Порекло презимена Пауновић

1. март 2012.

коментара: 107

[toggle title=”ТЕСТИРАНИ ПАУНОВИЋИ НА СРПСКОМ ДНК ПРОЈЕКТУ”]

Пауновић

Хаплогрупа: R1a род А

Порекло: Сврљиг, Србија

Крсна слава:

Контакт:
_________________________

Пауновић

Хаплогрупа: G2a род А

Порекло: Топлица, р.Ивањица, Србија

Крсна слава: Аранђеловдан

Контакт:
_________________________

КОМПЛЕТНЕ РЕЗУЛТАТЕ ПОГЛЕДАЈТЕ ОВДЕ[/toggle]

Поштовани,

позивамо вас на сарадњу.

Пошаљите нам свој прилог, све што знате о овом презимену на основу усменог предања или цитирањем навода из књигa (наведите којих) или оног што је већ објављено на осталим интернет сајтовима (напомените којим).

Обавезно напишите и коју крсну славу славите и подручје у којем се ово презиме појављује.

Наведите и име познате личности (где је рођен-а, чиме се бави), која носи ово презиме.

Ваш прилог оставите у коментару или пошаљите на и-мејл:

[email protected]
Пишите нам

Наредни чланак:
Претходни чланак:

Коментари (107)

Одговорите

107 коментара

  1. Мирослав Пaуновић

    Поштовани Miroslav B Mladenovic Mirac, мој отац Милутин је из села Свође код Власотинца а деда ми се звао Михајло Пауновић, по чијем имену сам дао име свом средњем сину. У Власотинцу имам и брата од стрица Тихомира – Тику . Живим у Трстенику са породицом и има нас још у овом крају. Доселили су се другом половином прошлог века у Трстеник а у вези посла јер тада је “ Прва петолетка “ тражила раднике свих профила . Пре тога су, мој отац Милутин и његов рођени ( покојни ) брат Живојин боравили неко време у Чачку.
    Опростите на претходном тексту, било је словних грешака.

  2. Miroslav B Mladenovic Mirac

    ПРИЛОГ порекла презимена: Пауновић, Димитријевић и Милојевић у село Свође у општини Власотинце, република Србија

    ДОДАТАК:-Према казивању (1975.године, село Свође) Чедомира Динитријевића (рођен 1903.г.) –забележио сам да су родови:Димитријевић, Пауновић и Милојевић порекло из ВЕЛИКЕ(из Метоха-према википедији значи земљиште монаха око манастира у средњем веку или заједница-Подвукао:М.М 2017.г.)-која је у средњем веку припадала Србији, којом је владао Стефан Урош трећи Дечански, а ВЕЛИКА је била МЕТОХ манастира Високи Дечани.
    Презиме Пауновићи је изведено из имена ПАУН, док презиме Димитријевић је изведено од ДИМИТРИЈА Пауновића(који је био засељен у село Стол-Лужница); док Милојевић од имена МИЛОЈЕ.
    Док, после берлинског конгреса1878.године насеље ВЕЛИКА (са околином) је припала општини ПЛАВ односно је припојена републици Црној Гори.

    – Село ВЕЛИКА се помиње у првим писаним траговима у Хрисовуљи манастира Велики Дечани писаној 1330 године. Од 1356.године до 1421.године ЗЕТОМ владају Балшићи. ВЕЛИКА и Горње Полимље у једном кратком периоду су припадали Зети и Баалшићима.
    У Велику и Горњем Полимљу је 1455. године у области Бранковића-извршен је попис становништва.
    1479. година Окупиране српске земље, од стране турских османлија, организују и деле на санџаке. Велика и Горње Полимље припајају Скадарском санџаку.

