових редова 1983. године обишао локалитет у Битинама, нашао је на месту рушевине само један камени стуб од довратника, дебљине 40 цм, а дужине 80 цм. Постоје још три клесана камена (изгледа да су и они од довратника или прозора). Најдужи стуб је лепо клесан са три стране, што је доказ да је уз четврту страну био зид и малтер.

Посебан предмет представља камена плоча облика квадрата, чије су стране дуге по 1 метар. Плоча је дебела 30 цм. Горњи део плоче (20 цм дебљине) је вертикално клесан, затим је 20 цм сужење и опет је 5 цм вертикално клесан, па делује као да су две плоче слепљене. Горња површина плоче и стране су лепо клесане, док доња страна, која лежи на земљи, није клесана. То значи да није стајала на стубу, већ на патосу или напољу на земљи. На средини плоче се налази рупа дубине 5 цм, а пречника 3 цм. Тешко је установити у какве је сврхе служила ова лепо обрађена четвртаста плоча

На тој локацији постоји један надгробни споменик сличан стећцима Горњи му је део у облику крова на кући.

Пре 150 година у Кобиловцу је шума била ретка, већ су највећи део заузимале њиве и ливаде (према казивању Јелке Перуничић, која је умрла 1960. године у 115. години живота). У предању нема података да је ту некада било кућа, бар не за последњих неколико векова. Међутим, при дну шуме се налази старо српско гробље. На гробовима су биле велике плоче, димензија 100 х 50 х 10 цм. На свакој плочи је био крст. Сада је тих плоча мало (већину је разбио један Раонић). Изнад гробља у шуми постоји извор који се зове Калуђерско врело, што асоцира на цркву или манастир. Сада је велики простор око потока зарастао у огромну јелову шуму, те је тешко открити рушевине старих објеката.

У сваком селу се налази бар по једно грчко гробље. Најочуваније је једно иза Мале ковчице, у месту Љетиште. На гробовима се налазе плоче величине 100 х 50 цм. Има их још десетак добро очуваних.

Планина Бунетина се уздиже на западној страни, изнад Глибаћа. Ту се налази тзв. Грчка локва, крај које се виде темељи некадашњих зграда. У близини се налази и Пипггет вода. Према легенди (коју прича Неђељко Вуковић), ту је некада било јако врело, али су се посвађали чобани и један другом ставили на врело хаљине умочене у катран, а одозго навалили камење, па оста да цури врло мало воде.

У Глибаћима су била два стара српска гробља. Једно је било у Ацовој долини (млађе), док се друго налази у Крстима. Ту је до скоро била велика лучева крстача, по чему читаво гробље доби име Крста.

Глибаћи су скоро увек били обрасли густом шумом, па су били слабо насељени.. Средишњи део Глибаћа, све до почетка овога века, био је обрастао у густу шуму.

За време Немањића у Заглавку је била српска црква, па су је Турци порушили. На три места у Заглавку налази се грчко гробље. На Ждријелу постоји српско гробље и више темеља старих кућа, па се место зове Кућетине. Одатле су Швабе (према казивању Шаћира Каровића) извадиле и однеле велики казан.. Ако је то тачно, онда је вероватно ту живео неки средњевековни српски племић, а при доласку Турака побегао у Дубровник или неко приморско место. Доказа за то имамо и у народној песми Женидба краља Вукашина, где у једном стиху стоји: ”И 40 од града Левера”, ако се народна песма може узети као озбиљнији историјски доказ.

Близу назначеног локалитета, у Омару постоји већи број зидина и темеља старих кућа, па се и место зове Старе Куће. И на трећем месту у Заглавку постоји грчко гробље. Све се ово може објаснити чињеницом да је Заглавак плодно село (до Горњег Левера) и да се са две стране села налазе планине са богатим пашњацима, поготово велика планина Бунетина.

Ђурђевића Тара је велико село. Име је добило по Ђурђевићима, муслиманском братству које је насељавало већину села.. При дну села, стотинак метара од реке Таре, налазио се велики средњевековни српски манастир Св. Архангела Гаврила, који су порушили Турци 1875. године. На Беговој равни у Ђурђевића Тари нађена су у једној гомили три људска скелета у стојећем ставу. Народ сматра да су та тројица каменована због неке кривице, али се не зна кад. Највероватније да се то догодило пре доласка Турака у наше крајеве. Скелети су нађени у одличном стању. Светозар Миликић је нашао, приликом копања темеља за кућу, скелет и две месингане наруквице. Свакако да је то костур неке жене. И у Трешњици постоји грчко гробље.

Да напоменемо, Турци су доласком у наше крајеве потпуно порушили све српске црквене објекте у косаничком крају, изузев Манастира Св. Архангела Гаврила.. Овај је манастир обнављан и одржаван до 1875. године.

Између реке Таре и села Доњих Левера, уздиже се шиљати врх брда Црквиште. Према казивању Шаћира Каровића (рођ. 1900. године) ту је био манастир за време Немањића, као и две зграде, највероватније два конака. Шаћир је прекопавао са чобанима камену рушевину и нашли су делове лонаца, брусеве, златом обојену керамику, копче од месинга. На средини Доњих Левера била је парохијска црква и велико српско гробље. Пошто је црква била удаљена од манастира свега око 600 м, можда на шиљатом брегу и није био манастир, већ племићки дворац са најнужнијим зградама. Чињеница је да се у средњем веку нису подизали манастири на шиљатим каменим врховима, већ племићки дворци – утврђења… Проблем се не може одгонетнути без посебног истраживања и откопавања темеља

Рушевина цркве и гробље око ње зарасли су у трње и коров, па се слабо могу приметити остаци зида. На једном камену уклесано је удубљење (30 х 20 цм) за свеће. На том камену је био уклесан и крст, па је одбијен.

Почетком овога века Аустријанци су, у циљу археолошких и других научних истраживања, понекад обилазили нека наша места. Поред истраживачког рада, главни циљ им је био прикупљање којекаквих обавештајних података у војне сврхе. Та су истраживања вршили уз одобрење турских власти, али су Турци гледали на то са великим подозрењем. Таква једна аустријска експедиција је прегледала развалине неке римске грађевине у Бушњима и однела један лепо клесани камен, на коме је било више ликова, орнамената и латинских натписа. Тај се камен и данас налази у дворишту Земаљског музеја у Сарајеву.

Према Шаћировом причању, кренула су два аустријска истраживача из Пљевља преко Глибаћа и Таре за Жабљак. Свратили су код косача у Глибаћима. Била је моба са преко 30 косача. Питали су косаче где се налази пећина Ободина. Неко је рекао да зна, али су му други рекли да власти нису вољне да Аустријанци копају и прекопавају све наше рушевине, премда су та двојица имали одобрење турских власти. Ипак им је неко показао локалитет на Заглавку, односно месту одакле се одваја пут за Горње и Доње Левере. Ту су недељу дана копали и премеравали земљу. Пронашли су ћуп златника и однели.

Следећи њихов циљ био је истраживање локалитета Прешљице. Он се налази испод куће Шаћировог сина, до потока, и обрастао је густом шумом. На великој литици уклесана је табла и на њој римски натпис. Табла је у облику квадрата са проширеним угловима. Стране квадрата су дуге по 35 цм, а слова по 4 цм. Постоји 6 редова слова и у сваком по 8 или 9 слова Речи у тексту скоро да нису одвојене једна од друге.

Кад је командир (чауш) пограничне турске карауле код моста на Левер Тари, сазнао да на Прешљици или Шиљак долазе аустријски истраживачи, послао је војника да чекићем затуче слова, како истраживачи не би могли ништа прочитати нити превести. Она су два истраживача остала испод Прешљице 10 дана, али нису могла прочитати текст. Копали су испод стене и ископали један камен облика четворостране призме. На две стране камена, каже Шаћир, уклесана су два човечија лика, као и натпис: ”Јеврем и Јевремија”. Шаћир не зна да ли је то писано старословенском или латинском азбуком. Тај је камен дотерао кући (као украс) Мумин Бећовић, али, Муминова жена се плашила ноћу тих ликова па је Мумин отиснуо камен у Леверску реку. Нико га више није тражио нити нашао.

Истраживачи су затим прешли Тару и дошли на Пирлитор. Ту су копали по рушевинама Момчиловог града и испод једне плоче извадили земљану посуду пуну златника (причало се у народу) и златну чашу за воду. Заноћили су код једног сељака у Међужваљама (не можемо му име помињати из разумљивих разлога). Он их је на спавању ударио у главу секиром па одвукао испод куће у један врлетни камењар и затрпао. Овај случај знају сви старији Жабљачани и Косаничани.

Пошто се истраживачи дуго нису јавили, аустријске власти су их тражиле. Турци су известили да су прешли Тару и отишли у Црну Гору, док су црногорске власти јавиле да их тамо нема, нити су се коме јављали. Онда је констатовано да су их опљачкали и убили разбојници (ешкија).

