Порекло становништва села Завала, општина Требиње. Према књизи Миленка С. Филиповића и Љубе Мићевића „Попово у Херцеговини“. Приредио сарадник Порекла Милодан.
Положај села.
Главни делови села – Чешљари и Завала – су у Вали између брда Острога и Клисуре. Махала Будин До је високо у сасвим краткој и стрмој вали, а под стрмим стенама. Сличан је положај и Мареве (Мухареве) Љути. Село је у Попову најбогатије питком и здравом живом водом. Многа околна села, па и она из најудаљенијих крајева, у летње доба, за време великих суша, долазе по воду и догоне стоку да је напоје у Завали. У пољу, испод села, је врело Лукавац и језеро Бован, који никада не пресушују. Воду Бован уредио је калуђер Азарије око 1593, који је подигао и два чатрње у у селу. На Бовану се поји стока из каменица, а из Лукавца није и односи народ, ретко кад ту и стоку поје.
У брду су живе воде: Црњава, Битомишље, Бјелоушица, Орлица и Пиштет. Испод махале Мареве Љути, у самом крају поља, је жива вода Покривеник. Сем тога, у Вјетреници има, сем Великог и Малог Језера, и других већих и мањих басена са још једним овећим потоком, који никада, на ни за време највећих суша, не пресушују. Та вода се не искоришћује. Свака кућа има по чатрњу. Старе су Чатрња: Маска (Maxaлска?) Чатрња у Будину Долу, која спада у најстарије у овом крају, у Плочи, на Куку и две манастирске. Локве су Закржје и Крушевица. У пољу су радне земље: Царине, Купарице, Баре, Лађине, Диљке, Читлукови, Зминице, Лушаче; око махала: Петров До, Стари Врт, Горња и Доња Петковица, Долови, Потсеље, Вратло, Липовци. “Гора” (крупнија шума) је на местима: Глачице, Клисура, Мокри До, Закржје и др., а “шума” (ситнија шума, зимна гора): Пограђе, Острог, Продо, Брековац и др.
Тип села.
Село се дели на махале: Завала, Марева Љут, Будим (Будин) До и Чешљари. Махале су потпуно одвојене једна од друге, а у њима су куће на окупу. У махали Завали живе измешани православни, католици и муслимани, у Маревој Љути и Будиму Долу сами православни, а у Чешљарима сами католици. Изнад села су стаје у Закржју. Православни манастир Св. Ваведења је при страни, северно од села, испод брда Острога, а католичка црква Св. Антуна је испод махале Чешљара. Свака махала има своје засебно гробље, а родови Срба и Сопић имају своја посебна гробља, у близини порушене некадашње Михоље цркве.
Село је добило име пo свом положају за Валом, било да се долази из поља или од Сланога.
Манастир у селу је можда из средњег века, а католичка црква је саграђена 1927. јужно од манастира, на Црквишту или Црквинама, биле су цркве Св. Петка и Св. Петар. По цркви Св. Петке и околице је прозвана Петковица. Причају да је црква Св. Петра направљена у 17. веку, за време ратовања Млечића, Аустрије и Руса са Турцима. Тада су Млечићи били освојили све од Требиња дуж Попова до Габеле и том приликом направили ту цркву за своје војнике, па су у њој, после одласка Млечића околни католици понекад вршили мису.
Али, кад су је 1867. хтели да обнове и већ почели да скупљају прилоге за то, у чему су им свесрдно помагали и православни, дошло је изненада до једног инцидента. Рудиница из Равног почео је галамити и тражити да им се, поред тога, да још и половица Петрова Дола, који је одмах ту до њих. То је наљутило тадашњег калуђера Никодима Вуловића, који је такође био дао прилог и обећао их још потпомоћи, и уз припомоћ осталих православних отерао их је одатле.