    1690. година због турског терора, српско — православно становништво са Патријархом српским Арсеније Чарнојевић, принуђено је на исељавање са простора данашње Македоније, јужне Србије — Косова и Метохије, северне Албаније и Црне Горе. Простори Велике и Горњег Полимља остају скоро потпуно пусти. Неколико деценија након сеобе, шиптари — Клименти долазе у долину Лима.
    1738. година Српско — православно становништво поново је приморано на исељавање са Патријархом српским Арсеније IV Јовановић. На просторима Велике и Горњег Полимља остају ретке српске породице — Живаљевићи, Петровићи, Лабани, Раденовићи.
    1809. година Први српски устанак, подигнут 1804. године., под вођством вожда Карађорђе Петровић, пробудио је наду у читавом српском народу. Народ Велике и Полимља је дао огроман допринос Устанку у овим крајевима и са одушевљењем је дочекао 1809. године., Карађорђеве устанике и војводе Чолак Анте и Хаџи-Продан Глигоријевић, који су направили утврђење на Превији (Карађорђеви шанчеви). Поделили су седам барјака у Васојевићима. Један од тих барјака донели су са четом Радич Зоговић и Косто Вујошевић из Куча и поставили га на обалу Плавског језера.
    1690. година због турског терора, српско — православно становништво са Патријархом српским Арсеније Чарнојевић, принуђено је на исељавање са простора данашње Македоније, јужне Србије — Косова и Метохије, северне Албаније и Црне Горе. Простори Велике и Горњег Полимља остају скоро потпуно пусти. Неколико деценија након сеобе, шиптари — Клименти долазе у долину Лима.
    1738. година Српско — православно становништво поново је приморано на исељавање са Патријархом српским Арсеније IV Јовановић. На просторима Велике и Горњег Полимља остају ретке српске породице — Живаљевићи, Петровићи, Лабани, Раденовићи.
    1809. година Први српски устанак, подигнут 1804. године., под вођством вожда Карађорђе Петровић, пробудио је наду у читавом српском народу. Народ Велике и Полимља је дао огроман допринос Устанку у овим крајевима и са одушевљењем је дочекао 1809. године., Карађорђеве устанике и војводе Чолак Анте и Хаџи-Продан Глигоријевић, који су направили утврђење на Превији (Карађорђеви шанчеви). Поделили су седам барјака у Васојевићима. Један од тих барјака донели су са четом Радич Зоговић и Косто Вујошевић из Куча и поставили га на обалу Плавског језера.
    1850. година Од 1850. до 1857. године, Велика је добила аутономију. Велички прваци на челу са попом Дмитром Поповићем, убедили су француског конзула Екара у Скадру, да испослује код Наполеон III да Француска република стави Велику под своју заштиту. Велика је добила аутономију. Изабран је кнез Вељо Ивезић, чиме је Велика постала Кнежевина и била је под заштитом Француске.
    1854. година Након отварања школе на Цетињу, у Велици у Вукадиновом потоку у кући Арсенија Татића Јокића, почела је са радом прва основна школа. Једног од првих учитеља Стевана Михајловића је довео из Пећи, поп Дмитар Поповић. Учитељ је радио у Велици до 1867. године. Један од првих ученика школе у Велици, Илија Вучетић је први доктор наука у Црној Гори.
    1886. година У Велици се отвара државна основна школа. Претходно 1854. и 1864. године., радиле су приватне основне школе у Велици.
    1857. година Формиране су Полимска и Величка капетанија. За Величког капетана изабран Милета Кривановић — Пауновић.
    1878. година Санстефански споразум је први међународни документ након Турске окупације, по коме су Велика и Горње Полимље припали Црној Гори.
    1878. година На Берлинском конгресу је направљен уговор, постигнут између великих сила, по којем се Велика и сва околна села укључујући Плав и Гусиње, припајају Црној Гори. Тако је правно завршена више-вековна Турска окупација. За формалну и стварну слободу, народ Велике и Горњег Полимља ће се изборити тек у првом Балканском рату 1912. године.
    ИЗВОР: 1)ЗАПИС 1975.г.(Забележио: Мирослав Младеновић )
    Казивање Димитријевића(рођен 1903.г.) село Свође, СО-е Власотинце;
    2) ВИКИПЕДИЈА:- https://sr.wikipedia.org/sr/%D0%92%D0%B5%D0%BB%D0%B8%D0%BA%D0%B0_(%D0%9F%D0%BB%D0%B0%D0%B2)
    Приредио:Мирослав Б Младеновић Мирац
    23.јул 2017.Власотинце, Србија
    Приредио: Мирослав Б Младеновић Мирац
    *
    ДОДАТАК у прилогу презимена Димитријевић, Милојевич и Пауновић у село Свође

    ДОДАТАК:-Према казивању (1975.године, село Свође) Чедомира Динитријевића (рођен 1903.г.) –забележио сам да су родови:Димитријевић, Пауновић и Милојевић порекло из ВЕЛИКЕ(из Метоха-према википедији значи земљиште монаха око манастира у средњем веку или заједница-Подвукао:М.М 2017.г.)-која је у средњем веку припадала Србији, којом је владао Стефан Урош трећи Дечански, а ВЕЛИКА је била МЕТОХ манастира Високи Дечани.
    Презиме Пауновићи је изведено из имена ПАУН, док презиме Димитријевић је изведено од ДИМИТРИЈА Пауновића(који је био засељен у село Стол-Лужница); док Милојевић од имена МИЛОЈЕ.
    Док, после берлинског конгреса1878.године насеље ВЕЛИКА (са околином) је припала општини ПЛАВ односно је припојена републици Црној Гори.