Испод оне стене на Прешљици или Шиљку, има мало равног земљишта, па је тешко одгонетнути каква је ту могла бити репрезентативна римска зграда са барељефима, натписима и орнаментима. Поред Таре, код Плути, има одличан извор одакле су, према народном предању, Римљани носили воду за лек.

Да напоменемо, поред табле са натписом, на стени Прешљице или Шиљка има уклесано удубљење облика правоугаоника са луком на горњој страни. На удубљењу нема никаквог натписа и малих је димензија.

На Орницама (у Косаници) се налази интересантан археолошки локалитет. Ту је било старо гумно поплочано каменим плочама. Изнад њега се налазе темељи неколико поређаних зграда. Неколико метара изнад ових темеља, налази се још неколико таквих упоредних темеља. Можда је овде био замак неког властелина, где су му потчињени сељаци доносили дажбине у житу и другим производима.

Косаничко гробље (где сада сахрањују Петровиће) зове .се Крстови. Име је добило по великом броју крстача у овом гробљу, које су се одржале све до 1941. године. Данас више нема тих лучевих крстова који су били високи преко 4 метра. Оваквих крстова је било у скоро свим гробљима у источном делу наше општине, од линије Југово-Какмуже.

Освојивши наше крајеве, Турци су у њима брзо учврстили власт, али их нису насељавали својим становиштвом. У читавом Доњем Колашину и Кричку (Маоче, Крупице, Премћане, Косаница и др.) дуго година није била ниједна турска кућа ”Стари људи веле да пре 200 год. у Колашину и Кричку није било ни три куће мухамеданске” (Танасије Пејатовић ”Средње Полимље и Потарје”, стр. 73). Била је једна кућа Табаковића у Маочу, једна кућа Кријештораца у Битинама и једна кућа Ђурђевића у Ђурђевића Тари. Ни у Леверима и Глибаћима није до 1700. године било муслиманских кућа и насеља

Тек после турског пораза под Бечом, 1683. године, и бурних догађаја, буна и устанака, дошло је до досељавања великог броја муслиманског живља које је бежало пред аустријским и млетачким трупама из Мађарске, Хрватске, Србије и Далмације. Истовремено су многа српска села остала разорена и празна, па су аге и бегови касније доводили чифчије из других крајева и насељавали своје читлуке.

Око 1710. године један поп Вујадиновић се населио у Маочу и прешао у ислам. Његова жена Мица, по којој су их сви звали Мицановићи, и мајка Љубица, нису прешле у ислам. Мицановићи су се брзо увећавали и присвојили Маоче и околна села. Присвојили су и Косаницу до Понора, већ пре 1800. године.

И Ђурђевића је бивало све више, па су до 1850. године населили већину Ђурђевића Таре и Кутушу. До 1875. године присвојили су Пушески До, Селац, Чавањ и део Котлајића. Њихови поседи су били до Левер Таре, а затим је граница ишла на Леверско ждријело, путем до Понора, па Црним Врхом, Мучњем, Пандурицом итд. Северно од ове линије био је посед Мицановића. Тек су после 1875. године Ђурђевићи изградили куће по Пушевском Долу и Чавњу, али су 1886. године изгубили Селац у спору са Војиновићима.

Селмановићи су поред бројних поседа у нашој оппггини, држали и Дробњак, Језера и Шаранце, све до 1838. године, када су их продали Смајил- аги Ченгићу. Често су се бунили Дробњаци, те су Селмановићи са војском гушили њихове устанке. Такав један устанак дигнут је за време првог српског устанка (1804-1813). Селмановићи су тада имали доста жртава и доживели неуспех.

При повратку преко Косанице, Селмановићи су кренули да се свете над голоруким народом (према казивању Ђола Петрића). Коњаници су јурнули као вихор преко Косанице и Кошара у правцу Зеленог борја и све одрасле мушкарце ”под сабљу ставили”, а зграде попалили. Становништво се разбежало на све стране, али нису сви успели побећи. Овај масакр још препричавају стари људи Косанице и износе различите податке. Једни кажу да је остало 20 удовица, а други да их је било 32.

Највише је било тада у тим селима Потпара и Чечаровића. Сви су се преживели разбежали и нико није остао на својим старим огњиштима. Турци су довели друге Србе – чифчије и населили по тим селима. Једна млада удовица Чечаревића, родом од Голочеваца, побегла је са синчићем у наручју у род. Отац јој је тада живео негде око Милунића. Маломе су уписали презиме Голочевац. Тек је унук тог малог Чечаревића дознао да је са Косанице и да је пореклом или Миловановић, или Чечаревић, Коћало или, Петрић, односно Петровић, како су се крајем прошлог века презивали сви Петрићи.

Увећавајући се и ширећи своје поседе, Ђурђевићи су истиснули нека братства из Таре. Тамо је пре 200 година било неколико кућа Војиновића. Они су ту дошли из Никшићке Жупе и живели више година. Истиснути од стране Ђурђевића, преселили су се код Ужица.

На Кричку су Турци одавно имали велику касарну и скоро стотинак војника. Командант те касарне је био истовремено и командант свих караула око Таре, од Бобова до Прошћења. Не зна се тачно кад је подигнута та касарна, али је према предању ту била почетком 19. века на читлуцима Раповића-Мицановића.

Раповићи су живели у Мијаковићима, а катуни су им се углавном налазили на Косаници, близу Зеленог борја. Њихови су били и Станчани и ту је било неколико њихових домаћинстава стално настањених. Њима је сметала војна постаја, јер су пре могли да се понашају према Србима – чифчијама како су хтели. Сада је војска донекле спречавала насиља и потпуну анархију. У Станчанима је живео хоџа који је тражио од турског официра да иде са војском за Пљевља, јер они могу сами одржавати ред и мир на читавој територији. Кад је официр одбио да се повуче са војском за Пљевља, дошао је хоџа са десетак рођака и ножем јурнуо на официра. Војници су пуцали у њих те убили хоџу и ранили тројицу Раповића. Преостали су се разбежали.

Као највеће и најјаче турско насеље, Ђурђевића Тара је била стално изложена хајдучким нападима. Ђурђевићи су тим нападима одољевали, иако су били удаљени од других муслиманских насеља, као на пр. Маоча, Потпећа и др. Муслиманска насеља у Леверима и Заглавку нису показивала нарочиту борбеност. Но, и поред тога били су честа мета хајдучких чета.

О Тројичиндану се увек одржавао вашар код Манастира Св. тројице близу Пљеваља. Ту се женило и удавало. На вашару се оженио један Шаранац и повео девојку кући (око 1860. године). У Краљевој гори сачекају га Раповићи и убију. Момак остане мртав на путу у Краљевој гори, а коњ однесе девојку у Шаранце пред кућу убијеног момка. Тада је харамбаша Ристан Шарац имао највећу чету хајдука. Зимовао је у Шаранцима, а лети четовао по нашем крају, па и преко Лима. Ристан је дошао у Заглавак да освети убијеног момка и убио осам Турака, посекао им главе и однео у Шаранце. О том догађају народни певач је испевао песму коју је певао уз гусле отац Љуба Јоксимовића. Љубо зна само један део те лепе песме, која је остала незабележена, па ћемо навести неколико стихова:

”Вино пије 30 Шарана,

И са њима 20 ускока”…

У песми се каже да је један Шаранац почео да плаче, јер је стар и не може да освети сина јединца кога му убише Раповићи у Краљевој гори. Да наведемо још два стиха:

”Каже њему Шарчевић Ристане,

Ја ћу тебе осветити сина”…

Највећи је напад извршен на Ђурђевић Тару јуна 1858. год. када је око 1000 устаника и хајдука напало Ђурђевиће. У нападу су учествовали Дробњаци, Језерци, Шаранци и чете хајдучких харамбаша Ристана Шарца, Мића Глушчевића, Маринка Леовца, Комарице Јова и других. Нападачи разоре

 

Ђурђевића Тару, Трешњицу, Кутешу и Битине, ”стоку заплијене, села и катуне запале” (Вуле Кнежевић, ”Племе Шаранци”, Београд, 1961. год. стр. 86).

Чак су присилили Ђурђевиће да плаћају књазу Данилу три године по један златник годишње. Ајро Ђурђевић је постављен за капетана Затарја. После 1861. године Ђурђевићи су прекинули сваку везу са Црном Гором и наставили експанзију.

Понекад је долазило и до међусобних сукоба између косаничких муслимана. Северно од Понора је био посед Мицановића – Раповића. Они су имали катуне по Косаници и на читлуцима чифчије. Свима је било главно појиште за стоку Понор и ту су догонили бројна стада оваца и крда говеда. Ту су чобани боли бикове и бацали камена са рамена Приликом бодења волова побију се Ђурђевића и Раповића чобани. Погинула су два чобана, а неколико их је рањено. Настављено је међусобно убијање неколико година, док их нису помирила околна братства. Пало је преко 40 жртава То је било око 1840. године.

