Порекло презимена Остојић Reviewed by Momizat on . [toggle title="ТЕСТИРАНИ ОСТОЈИЋИ НА СРПСКОМ ДНК ПРОЈЕКТУ"] Остојић Хаплогрупа: E1b род Орловића Порекло: Сента, Србија Крсна слава: Ђурђиц Контакт: ___________ [toggle title="ТЕСТИРАНИ ОСТОЈИЋИ НА СРПСКОМ ДНК ПРОЈЕКТУ"] Остојић Хаплогрупа: E1b род Орловића Порекло: Сента, Србија Крсна слава: Ђурђиц Контакт: ___________ Rating: 0
You Are Here: Home » Аутори » Војислав Ананић » Порекло презимена Остојић

Порекло презимена Остојић

ТЕСТИРАНИ ОСТОЈИЋИ НА СРПСКОМ ДНК ПРОЈЕКТУ

Остојић

Хаплогрупа: E1b род Орловића

Порекло: Сента, Србија

Крсна слава: Ђурђиц

Контакт:
________________________

Остојић

Хаплогрупа: I1 род В

Порекло: Срезојевци, Таково, Србија

Крсна слава: Томиндан

Контакт:
_________________________

Остојић

Хаплогрупа: J1 општи кластер

Порекло: Радачићи, Олово

Крсна слава: Јовањдан

Контакт:
_________________________

КОМПЛЕТНЕ РЕЗУЛТАТЕ ПОГЛЕДАЈТЕ ОВДЕ

Стојан Караџић, Вук Шибалић: „Дробњак и породице у ДРОБЊАКУ и њихово поријекло“, II допунско издање, Београд, 1997, ИШ ‘Стручна књига’, Лоле Рибара 48, Београд

 OСТOЈИЋИ

(у Врелима, Шумановцу, Јунча Долу и Зарудиновачи)

Постоје двије верзије у овом братству о поријеклу Остојића. По једној они су од одиве Јакшића, која је била удата негдје у Бјелопавлићима, гдје је рано остала удовица, па са својим малољетним сином који се звао Остоја, ваљда по томе што је остао послије очеве смрти, дође у род у Придворицу код Јакшића, гдје Остоја одраста, а његове потомке по њему прозваше Остојићи. По другој верзији, коју заступају неки из овог братства, Остојићи воде поријекло од Митра Јакшића који је имао надимак Остоја и у почетку су живјели у Придворици, одакле се Митар, звани Остоја, са синовима попа Јакше Мандића, преселио на Језера средином 18. вијека. Митрови потомци, по његовом надимку Остоја, узеше презиме Остојићи.

Митар-Остоја је био снажан човјек, а растом и љепотом се истицао на свим скуповима. Учествовао је у Карађорђевом устанку, у коме је био познат по јунаштву. Имао је пет синова: Рада, Милоша, Јована (од кога нема потомства, јер је млад умро), Јоксима и Јанка.

Раде Остојин има сина Јована, званог Рамо; Милош Павла и Стојана, који је погинуо у Краљевој гори, а остао му је син Малин. Јоксим Митров има сина Стевана, а његов најмлађи брат Јанко има Мијаила који је задржао презиме Јакшић.

Јован-Рамо Радов имао је три сина: Новицу, Михаила и Рада, који је погинуо на Бобову 1875. године. У Павла Милошева је било пет синова: Перко, Мићо (од њега нема мушких потомака), Гајо, Васо и Новица, оба погинули на Бобову 1875. године. Стеван Јоксимов има Митра, Милутина и Јоксима. Мијаило Јанков је имао четири сина: Тома, Пера, Бошка и Јова. Од њих није остало потомство, осим од Јова који има сина Станка и он се презива Јакшић.

Новица Јованов-Рамов је имао сина Мирка, који је млад умро и од њега нема потомства. Михаило Јованов има четири сина: Рада, Радула, Новака и Петра. Синови Перка Павлова су Бела, Благо, Јевто, Јован и Симо, а Гајо Павлов је одселио у Србију и нема мушких потомака. Малин Стојанов има синове: Станка, Спасоја, Милана, Сава и Милована, који је као комита погинуо од Чичића у Шаранцима. Митар, Стеванов син, има два сина Луку и Риста, а његов брат Милун има: Илију, Војина, Милику, Милету, Мирка, Млађена и Сава. Јоксим Стеванов има три сина Јована-официра, Стевана и Миливоја.

