Презиме Бабић у Херцеговини припада једној од најстаријих породица у Плани (Билећа). Према “Херцеговачким презименима” Риста Милићевића, Бабићи су се из Плане расељавали у друга билећка села: Фатницу, Врбицу, Меку Груду, Трновицу… Из Трновице су неке породице прешле у Кошуту (Невесиње). Славе Лазаревдан.
Живели су у Орашју (Површ, Требиње). У овом селу се налазе неке омеђине, “за које се прича да су у њима становали Бабићи, који су ту и смрли”.
О постанку овог презимена предање каже да је један од тројице браће Кресојевића који су доселили у Билећке Рудине из црногорског села Шаранци био мало погурен па су га мештани звали баба. Од њега су настали Бабићи.
Према другом предању, два брата Бабића су били хајдуци у чети Јанковић Стојана. Једног су Турци погубили, а други је побегао у Котаре, одакле је отишао у Витину, где се Бабићи сматрају староседиоцима. Има их и у Аладинићима, где су се доселили из Чавша, као и у Требимљу из Дубрава (Столац). Славили су Никољдан. У Тријебањ су дошли из Јабланице. Славили су Ђурђевдан.
КРСНА СЛАВА: Лазаревдан, Никољдан, Ђурђевдан.
ПОЗНАТИ:
___________________________________________
Ваш прилог оставите у коментару или пошаљите на и-мејл:
3. фебруар 2019. у 01:19
Zdravko
Babići od Mokrog polja i Trubara i Mazina, uradite DNK test pa da vidimo šta će da ispadne ..
3. март 2021. у 18:40
Babic Milan
Deda Babic Todor pradeda mile baba Mara rodena Vojvodic od ova Ilije slavimo svetog Jovana ja sam roden u Osjeku odrastao u Adi
7. мај 2021. у 21:52
Marina Babić
Babići iz Mokrog polja, slavimo Sv.Jovana, pradeda moj Jovan Babić otišao je za Ameriku izmedju dva svetska rata, mislim zapravo odmah po završetku Prvog. Nastanio se u Čikagu, gde je i umro, ne vrativši se u Dalmaciju.
28. јун 2021. у 14:43
Čiji DNK DA URADIMO? Svoj ili???
PORODIČNO STABLO – BABIĆ (VADRIĆ) Mokro Polje kod Knina
Slava Sv Jovan 20.Januar
1. JOVAN – JOVIŠA BABIĆ – prvi doselio u BABIĆE (Savanoviće) iz Vrpolja – Mokro Polje, imao sina koji se zvao
2. ĐURO – ĐUKAN-djeca: TRIVUN , LAZAR, DJURO-ŠOTA i ILIJA i ćerka ime? udata u Vukmirice-Simetiće
3. ILIJA je oženio VASILIJU-Vajka – Vadrija (po njoj dobili nadimak na kuću Vadrić) iz IKANOVIĆA (Iliju je mlađanog ubio (Laber) Vukmirica-Jošulić) i imali su jednog sina Nikolu.
4. NIKOLA 1877 – oženio ANDJELIJU Knežević iz OĆESTOVA, a njihova djeca bili su:
JOVAN, ĐURO, ILIJA, NIKOLA, ALEKSA, LUKA i i ćerke: MANDA, VASILIJA, LJUBICA, MIKA, Mika II, JOKA i MARIJA
5. JOVAN – JOŠICA : (1896) je oženio STANU Runjajić (1908) s Bendera-Plavno, a njihova djeca su;
JOVAN, ILIJA, LUKA, MIRKO, LJUBICA, ANĐELIJA
6. JOVAN – JOVO : (1929-1988) oženio Milku Vukojević, (1926-2004) iz Oćestova, a djeca su im :
7. JOVANKA, (1950-2010) MILORAD (1957) RADOMIR (1961).
7. JOVANKA (1950) je udata za Stevana Grlju iz Zemuna (1954-2015) i imaju ćerku SLAĐANU (1981) .
7. RADOMIR (1961)oženio Vesnu Drpa iz Knina (1963) a djeca su im: JOVANA (1989) i MARIJA (1999)
8. MILORAD: (1957) je bio oženjen sa Željka Medoš (1961), rodj. u Biovičino selo kod Kistanja, razvedeni (2004), a njihova djeca su:
8. MILKO – 1984, IVANA – 1987
8. септембар 2021. у 08:53
Neko, tamo daleko
Y-dnk test je predvidjen za musku liniju.Vi,vasi sinovi,vas otac,brat,stric,braca od striceva itd.