    – Село ВЕЛИКА се помиње у првим писаним траговима у Хрисовуљи манастира Велики Дечани писаној 1330 године. Од 1356.године до 1421.године ЗЕТОМ владају Балшићи. ВЕЛИКА и Горње Полимље у једном кратком периоду су припадали Зети и Баалшићима.
    У Велику и Горњем Полимљу је 1455. године у области Бранковића-извршен је попис становништва.
    1479. година Окупиране српске земље, од стране турских османлија, организују и деле на санџаке. Велика и Горње Полимље припајају Скадарском санџаку.

    1690. година због турског терора, српско — православно становништво са Патријархом српским Арсеније Чарнојевић, принуђено је на исељавање са простора данашње Македоније, јужне Србије — Косова и Метохије, северне Албаније и Црне Горе. Простори Велике и Горњег Полимља остају скоро потпуно пусти. Неколико деценија након сеобе, шиптари — Клименти долазе у долину Лима.
    1738. година Српско — православно становништво поново је приморано на исељавање са Патријархом српским Арсеније IV Јовановић. На просторима Велике и Горњег Полимља остају ретке српске породице — Живаљевићи, Петровићи, Лабани, Раденовићи.
    1809. година Први српски устанак, подигнут 1804. године., под вођством вожда Карађорђе Петровић, пробудио је наду у читавом српском народу. Народ Велике и Полимља је дао огроман допринос Устанку у овим крајевима и са одушевљењем је дочекао 1809. године., Карађорђеве устанике и војводе Чолак Анте и Хаџи-Продан Глигоријевић, који су направили утврђење на Превији (Карађорђеви шанчеви). Поделили су седам барјака у Васојевићима. Један од тих барјака донели су са четом Радич Зоговић и Косто Вујошевић из Куча и поставили га на обалу Плавског језера.
    1690. година због турског терора, српско — православно становништво са Патријархом српским Арсеније Чарнојевић, принуђено је на исељавање са простора данашње Македоније, јужне Србије — Косова и Метохије, северне Албаније и Црне Горе. Простори Велике и Горњег Полимља остају скоро потпуно пусти. Неколико деценија након сеобе, шиптари — Клименти долазе у долину Лима.
    1738. година Српско — православно становништво поново је приморано на исељавање са Патријархом српским Арсеније IV Јовановић. На просторима Велике и Горњег Полимља остају ретке српске породице — Живаљевићи, Петровићи, Лабани, Раденовићи.
    1809. година Први српски устанак, подигнут 1804. године., под вођством вожда Карађорђе Петровић, пробудио је наду у читавом српском народу. Народ Велике и Полимља је дао огроман допринос Устанку у овим крајевима и са одушевљењем је дочекао 1809. године., Карађорђеве устанике и војводе Чолак Анте и Хаџи-Продан Глигоријевић, који су направили утврђење на Превији (Карађорђеви шанчеви). Поделили су седам барјака у Васојевићима. Један од тих барјака донели су са четом Радич Зоговић и Косто Вујошевић из Куча и поставили га на обалу Плавског језера.
    1850. година Од 1850. до 1857. године, Велика је добила аутономију. Велички прваци на челу са попом Дмитром Поповићем, убедили су француског конзула Екара у Скадру, да испослује код Наполеон III да Француска република стави Велику под своју заштиту. Велика је добила аутономију. Изабран је кнез Вељо Ивезић, чиме је Велика постала Кнежевина и била је под заштитом Француске.
    1854. година Након отварања школе на Цетињу, у Велици у Вукадиновом потоку у кући Арсенија Татића Јокића, почела је са радом прва основна школа. Једног од првих учитеља Стевана Михајловића је довео из Пећи, поп Дмитар Поповић. Учитељ је радио у Велици до 1867. године. Један од првих ученика школе у Велици, Илија Вучетић је први доктор наука у Црној Гори.
    1886. година У Велици се отвара државна основна школа. Претходно 1854. и 1864. године., радиле су приватне основне школе у Велици.
    1857. година Формиране су Полимска и Величка капетанија. За Величког капетана изабран Милета Кривановић — Пауновић.
    1878. година Санстефански споразум је први међународни документ након Турске окупације, по коме су Велика и Горње Полимље припали Црној Гори.
    1878. година На Берлинском конгресу је направљен уговор, постигнут између великих сила, по којем се Велика и сва околна села укључујући Плав и Гусиње, припајају Црној Гори. Тако је правно завршена више-вековна Турска окупација. За формалну и стварну слободу, народ Велике и Горњег Полимља ће се изборити тек у првом Балканском рату 1912. године.
    ИЗВОР: 1)ЗАПИС 1975.г.(Забележио: Мирослав Младеновић )
    Казивање Димитријевића(рођен 1903.г.) село Свође, СО-е Власотинце;
    2) ВИКИПЕДИЈА:- https://sr.wikipedia.org/sr/%D0%92%D0%B5%D0%BB%D0%B8%D0%BA%D0%B0_(%D0%9F%D0%BB%D0%B0%D0%B2)
    Приредио:Мирослав Б Младеновић Мирац
    23.јул 2017.Власотинце, Србија
    Приредио: Мирослав Б Младеновић Мирац