Милутин Стеванов је био истакнути јунак у Вукаловићевом устанку 1857-1862. године. Од његових синова Илије, Војина, Милике и Милете-Лала нема потомства, док од Мирка има официр Јаков, Милета, Живко, Душан, Петар, Илија и Урош. Јаков је носилац златне Обилића медаље.

Раде-Ћубад, Михаилов син, носилац је сребрне Обилића медаље. Доживио је дубоку старост и био је добар познавалац породичне традиције. Гавро Млађенов је био врло угледни брат- ственик и као такав био је и предсједник Општине.

У току аустроугарске окупације за вријеме Првог свјетског рата, у логору Нађмеђер у Мађарској били су заточени: браћа Живко, Јаков и Илија Миркови; Јагош Станков и Марко Симов (оба умрли у логору).

Послије Првог свјетског рата у Метохију се одселио Јован Симов са породицом, а Јаков Мирков у Пљевља.

Благо Перков је отишао на рад у Америку 1907. године и тамо је умро не оставивши потомство. Браћа Перо, Бошко и Томо Станкови су отишли на рад у Америку, гдје је Томо остао, а Перо и Бошко су се вратили, Перо се населио код Београда, а Бошко у околини Ужица. И један и други немају мушких потомака и задржали су презиме Јакшић.

У НОР-у ово братство је дало доста младих братственика који су своје животе положили на олтар слободе у борби против непријатеља: Миливоје Радов, Павле Станков, Бранко Миланов, Богдан Спасојев, Вељко Милованов, Милинко Раданов, Милан Миливојев, сви на Пљевљима у чувеној Пљеваљској бици 1. децембра 1941. године, Војислав Живков на Колашину 1942. и Милорад Јованов из Врела на Горажду 1945. године.

Славе Аранђеловдан, а прислужују Ђурђевдан.

______________

ОСТОЈИЋИ – МАГРИЋИ И БАБИЋИ

(на Питоминама, Палежу и Расови)

Остојићи на Питоминама су од Гаврила Буричина. Гаврило је имао синове: Јакшу, Комнена, Илију и Јована. Гаврилова жена се звала Магра и пошто је била добра жена њени синови се по њој на уже прозову Магрићи.

Комнен Гаврилов је имао синове: Обрада, Милована и Вукосава. Обрад Комненов се преслеио у село Палеж у Шаранце и имао је синове: Владислава-Зека, Радована, Љубомира-Љуба, Милана и Радосава.

Јован Гаврилов је имао сина Мијата, а Мијат Вукића. Вукић има Милана, који је одселио у Шаранце, гдје му потомци и данас живе и они се на уже зову Магрићи.

Илија Гаврилов је имао четири сина: Радосава, Јакова, Никицу-Нику и Јанка – који млад умре и од њега није остало потомство. Илија се са синовима преселио на Питомине на земљу коју су купили од Шамшала. Након кратког боравка на Питоминама, Илија се са сином Ником вратио на имање у Ђурђевића Тару. Никица је имао сина Владимира чији потомци живе у Ђурђевића Тари. На Питоминама остану Радосав и Јаков. Радосав је имао четири сина: Симеуна, Гаврила-Гаја, Спасоја и Сава. Симеун је млад умро не оставивши потомство. Симеун Спасојев био је предсједник општине Жабљак.

Јаков Илијин је један од најистакнутијих Дурмитораца у предратном радничком покрету. Рано је отишао на рад у Америку, одакле се вратио и као добровољац учествовао у балканским и Првом свјетском рату. Није прихватио окупацију Аустроугарске солдатеске, већ се укључио у Комитски покрет 1916-1918. године, у коме је имао важну улогу. Најстарији је члан Партије дурмиторског краја. Један је од организатора тринаестојулског устанка свога краја. Био је први предсједник Народноослободилачког одбора Дурмиторског среза. Погинуо је као илегалац херојском смрћу децембра 1942. године на Дурмитору, код Змињег језера.

