Савети искусног истраживача: Мирослав Нишкановић

Истраживање породичног стабла изазован је, дуг и нимало једноставан посао. Осим што подразумева да се човек у њега упусти срцем и жељом да састави што потпунији родослов, неопходно је да има и знање како то најбоље и најједноставније да учини.

Етнолог Мирослав Нишкановић, истраживач сарадник Етнографског института САНУ и аутор књигa “Породични коријени”, “Српска презимена – порекло, значење, распрострањеност”, даје вам савет одакле је најбоље да кренете у свом истраживању, као и где све можете да нађете веродостојне податке о вашим прецима.

На почетку, Нишкановић даје неколико важних напомена кад су у питању српска презимена, која су широко распрострањена на простору бивше СФРЈ:

Презимена, каква данас постоје у Србији, у највећем броју случајева су установљена тек у другој половини 19. века, кад је уведено правило да презимена буду стална и кад почињу да се уписују у матичне и земљишне књиге. До тада она су се могла мењати тако да се син презива по имену оца, а његов син не по имену деде већ опет по имену свог оца па тако из колена у колено. То, усвари, нису била презимена већ патроними. Патроним је постао презиме тек кад је и унук узео презиме патроним који је користио његов отац.

У западним деловима бивше СФРЈ било је нешто другачије. Тамо су презимена раније уписана у књиге (крајем 17. почетком 18. века) и више се, углавном, нису мењала. Пре свега из разлога што би у случају промене било теже доказати војнички статус и власништво над земљом, која је под неким презименом уписана у катастар. Дешавало се, додуше, да су у тим књигама нека презимена уписана погрешно, јер су их евидентирали странци, али је то већ питање транскрипције.

 Где се налазе писани трагови

На просторима бивше СФРЈ вођене су различите врсте евиденције.

Србија почиње да прави своју евиденцију од 1815. кад се обављају пописи стоке где су навођена имена и презимена домаћина и од тад могу да се нађу подаци који нас приближавају турским изворима. Нешто систематичније почиње да се ради од 1835. године, кад почињу да се воде и матичне књиге, при чему треба имати на уму да је то простор тадашње кнежевине, а не целе територије данашње Србије. Дакле, од тог периода могу да се нађу доста добри подаци о прецима.

Поред тога, везано за територију Србије, важан извор су и турски тефтери, вођени од 15. до 18. века. Проблем је једино што су тефтери на турском језику и арапском писму, у њима су наведена углавном само лична имена са именом оца, али и патроним и презимена, родовских и братственичких имена. Тек се очекује да буду преведни они који су најинтересантнији, из 17. па и 18. века.

Кад је реч о територији ван некадашњег Османског царства, постоји неколико система евиденције. Један је био у Хабсбуршкој монархији, други у Млетачкој републици, а трећи у Угарској. Свима њима је заједничко то што је обавезни попис уведен после Тридентског концила, од половине 16. века. Од тог момента било је обавезно вођење књига за католике, али пошто је у тим државама било и православних, то је онда важило и за њих.

Српска имена и презимена се најраније појављују у црквеним књигама из околине Задра и у Шибенику, крајем 17. века. Од половине 18. века уписивање у црквене књиге, како католичке, тако и православне, постаје редовно и о томе данас постоји солидна архивска грађа. Нешто од тога, међутим, није сачувано. Страдало је у ратовима, нарочито је то случај у Босни.

 Писано латинским, али и на старој ћирилици

Потешкоћа на коју може да се наиђе приликом читања књига из тог раног периода је што су, кад је у питању католичко становништво, писане на латинском језику, латиничним писмом. Често се дешава да није могуће транскрибовати сва имена и презимена. Са друге стране, у православним матичним књигама је све писано ћирилицом. Интересантно је да у Босни, у 18. веку, чак и у католичким црквама могу да се нађу матичне књиге исписане ћирилицом. Тек од 19. века они су увели обавезну латиницу.