  3. Miroslav Paunović

    Ja sam od Paunović iz Lazarevca. Mi slavimo Martindale tj. Sv. Mratu(Stevan Dečanski). Moj Deda Milivoj (živeo 105g) mi je pričao da smo poreklom iz sela Zvečan kod Sjenica. Naime naš predak Stevan Šopšaga ubio je Turbina i pobegao je sa Pet sinova i 200 duša i naselio se u kolubara kom kraju. Uzeo je ovu slavu umesto stare da ga ne bi Turci pronašli. Po njemu selo gde su se naselili dobi ime Šopic od koga je krajem 19.v.nastao Lazarevac. Najmlađi sin se zvao Paunovic po kome nastade Paunovići, po Mijau Mijatović, po Urrošu Urošević itd. I svi slave sv. Mratu Ako neko zna da li postoji ili je postojalo selo Zvečan kod Sjenica neka mi javi. (znam za Zvečan na Kosovu)

  4. Бојан Паунович

    Postovani,
    Moj deda је Vlastimir rodjen је u selu Jovanovci kod Pirota ,nikad ga nisam upoznao.Otac Dusan rodjen u BG.kao I ja.Interesuje me porklo prezimena.na zalost razveo se of bake kad je otac bio beba.Ne znam koju slavu slave Paunovici iz Jovanovca

  5. Ljubomir Paunović

    Moja saznanja o poreklu Paunovića u Ivanjčkom kraju se malo razlikuju od postavki Bogdana Paunovića, pa ću ih izneti i delimično dokumentovati.
    Po predanjima Paunovići su poreklom iz Velike (Crna gora), preko Bukovika ( Nova Varoš) doselili u selo Brezovu srez Moravički ( Ivanjica). Veza sa rodbinom u Bukoviku je održavana sve do drugog svaetskog rata. Slava je Sveti Nikola.
    Petar (rodjen 1765 god.) je doselio u Brezovu u drugoj polovini 18 veka, sa dva brata. Tu se oženio i doio sinove: Nikolu 1807 god. Vasu 1824 god, Jovana 1830 god. , Miladina i Koja o čemu svedoće sudski spisi o prvoj deobi porodice Paunvića iz 1899 god,
    .
    O poreklu Paunovića, ima više priča izvedenih ali se sve one svode na iste izvore i na iste događaje.
    Propoveda se sa kolena na koleno, da Paunović vode poreklo iz plemena Vasojevića iz Crne Gore, kao i većina stanovništva u Moravičkom kraju. Tačno je da u Crnoj Gori, mestu Ulotina kod Velike postoji porodica Paunović koja slavi Svetog Nikolu kao i mi. Pouzdano se zna da u Bukoviku postoje Paunovići sa kojima se i sada održavaju veze i slave istu slavu.
    Petar Paunović, naš najstariji predak, dokle dopiru prepričavanja o našoj lozi potiče iz Bukovika, a doselio se u Brezovu kao momak. Petar je živeo u Bukoviku dok nije bio primoran da ga napusti. U jednom od sukoba sa Turcima, Paunovići su ubili Turčina i bili su primorani da beže prema unutrašnjosti, u Srbiju, plašeći se osvete Turaka. Četvorica braće su prešla preko Kadine stene u Brezovu i na mestu zvanom Anatema su se razdvojili u tri pravca.
    Najstariji brat se vratio u Bukovik gde su mu ostala žena i deca. Petar je ostao u Brezovi a druga dvojica su produžila prema Čačku. I ova dva brata su se u Čačku razišli. Vukadin je ostao u Karadžinoj Baluzi ili Trepči, a drugi je otišao prema Kragujevcu, po jednoj verziji, a podrugoj prema Užicu.
    Mučanj (1534 m) selo Brezova pogled sa brda iz Maskove.