Буричин брат Раде имао је сина Ивана, Иван Обрена, а Обрен Марка и Петра. Маркови су Лазар, Раде и Милосав. Милосављеви синови су Јово, Војин и Данило и њихово потомство живи у Шаранцима.

Петар Обренов има сина Радосава, а овај Петра, Кирила, Радоја и Радомира, чији потомци живе у Расови.

И Маркови и Петрови потомци се на уже зову Бабићи.

Славе Никољдан.

 

ИЗВОР: Стојан Караџић, Вук Шибалић: Дробњак и породице у Дробњаку и њихово поеијекло, 1997. (страна ), приредио сарадник портала ПОРЕКЛО Војислав Ананић

 

*    *    *

 

Презиме Остојић истражили су Мр Радомир Д. Ракић и Вера Станисављевић-Ракић у рубрици Корени (франкфуртске „Вести“):

 

Г. Драгослав Остојић, из Хоенкирхена, у Немачкој, писао нам је поодавно. Рођен је у Бодрегају код Окучана у Славонији, где је рођен и његов отац Никола и у који се деда Михајло са браћом доселио са Баније. На Банији су живели у селу Зировац, код Двора на Уни. У селу су сви били са истим презименом, а суседно село, иако нису били у већини, звало се Остојићи. Слава свих Остојића у том крају је Митровдан (Св. Великомученик Димитрије, 8. новембра). Још наводи да му је познато да су многи Остојићи колонизовани у Остојићево, у Војводини, да је сретао Остојиће из свих крајева некадашње Југославије, па чак и католике из Босне, са презименом Остоићи. „Знам да је у Црној Гори био краљ Остојић“ – пише, као и да има и Црногораца са овим презименом. Чуо је да су Остојићи пореклом из околине Крагујевца, одакле су се иселили преко Црне Горе и Крајине.

Рецимо, најпре, да је презиме Остојић патронимик од личног имена Остоја, а оно је, по некима (М. Грковић), мада нам то није убедљиво, настало од имена Станимир или Станислав. У Босни је био краљ Стефан Остоја. Владао је у два наврата, краја 14. и почетком 15. века. Његов син, Стефан Остојић, владао је само три године. У каснијим превирањима и борби за власт у Босни, за краља је изабран (уз подршку Угарске) синовац Остојин, Стефан Томаш. У историји се још помиње Остоја Паштровић као посланик херцеговачког војводе Радослава Павловића на Порти. У Црној Гори су забележена три разнородна братства Остојића – „старо језерско братство“, са Скадарског језера (вероватно је њихов предак био Лепоје Остојић који се спомиње у повељи Ивана Црнојевића из 1489, као један од 24 властелина), затим „старо братсво у Цетињском племену“ и, треће, „старо муслиманско братство у Ђеклићима“. Ови су посебно били јаки у селима Остојићи, Алуге и Иковићи, све до истребљења познатог као „истрага потурица“ почетком 18. века. Али, „краља Остоје“ у Црној Гори није било.

Не тврдимо да су сви Остојићи, па ни породица нашег читаоца, потомци босанског краља, пореклом из Захумља, али и не искључујемо ову могућност. Има много грана Остојића у разним крајевима и међусобно несродних насталих по неком претку Остоји, чиме се, између осталог објашњава њихово присуство у готово широмм бивше Југославије.

Лоцирања порекла Остојића прилично је тежак проблем и обиман посао и превазилази оквире новинског текста. Додајмо да су Остојићи на просторе данашње Војводине стигли много пре колонизације после два светска рата. Као граничари, стигли су у Шајкашку још у време Марије Терезије. У Мартоношу, 1718. године, спомиње се Арсен Остојић као капетан у једном од тринаест потиских шанаца. Презиме Остојин бележи се још 1750. у Мошорину, а касније и у Госпођинцима, Ковиљу, Ченти, Ђакову и другде, а Остојић најраније у Ченти 1776. године, а потом и у Тителу, Сланкамену, Ђурђеву, Каћу,

Бечеју, Карловцима, Ђакову и другим местима. Банат је 1779. припојен Угарској и Марија Терезија доноси

Урбариум (са повластицама за Србе) и на лицитацији Срби и Цинцари купују 22 спахилука, а стичу и племићске титуле. Јован Остојић и браћа му, Новосађани, купују тада Велики и Мали Шемлак. Један од познатих наших књижевних историчара и секретар Матице Српске био је Тихомир Остојић (1865–1921), рођен у потиском Светом Николи у Банату.