U principu bilo ko od vas moze da uradi test ali je preporucljivo da to uradi najstariji zivi rodjak po muskoj liniji.
Naravno treba izbegavati testiranje ako smatrate da je neko iz vase porodicne linije usvojen ili pribracen jer bi rezultati mogli da vas odvedu na pogresan trag…
11. новембар 2021. у 19:04
Babic
Moj deda po majci je Babic iz Srba.
Slava Sveti Jovan.
21. март 2019. у 00:08
Babic Pavle
Zivi mi i zdravi bili svi Babici gde god da vas ima a ima nas hvala Bogu po cijelom svijetu.
23. јул 2022. у 01:49
biljana
I moj deda je iz Srba i slavi Sv. Jovana
29. август 2022. у 18:51
Babic
I moj deda je iz Srba i slavi Svetog Jovana.
3. септембар 2019. у 18:14
MITIC ZELJKO
STOJA BABIC MOJ ASKUCEL DED ILI KURCUP DED. STOJAN SA SVOJOM BRACOM PRELAZI DRINU I NASTANJUJE SE U POCETKU TERITORIJA SAPCA. ODALTE ODLAZI PREMA MANASTIRU RUKUMIJA KOD POZAREVCA SELO BUBUSINAC I TU SE SKRASUJEI OSNIVA PORODICU. I DAN DANAS NAS IMA OKO DESETAK BRACIJSKIH KUCA U BUBUSINCU I SVI SLAVIMO SLAVU SV. NIKOLE. PREZIME SE GUBI SADA SMO MITICI PAVLOVICI ALI NA NASEM POSTO SE VODILO GENERACIJAM RACUNA O STABLU FAMILIJE SVODI DEDE STOJA BABICA. ZNAMO DA SU MU BRACA OSTALA OKO SAPCA I VALJEVA DALJE NISMO MOGLI DA KOPAMO. STA ZNACI DA NASA KRV JE I DALJE TU NA 200KM OD AS ALI SE NE POZNAJEMO. POZDRAV I ZIVI MI BILI.
18. новембар 2019. у 22:47
Bogdan Babic
Pozdrav svima, dugo trazim neki forum na kome mogu da saznam o poreklu svog prezimena. Jedan od clanova je naveo i selo Gornje Babine, otac rece da smo otuda. Ali za razliku od njega mi slavimo Djurdjic. Da li neko moze da mi kaze nesto vise? Pozdrav i srca Sumadije.
23. децембар 2019. у 22:06
Gradimir babic
1813 moj predak se doselio u Gr abovac opstina obrenovac . Po pricama starijih ubio he turcina I prebegao u ovo mesto. Njegova loza ima oko dvadeset porodica I svi slavimo arandjelovdan. Zaboravih da dodam da je Po pricama predaka dosao iz okoline loznice
13. јануар 2020. у 07:16
Војислав Ананић
Бабић-Јовановић-Андрић Милица
Рођена је у Босанском Шамцу 2. септембра 1909. године у трговачкој породици Стевана Бабића и мајке Зорке рођ. Писаревић. Из Бос. Шамца је отишла 1919. године.