    Petar je u Brezovi ostao kod jednog čiče koji nije imao poroda, kod njega je radio i tu se i oženio Drinkom iz Bojanovića, udovicom koja je sa sobom dovela i sina. Petar je sa njom imao petoro dece. Pastorak se kasnije odvojio i to su današnji Dimitrijevići (Milenkova loza).
    Od Petrove ženidbe počinje da se širi loza sadašnjih Paunovića, kako u broju članova tako i u posedovanju imovine.
    Stalno uvećanje poseda dovelo je do prezasićenja tražnje i cene za nove posede, tako da su počeli da kupuju zemlju kod Čačka i u selu Baluga. Glavno zanimanje Paunovića bilo je stočarstvo, zemljoradnja i voćarstvo. Za tako veliku količinu stoke trebalo je posedovati i veliku imovinu. Prema predanju Perkovom, Paunovići su imali i preko 1000 ovaca.
    Za vreme vladavine Obrenovića domaćin je bio pozvan kod Kneza, jer je Knez tražio da vidi domaćina koji ima 1000 ovaca. Domaćin je bio uplašen zašto ga Knez zove. U susretu sa Knezom, na pitanje »Da li je istina da imaš 1000 ovaca«, odgovorio je: »Da časni Kneže, imam ne 1000 nego 1020 ovaca, kada mi vuci pojedu 20 da bude onda 1000 ovaca«.
    Sama činjenica da je za vreme deobe bilo 600 ovaca, pored svih kupovina zemlje, neophodno je bilo za tako krupnu stoku obezbediti hranu. Dovijali su se na razne načine. Sve do Drugog svetskog rata stoku su slali na Javor i u Bukovik. U proleće bi se spremali i terali stoku u Bukovik, zašto su plaćali meštanima i rođacima za stanovanje i ispašu stoke.
    Sa kupovinom zemlje kod Čačka počeli su ovce u jesen da šalju u čačansku kotlinu da prezime, a u proleće bi ih vraćali u Brezovu. S obzirom da je to velika daljina putovalo se dva dana i to prvi dan do Kotraža, a drugi do odredišta, Baluge ili Brezove. Ovce bi obično vraćali u proleće na »Beli Petak«. To je bilo uobičajeno, jer nisu postojale nikakve veza sem kurirske, odnosno lično neko da ode ili da se po nekom poruči.
    Zajedno sa stočarima Stišovića i Šekeljića terali su ovce do Bele crkve, a njihov broj se kretao oko 2000 ovaca. Kad bi stigli do Bele Crkve, ovce bi se same odvojile u tri kolone i nastavile put prema svojim torevima. Tada bi pred sam mrak žene sa krabljačama izašle na takozvani »Zaglavak« da pomuzu ovce i da ih zatvore. Pošto su putovale dva dana, prvi dan odnosno veče čobani su ih muzli u Kotraži.
    Prva kupovina imovine kod Čačka izvršena je 1871. godine, tako da je posedovana imovina na dva mesta na rastojanju blizu 100 km. Imovina kod Čačka je služila za obezbeđivanje žitarica i da se stoka (ovce) drži preko zime zbog blaže klime.
    Ovakvo stanje je zadržano sve do 1899. godine, dok se Radenko nije vratio iz vojske i po ovlaštenju oca Ostoje pokrenuo deobu. Opširno o deobi dato je u prilogu monografije.