 

ИЗВОР: Мр Радомир Д. Ракић и Вера Станисављевић-Ракић, „Корени“, порекло српских породица и презимена, рубрика из франкфуртских „Вести“

__________________

Презиме Остојић обрадио је и Бранко Новаков Медојевић, аутор књиге „Историја Медојевића“

СТАРОЦРНОГОРСКИ ОСТОЈИЋИ

Овдје ће бити ријечи о Остојићима који се помињу у 15. и 16. вијеку на просторима данашње Црне Горе, Херцеговине и полуострва Пељешац. Од имена Остоја је у каснијим вијековима настало више презимена која немају крвно сродство. На податке о Остојићима о којима је овдје ријеч сам наишао сакупљајући грађу за књигу о презимену Медојевић (1).

Први катуни сточара у Црној Гори су, по Сими Ћирковићу (2), настали на простору изнад Будве. Разлог је приморска клима и у то вријеме богатство шума и пашњака у околини. Управо ту, сјеверозападно од села Маина је био катун Побори, касније село тог назива. Први пут се у записима појављују 1333. године (3). Приликом пописа пореских обвезника, турска власт је 1521. и 1523. године у селу уписала махалу Остојићи (по Браниславу Ђурђеву – зачетак братства), међу укупно осам махала (4). У сусједном селу Маине, у махали Медојевићи, у првом попису се појављује Вуксан Остојин или Остојић који, по другом попису, вјероватно напушта село јер плаћа само пола баштине. Недоумица: Остојин (отац Остоја) или Остојић (припадник катуна или презиме) настаје од туда што турски пописивач уз свако лично име уписује или име оца или презиме сведено на име, тј. коријен презимена, изузетно ријетко презиме. Ово се доказало праћењем презимена од раније, прије доласка Турака, у повељама Црнојевића. Врсни познавалац турских дефтера, Недим Филиповић (5), потрђује ову констатацију.

Српскословенско име Остоја је на просторе Старе Црне Горе доспјело са истока, кретањем становништва у предтурско и турско вријеме. Записано је у млетачком Скадарском земљишнику из 1416. (ИсточнаЗета: источно од Бојане и у горњем дијелу источно од данашње црногорско- албанске границе) и турском дефтеру из 1485. године на том истом али и на простору Метохије (6). Интересантно је да се у свим пописима пореских обвезника, било млетачким, било турским, свуда појављују мушка имена Остоја и Стоја. Митар Пешикан констатује да се у овом случају “слабо одржава разлика у писању, те се имена не дају разлучити“. У Источној Зети је најпознатији био Остоја Ђурђевић који се помиње 1431. године, један од моћнијих феудалаца.

Када су се Остојићи населили у Поборе није познато али се за њихове трагове у Старој Црној Гори зна и прије турских пописа, у доба Црнојевића. У оснивачкој повељи Цетињског манастира (оригинал није сачуван али се за највјеродостојнију копију сматра она коју је издао Павле Ровински), Иванбег 1485. године помиње Остојиће, Ратка са синовцима. Између осталих добара која помиње, он манастиру поклања и земљу, винограде, шуме и воду у Доњем Добру (касније је од Доњег и Горњег Добра настало Добрско село) и наглашава да их је добио у замјену за иста та добра у Зачиру, погодбом са Остојићима. У повељама из 1489. године се помињу Радич, у селу Угње, и Љепоје, један од првака у Ћеклићима.

Побори као стално станиште постају центар одакле Остојићи са стоком траже љетње испаше до Ћеклића, заустављајући се успут на Цетињско поље, тада богато травом, шумом и водом. Они се крећу и према оближњој Црмници гдје је у то вријеме највише било развијено виноградарство а насељавају и друге крајеве.