Похађала је основну школу у Бос. Шамцу. Студије модерног сликарства завршила је у Бечу и Паризу. Од 1930. године у Народном позоришту у Београду. Истакла се стилизацијом историјских и народних костима. Имала великог утицаја на развој позоришног сликарства у Србији. Била је први школовани костимограф у Србији. Опремила је три стотине драмских, оперских и балетских представа. Радила највише са Бранком Гавелом, Јосипом Кулунџићем, Хугом Клајном, Рашом Плаовићем итд. Критике су одличне.”Београд је“ писало је у новинама, „добио маштовиту госпођицу“. Она је „чудесна“, она је „генијална“ пишу тад сви. Др Милоје Милојевић из „Политике“ пише: „Госпођа Бабић је показала бујну инвенцију при композицији костима“ и сл. У њиховој великој кући у (срушена) Тузли у Болничкој улици, где одраста са две своје сестре Јевросимом (Цицом) и Данком. Мати Зорка је сестра Светозара Писаревића, славног певача Загребачке и Београдске опере који је инспирисао Милицу да се посвети позоришту. Послије мале матуре, одлази у Беч на студије у школу за Примјењену умјетност. Тамо је озбиљан и предан студент. Милица је била жена концерата и позоришта. Она је према причању тадашњих студената из Босне, покушавала на све начине да богатом свету доскочи својим „специјалним сценаријима“. Па када би се кренуло у позориште, у тоалетама које би она креирала све до претпоследње станице ишло се трамвајем да би се затим, до позоришног улаза, гдје је бивао силан накинђурен и напарфемисан свет, стизало најлуксузнијим таксијем. ”Излазимо ми, као какве кокете и богаташке кћери, а сви шапућу, питајући се које су то младе бечке даме. Дочекују нас дубоким наклоном, пропуштају нас са свим почастима које су указују аристократкињама. Јер можете да замислите колико је Милица била лепа. Али кад кренемо степеништем, према галерији сви нас отпрате зачуђеним погледима.”
У то доба сестра Цица, која студира на Сорбони у Паризу, извршава самоубиство, друга сестра Данка се удаје за потпоручника краљевске војске Павла Зајцева.
Тада у Тузли упознаје Ненада Јовановића некадашњег друга своје сестре Цице, који је у Тузли био чест гост њихове куће. Иако млад, Ненад за собом има блистав успех, завршене студије права које је похађао у Загребу и завршио у Швајцарској. Говори неколико језика: енглески, немачки, шпански, руски, француски. Припадао је познатој српској породици и био унук Мирка Јовановића кога је Војни суд Аустро-Угарске осудио на смрт у познатом процесу против Гаврила Принципа. Богат, сестрић је члана тадашње владе, а касније и предсједника владе Краљевине Југославије др Милана Сршкића, чија је супруга била дворска дама. Круницу Сршкић сва дјеца у породици Зајцев звали су тетка „дама“. Ненад је био публициста, преводилац, новинар.
Милица пред крај студија одлази на праксу у Париз у фабрику текстила „Родие“ на специјализацију. У исто време и Иво Андрић борави у Паризу. Новембра 1939. године Андрић дочекује Јовановиће у Берлину. У Паризу су се можда први пут срели, јер она се дружила са студентима из Босне, са којим се и Андрић виђао. 1930. године завршава студије и добија мјесто професора на Вишој женској занатској школи у Београду, потом прелази у Народно позориште у Глумачку школу истог. 2. фебруара 1932. године венчава се у Топчидерској цркви с Ненадом Јовановићем (заједно су до његове смрти 28. фебруара 1957). Ненад и Милица су у Андрићев живот унијели миље босанског и врло добро су се разумели. Том крају су их враћале успомене, родне куће и гробови њихових драгих. Будући да Андрић није био жењен он ће Милици да повери улогу домаћице на пријемима. Сви дипломатски пријеми, сви гости су долазили до Милице. И управо ту у Грос адмирал принц Хајнрих штрасе ће букунти љубав, која ће 30 година трајати. Њени албуми из тих дана суочавају нас са високом лепотом и укусом једне жене.
Госпођа Милица Зајцев балетски критичар и преводилац, сестричина Бабићеве, је нам рекла да је Милица инспирисала Андрића да напише „Јелену, жену које нема“. Најчешће Андрић долази Јовановићима у њихову резиденцију у Улици под липама (Унтер ден Линден). Она је уживала дочекујући високе личности. Имала је још једну обавезу према београдској
„Политици“, морала је редовно да шаље своје модне прилоге. Да јавља шта се у свету носи. Ишла је на пријеме, чајанке, балове.
Причало се да је Хитлер био фасциниран њеном љепотом, и врло уљудно и са тактом се према њој односио. Поред њега и Рибентроп, Гебелс и Геринг. Тако је било до 27. марта 1941. године када Андрића, Милицу и Ненада са свим члановима посланства протерују. Пут их води у Швајцарску. У погранично мјесто Констанц. Андрић је једном признао да не зна како би то све издржао да није било Милице.