    Deoba je izvršena 1899. godine i to na četiri dela. Kada je imovina podeljenja na četiri dela, svaka se porodica starala o svom posedu. Morali su da putuju da bi obrađivali zemlju na oba mesta, što do tada nije bilo slučaj. Putovanja su bila vrlo naporna i trajala su od jednog do dva dana, zavisno od godišnjeg doba, godina starosti putnika i da li sa sobom nosi teret, ide zapregom i sl. U to vreme postojala su dva puta. Prvi, koji se koristio za kretanje peške je Brezova-Grabovica-Bukovica-Kotraže-Jelica-Baluga. Drugi put je bio kada su se kretali sa prevoznim sredstvima (u to vreme jedino mogućim volovska zaprega) i takvo putovanje je trajalo po tri dana, sa noćnim odmorima u Ovčaru i Divljaci kod Džagarija. S obzirom da su kola bila zaprežna – šinska, put makadam, blatnjav i neodržavan, mogli su svega po nekoliko stotina kilograma robe da prevezu. Negde posle 1950. godine, putovalo se s konjskim zapregama i takvo putovanje se smanjilo na dan i po. Zbog potrebe za stalnim putovanjima, (da bi obradili zemlju), pojedine porodice su počele da se preseljavaju u Balugu.
    Prva se Nikolija 1914. godine sa decom doselila. Muž joj je bio u vojsaci i doselio je svekar Risto, ostavivši je samu s malom decom. Ostale familije su se kasnije doseljavale. Najkasnije su se doselili Bojovi sinovi i Novitovi. Bojovi su se podelili 1958. godine, a Novitovi negde oko 2000. godine.
    Petar je došao u Brezovu krajem XVII veka i stvorio brojnu porodicu, materijalnu bazu a članovi porodice su bili viđeni ljudi i zauzimali su dobar društveni status u Brezovi i kao takvi učestvovali su u vlasti i to:
    1880-1882 Miladin Paunović je bio predsednik opštine i predsednik Suda po službenoj dužnosti (tročlano veće).
    1887-1894 Risto Paunović je bio član opštinskog suda (predsednik + tri člana).
    1936 Bojo Paunović je bio član opštinskog suda.
    Svakako, da je Prvi svetski rat koji je počeo 1914. godine imao znatan uticaj na stanovništvo. U rat je otišlo 13 članova iz porodice Paunović, svi rođeni u jednoj kući. Iz rata se vratilo njih 6, a ostali su ostavili kosti po Grčkoj, Ceru i Africi. Od njih šest, samo Dragiša je bio neoženjen a ostali su bili oženjeni i imali po jednu kćerku. Tako se šest porodica sa prezimenom Paunović ugasilo, što je na granici genocida.
    Danas u Brezovi ne živi niko svi su se odselili a zadnji stnovnik je umro 2l10 godine.
    S O L U N C I
    O Prvom svetskom ratu je puno pisano, slušano, pričano i na televiziji gledano. Ovde ćemo se malo potsetiti na udeo porodice Paunović i njihovim žrtvama i aktivnim učesnicima, koji su svi rođeni u jednoj porodici u jednoj kući.
    U okviru rodoslova Paunovići učesnici Prvog svetskog rata su navedeni, a ovde ćemo radi bolje preglednosti sve ih navesti na jednom mestu. Koliko mi je poznato svi su bili redovi tj. obični vojnici, sem Jovića koji je bio narednik sanitetske službe.
    Imena učesnika Prvog svetskog rata, koji su poginuli ili umrli za vreme rataw
    1. Konstantin-Kojo (*1883 – +1914) Poginuo na Mačkovom kamenu
    2. Periša (*1880 – +1914) Poginuo na Mačkovom kamenu
    3. Budimir (*1882 – +1914) Poginuo na Mačkovom kamenu
    4. Bogić (*1884 – +1915) Poginuo na Kolubari
    5. Dragiša (*1986 – +1916) Umro u Bizeri (Tunis)
    6. Gvozden (*1887 – +1918) Umro u Baluzi od Španske groznice
    7. Ratko (*1987 – +1915) Umro u Baluzi