По дефтерима, од 23 црмничка села, Остојићи се налазе у пет, од чега у четири са Медојевићима, у петом су село до села. Исто се понавља и у другим нахијама: Ријечкој, од 36 села су заједно у једном, у Жупи од 13 села су заједно у два, у “безименој“ нахији од 15 села се налазе у два, док у Цетињској од 76 села заједно у три и једном које је сусједно са оним гдје су Медојевићи. Интересантан је податак да су имања Црнојевића свуда у селима гдје нема Остојића а налазе се у свим селима гдје су и Медојевићи.

У свом познатом дјелу, Ердељановић (7) је доста простора посветио Остојићима и Медојевићима, посебно наглашавајући:

1. Да су истог поријекла

2. Да су били старосједиоци (прије средине 18. вијека)

3. Да су промијенили вјеру и: или напустили Црну Гору, или истражени у тзв. Његошевој “истрази потурица“.

Пошто му нијесу били познати турски дефтери (откривени тек пред II свјетски рат), он кретање ових породица одређује у супротном правцу, Ћеклиће сматра центром из којег се врши насељавање, што се може прихватити само у случају Ријечке нахије, гдје се зими са стоком из Ћеклића ишло на зимовање.

Подаци које је Ердељановић пренио у своју књигу, осим топонима, заснивају се искључиво на народном предању и Горском Вијенцу, у то вријеме (понегдје и данас), прихваћеном као “историјска читанка“. Одавно је установљено да истраге потурица, чина како га је Његош описао, никада није било и да је та “истрага“ у ствари био дуготрајни процес, неминовно настао јачањем нетрпељивости према Турцима и све већим слабљењем царства. Самим тим, све оно што је било “турско“, посебно вјера, је морало бити на удару. Одраз таквог стања је буђење и јачање националне свијести са све већим порастом броја становника. Ердељановић је, што није безначајно поменути, податке за своју књигу сакупљао пред Балканске ратове, када се концентрисала мржња према муслиманима и када је, вјероватно, за сваког ко се давно иселио сматрано да је био муслиман и да је то пресељење урађено под пријетњом због вјере. Занемарују се далеко већи сукоби међу становништвом због земље, пасишта, воде и све мањег животног простора. Каснија испитивања су демантовала Ердељановићеве записе, тј. предања по питању “потурчењаштва“ .

Он Остојиће, Медојевиће и друга презимена на Цетињском пољу и најближој околини сматра “изумрлим“ а нигдје не помиње Стојшиће (или Остојшиће), записане као једног од четири дијела села Цетиња (по редоследу писања, вјероватно на мјесту данашњих Бајица) у дефтерима из 1521. и 1523. године. Истраживања на ову тему нема ни до данас.

У старо вријеме Ћеклићи су били познати по густој храстовој шуми и језеру чија отока је била данашња рјечица Љута, која се појављује код Ораховца у Боки. Остојићи су обиљежили ово подручје топонимима са својим презименом: долином, страном брда, јамом, водом, највише у селу Крајњи До, који се некада дијелио на Иковиће, Шаинову Рупу и Остојиће. Између Крајњег и Вучијег Дола су Остојића Доци. Осим ових топонима, у Ћеклићима је постојало још једно село које су насељавали Остојићи: Остојске Ластве а био је и комун Остојића Крши. Дио братства је живио и у селу Језер. У турским дефтерима се Остојићи не могу препознати. Медојевићи су уписани само у Петровом Долу а по Ердељановићу су у Ћеклићима имали село свог назива, на западној страни Црног Врха. Топоними који су везани за њих се налазе у селу Кућишта.

Прије турског времена, у которским записима се појављује Брајко Остојин из Ћеклића, уписан 1443. године. Он у Котору плаћа дуг за Радојка – Ратка Метковића који је овај направио прије годину дана. Овај гест ће бити основ за Ковијанићеву тврдњу да су Остојићи и Медојевићи један род јер под Метковићима подразумијева Медојевиће. Ердељановић у поменутој књизи не помиње Метковиће.