На перону жељезничке станице у Београду 1. јуна 1941. године Андрића, Милицу и Ненада дочекују мама Зорка и сестра Данка. Жандарми све друге дипломате хапсе, једино њих не. Ненада хапсе 1942. године, одводе у Бањицу и послије у Дахау, гдје остаје до краја рата. Андрић је чест гост, „кад год би он долазио бака би спремала нешто босанско, волео је урмашице. На тим вечерима читали су текстове. (Милица Зајцев).
Андрић долази да им чита пасусе свога дјела „На Дрини ћуприја“ кога тек пише. Милица поставља опаске, расправља с њом, чак усваја њене примедбе.
Завршава се рат. Ненад се враћа из логора, запошљава се у Тањугу, преводи романе, усавршава италијански, португалски, али и поболева.
Андрић пак удара први коп будућој прузи Шамац-Сарајево.
Милица постаје професор на Академији примењених уметности и Позоришној академији у Београду. За рад на пољу костимографије добила је Орден рада са златним венцем (1949), Стеријину награду за костим (1949) и плакету града Београда (1964).
Ненад оболева од рака плућа и умире у Женеви. Сахрањен је у Сплиту на Новом гробљу. То му је била последња жеља.
27. септембра 1958. године у општини Стари град у Београду венчавају се Андрић и Милица. Селе се у свој стан у Пролетерских бригада 2а (Данас је тамо музеј, на Андрићевом венцу бр. 8).
Миличина мати Зорка преселила се сад у њихов стан. Спрема босанске специјалитете, кува кафу, прима и отказује позиве. Андрић добија Нобелову награду 10. децембра 1961. Скупа авионом одлазе у Штокхолм. Свечаност: фанфаре су објавиле улазак поворке коју су сачињавали чланови краљевске породице и нобеловци. Оркестар је свирао „Кад ја пођох на Бембашу“. Све је по строгој етикецији. Он бриљира у протоколарним наступима, она такођер. У „Дневнику“ Милице је записано:
„Стижемо у двор. Свечане степенице застрте кокосовим тепихом, црвено до првог спрата – ту су гардаробе: прва за мушкарце, друга за даме.
Одатле плави тепих до великог салона. Ту нас дочекују дворске даме у униформама и великодостојанственици са оделом и фраковима. Сви лакеји у црно и сребро. Нобеловце су постројили до врата, у дубини и објаснили нам ко ће с ким да уђе у галерију на вечеру. На врата, до којих стојимо, улазе краљ и краљица, принчеви и принцезе (пошто је мајордомус дао знак са три ударца штапом), рукују се са свима редом. Затим сваки по претходном списку долази по своју даму. По мене стари принц, краљев брат. Андрић води принцезу Дезире. За вечером седим између краља и његовог брата. Преко пута краљица. За вечером разговор о Нобеловој награди. После вечере истим редом идемо у салон. Служи се кафа. Краљевска породица са сваким мало поразговара. Једноставно и срдачно.”
Андрић и Милица враћају се у земљу. Купују вилу у Херцег Новом, уствари подижу вилу, како би Милица била близу Игала. Путују по свету: Рим, Краков, Шведска итд. Тито и Јованка их позивају у Бели двор.
Али 24. марта 1968. године у Херцег Новом умире Милица у 59. години. Умрла је од инфаркта, да би умиривала болове од артритиса узимала је редовно кортизонске препарате који су јој слабили срце.
Војним хеликоптером се Андрић вратио са умрлом Милицом у Београд. Сахрањена је у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду.
„Милица је мени говорила увек колико се поносила мноме. Колико сам ја велики човек, а нисам ни слутио колико је она била велика. Тек сада видим колико је требало да се ја њом поносим.” (Милица Зајцев)
У 86. години умире Зорка Бабић 13. фебруара 1974. године. Иво Андрић умире 13. марта 1975. године.
Андрић је оставио је тестамент гдје је као наследника навео жену, а ако она умре пре мајке, што се и догодило, онда је као наследника одредио ташту Зорку удову пок. Стевана Бабића.
„Са Милицом сам ишла у основну школу. Била је права љепотица, права „Парижанка“, танка, витка, танке ноге.”