    Imena preživelih Solunaca

    1. Aleksandar «Leso» (*1880 – +1949)
    2. Bojo (*1881 – +1952)
    3. Đorđe (*1879 – +1951)
    4. Vlajko (*1888 – +1968)
    5. Jović (*1888 – +1949)
    6. Andrija ( *? – +1933) JOVIĆ

    Kod Bele Crkve su u crkvenoj porti podignuti spomenici krajputaši kao znak zahvalnosti za položene živote za slobodnu Srbiju.
    Na spomenicima je zapisano sledeće:
    Spomen Konstantina «Koja» Paunovića iz Brezove, vojnik 2 čete 1 batalj. 4 peš. puka I poz. koji je živeo 29 godina a poginuo je 7. avgusta 1914. godine na Mačkovom kamenu. Učestvovao je u ratovima od 1912 do 1914. godine. Bog da mu dušu prosti.
    Ovaj spomenik podigoše mu brat Radenko i Bojo i žena Andrijana, kćer Darina i sinovac Radul.
    Spomen Periše R. Paunovića viđenijeg građanina iz sela Brezove, kao vojnik I eskadrona II konjičkoga puka «Cara Dušana» za slavu i slobodu svoje mile otadžbine slavno poginu u svojoj 34 godini na položaju iznad sela Dobrića u Mačvi.
    Slava mu i rajsko naselje.
    Spomen podiže za uvek mu ožalošćeni brat Aleksandar, supruga Magda sa malom kćerkom Olgom, snaha Nikolija, sinovac Luka i ostala rodbina.
    Spomen Budimira Paunovića iz Brezove viđenijeg građanina koji kao vojnik II čete I bataljona 4 p.puka I poziv u svojoj 29 godini za slavu i slobodu svoje mile otadžbine slavno poginu 8. novembra 1914. godine na položaju kod Lazarevca.
    Slava mu i rajsko naselje.
    Spomen podiže ožalošćeni brat Aleksandar, sinovac Luka, snaje Nikolija i Magda i ostala rodbina.
    Priđi brate ne požali truda, pročitaj spomen svoga druga Dragiše P. Paunovića iz Brezove, vojnika trećeg mitraljeskog odelenja 4 puka, koji junački podleže ranama boreći se protiv prokletih Bugara 10. septembra 1916. godine na Kajmakčalanu Solunski front, a podleže smrti usled teških rana 23. septembra 1916. godine u 21 godini svog mlađ. života.
    Dušu ispusti u plemenitoj zemlji u varoši Bizerti, gde će i večito i daleko počivati od svojih roditelja, među svojim Srbima i Francuzima.

    LJUBOMIR MIODRAGA PAUNOVIĆA BEOGRAD
    rodjen u Brezovi 07.01.l038 god.

    • Богдан

      Поштовани Љубомире, Ваша прича је веома садржајна и занимљива. Претпостављам да су се Ваши Пауновићи звали још и Курдовићи и да су им куће биле око цркве у Буковику, међутим, моји Пауновићи највероватније нису од Ваших Пауновића, иако имамо исту крсну славу. Доказ за то је, пре свега, наш источнохерцеговачки говор (дијалекат), а и то што се нека наша предања везују баш за Херцеговину (Дурмитор, Вележ…). Такође, ми смо се у Буковик, засеок Ловче, доселили отприлике после чувене Невесињске пушке. Наши гробови у Буковику су тек после тог датума. Можда вучемо неке везе, али једино из далеке прошлости…

      • Богдан

        У прилог ове моје тврдње да су “моји” Пауновићи из Буковика, засеок Ловче, пореклом негде из Херцеговине говори и податак који сам добио од једног свог рођака по чијем уверавању смо се доселили из села Павино Поље. То село се иначе налази на средокраћи између општина Бијело Поље и Пљевља. И то подручје је некада потпадало под Херцеговину. Такође, познати истраживач српских презимена Петар Ашкраба ми је сугерисао да “слободно прихватим његово мишљење да су ти моји Пауновићи од давнине пореклом из околине Требиња”, што се подудара са тврдњом опет једног мог другог рођака који је говорио да смо се доселили из Поповог поља, из околине манастира Тврдош, а тај манастир је, као што се зна, близу Требиња.

    • Jelena Paunović

      Poštovani Ljubomire, moj otac Selimir Paunović (1928-2016) je iz Belog Kamena kod Kotraže, zaseok Paunovići (Slava je Đurđic). Njegov otac Dobrivoje Paunović (1897-1955) je imao devetoro dece i postoji veliki broj njegovih naslednika. Dobrivoje je sa svojim ocem
      Miladinom Paunovićem bio na Solunskom frontu. On se vratio a otac mu je poginuo 1917 i sahranjen na Srpskom vojničkom groblju na Zejtinliku — Grčka. Miladinov otac je Đorđe Paunović. Pravim porodično stablo i mnogo bi mi značilo da uspostavim vezu sa drugim porodičnim stablima porodice Paunović.
      Unapred zahvalna na pomoći.