Косанички муслимани су учествовали (како Ђурђевићи), тако и Глибаћани и муслимани из Левера) у бици на Шаранцима 1862. године. Каже Неђељко Вуковић (рођен 1900. године) да је слушао причање једног Џидића 1912. године о току борбе у Руданцима и о томе како су Тару газили. Џидић је говорио да је башибозук (народна војска) мање настрадао него регуларна војска у униформама – аскери. Аскери су носили широке чакшире са туровима до колена, па је то за брзу Тару била велика мета и чим би загазили до појаса вода их је превртала и носила. Понекад су и Тару претрпавали, па је онај Џидић рекао да је прешао преко натрпаних аскера, а да није сквасио опанаке. Џидић није говорио колико је погинуло косаничких Турака, као што су Мицановићи говорили за себе да их је 50 погинуло на Шаранцима

Будући да су кроз Косаницу водили путеви из Никшића за Пљевља, преко Глибаћа или Зеленог борја, као и из других мањих места, хајдучија је увек била присутна. Поред хајдучких чета (до 1875. године) наших чувених харамбаша: Ристана Шарца, Маринка Леовца, Комарице Јова и др:, често су крстариле и чете из Језера, Дробњака, Ускока и др. Места. Кроз наше крајеве крстарио је својевремено и Бајо Пивљанин, све до његове погибије 1685. године на Вртијељци код Цетиња.

Познати хајдук Стеван Павловић кренуо је из Селине код Пирлитора са једном групицом хајдука у акцију у Потпећу. Пленили су нека говеда и коње ноћу и претерапи преко Косанице за Црни врх. Дошли су са пленом под сами врх и заданили у једној долини. Ту су наложили ватру. Турци су их пред зору приметили и кренули у велику потеру. Приметили су траг по роси и видели мало дима на Црном врху. Примакли су им се неопажено и сручили плотун на њих. Погинуо је Стеван и још два хајдука Главе су им посекли потпећки Турци и донели на Кричак у турску касарну. Биле су изложене на огради неколико дана, па их је један Србин однео и закопао испод Кошара, крај шуме (око 1880. године) где је касније основано гробље.

У периоду од 1862. године до 1875, али и раније, било је бежања због убистава у оба правца. Једни су бежали из косаничког краја Дробњацима и даље у Брда, а било их је да су бежали са леве стране Таре у Косаницу и друга села пљеваљског краја, насељавали се код ага и постајали њихове чифчије.

Навешћемо један случај бежања из нашег краја: Глишо Лаловић из Какмужа, млад момак, попео се на трешњу и брао те трешње, а наишао Ахмет Диздар, па почео да га псује и прети да ће га пробости вилама. Глишо скочи са трешње и побеже, али други дан сачека иза леске Ахмета и уби га секиром. Истог дана је отишао у хајдуке, а касније прешао у Језера.

Карактеристичан је случај са једним Шаранцем и једним Језерцем Грбовићем – званим Папом. Пошто су због убиства пребегли код муслимана у Косаницу, нису тражили имања код ага, већ су наставили са убиствима, пљачком и крађом по свом родном крају. Нарочито је био дрзак и безобзиран Папо. Он је убио неколико људи. Највише је крао по Језерима и Шаранцима. Обично је ишао са већом групом Косаничана (Ђурђевића), па су на Алугама остављали заседу (два или три човека), а другу код Јунче дола, ради сигурнијег повратка. Ноћу су прелазили Тару и стизали у Дурмитор. Ту би преданили и загледали плен, а увече покрали нечију стоку и бежали преко Таре. Турске власти нису ништа предузимале да спрече тог разбојника и пљачкаша

Често су против Папа стизале тужбе на Цетиње, због чега књаз Никола нареди бану Новици Церовићу да га ликвидира. Кад коџобаша косанички – Митар Војиновић дође са стрицем Јованом у тазбину код Церовића, поведе се поред осталог, разговор и о Папу. Новица их упита да ли се може наћи тамо човек који би га убио и ко то уради, књаз би га добро наградио. Јован му одговори да ће га он убити други дан пошто се врати у Косаницу (Војиновићи су пореклом из Никшићке Жупе. Једна се породица око 1750. године доселила у Равну Ријеку. Око 1825. године два се брата доселише у Косаницу, а већ 1875. године била су 32 мушкарца способна за оружје).

После неколико дана дође велики број гостију на славу код Пера Брајковића у Косаницу. Међу гостима су били и Папо и Јован. Тада им Јован рече да запевају, па ће им он ошенлучити из кубуре. То гости урадише, али Јован место да пуца у патос или кроз прозор, сручи кубуру Папу у груди. Он паде преко софре, а гости се у паничном страху разбежаше. Исте ноћи Јован са фамилијом и стоком пребеже у Језера и са Новицом оде на Цетиње. Књаз му даде доста новца и рече Новици да му да добро имање на коме ће се настанити. Тако се Језерци 1870. године ослободише опасног убице и лопова. Касније му књаз најстаријег сина Филипа постави за официра. Митар оста и даље коџобаша, веома цењен од турских власти.

Други убица – пребег остаде на Косаници до избијања босанскохерцеговачког устанка у лето 1875. године. Књаз Никола је подстицао српски народ на устанак, а да би се што више људи прикључило устанку објави амнестију, према којој су се сви они који су због убиства побегли из Црне Горе могли сада вратити. То уради и онај Шаранац на веома вешт начин. Наиме, на Косаници су тада сваке године на Илиндан одржаване коњске трке, па и те 1875. године. Окупило се много народа (Срба и муслимана) и доста добрих коња и јахача. Онај Шаранац узе од једног Ђурђевића доброг хата да га мало проигра пре трке (трка коња се држала где и последњих година), па кад је био поред садашње Станишине кафане, ошину коња и умаче као вихор у правцу Кутуше. Народ се одмах разиђе кућама јер бегунца нико не смеде гонити кроз густе шуме Кутуше. Трка коња се те године није одржала (према казивању Јоксима Војиновића).

Миран период живота и рада за становнике нашег краја (1862-1875.) завршен је избијањем босанскохерцеговачког устанка 1875. године. Црна Гора је, и поред захтева великих сила, отворено подржавала устанак, да би тако паралисала утицај Аустро-Угарске на устанике и његов ток и да би га окренули у правцу присаједињења Херцеговине Црној Гори. У народу настаде велико комешање. Из Црне Горе, а и из Србије, крстарили су људи по нашим селима доносећи поруке да се диже устанак против турске власти. У томе су нарочито били активни ускоци, односно хајдуци. Ни турска власт није остала пасивна. Почели су неке људе сумњичити и хапсити. У посебно деликатној ситуацији нашли су се шарански и језерски мелцизи (одборници-представници) у Пљевљима, на челу са војводом Трипком Џаковићем. Паша им је обећао много штошта само да народ смире, док су из Црне Горе добијали позиве да се врате у своја места. Мелџизи рекоше паши да је најбоље да оду у свој крај и смире народ, па ће се вратити у Пљевља. Паши је било много стало да мелџизи не иду из Пљеваља, али на њихово инсистирање да је боље да оду у своја братства и умире их, па ће се вратити, паша пристаде и даде им неколико војника који их преко Косанице и Ђурђевић Таре испратише до моста на Тари. Чим мелџизи дођоше међу своје саплеменике, придружише се устаницима. Узалуд им је паша слао још неколико порука да се врате; нису их прихватили (Вуле Кнежевић, “Племе Шаранци”, Београд, 1961. год., стр. 113. и 114. и према казивању Јоксима Војиновића).

Доста података о првим устаничким акцијама има у “Мемоарима” књаза Николе (књига В, Цетиње, 1969. године). На једном месту он каже: ”20. јула дохвати се устанак Таре. Доњи Колашинци до Пљеваља усташе на оружје”…Има неколико вести о устаничким акцијама у косаничком крају и у ”Босни” – листу босанског елајета. Међутим, најинтересантније податке имамо сачуване у народном предању.

Према казивању Новака Остојића, у лето 1875. године посваде се један Ђурђевић и Петар Остојић из Ђурђевића Таре. Петар потегну кубуру и опали је Ђурђевићу у стомак, али га погоди у лисав који је имао 7 дебелих листова од коже и не проби га. Од тог момента плануше борбе између Срба и Турака у косаничком крају. Убрзо су оживеле хајдучке групе. Пристигле су и чете устаника из других крајева и свуда се развише борбе и паљевине кућа.

Многе српске породице из овога краја побегле су преко Таре.

Од пет кућа Остојића побегле су четири, а остала је једна на Плијеши. Лековићи су сви побегли (четири куће) као и сви Војиновићи (седам кућа). Пребегле су Тару 2 куће Дамјановића и још понеко, као нпр. Илија Змајевић са 9 синова, који су ускоро отишли у хајдучку чету. Устаници су углавном са собом отерали стоку преко Таре, а Турци су им одмах попалили куће и остале зграде.