„Ја сам са Милицом Бабић само први разред сједила у истој клупи. Сјећам се њен дјед Станко Писаревић увијек био у дућану код моје маме. Сједио скоро сваки дан, тата у Првом свјетском рату. Кад се свршио рат 1918. године моја мама се толико разбољела од кашља, да је у прољеће 1919. године др. Дочкал моме тати рекао да је шаље на море. Поведоше мене и родицу Ковиљку Вујанић. Одемо у Дубровник. Били смо на Лападу. А исто Стеван Бабић и његова жена поведу своје две дјевојчице Милицу и Данку. Ми дођемо из Дубровника кад Стеван Бабић продао нама кућу, тата иселио из Ваше, па у нашу Бабићеву кућу.
Андрић и Милица су у касне сате по Београду шетали. „Моја сестра Мира Ставрић-Тешић, док је била избеглица у Београду за време рата, возала је често прво дете по Студентском парку и причала ми још за живота првог мужа Иво и Милица су љубав водили, сједили на клупи, држали се за руке. Мира јој је пришла и рекла ко је и одакле је. Милица је препознала и испричале су се о Шамцу и њено дете Милоша, који је био беба, помиловала по лицу.”
Кућа у којој је Милица Бабић рођена више не постоји. Срушена је 1990. године. Налазила се на углу улица Вука Караџића и Јована Цвијића. Одмах прекопута ње налазила се кућа у којој је рођен др Зоран Ђинђић. Та кућа је како видимо после припадала Тоши Ставрићу, гдје су приликом рушења пронађене огромне количине старојугословенских новчаница. Кућу нису правили ни Бабићи него др Ервин Хорак са намјером да му буде породилиште.
Потом је ту становао неки Хасо Турсун који је одселио у Турску и продао је Бабићима. Иако је постојала иницијатива групе грађана преко Радио Шамца да се та кућа не руши као споменик културе, поново се у Скупштини општине није нашао нико паметан да то спријечи. Наиме куће у Тузли нема. Андрићеве родне куће нема такођер, него су у Доцу код Травника импровизовали једну кућу и направили музеј. А Шамац је имао оригиналну родну кућу овакве умјетнице. Та кућа данас је могла бити идеална локација за градску библиотеку или за градски музеј.
„Ја сам Милицу много волео. Ви знате, шта је мени она значила. Она ми је била све.” Андрић.
Извор: НИКША НЕЗИРОВИЋ, МОНОГРАФИЈА БОСАНСКОГ ШАМЦА (од најранијих времена до 1945. године), ШАМАЦ, 2011.
31. јануар 2020. у 01:49
Jelena
Pozdrav sim Babicima, molim Vas za pomoc! Naime, istrazujem zivot cuvenog srpskog arhitekte Dusana Babica, rodonacelnika moderne arhitekture u srba. Nista to ne bi bio problem da je sudbina tog coveka potpuna MISTERIJA. Ne postoji nijedna njegova licna fotografija, ne zna se kako je zavrsio zivot, ni gde je sahranjen… Rodjen je 1894. u Banja Luci od oca Spasoja i majke Ane Ljubojevic, skolovao se u Becu. Radio je u Sarajevu i Beogradu. Projektovao je mnogo lepe i interesantne zgrade. Zato Vas molim, ako neko nesto zna o njemu, njegovim roditeljima, bilo bilo sta.. da li postoje starosedeoci Babici u Banja Luci? Svaka informacija znaci! Mozete me kontaktirati na mejl: [email protected] ukoliko nesto znate. Bicu vam do neba zahvalna!
1. септембар 2020. у 19:39
Jovan
На српском ДНК пројекту има 4 резултата за Бабиће који славе Св. Јована, од чега по један из Мазина и Трубара, и сва 4 припадају истој хаплогрупи N-FGC28435 (или N2a1a1b), чије порекло није најјасније, и свакако је то једна од најређих хаплогрупа међу Србима.
19. октобар 2020. у 13:37
Слободан Бабић
Поздрав свима. Моја породица генерацијама живи у Сремским Михаљевцима. Почевши од мене Слободан (1983), отац Стеван (1962), деда Бранислав(1936), прадеда Милован(1908), чукундеда Стеван (1889), наврдеда Миша, курђел Радован сви су живели у Сремским Михаљевцима. Интересује ме одакле су дошли, када и ко су даљи преци. Хвала. Можете ми писати на емаил [email protected]
31. октобар 2020. у 23:21
Babić
Pozdrav svima, pročitah dosta komentara i vidim da nas ima svuda. Moji su Babići poreklom iz Kopačeva, Kopački rit u blizini Osijeka. Slavimo Svetog Iliju