Ћирилица којом је писано на први поглед не може да се чита и разуме, али уз повећану пажњу и мало дужи ангажман то се превазиђе. Постоји табела како су слова изгледала од 15. до 19. века – биле су разне варијанте, није се свако писмо писало исто, тако да то олакшава читање и разумевање.

Осим за књиге, то важи и за надгробне споменике из тог времена. Рецимо, године су често написане словним знацима, и због тога морате имати тачну шему да разумете која је то година. Те године су се рачунале од стварања света. Тако је у Босни било до друге половине 19. века.

 Земљишне књиге као извор података

Грунтовне и земљишне књиге су јако важне у потрази за прецима. У турско доба то су били поменути тефтери, а у Аустроугарској и у Млетачкој републици – катастар.

Турски тефтери:

Како који султан је долазио на власт, тако је тражио да види где и од кога узима харач (порез). И, то је све вођено у тефтерима односно земљишним књигама, где је тачно описивано ко је где био, на којој парцели. Уписивано је име власника парцеле и име његовог оца. Понегде би се јављало и неко родовско име.

Нешто од тих тефтера из 15.,16. и 17. века је преведено. Рецимо, преведени су босански тефтери из 1468. и 1604. године, херцеговачки из 1477., пописи пожешког санџака и клишког санџака из 16. века. Тренутно се у организацији Српског генеалошког центра и Центра за османске студије преводи тефтер смедеревског санџака из прве половине 16. века.

Код нас има мало те турске грађе, пошто је њихова администрација, када је одлазила са ових терена, понела ту документацију, и данас се тефтери и друга релевантна грађа налазе у архивама у Анкари и Истанбулу. Рад на тој грађи тек предстоји. Тек кад будемо имали преведене те материјале у континуитету моћи ће се више знати о локалним повесницама у то време.

Аустријски катастар:

У западним крајевима постоји бројна грађа која се у последње време све интензивније обрађује и објављује и тога ће бити све више, посебно из 18. и 19. века, што је нарочито интересантно. За подручје Војне крајине нарочито је важан архив у Грацу, тамо је те грађe највише. Из тог архива је значајан документ ‘Попис Лике и Крбаве из 1712. године’  јер даје приказ стања после протеривања Турака, након Карловачког мира из 1699. године, када почиње насељавање тих простора. Ту је попис имања, називи локалитета, и имена и презимена свих мушких који су спремни за војску.

На том терену доста дуго није било померања становништва, све до укидања Војне крајине, кад су Личани почели више да се исељавају. Ишли су у Славонију, Босну. Бранко Ћопић је писао да су његови дошли у Босну из Лике. Поред тога, за овај сегмент веома су значјани архиви на просторима бивше Југославије, данас Хрватске и Словеније.

Правци сеоба

Прво су људи селили из старе Србије и Црне Горе: један крак је ишао у Далмацију, Лику и даље, а други крак је ишао Дрином, у западну Србију, Војводину, Угарску, Славонију, Босну. Исто тако су из Македоније ишли долином Мораве, и то све иде до краја 17. века и у 18. веку. У 19. веку се ствара нова држава, па људи долазе у Србију. Истерани су Турци, створен је огроман простор по селима и градовима, и то се насељава.

Све то долази и сад треба видети ко кад и где, а то није тако једноставно.

 Хронике села су веома важне

Сеоских хроника има доста, и добрих и лоших. Често сам у контакту са људима који их пишу, који највећи проблем имају са приступом и непознавањем методологије. Најчешће мисле да се све може наћи у САНУ, што је погрешан приступ, нарочито кад су у питању западни крајеви. Мора најпре да се тражи у породицама из одређеног села, а литература иде на крају, то је најлакше пронаћи.