Поменути Стојшићи (Остојшићи) се, по которским документима појављују и у Ћеклићима. Године 1443. је записан Дабижив Стојшић а топоними везани за њих су у Крајњем Долу и Кућиштима, дакле тамо гдје је некада било Остојића и Медојевића. Важан податак, везан за могуће сродство ових презимена је у которским записима гдје је 1440. године уписан Утјешан Стојшић из Врма (Корјенића) који са својом ћерком Стојаном од которских власти тражи имовину умрле рођаке Станице.

Врм је један од трагова на путу према Херцеговини на који сам наишао истражујући кретање Медојевића. Због врло честих имена Остоја и презимена Остојић у Херцеговини и Босни, тешко је разлучити, осим у случајевима гдје се појављују са презименом Медојевић, њихово тачно лоцирање приликом преласка у Херцеговину. Познато је да се средином 15. вијека и босански краљ звао Стефан Остојић. У дубровачким записима не постоји катун Остојића али се у Драчевици 1456. године помиње кнез Вук Остојић. Најстарији траг у Дубровнику је из 1404. године о седморо браће Остојића из околине Требиња и Ивану Остојићу “са Неретве“ који је трговао са Дубровчанима, 1413. године. Све ове територије су везане и за Медојевиће.

Етнолог Бјеловучић (8) је послије I свјетског рата објавио књигу у којој је на полуострву Пељешцу (некада Рат), у селу Куна, пописао, између осталих и “старе породице“: Остоје, Медовиће, Бобановиће, Видоше, Мештровиће. За прва три презимена каже да су се доселили из Босне. Сасвим поуздано се зна да су Бобани насељавали брдовити простор који се по ширини простирао између Попова поља у Херцеговини и мора а по дужини између Дубровника и Стона. Медојевићи су у Херцеговини били на простору између Чепелице и Љубомира, гдје је и планина Видуша па се да претпоставити да поријекло презимена Видош потиче од овог топонима. У предтурско вријеме је презиме Мештровић било заступљено у околини Љубиња, тако да се може констатовати херцеговачко а не “босанско“ насељавање села Куна.

Остојићи се са Вукшићима, Мажићима, Крвавцима, Ћелима, Ристановићима, Медовићима, поново окупљају на просторима Старог Влаха, Матаруга и Кричака, вјероватно око 1575. године, досељавањем из Херцеговине. По Мркоњићу (Пејатовићу) они крајем 19. вијека живе у селима Звијезд (на граници садашњих општина Пљевља и Пријепоље) и Мостиште (9) (данас дио села Јабука, у близини Звијезда). По казивању Остојића, претходно су живјели у селу Козица, сада у пљеваљској општини, географски ближи Пријепољу. Славе Ђурђевдан, исту славу као Медовићи у поменутим крајевима и Медојевићи који касније (око 1700. године) насељавају долину Таре, претходно се задржавши на Чеву.

Село Козица је познато по томе што је у његовој близини постојало насеље Бреза (први пут се помиње у дубровачким списима 1398. године), крајње одредиште каравана, мјесто одакле су се каравани упућивали у Комаране (западно од Бродарева) или орјентир за слање каравана. Дубровачки трговци су се ту снабдијевали стоком, кожама, воском и другом робом. Трговина је највише цвјетала у вријеме Косача када је у оближњем Маочу била и царина за робу која је ишла за земље Бранковића.

ЛИТЕРАТУРА:

1) Бранко Новаков Медојевић, Историја Медојевића, Београд 2013. године

2) Сима Ћирковић, Стариград – средњовековна Будва, Будва 1988. године

3) Ристо Ковијанић, Помени црногорских племена у которским споменицима, књига I, Цетиње 1963. године

4) Бранислав Ђурђев и Ламија Хаџиосмановић, Два дефтера Црне Горе из времена Скендербега Црнојевића, друга свеска, АНиУБиХ, Сарајево 1973. године

5) Недим Филиповић, Власи и успостава тимарског система у Херцеговини, Годишњак XII, АНиУБиХ, Сарајево 1974. године

6) Митар Пешикан, Зетско – хумско – рашка имена на почетку турскога доба, Ономатолошки прилози IV, Београд 1983. године

7) Јован Ердељановић, Стара Црна Гора, Српска академија наука, Београд 1926. године

8) Никола Звонимир Бјеловучић, Полуострво Рат (Пељешац), Српски етнографски зборник, Београд 1922. године

9) Петар Мркоњић (Танасије Пејатовић), Средње Полимље и Потарје, СКА, Београд 1902. год.