Бежећи са свога огњишта, неко је од косаничких Срба запалио џамију у Ђурђевића Тари. Џамија је запаљена ноћу и не зна се тачно ко је запалио. Према казивању Орла Ђурђевића, џамију је запалио Стојан Лековић, а Манастир Св. Архангела отац Абдулаха Ђурђевића. Орле каже: ”Идуће године, скоро у исто вријеме, у Стојана се роди син Радуле – Гељо, сакат у обадве ноге, а у Ђурђевића син Абдулах – сакат у једну ногу и руку. Казни их Бог што су запалили богомоље.” Милисав Лековић каже да није Стојан запалио џамију, већ можда Остојићи изпод Црнога врха (Бабићи). Постоји и трећа верзија, по којој је џамију запалио неки Кнежевић из Студенца.

Код моста на Тари, у Доњим Леверима, била је одавно турска караула. Око 1875. године било је у тој караули око 40 аскера (граничара). Држали су и козе и највише их чували по Селини, с леве стране Таре. Једног дана је чувао козе Ариф омбаша (командир-каплар). Њега је пуцао чобанин Јоџо Ћоровић са Пирлитора, али га није убио већ само ранио. Ариф га је појурио и ухватио, па како Јоџо није хтео да иде, Ариф га је понео на леђима у караулу (био је необично снажан).

Са леђа им се привукао један Брајовић, комшија Јоџов, и Арифу украо метак из џепа, па му пресекао каиш на пушци, те му и пушку украо и убио га у лето 1874. године. За новог командира карауле постављен је Абдурахим чауш (водник), пореклом шиптар. Он је одмах узео обавезу да освети свога претходника.

Преко Таре се у то време шверцовала роба (со, дуван, шпиритус итд.). Шверцовали су неки Језерци са Мушом Бећовићем. Робу су превозили конопцима преко воде. Код Језераца, с леве стране Таре, дошао је црногорски официр Ћоровић, вероватно брат Јоџов, и питао да ли је слободно, на што су му они рекли да нема никакве опасности. Официр је сео поред њих уз букву. Абдурахман је обилазио обалу и приметио Ћоровића, те се привукао кроз грање и преко воде га убио.

Седамнаестог јуна 1875. године, пошао је за Пљевља црногорски барјактар Рашо Спасојев Луковац као изасланик књаза Николе. Кзд је наишао наоружан на коњу преко моста на Тари, Абдурахман је тражио да сиђе с коња. Рашо је то дрско одбио и преко Зеленог борја одјахао за Пл»евља. Абдурахман је брзо отишао са војником Мујом Тутунџићем, родом из Бољанића, заобилазним путем преко Глибаћа за Пљевља. Тамо му је паша или бимбаша Махмут Бајровић дао 10 фишека и рекао да убију Раша. Абдурахман га је чекао са Мујом Тутунџићем на Краљевој гори. Рашо се враћао из Пљеваља са једном девојком. На Краљевој гори Абдурахман га је пуцао у леђа и тешко ранио. Рашо је ипак дојахао на коњу до садашње школе у Глибаћима и ту пао. Онда га је 8 Глибаћана однело на носилима до Левер Таре. Абдурахман је дошао на Тару и правио се да не зна за овај догађај. Рашо већ није могао да говори на мосту на Тари, али је уперио прст на Абдурахмана, показавши да га је он убио. Други су га понели Жабљаку, али је на путу у Селини издахнуо.

 

Због убиства официра Ћоровића и барјактара Раша Спасојева Луковца, књаз Никола уцени Абдурахманову главу. Кроз 3 месеца Абдурахман је са Мујом пошао у патролу поред Таре. У воденици близу манастира Светог Архангела била су три Лековића. Мујо је ушао у воденицу да види ко је тамо. Лековићи га ухвате, одузму му пушку и почну му, како је он причао, сећи уши, те га мало ране. Почео је Мујо јаукати и звати Абдурахмана у помоћ. Лековићи га оставе и побегну поред Таре, па се сакрију под неко грање које је Тара натрпала за време високог водостаја. Абдурахман је јурио за њима и није видео где су се сакрили. Таман се попео на то грање изнад њих и осматрао где су, кад га је Петар одоздо пуцао Мујовом пушком и убио, па сва тројица прегазише Тару и побегоше уз леву обалу Алуга.

Књаз им је дао официрски грб у наслеђе и пола уцене, јер нису донели главу. Грб су дали Петру и он је постао црногорски официр. Турци су Абдурахмана однели ноћу у Битине и тајно сахранили у гробљу, па му на гробу наложили ватру да га не би неко од Срба ископао, посекао му главу и однео на Цетиње (ово према казивању Шаћира Каровића).

Лековићи кажу да су они посекли Абдурахманову главу. Међутим, и стари Неђељко Вуковић из Глибаћа (необично добар памтиша) каже да нису и у свему се слаже са казивањем Шаћира Каровића). Књаз Никола је забележио погибију Абдурахманову ”који назад три мјесеца уби у Краљевој гори црногорског барјактара Раша Спасојева” (Цјелокупна дјела Николе I Петровића Његоша, књ. V, Цетиње, 1969. стр. 337.).

По завршетку босанскохерцеговачког устанка 1878. године, нико се од устаника није смео вратити на Косаницу или у Ђурђевића Тару, премда су то власти дозвољавале. Лековићи, Остојићи и остали устаници, остали су да живе у Шаранцима сиромашно. Једино су Војиновићи, по налогу књаза Николе, дошли у Довољу са великим бројем хајдука и ускока и ту се населили.

Стање у Косаници је било релативно мирно до октобра 1912. године. Поједина убиства обрадићемо у вези са обрадом појединих братстава. Учешће Косаничана у балканском рату и прилике у том периоду на подручју косаничког краја, обрадио је Никица В. Кнежевић (“Ослобођење Пљеваља 1912. године”, Пљевља, 1971. године).

Братства косаничког краја

1. Ђурђевићи су пореклом из Куча, а тако су се и тамо презивали. Два брата – Томо и Ђорђије, живели су у Кучима сиромашно и одселили су се. Дошли су у Колашин. Ту је Томо остао и од њега су Томовићи, А Ђорђије је отишао у Тару око 1650. године и ускоро прешао у ислам. Иако је Ђорђије прешао у ислам, његови потомци задржаше старо презиме. По њима се и село где се населише прозва Ђурђевића Тара. Брзо су се размножавали и осим Таре притисли Кутушу, Пушески До, Чавањ и Косаницу до Понора. Ту су се граничили са Раповићима (о њиховим свађама било је говора напред).

Знају имена предака од Рама (рођен око 1775. год.). Његов син је Рамеза (1805). Имао је три жене. Кад је једанпут ишао из Пљеваља, виде у Црноборима, поред пута, једну лепу младу српску чобаницу. Запе му око за њу, па тобож испусти тојагу. Замоли девојку да му је дода, јер не може да силази са коња. Она подиже тојагу и пружи му је, али је он ухвати за руку и подиже испред себе на седло и доведе кући. Девојка се звала Санда. Њу је волео бескрајно. Она га је сретала и пратила где год је ишао. Кад једанпут оде на пут, његов брат и две жене убише Санду и обесише је, као да се сама обесила Вративши се са пута Рамеза виде призор и одмах уби брата Рамеза који је живео богато; имао је по 300 оваца, велики број друге стоке, кошнице и доста новца. Богато је живео и његов син Етем (1835). Рамо је био, можда, чукунунук Ђорђијев.

Од старих Ђурђевића угледни су били Дедо и Гано. Ајро је био првак Ђурђевића педесетих година прошлог века. Њега је књаз Данило поставио за капетана Затарја. Од 1912. године Феко Ђурђевић је био перјаник код књаза Николе.

Пошто Ђурђевићи запалише Манастир Св. Архангела Гаврила, на манастирска имања се насели по једна кућа Раонића, Потпара, Марковића, Бојовића, а на манастирске пашњаке и ливаде у Бунетини Милика Зуковић. Ђурђевићи нису хтели запоседати манастирска имања. Чак је Назиф Ђурђевић, зато што му пчеле иду на манастирска имања на пашу, сваке јесени Манастиру Св. тројице давао, по један велики круг воска.

Ајрови синови су Фејзо и Салчо. Фејзо је био буљубаша и погинуо је 1912. године. Познат је био буљубаша Селим (Ганов) Ђурђевић. Селимова је чета 10. септембра 1877. године скоро уништила чету хајдучког харамбаше Ристана Шарца. Погинуо је Ристан са 17. другова. Фејзо је волио красти, па је говорио да не може ниједан дан без украденога меса. Таквих је било свуда доста а нарочито у Довољи.

Ђурђевића је било 1912. године преко 100 пушака. Велики број је одселио 1913. године у Ајвалук код Измира.