 Архиви у региону

Дубровачки архив је најзначајнији архив, важан за Србију и Босну и Херцеговину, јер су туда пролазили путеви. За директно прављење родослова на основу тог архива, нарочито је користан онима који су из Херцеговине и тих крајева.

Дубровачка грађа је углавном обрађивана за средњи век, док за 18. и 19. век није толико рађено, тек би требало да се ради.

За Далмацију су главни архиви у Сплиту и Задру, који је био главни град.

За Лику су то архиви у Карловцу, Ријеци, Загребу, Бечу и Грацу.

Важан је и Венцијански архив.

За Црну Гору најважнији је Которски архив, а доста тога има и у архиву у Херцег Новом и Дубровнику.

Необична презимена

Имамо пуно таквих презимена у Херцеговини, Далмацији и Лици.

То нема везе са оним што наши људи мисле да се неко спрдао па давао таква презимена, кад су дошли Аустријанци. Та презимена су старија од ових, Јовановић, Петровић. Она су рано записана и више нису могла да се мењају.

Имате, рецимо, презиме Будалић, а по њему се онда назвала Будалина њива. И, ако је тако уписана она је његова, а ако мења презиме онда је питање како да докаже да је то његова њива.

Та презимена су давана по особинама.

Са нашег данашњег становишта нека презимена звуче пежоративно, али то није увек било тако. Рецимо, Међед је некад представљао јаког, крупног човека, што је у ратничком свету много значило. Или презиме Зликовац, то је ратничко име. Тог презимена има код Сарајева.

Крсне славе као траг

Крсне славе су помоћно средство за утврђивање порекла. Ако славимо исту славу и имамо исто презиме постоји могућност да смо рођаци. Посебно кад су у питању ретке славе и кад презиме није тако често, а налази се на пет различитих места, онда је велика могућност да је порекло исто. Све може да буде тако, али и не мора.

Славе су се и мењале, на разне начине. Рецимо, кад се неко ожени, дође ’домазет’ у кућу. То је посебно био случај кад неко погине, а жена остане сама и не може да држи имање. Онда се она уда и дођу домазети.

А која ће ту слава да буде, његова или домаћинова, то се често одлучивало у односу снага. Ако је тај који дође довољно јак да то наметне, он ће наметнути. Слава би генерално требало да буде ствар куће, а не породице. Осим тога, није редак случај да је домазет мењао презиме.

До ког колена се поуздано може наћи порекло

Нормално је седам-осам колена, може понешто и мало даље, а да буде засновано на документима. Све то иде за ове крајеве из 18. века. Да имамо неки континуитет.

Усмена предања о прецима

Што се тиче родослова и фамилијарних извора, усмена предања су најбољи извори и моратe прво кренути од тих извора и даље радити. То се чува онолико колико је потребно. Ако ти је потребно да знаш 10 колена, ти знаш 10 колена, али ако ти је потребно три ти памтиш толико.

Усмена предања су нарочито очувана код Црногораца, а то је опет везано за племско друштво које се тамо најдуже очувало. Једна је ствар била да се зна да се не би узимало у сродству, да се ту нешто не би пореметило. Био је обичај да се међусобно не жене до деветог колена, а сад имате правило да се могу узимати од четвртог колена.

Друга ствар је везана за крвну освету. Било је важно знати ко ти дугује крв. И мораш да имаш та знања да би могао да их упражњаваш на прави начин. Такође, ту је и питање земље.

Због тога се у тим крајевима Црне Горе то дуго сачувала усмена предаја.

Топоними места идентични презименима

Топоними са истим називом као презимена су свакако неки траг.

Једна ствар је чињеница, а друга ствар објашњење. Наравно да може бити да су донели то име на одређени простор, али то мора да се утврди и да се види од кад се спомиње назив тог места. Имате, рецимо, место Косово у Далмацији, а сад треба да се види које се прво помиње. Може да се деси да оно код Книна помиње раније него ово овде.