 


Коментари (7)

  • Милодан

    Фамилије-презимена Остојић, по местима живљења у Колубари и Подгорини. Према књизи Љубомира Љубе Павловића „Колубара и Подгорина“, прво издање 1907. године, најновије издање 2011. године – едиција „Корени“ – ЈП Службени гласник Републике Србије и САНУ.

    Остале податке породица Остојић, одакле су и када досељени као и Крсну славу можете сазнати у текстовима поменутих места.

    -Драгијевица
    -Дучић
    -Кланица
    -Кључ
    -Лелић
    -Лесковице
    -Маљевић
    -Попадић
    -Стрмово
    -Шушовка (Шушеока)

    Одговори
  • Милодан

    Породице-фамилије по местима пребивалишта у Шумадијској Колубари, Остојић.
    Према књизи Петра Ж. Петровића „Шумадијска Колубара“, прво издање 1939. године, друго издање 1949. године, најновије издање 2011. године у саставу књиге „Шумадија и Шумадијска Колубара“ – едиција „Корени“ – ЈП Службени гласник Републике Србије и САНУ.

    Остале податке породица Остојић, одакле су и када досељени као и Крсну славу можете сазнати у текстовима поменутих места.

    -Барзиловица
    -Велики Борак
    -Вреоци
    -Петка
    -Ћелије
    -Шопић
    -Рудовци-изумрли

    Одговори
  • Bozidar Stevana Ostojic

    http://www.vesti-online.com

    16. 12. 2010. 02:42h | Pišu: Mr Radomir D. Rakić i Vera Stanisavljević-Rakić

    Poreklo prezimena – OSTOJIĆ

    ***

    Još od vremena prvih srpskih seoba u Banat, odnosno u srpsku Despotovinu pre 17.veka, prezime Ostojić, a kasnije u Vojnoj granici i Ostojin, često se pojavljuje u arhivskim zapisima, naročito u vreme aktivnog ili razvojačenog Potisko-pomoriškog „dištrikta“ (1751-1752.god.), sedišta istoimene regimente (Bečej). Ostojići su se doselili kao plemstvo još iz vremena Ivana Crnojevića (ХV vek, kad se spominje „jezersko“, plemstvo od Skadra i Lepoja Ostojić, jedan od 24 povlašćena zetska plemića) koje je imalo darovane posede na Cetinju, a živelo u Paštrovićima, na moru.

    Akademik prof. J. Erdeljanović kaže da se ne samo Ostojićima nego i drugim starim zetskim porodicama gubi svaki trag u 15.veku, kada su se iselili iz Njeguša. Najstariji spomen Ostojića je u Aradu (u okviru Despotovine Brankovića), gde se pominje „adnađ – hadnagy“ (oficirski čin) Ostoja od Arada i „adnađ“ Đurka od „Bijele Sente“ (1705-1712.godina), u jednoj narodnoj pesmi koju beleži Sava Tekelija. Već 1660. susreće se knez Ostoja u Ludošu kod Uzdina, dok su u isto vreme u Botošu (kovinska županija) dvojica starešina porodica zabeleženi sa ovim prezimenom: Jovan i Radivoj Ostojin.

    U isto vreme i u Itebeju beleži se kao starešina porodice Stojić Ostojin, a u Modošu: Živan Ostojin. Kao graničar, u Šajkaškoj, zabeležen je u Martonošu, 1718. kapetan Arsen Ostojić.
    Dodajmo da su Ostojići na prostore današnje Vojvodine stigli mnogo pre kolonizacije posle dva svetska rata. Kao graničari, stigli su u Šajkašku još u vreme Marije Terezije. U Martonošu, 1718. godine, spominje se Arsen Ostojić kao kapetan u jednom od trinaest potiskih šanaca.
    Prezime Ostojin zabeleženo je i u Mošorinu (1750.godina), Gospođincima, Kovilju, Čenti, Đakovu i drugde, a Ostojić najranije u Čenti 1776, zatim Titelu, Slankamenu, Đurđevu, Kaću, Bečeju, Karlovcima, Đakovu.