Има више догађаја везаних за Ђурђевиће, њихова ратовања и убијања, о којима су испеване гусларске песме. Оне су већ заборављене. Ђурђевићи знају само 2-3 стиха, али скоро читаве песме и догађаје зна Шаћир Каровић из Доњих Левера. У Пљевљима је, према Шаћировом казивању, око 1840. године био неки високи турски чиновник Пиводић, велики зулумћар. Претходно је службовао у Колашину и Никшићу. Његош је уценио његову главу великим бројем златника (оку дуката). Његош се обратио Хамзи Мушовићу – капетану писмом у коме је, поред осталог, стајало:

“Капетане Хамза Мушовићу,

Да ми даднеш главу Пиводића Или живу или мртву главу,

Комшије смо да се не свађамо,

Но комшијски да фино живимо,  ако ћемо ватру угасити”…

Хамза капетан се обратио свом рођаку у Колашинским Пољима – Феку Мушовићу, који је имао чин капетана (резервни). Феко је радио преко Мекића, а Мекићи су нашли пријатеља – Ислама Ђурђевића да убије Пиводића у Пљевљима. Ислам је дошао у Пљевља и неколико дана тражио прилику да убије Пиводића. Једне ноћи су се срели у неком уском, тамном сокаку и Ислам је једним ударцем ножа одсекао главу Пиводићу, ставио је у торбу и послао Мекићима, а они Мушовићима и глава је стигла на Цетиње. Добили су оку златника од Његоша. У песми даље стоји:

”Све се чуди и гора и трава,

Куд се дједе с Пиводића глава”…

Турци су дознали за читав случај. У Оџаку је био са војском на летовању неки Мехмед-паша. Он пошаље патролу те дотерају свезана Ислама Ђурђевића у Оџак. У песми стоји да га је паша питао:

”Куд се дједе с Пиводића глава?”…

Ислам му је одговорио:

”Ја радио Хамза наредио”…

Ислама су одмах обесили о липу. Песма се завршава

”Прст Мекића, пизма Мушовића,

Оде глава Ислам Ђурђевића”.

Друга песма говори о погибији Баша Ђурђевића, кога уби у свађи Феко Мушовић – капетан. У Баша оста много ситне деце, жена и син Бајро од 18 година. Бајро се одметну у шуму и годину дана је тражио како да освети оца Песма почиње:

”3акукала сиња кукавица,

Усред зиме о Савину дану,

Ако кука и невоља јој је,

На Турчина Фека Мушовића,

Што јој уби Баша Ђурђевића”…

Кад је најзад Бајро убио Фека, главу му је однела Бајрова мајка у Колашинска Поља Мушовићима и дрско казала да јој је син осветио мужа.

Против Бајра Ђурђевића подигиута је оптужница и паша га је позвао на саслушање, али му је у позиву напоменуо: ”Добра ти је аша на кулаша” (наговарао га да не призна), а Бајро му одговори:

”Богме паша ни ашити нећу,

Убио сам Фека Мушовића,

Побјећи ћу ломној Црној Гори,

И много ти учинити јада”…

Паша га више није позивао.

2. О пореклу Лековића постоји неколико верзија. Према једној, они су од неког Леке капетана од Никшића, који је живео за време владавине цара Душана. У Ђурђевића Тару је доселио Стеван из Црмнице са 6 синова око 1730. године. Давали су децу у калуђере у Манастир Св. Архангела у Ђурђевића Тари, све од владавине цара Душана до 1875. године. Знају имена 7 калуђера, али их је за толико векова било далеко више. Један Стеванов син је одселио у Соколац, други у Босачу код Жабљака (Новосели), трећи код Нове Вароши, четврти у Чавањ (од њега су Максимовићи). У Тари су остала два брата: Марко и Ђорђије. Једна њихова линија иде: Марко – Стеван – Тодор

–   Митар – Новак – Богдан – Милисав.

Стеван Лековић је почетком прошлог века служио 12 година у турској војсци у Цариграду, само да би добио право да може купити и држати земљу у својини. Кад се вратио купио је земљу, али су му Ђурђевићи били заштитници. Неколико колашинских Турака, разбојника, дошли су у куће Лековића 1861. године и почели злостављати фамилије и нападати жене. Лековићи су их увече побили. Убили су и једног аскера на Косаници, те су морали бежати у Његовуђу. Следеће 1862. године вратили су се у Тару.

Избијањем устанка 1875. године, сви су Лековићи побегли на Његовуђу, а Турци су им попалили куће. Кад су Турци запалили Манастир Св. Архангела, у њему није било калуђера, јер је калуђер Станиша Лековић узео неку жену и побегао са њом у Нову Варош, а у цркви је само био звонар Неђељко Раонић.

Лазар Лековић био је 1912. године официр и командир Расовске чете. Погинуо је у октобру на Боровој глави, код карауле Штрбина. Ту је погинуо и Драго Остојић – водник и још три војника: Лале и Милан Бећковић и Вукашин Калпачина.

У I светском рату у црногорској војсци (1914-1916) је учествовало 15 Лековића. Новица је био командир чете. У рату је Дико погинуо. Отерани су на робију: Новак, Новица и Милош. Новак је умро у логору у Мађарској.

3. О пореклу Остојића постоје 3 верзије. Према првој, они су староседеоци у Тари а, према другој су досељеници из Куча и тамо су се презивали Крсмановићи. Према трећој верзији, живели су више од 1000 година под Корманом у Сињајевини, па прешли у Тару. У Тару су дошли најмање 100 год. пре Ђурђевића (што би могло бити око 1500. године). Једна њихова породица се увећала и прерасла у бројну кућну задругу са преко 50 чланова. Имали су много стоке и живине, чак и 20 патки које су сваки дан ишле и брчкале се у Тари. Једног дана се патке отисну низ воду и оду низ Тару. Укућани то схвате као лош знак, па се бројна задруга одсели некуд, највероватније на север. Остао је само један сакати младић који није могао да пешачи. Тај се младић оженио и имао три сина: Остоју, Дамјана и трећег, чијег се имена не сећају, али је стално дубоко дисао – пувао (био је болешљив) па га прозваше Пушоња.

Један се Остојић оженио удовицом Бабића из Крупица. Удовица му је из првог брака са Бабићем довела сина Обрена (1770). Потомци Обренови се и сада зову Остојићи и Бабићи. Обренов син је Марко (1800), паметан и угледан Косаничанин. Он је око 1840. године био коџобаша Косанице. Имао је велики прстен са печатом (муром). Тај мур би очадио помоћу запаљеног луча и притискивао на папир. Тако је оверавао документа То је био и потпис и печат. Ова линија иде овако: Обрен – Марко – Лазар – Новица – Новак. Друга грана иде: Ђоко – Мина – Милинко – Радивоје. Има и трећа грана Остојића у Тари.

Јакша Остојић је био од 1876 – 1878. године четни барјактар (он је убио Ризванбега Летића), а 1912. године је био барјактар Расовске чете Миладин Остојић. У балканском рату погинуо је Драго Остојић. У I светском рату у црногорској војсци је учествовало 16 Остојића. Интернирани су у Мађарску ови Остојићи: Милош (Јованов), Бошко, Лале, Јосо. У робији је умро Јосо Петров.

4. Петровићи на Косаници су од Миловановића из Тушиње. Кад су Турци, око 1650. године, направили у Тушињи велики масакр, два младића су побегла и дошла у Косаницу. Направили су савардак у шуми и скоро се нису састајали са осталим Косаничанима. Како су живели у чечарима, прозваше их Чечаревићи. Један је Чечаревић чувао козе и стално их вабио са: коћ, коћ, па га прозваше Коћало, а његове потомке Коћали и то им презиме остаде све до данас.

У периоду првог српског устанка (1804-1813) Селмановићи су направили масакр по Косаници. Сви су се преостали Чечаревићи и Коћали наког тога разбежали. Неки је Чечаревић побегао у Барице и потомке му прозваше Петровићи. То су Петровићи на Орницама и у Бујацима. Три сина Коћала по коме су добили презиме побегоше у Маоче и населише се на имање неког Струјића као чифчије. Ага из обести уби једног Коћала, а остаде му удовица Петра са два сина: Станишом и Милисавом (Око 1820. године). Два брата Коћала побегоше у Матаруге, а Петра оста ту још двадесетак година и пређе на Кордовину. После десетак година, Петра са синовима пређе на Косаницу. По удовици Петри синове јој прозваше Петрићи.

Станишини синови су: Јован и Вукота. Јован је био угледан и веома богат човек. Имао је око 1875. године преко 1000 оваца (рачунајући и јагњад), па је по тадашњем обичају оно преко 1000 одбијао у шуму да звери поједу. Једна њихова линија иде: Станиша – Јован – Перо – Грубан.

Овај Чечаревић што побеже у Барице после више година дође у сукоб са Минићима. Минићи су морали да беже од њих и преселе се у Глибаће око 1860. године. Нешто касније дође Радован из Барица, настани се на Орницама у близини својих рођака и донесе ново презиме – Петровићи. До 1918. године сви су се презивали Петрићи, а од тада већина прихвати презиме Петровићи.

У I светском рату у црногорској војсци (1914-1916) учествовало је 25 Петровића. У рату је погинуо Кипран, а интерниран је Вуко. Алекса је био водник.