Највећи број насеља, скоро сва, су названа по некоме и наравно да то представља траг. Мора да се утврди шта то значи, које му је стварно значење, и које му је пренесено значење. И то је како где. И то су истраживања која траже и познавање језика и историје.

Грбови

Племићка титула се давала на личност, а не на читав род. Тај и тај је добио титулу за заслуге у рату и онда је његова фамилија племићка. Дакле, кад се то истражује мора да се иде прецизно. Не може се племићка титула везати за све фамилије једног рода или братства.

Није ништа спорно да се данас направи грб породице. То је као неки заштитни знак. Али, друга је ствар кад хоћемо да будемо оно што нисмо. Има их разних који праве такве приче и узимају народу паре.

Савети за истраживање порекла

Већина људи жели одмах ’најдебљу’ старину, али претходно ипак треба испитати следеће:

– Прво кренемо од значења речи по којој је дато презиме. Па онда видимо кад се та реч први пут спомиње. Па где се то спомиње и да ли се спомиње тамо где је то презиме. Затим треба да видимо ко је тај родоначелник, шта знамо о њему.

Друга ствар је да видимо где све има припадника рода или братства, носилаца презимена које се истражује. Где их има данас, а где их је било пре. То нам већ може дати траг где да их тражимо. Морамо да видимо све те људе, све те групације. Чест је случај да неко узме да скупља за све и постоји могућност да направи и нешто за вас. Важно је доћи то тих преносилаца традиције.

Веома је важно и да се знају историјски контексти, како би се проверила предања и приче. Нешто у предањима може имати везе, али је често хронолошки нетачно наведено. У предањима се мешају ствари из различитих периода, јер људи немају представу кад је шта било. Причају за нешто што је наводно било у 15. веку, а касније се испостави да је то било у 19. веку. Мора да се проверава, зато постоји методологија, не може то свако да ради.

Имамо људе који нису вични, па још ако то лоше напишу, то је велика штета.

Ево, укратко, које кораке треба предузети приликом састављања породичног стабла:

* Почети од разговора у породици, посебно са онима који су више заинтересовани. У свакој фамилији постоји неко ко то прати и води и такве људе треба искористити;

* Пронаћи стари извод из матичне књиге рођених и кренути даље. Старе матичне књиге налазе се у мрежи државних и регионалних архива. У архивама у Хрватској је бесплатно коришћење, осим ако тражите помоћ архивара. Наравно, плаћа се и копирање;

* Пронаћи читуље, у породици или у цркви. Те читуље су се записивале кад су задушнице. Тад се свештеници моле за ваше претке. Цркве то доста чувају. Има тих примера из 18. века у црквама у Црној Гори. Они су уписани редом умирања, али је само наведено име.

* Треба доста да се тражи по књигама, лагано да се исчитава. Увек се нешто нађе;

* Тражити на интернету. На пример, постоји сајт www.familysearch.org. То је база података коју су сачинили мормони и налази се у бункерима у Солт Лејк Ситију. Ту су скениране или микрофилмоване готово све матичне књиге из Хрватске као и широм света. Не може да се види сваки извод, али може да се сазна које матичне књиге имају.

Ко је Мирослав Нишкановић

Рођен у Книну 1951. године. Дипломирао и магистрирао на Одељењу за ентологију и антропологију Филозофског факултета у Београду.

Радио у Земаљском музеју Босне и Херцеговине у Сарајеву, као етнолог за порекло становништва и етногенезу (од 1976. до 1992). Био уредник Гласника Земаљског музеја у Сарајеву, свеска за етнологију, од бр. 101.

Ради у Етнографском институту САНУ као истраживач сарадник.

Преко тридесет година бави се генеалошким истраживањима. Резултате истраживања презентовао на стручним и научним скуповима у земљи и иностранству. Објавио више радова у домаћим и страним часописима и преко 150 научно-популарних текстова у новинама и књиге: Породични коријени (2001) и Српска презимена (2004).