      Pozdrav
      Jelena

    • Jelena Paunović

      Poštovani Ljubomire, Moj otac Selimir Paunović (1928-2016) je iz Kotraže, Beli Kamen zaseok Paunovići, krsna slava Đurđic. Njegov otac Dobrivoje Paunović (c1897-1955) je imao devetoro dece i ima veliki broj živih potomaka. Dobrivoje je sa svojim ocem Miladinom Paunovićem (c1877-1017) bio na Solunskom frontu. Dobrivoje se vratio a otac mu je sahranjen na Srpskom vojničkom groblju na Zejtinliku – Grčka. Miladin Paunović je imao rođenog brata Svetozara Paunovića, koji takođe ima naslednike. Njegov sin je bio novinar i književnik Siniša Paunović (1903-1995), čiji je sin Đorđe Paunović (1938-1921), bio profesor na Elektrotehničkom fakultetu. Miladinov otac se zvao Đorđe. Pravim porodično stablo i želim da se povežem sa ostalim granama Paunovića. Zahvalna sam za svaku pomoć.
      Pozdrav
      Jelena

  6. Dijana

    Postovani,
    moje devojkacko prezime je Paunovic. Zelela bih da znam nesto vise o svom poreklu. Rodom sam iz Jezera kod Despotovca. Moji roditelji slave Sv. Petku.
    Mozda zna neko vise o mom poreklu.
    Pozdrav

  7. Paun

    Postovanje svima,
    Da li neko mozda ima vise informacija o pukovniku Svetozaru M. Paunovic iz Smedereva, ili o njegovom bratu Velimiru Paunovic (protojerej-stavrofor)?
    Najvise nas zanimaju imena potomaka, ali dobro dodje bilo kakav podatak!
    Unapred hvala.

  8. dragan paunovic

    Moja saznanje o Paunovica iz okoline Prokuplja, pre svega za Paunovica iz Berilja odgovor,

    Doselili su se posle oslobodjenja Toplice od Turaka, moja saznananja su da su se doselili iz okoline Ivanjice ili Nove Varosi, mislim da je iz okoline Ivanjice, tri brata Mita, Stojan i Kostadin, i dobili od kralja Milana 30 ha zemlje i sume svakom po 10 ha. Mita i Stojan su zasnovali domacinstva u Novom Selu, a Kostadin u Berilju. Nadgrobni spomenici Miti i Stojanu i danas su u Novom selu, prvi je umro 904 a drugi 908, ja poticem od loze Mite Paunovica, koji je imao jednog sina Blagoju – poginuo u Balkanskom ratu 912, on imao jednog sina i tri ceri , Sin Mladen umro 1935 , a on imao tri sina Miodraga, Milutina i Petronija, moj deda je Milutin,
    a sto se tice Stojana Paunovica on je imao 4 sina i tako redom, tu lozu u Novom selu dobro poznajem i pozivam Paunovice da dodju da napisemo taj rodoslov, a Paunovici u Berilju tj Kostadin on je imao 5 sinova , jedan se je doselio u Novom selu, to je Krsta Paunovic , a 4 su ostala u Berilju, tu nastavak te loze nezmnam.
    Zato vas i pozivam javite se, Paunovic iz Berilja, jos imate neke zemlje po Novom selu.
    pozdrav,

  9. Jovana Paunović

    Da li se zna odakle i kada je familija Paunovic dosla u Vojvodinu, opstna Stara Pazova, selo: Surduk? Slave Djurdjic 16.novembra

    • Саша Панчевачки

      У суштини Сурдук је као и највећи део Источног Срема, насељен пре свега краишким становништвом пред крај 18.века (око 1774.године), превасходно Далматинцима (Јајићи, Ковачевићи, Комазеци, Перићи, Совиљи, Симићи, Бабићи, Шарићи, Смуђе нпр), Личанима (Војводићи, Медићи), Босанцима (Драгићевићи) а чини ми се да има и Херцеговаца и Црногораца. У сваком случају та динарска миграциона струја је најприсутнија и то се не може оповргнути. Можда се ту крије одговорза Ваше порекло, а ако се гледа начин настанка Вашег презимена то може бити по личном имену Паун или по надимку тј. некој особини Вашег претка по коме сте добили презиме (што каже наш народ шепури се као паун). У сваком случају најбоље би било урадити ДНК тест некоме од мушких чланова Ваше породице.

  10. Владимир Бојановић

    Поштовани Љубомире,
    радим родослов Бојановића из Брезове, заинтересовао ме је овај део Вашег излагања о Брезовачким Пауновићима:
    “Petar je u Brezovi ostao kod jednog čiče koji nije imao poroda, kod njega je radio i tu se i oženio Drinkom iz Bojanovića, udovicom koja je sa sobom dovela i sina. Petar je sa njom imao petoro dece. Pastorak se kasnije odvojio i to su današnji Dimitrijevići (Milenkova loza).”
    Молим Вас ако приметите моју поруку да ми се јавите на [email protected] или на контакт телефон 0638959176.
    Срдачан поздрав!