5. Раонићи су из Прошћења. Род су им Тмушићи и Јокићи (Јокнићи). Живели су у великој кућној заједници богато. Памте имена предака од Мила (1800) који је имао 4 сина: Васа, Алексу, Неђељка и ?. Миле се касно оженио. Други пут се оженио Росом Вукадиновић. Она је била удовица и довела му је два сина из првог брака. Васов ага је био Мушовић и поручи му једног дана да му долази на конак са једним пратиоцем. Требало је да му припреми једну младу невесту за ту ноћ. Мушовић је дошао са пратиоцем, али их је неки Радован, члан те велике кућне задруге, оба убио кад су хтели на спавање. Читава је фамилија побегла у Црну Гору. Два Росина сина из првог брака примише очухово презиме и прозваше се Раонићи, апи су задржали славу Вукадиновића Ђурђевдан.

Касније су (око 1860. године) Раонићи прешли у Тару Ђурђевића. У Варине су прешли око 1876. године, а међу њима је прешао и Васо. Његови синови су: Перо, Милутин и Нико. Алексини су синови остали у Тари, а Неђељкови у Трешњици. Четврти им је брат отишао у Никшић. Роса је са два сина из првог дома отишла у Његовуђу. Сада овде има десетак кућа Раонића.

У I светском рату у црногорској војсци је било 5 Раонића, Радојица је рањен на Дрини. Интернирани су у Мађарску 1916-1918. год.: Перо, Милутин, Радојица и Радован. У интернацији су умрли Перо и Милутин, а Радојица је умро седми дан по повратку из робије.

6. Дамјановићи су род са Остојићима и Пушоњићима. Памте имена предака од Максима (1805), који је имао два брата. Један је отишао у Југово око 1850. године, а од другог су Дамјановићи у Завалама и Шаранцима. У Југово је отишао још један Дамјановић (Данило), али је са Максимовим братом био шесто колено. Дамјановићи ништа не знају о познатом хајдучком харамбаши Павлу Дамјановићу који је хајдуковао око Чемерна са Маринком Леовцем, Комарицом Јовом, Мићом Глушчевићем и др. Можда је он најближи Дамјановићима у Завалама и Шаранцима.

Преци Дамјановића у Варинама и Потпећу били су Максимови рођаци (друго колено). Максим је имао сина Танаска (1835). Био је у младости сиромашан. Једанпут је пратио преко Таре неког трговца који је имао пуне бисаге новаца или турског порезника (како кажу Дамјановићи). Коњаник је нагазио коња да прегази Тару. Тара је била дубока и однела је коњаника, а коњ се вратио назад са пуним бисагама новца. Танасије је узио новац и однео кући. Од тада је био веома богат.

Танаско је имао три сина: Максима, Јоксима и Спасоја. У црногорској војсци у I светском рату учествовали су: Максим, Јоксим и Спасоје. Јоксим и Максим су погинули у рату, а Спасоје је рањен и од рана је умро. Швабе су старога Танаска интернирале у Добој и ту је умро 1916. године.

7. Глушчевићима су род Гајевићи, Гогићи у Зеници и Бујаци. Памте имена предака од Миладина (1830). Њега је отац довео око 1850. године из Камене Горе у Косаницу. Миладинови синови су Аћим и Марко. У I светском рату у црногорској војсци учествовали су Јевто и Мићо. Швабе су отерале старога Аћима на рад у Шаховиће, па су га, не зна се због чега, убили негде у Козици. Ни гроб му није пронађен.

8. Анђелићи су пореклом Шаранци. Ту су дошли пре 200 година. Завадили су се са Бојовићима и после по два узајамна убиства неки Анђелићи су прешли у Прошћење, а неки у Суводо и Његовуђу. Неки Анђелићи су из Прошћења прешли у Колашинска Поља. У Прошћење су прешли Милош и Миладин. Милош (1800) се оженио од Минића и имао сина Симеуна 1833. Симеун је прешао око 1860. године у Чавањ и живео као чифчија Ђурђевића до 1875. године. Тада се Симеун придужио устаницима и погинуо са Трипком Џаковићем на Тари, у октобру 1875. године.

У Симеуна је остала удовица (родом од Брајковића, кћер Пера Брајковића из Кошара) са два мала сина: Милетом и Неђељком. Милетини су синови 1912. године прешли у Мијаковиће, а Неђељкови су остали на Косаници. У I светском рату у црногорској војсци су учествовали Милета и Неђељко.

Милутин и Маринко Анђелићи су прешли из Суводола у Варине 1919. године, а Сава (Димитријев син) у Маоче.

9. Гледовићи су од Фуртула из Страњана (преко Лима). Гледов син Мићо (1845) је дошао 1878. године у најам код Новака Минића у Кошаре. Новак му је дао сестру Милицу за жену. Аге Раповићи су му дали део имања који су држали Анђелићи. Мићо је био снажан и добар косац. По Мићовом оцу Гледу прозваше се Гледовићи. Мићови синови су: Иван, Панто, Анто и Ђоле. Сви су били у црногорској војсци у I светском рату и интернирани су у ропство, као и остали војници Премћанско-косаничког батаљона. Интерниран је и стари Мићо и умро је у Мађарској. Браћа су се вратила из робије.

10. Некада су Зорићи живели у Лици, па су због убиства побегли у Бијелу Гору код Требиња. После извесног времена три брата су дошла у Никшић. Ту су се мало задржали, па је један брат дошао у Тушињу, други у Бијелу, а трећи у Косијерић код Шавника. Живко Зорић је убио код Шавника свог комшију и побегао у Ђурашевац (Чавањ). Након тога је прешао у Крушевице крај Варина и ту живео до 1875. године, а потом се населио на имања Војиновића у Заједном Долу до Црног врха код Косанице. Са Живком је дошао и његов брат од стрица Стеван.

Зорићи су дошли у Крушевице пре 1830. године, јер је мајка Спасоја Војиновића од Зорића (Спасоје је рођен 1831. године). Стеванови потомци су прешли у Јаворик где их је било две куће, као и под Црним врхом. Ристо Зорић је био црногорски барјактар, а његов син Периша перјаник. Аге су им били Раповићи.

11. Миликићи су староседеоци из Вранеша. Тамо су се презивали Коњевићи. Не знају кад су дошли у Косаницу. Памте имена предака од Новице (1835). Новичин син је Тодор. Живели су богато. Тодорови синови су: Нико и Милић. Оба су брата била у црногорској војсци у I светском рату. Било их је 1918. год. 5 кућа. Рођаци су им Миликићи на Кутуши, али нису заједно дошли из Вранеша.

12. Према једној верзији, Шубарићи су пореклом из Отиловића, а према другој, они су староседеоци са Косанице, док су према трећој верзији дошла 4 брата Шубарића из Риђана иза Никшића. Презиме су добили по неком рођаку који је ишао у Србију и отуда донео шубару. Изгледа да је друга верзија најтачнија. По трећој верзији, дошла су 4 брата од Никшића: Милосав, Милован, Мићо и Ђоко. Од Милосава су Попадићи у Вијенцу; од Мића су Шубарићи у Варинама и Какмужама, а Милованов син Гајо је прешао у Пушески До. Шубарићи су дуго живели у Дрљином брду, па су се 1875. године раселили. Једна њихова линија иде: Милован – Гајо – Милета – Благоје – Слободан.

Радош и Милета у Пушеском Долу су били веома богати. Имали су, према причању комшија, 70 ока златника, а према Слободановом казивању било је око 4 оке. Поред новца, имали су 700 оваца (од тога 200 на кесиму), 40 волова на изору, 80 говеда, 7 коња. Радош је био коцобаша за Косаницу, Варине и Чавањ. Шубарићи нису искористили паре, јер су помрли у робији 1916-1918. год., а паре су остале закопане.

У црногорској војсци у I светском рату било је само из једне куће у Пушеском Долу (Радошеве и Милетине) 8 Шубарића: Урош, Радош, Благоје, Ђенисије, Видак, Лука, Милета и Арсеније. Арсеније је рањен у рату. Сви су ови Шубарићи интернирани 1916-1918. год. и помрли су у робији, осим Луке, који се једини вратио. Лука није знао где су паре закопане и све је пропало.

13. Мартићи су староседеоци у Пушеском Долу. Памте имена. предака од Мијаила (1828). Његови синови су: Перо и Милета У I светском рату у црногорској војсци су били: Јово и Мирко. Интернирани су 1916. године у Мађарску: Перо, Милета и Мирко. Милета је умро у робији 1918. године.

14. О пореклу Ћосовића писао је Андрија Лубурић у свом делу ”Дробњаци – племе у Херцеговини” (стр. 196 и 197). Ћосовићи су огранак Милошевића. Из Плане код Колашина прешли су у Вашково нешто пре 1700. године. У другој пловини 18. века било их је више кућа у Вашкову. Наиђу туда једанпут харачлије и сврате на конак код кнеза Томе Ћосовића. Поред конака, затраже и неку девојку Голубовића, која је била ванредне лепоте. Кнез окупи братственике те побише харачлије и лешеве им бацише у неко мање језеро. Ћосовићи се одатле разбежаше на више страна. У Вашкову је остао само Радоје и синовац му Ђоко.