    Banat je 1779. pripojen Ugarskoj i Marija Terezija donosi Urbarium (sa povlasticama za Srbe) i na licitaciji Srbi i Cincari kupuju 22 spahiluka, a stiču i plemićke titule. Jovan Ostojić i braća mu, Novosađani, kupuju tada Veliki i Mali Šemlak. Mesto Ostojićevo postoji u Banatu i ono je nastalo upravo u oblasti razvojačene Potisko-pomoriške regimente u čijem su sastavu bili navedeni Ostojini. Naime, ovo mesto se ranije zvalo Senmikluš ili Potiski Sveti Nikola. U ovom starom mestu, gde je bilo od prve polovine 16.veka više stočarskih porodica, poreklom Srba, nigde se sve do 19.veka ne spominju Ostojići. Ovde je rođen poznati književni literarni istoričar i javni radnik Tihomir Ostojić 1865.godine po kome je naselje i dobilo ime. Ime Ostojićevo je nastalo tek sa naseljavanjem mnogobrojih kolonista iz Bosne. Među njima su bile brojne porodice sa prezimenom Ostojić.

    Одговори
  • Defendor

    Остојића данас има и у Грапској Доњој (Општина Добој). У црквеним матичним књигама као најстарији помињу се Јека Остојић (рођ. 1785), њен син Гојко Остојић (рођ. 1845) и жена му Петра Остојић (рођ. 1844). По Гојку Остојићу још се зову и Гојкановићи.

    Крсна слава им је Лучиндан.

    Одговори
  • Војислав Ананић

    ЋЕКЛИЋИ, илеме у Катунској Нахији, у Црној Гори, између Бјелица, Његуша и Боке. Име им је по Св. Текли. Племе има 10 мањих села. Земљиште племена је карсно, врло оскудно родном земљом и водом. У Ћ. су познатија браства Рамадановићи, Матановићи и Калуђеровићи. Славе Илиндан. У подацима се Ћ. помиљу у почетку 15. века. По дедном предању, некада су Ћ. становали у долини Зете, код Даниловог Града, тде и сад постоји црква св. Ћекле.
    П. Ш.

    ИЗВОР: проф. Ст. Станојевић, НАРОДНА ЕНЦИКЛОПЕДИЈА СРПСКО-ХРВАТСКО-СЛОВЕНАЧКА, IV КЊИГА, С—Ш, ИЗДАВАЧ: БИБЛИОГРАФСКИ ЗАВОД Д.Д. ЗАГРЕБ, ГУНДУЛИЋЕВА 29 ЗАСТУПА ДР ЕРИК МОШЕ, МИХАНОВИЋЕВА УЛИЦА 1, 1929.

    Одговори
  • Војислав Ананић

    ОСТОЈИЋ, презиме изведено од имена Остоја. У Даничићеву Рјечнику наводи се неколико примјера са краја XIV и из XV вијека, и то из Босне и из Дубровника. Остојић је често презиме све до XIX вијека. У наше вријеме је такође доста распрострањено, као патроним. У Босни постоје и три села Остојићи (25, IX, 276).
    У Читлуку, Малом и Великом Дворишту славе Св. Јована Милостивог.

    Извор: Миловој Родић – КНЕЖИЦА У КНЕШПОЉУ, Лакташи, 2006.

    Одговори
  • Војислав Ананић

    ОСТОЈИЋ (к), стара мостарска породица. У матицама жупе Град у Дубровнику забиљежено је 20. јуна 1700. крштење Ане, кћери Петра Остојића из Мостара (213:158). Остојића има у Горици (Чапљина).

    Извор: Ристо Милићевић – Херцеговачка презимена, Београд, 2005.

    Одговори

Остави коментар

© 2012- 2013 ПОРЕКЛО poreklo.rs

Scroll to top