Радоје је имао синове: Зарија, Вучића и Танасија. Заријеви синови су: Илија, Марко и Максим. Ћосовићи су из Маоча прешли на Косаницу, а 1875. године. Илијини синови: Драго, Јован, Мићо, Милосав, Перо и Иван су прешли у Језера и ту се населили као ускоци. Били су чувени хајдуци и после 1878. године. Они су четовали по пљеваљском крају и Херцеговини. Драго је био у вези са Петром Карађорђевићем и за време његовог боравка у Црној Гори ишао је преко Санцака у Србију за његове потребе.

Ћосовићи у пљеваљском крају су од два брата: Марка и Максима који су живели на Косаници. Маркови синови су: Зако, Јакша (калуђер) и Симо, а Максимови: Јосиф, Дико, Раде и Јаков. Једна њихова линија иде: Радоје – За- рије – Максим – Дико – Милета – Милосав.

Илија Ћосовић је убио у Косаници два Турчина који су хтели да му праве насиље по кући и нападају жене. Илија је имао скоро 50 година кад је отишао у хајдуке. Павле и Голуб су дошли са Жабљака 1900. године и населили се у Селцу.

У балканском рзту, октобра 1912. године, у борби против Турака, погинуо је Илија Ћосовић у Влаховићима. У I светском рату у црногорској војсци учествовало је 13 Ћосовића. Рањени су: Млађен, Мирко и Милета. Водници су били Вуксан и Милета а Радоје перјаник. Интернирани су 1916. год.: Милета, Малеђен, Вуксан, Голуб, Живко и Јоко. Голуб је умро у ропству у Мађарској. Ћосовићи причају да их је 30 погинуло од турске пушке.

15. Шепићи су род са Чабаркапама, Крговићима и Шутовићима. Некада су се презивали Мицановићи и живели су у Довољи. У Манастиру Довољи су служила два калуђера Мицановића и њихов ђак. У Манастир наврати једном приликом неки обесни ага. Тражио је да његовом коњу уместо зоби дају јечам. Калуђери рекоше да немају јечма. Тада ага појури калуђере по конацима да их побије, али ђак пуца агу кроз патос и уби. Калуђери и ђак одмах побегоше у Србију, а једна њихова удовица са малим сином и кћерком побеже у Шаранце. Кад јој кћерка одрасте, удаде се и по њеном имену – Даца потомке јој прозваше Дацићи.

Она се невеста са сином врати из Шаранаца и настани у Пушеском Долу. Била је мало саката – шепава, па њене потомке прозваше Шепићи. Памте имена предака од Драгића, који је био хајдук и погинуо у Запећу. Драгићеви синови су: Јован (1860) и Мијаило.

У црногорској војсци у I светском рату учествовало је 6 Шепића. Илија је био водник. Илија и Симо нису се предали Швабама у јануару 1916. године, кад и Премћанско-косанички батаљон на мосту у Леверима, већ су се вратили неколико дана касније. Прешли су тајно Тару испод Премћана и са оружјем кренули кућама. Кад су били на Врбици (код Пушеског Дола), срете их ноћу јака аустријска патрола, ухвати, разоружа и свеза. Дотерали су их у штаб дивизије који је био у кући Грубана Петровића. Ту су их осудили на вешање. Направили су вешала и привели их да изврше пресуду. Илија је јурнуо да бежи свезан и побегао је до Шумера, преко 500 метара од вешала, али су га војници стигли, ухватили и обесили. То су прве жртве швапских окупатора у нашем крају. На робију су отерани: Томо, Милија Радоје, Никола и Јован. Од њих су у робији умрли: Јован и Радоје.

16. Зуковићи су дошли у Глибаће 1918. године из Његовуђе. Дошла су два рођака: Ћиро и Мијаило. Имања су купили од паше Бајровића.

17. Минићи су преселили из Прошћења у Барице и ту живели неколико година. Свађали су се са комшијама Петровићима и преселили у Глибаће око 1855. године. Населили су се као чифчије Џидића. Кад су Војиновићи приступили босанскохерцеговачком устанку 1875. године. Турци су им попалили куће и Минићи су дошли у Кошаре. Ту је остала једна њихова кошара и по њој село доби име Кошаре. Иначе, скоро све је било под шумом изузев једне лазине. У кошаре је дошао Радован са синовима и братом Радојем. Радованови синови су: Лазар (1845), Божо, Петар и Неђељко.

У I светском рату у црногорској војсци је било 10 Минића. Ристан је рањен на Дрини. Интернирани су у Мађарску: Лука, Ристо, Митар, Раде, Јово, Добрица, Радивоје и Филип. Лука је умро у робији.

18. У ислам је прешао неки предак Авдовића, можда пре 250 година. По Мујовом казивању, био је из Горње Мораче, а по Меховом – из Пипера. Авдовићи су живели у Подгорици, па су око 1800. године два брата преселила у Заглавак. Два брата – Осман и Дервиш, направили су 1825. године велику кулу Авдовићу у Заглавку. Кула је била од камена на два спрата. На њој су биле 44 пушкарнице и неколико малих прозора. Изгорела је 1943. године.

Памте имена предака од Софа (1810). Вероватно је Софо син једнога од двојице браће који су правили кулу (изгледа да је њихов деда прешао у ислам). Авдовићи су најстарије муслиманско братство у Заглавку. Имали су своју земљу.

19. Шабановићи су од Мркоњића или Ђукановића са Чева. Побегао је од крвне освете Јован око 1800. године и прешао у ислам. Памте имена предака од Халила (1815). Јован му је био деда. Халилов син је Рустем. Хабид Шабановић је био хоџа. Рустемови синови су: Хамид, Алија и Абид (1880). Алија је био 8 година у аскерима и служио војску у Египту. у Заглавак су дошли после 1800. године, свакако после Авдовића. Три Рустемова сина су зарадила велике паре за време Шваба 1916-1918. године превозећи робу и народ на скелама – плутима преко Таре, па су после 1918. године, кад су многи муслимани одлазили у Турску, купили много земље. Једанпут су за један дан купили 6 имања. Направили су 1937. године огромну кућу од камена. Изгорела је 1943. године и више није обнављана

У црногорској војсци у I светском рату био је Захир. Швабе су га заробиле и остао је у робији до краја 1918. године. Богати су били: Алија, Хамид и Хабид. Имали су (око 1925.год.) преко 1000 оваца и коза и по 40 волова.

20. Кљајевићи у Тари су пореклом из Блишкова. Тамо су убили једног Бахора, а ови касније 7 Кљајевића. Кад су касније 4 Кљајевића косила ливаду, дођу 4 Бахора и посваде се са њима. Иван Кљајевић уби једног Бахора и побеже у Премћане. У Премћанима је остао две године Петроније (1815) са 4 сина: Ристаном, Иваном, Јованом и Лазаром. После их примише Ђурђевићи за чифчије и населише у Трешњицу 1876. године. Кроз неколико година дође код њих још један Кљајевић из Блишкова са 6 синова. Живели су у Трешњици неколико година, али кад Саво (један од шесторице браће) уби неког Ђурђевића, побегли су на Цетиње. У Трешњици су остали Петронијеви синови. Око 1900. године дође неколико Турака ноћу из Левера и украдоше Ивану кобилу. Он их примети и сачека иза великог камена, педесетак метара далеко од гробља, и уби двојицу. Турци однеше погинуле у Левере и пријавише турским властима да их је Иван побио код куће, па га турски суд у Пљевљима осуди на 100 година робије. Амнестиран је 1908. године. Једна њихова линија иде: Петроније – Иван – Драго – Миливоје.

У I светском рату у црногорској војсци било је 12 Кљајевића. Шћепан је умро на Цетињу као регрут 1914. године. Секуле је завршио подофицирску школу на Цетињу. Интернирани су у Аустро-Угарску: Ристан, Иван, Јован, Млађен, Вукан, Драго, Секуле, Перко и Милош. Умрли су у робији: Ристан, Иван и Перко. Секуле је добио златну медаљу за храброст.

21. Делићи у Глибаћима су од Старовлаха. Дошао је Ђоко из Битина око 1860. године и оженио се од Вуковића. Његови синови су: Михаило, Новак и Дико. Била их је једна кућа. Дико је био у најму код Фетаха Мешића. Код њега је био у најму и Мико Голубовић из Бобова и један Турчин из Горажда. Турчин је носио у капут ушивену неку амајлију. Дико и Мико су мислили да су му ту ушивени златници, па му на јасиковом пању одсеку главу. Ухапшени су, али су ослобођени јер нису ништа признали (око 1900. године).

22. Роћени су живели с леве стране Таре, испод Тргиља. У Глибаће је доселио 1922. године Милан са синовима: Стеваном, Исаилом, Савом и Петром на имање Бајровића. Исаило је био у Америци и донео је доста новца. Биле су их 4 куће.

23. Вујадиновићи су пореклом из Мораче. Отуда су доселили у Луково код Никшића, али не знају када. Из Лукова су због крвне освете побегла браћа Радован и Глишо. У Глибаће су дошли заједно са Џидићима, око 1840. године. Радованови синови су: Вук, Милован и Дико. Вука су донели од 3 године. У 1.светском рату у црногорској војсци био је Милованов син Маринко. Вук је био у интернацији у Мађарској.

24. Приликом сеобе Срба са Косова и Метохије, 1690. године, неки је бегунац дошао у Тепчу код Трубјеле, на граници Херцеговине. Одатле су око 1800. године петорица браће (Божо, Милић, Петко, Обрад и Вук) дошла у Нинковиће. Од њих су братства: Божовићи, Милићевићи, Петковићи, Обрадовићи и Вуковићи. Вуковићи памте имена предака од Вука (1780). Не знају како су се раније презивали. Вукови синови су: Васиљ, Јован и Миладин.

Јован је 1840. године убио неког Зорића на локви у Нинковићима, па су браћа побегла у Горње Село и ту се настанила као чифчије. После неколико година, Јована су Турци сасекли у Горњем Селу и Вуковићи су се 1863. године одатле разишли. Миладинови и Јованови синови су дошли у Глибаће, а Васиљеви у Мештревац. Миладинови синови су: Симеун, Никола и Милован.

Око 1875. године у косаничком крају је постојала такозвана црна тројка, коју су сачињавали Абдурахман (командир турске пограничне карауле на Левер Тари), Нуро Ледина и Ахмо Диздар из Крушева. Они су убили Видака Вуковића из заседе. Видак је био на моби једном комшији. Вукли су му грађу из Кратвеве горе. Одједанапут су пукле три пушке и убиле га. Остали су се мобеници разбежали.

Миладинов син Симеун уби једног Турчина 1907. године и побеже са фамилијом код Даниловића у Језера. Вратили су се 1919. године и населили у Радета Брвенице. Побегао је од аскера 1909. године у Језера Јово Вуковић и вратио се 1912. год. Касније су се и његови преселили у Радета. У црногорској војсци у I светском рату било је 7 Вуковића.

25. Бећовићи су из Лукова код Никшића, према једној верзији, а према другој, дошли су из Босне око 1700. године. Памте имена предака од Муша (1830). Његови синови су: Салко, Хајро и Бјелић. Мујо је био богат. Имао је 6 ока златника, али је напрасно умро и паре му нису нађене. Синови су му радили на сплаву – плутама. Салко је сарађивао са црногорским властима. Било их је 1912. године 7 кућа.

26. Аљићевићи су се одвојили од Ступара, а Ступари су потомци неког турског војника који се оженио у Леверима и ту подигао воденицу и сгупу – ваљарницу, па га по томе прозваше Ступар. Спадају у најстарије муслимане у Леверама.

Знају имена предака од Аљића (1810). Аљнћев син је Салко, а Салко је имао 6 синова. Салкови су синови прешли у Заглавак и по деду Аљићу прозвали се Аљићевићи око 1912. године. Алија и Ћуле Аљићевић су били богати. Имали су и по 400 оваца.

27. Кријешторци потичу од Поповића из Тепаца. Дошли су у Косаницу пре 300 година. Према другој верзији, они су староседеоци, али су прнмили ислам одмах по доласку Турака. Сви су добро живели. Било их је 1912. године 9 кућа. Памте имена предака од Ферхата (1860). Његов син је Даут, а Даутов Шевко.

28. Ступари знају имена предака од Алије (1876). Његов син је Шабан. Према казивању старога Шаћира Каровића, раније су се презивали Халилбеговићи. Од Ступара су се одвојили Аљићевићи.

29. Хандабаке су пореклом са Цетиња. Неки њихов предак је побегао од крвне освете и прешао у ислам. Унуци тог Цетињанина су: Тахир (1875), Хусо и Мумин. Живели су у Левер Тари. Биле су их 3 куће.

У I светском рату у црногорској војсци су били Хасан и Алија. Хасан је погинуо у црногорској војсци у рату против Аустроугарске.

30. У Јаворку су живели Веснићи пре 1840. године. Не знају одакле су дошли, нити од када живе у Јаворку. Памте имена предака од Авда (1850). Авдо је имао брата Ибра. Биле су их гри куће у Јаворку, па су две прешле на Катун, а једна одселила у Прибој. Ибро је отишао у ђулијане 1894. године (турски добровољци у рату против Грчке) и погинуо.

31. Каровићи су раније живели код Колашина и звали су се Усовићи. Знају имена предака од Меха (1815). Мехов је отац погинуо 1858. године приликом напада Брђана на Колашин и околину. Остала су му два одрасла сина: Мехо и Осман. Исте године је Мехова мајка дошла у Доње Левере са синовима, а трећег је донела у стомаку. Кад се родио, дали су му име Наход. Мехов син је Бајро (1855), а Бајров Шаћир (1900). Мехо је би црњоманаст (кара) па их прозваше Каровићи.

32. Прије Усовића – Каровића у Доњим Леверима је живео Малчок са братом, као и Тахир Бећовић. Прије њих ту су били Брајовићи. Они су држали део Доњих Левера и Орашац. Селину је држао Хасан-ага Диздар. Хасан је имао кућу у Селини, али су му комшије правиле штету. Код њега је чифчија био Брајовић. Хасан је продао Селину и део Међужваља Брајовићу за ћуп масла и превео на њега тапију. Алага Малчок је први направио воденицу у Леверима на Врелима. Хасан-ага Диздар је одселио у Пљевља око 1850. године. Мехо Каровић је имао 6 синова: Махмута, Ацику, Омера, Имша, Бајра и Арифа. Бајров син је Шаћир.

33. Џидићи су живели у Никшићу. Тамо су убили неког Љуцу, па су побегли 1831. године у Дробњаке. Ту су становали код Караџића. Деца су им се играла са српском децом и у игри се почела крстити. Кад су то видели старији, напустили су Дробњаке и прешли на имања Ченгића Смајил-аге, око 1840. године. Дошле су три куће у Глибаће. Бешир је био богат, па је купио велико имање. У Глибаћима су остали до 1920. године.

34. Вероватно су Идризовићи дошли од Сјенице и населили се у Горњим Леверима, али не знају кад су дошли. Биле су их две куће. Памте имена предака од Муја.

 

ИЗВОР: Милета Војиновић – Пљеваљски крај, прошлост и порекло становништва, 2008, приредио сарадник портала Порекло Војислав Ананић

 

Коментари (4)

Одговорите

4 коментара

  1. Treba ispraviti greske i azururirati na ovom vebsajtu podatke sto Mileta Vojinovic pise u vezi prezimena Martica.sa Kosanice pod brojem 13,
    Naime Mirko Martic nije bio u crnogorskoj vojsci sa Jovom jer kad je izbio prvi svetski rat Mirko je imao samo 12 godina.
    Tacno je da je Martic Pero i Martic Mileta zajedno sa sinom MIrkom a koji je imao samo 12 godina bili u zarobljenistvu. Mileta je svog sina Mirka kad bi se umorio hodajuci nosio na ledjima. I nije tacno da je Mileta umro u zarobljenistvu . U zarobljenistvu je umro PERO a
    MILETA je sa svojim maloletnim sinom Mirkom vratio se kuci zivi i zdaravi , i to samo zato sto je Mileta prilokom zarobljavanja uspio da nekako sakrije u odeci vise dukata i zahvaljujuci tome sto je imao zlatnike uspio je da ostane ziv i on i njegob sin Mirko i da se vrate kuci zivii. No Mirko se razbolio 1940. god i umro je 1941. godine a Mileta je umro 1948 godine ,

    PORODICU MARTIC pominjete od vremena Mijaila, da li imate informacije odakle su se Martiici doselili pre Mijaila , Mijailov otac je Stojan
    Hvala na razumenvanji i unpared vam hvala da azuriraje ovde ove podatke
    Stojan Martic

  2. Ivana

    U tekstu ne pominjete porodicu Dragaš Mića i njegovog sina Boža iz sela Glibaći, čijih potomaka se imanje nalazi pod Prisojem.

  3. Блажо Петровић

    Петровићи на Косанице

    Аутор погрешно и неутемељено пише о ,,неким” младићима који су дошли на Косаницу као Миловановићи? То је нетачно! Неутемељено произвољно тумачење и није јасно одакле аутору ти извори када постоји чак историјска грађа која казује тачно ко је и када дошао на Косаницу и како су се презивали а то су Петровићи и нијесу 1650 као што аутор нетачно пише већ знатно касније из Подбишћа, ко зна кога он наводи а ни њему очигледно није јасно. Петровићи су доселили на Косаницу непосредно прије првог србског устанка и сигурно неби могли да се презивају Петровићи да се тако већ нијесу презивали јер им Турци то сигурно неби дозволили због политичких прилика да Црном Гором у то вријеме. Наши рођаци Коћели су настали као братство око 1880 године јер Турци нијесу дозволили дјетету које је довела удовица да се презива Петровић такав је случај и са Петрићима који су такође настали на исти начин.
    Тачне податке о овоме што ја наводим и својим материјалима посједује мој рођак доктор историјских наука Милић Петровић из Београда.

  4. Иван

    Да ли имате икаквих информација о Гајевићима с Косанице (заселак Кошаре)? Ко и кад је први од њих дошао на Косаницу?