После тога, католици су повели парницу код турских власти у Требињу, али је спор добио православни манастир, јер су Млечићи били узурпирали спорно земљиште за време своје кратковремене окупације. Све дотада неки католици из Завале сахрањивали су се на том месту. Пре 70-80 година последњи су ту сахрањени Мато Андрић, звани Мазура, и Ђуро Андрић син Пере а брат Иве (који је био жив 1938). И после тога, а пре неких 45 година, за време аустро–угарске окупације, католици су обновили парницу у Мостару, али су и ту изгубили. О тим црквама неки причају ово: Неки бан у Требињу имао сина који се утопио у Требишњици, кoja гa је после неког времена избацила испод Завале. Чим је то бан дознао, дошао са својом свитом да гa закопају. Али, будући да је био утопљеник, народ се опирао и противио томе. Да би народ умирио и задовољио, обећа и направи две цркве, једну до друге, за православне и за католике.
Године 1525. Турци су хтели да освоје полуоток Пељешац. Те године на Петровдан читао је мису у Завали, у цркви Св. Петра, фра Систо из Спанога.(Овај податак из Дубровачког архива дао ми је д–р Никола Звонимир Бјеловучић из Дубровника). Дакле, црква Ав. Петра је била у Завали и 1525. Према комадима камена што су их нашли В. Ћурчић и Љ. Мићевић 1932. на том месту, а који су после пренети у манастир Завалу, изгледа да је тy била нека величанствена грађевина у 10 веку. Око рушевина тих црквица су многе „грчке плоче“, преко 20. Мања црквица је била саграђена тако да јој је северни зид прелазно преко две плоче. Једна широка плоча је украшена: на средини штит са мачем, а оивичена грубим ужетом (на Црквинама је и један надгробни крст из новијег времена. Поред тога, ту су 1941. сахрањена тројица Поповаца из Метковића и још неки други Срби из Далмације, које су устае побиле па им лешеви допремљени овамо, М. С. Ф.). Средњем веку припадају и познати рељефи са претставама сцена из лова у пећини Вјетреници.
Око 250 метара западно од тих цркава cy остаци порушене цркве Михоља, по којој се и само место тако зове. Кад су муслимани Матараџићи из Љубиња надозиђивали на једну стару кулу у Завали, која стоји и сада, тежаци су им доносили окресани камен са Михоље цркве. За ту кулу, која је изнад цркава Св. Петра и Св. Петке, причају да су je правили врло богати Кадијевићи, који су били православни. Кадијевићи су заиста живели у Завали и били веома знаменит род. Крајем 17. века помиње се као млетачки сердар у Попову Дамјан Кадијевић из Завале, а 1718. за време друге млетачке окупације и у служби Млетака: војвода Алекса Кадијевић и алвијер Лука Кадијевић. Године 1743. Михаило Симић од рода Кадијевића поклонио је полијелеј манастиру Завали. Ти Кадијевићи су имали кума католика Ивића у Равном и кума Ђурину, муслимана у Котезима. Како је Кадијевић имао много земље у, пољу, све данашње Хасе, које имају око 70 рала, то није било мило Сердаревићима, муслиманима из Љубиња. Сердаревић је гледао на све могуће начине да се дочепа земље Кадијевића. Најзад, помоћу Бурине и успео је у томе. О томе постоји и следећи запис:
Једнога дана, по наговору Сердаревића, Бурина позва у госте кума Кадијевића у Котезе и овај, ке слутећи зло, оде. Ty су га добро гостили и частили. Кад ујутро рано Бурина отвори женске сандуке, извади из њих драгоцене наките и, кријући, тури Кадијевићу у коњске бисаге. Сутрадан Кадијевић, не слутећи ништа, љубавно се поздрави и оде кући. Кад је био исп0д Галичића, у потеру за њим доће кум му Бурина са још неколико муслимана из Котеза и завика: “Што си ми покро наките женске јазук ти било!”. “Нијесам, куме, кумства ми!”, правдао се Кадијевић. “Дену, да видимо шта је у бисагама?!” поново ће Бурина. Кадијевић сјаше коња и отвори бисаге, кад, на своје велико изненађење, угледа накит. Узалуд се је Кадијевић клео и правдао, овај пред сведоцима покупи свој накит и оптужи га кадији Сердаревићу у Љубиње. Сердаревић га осуди на 1001 дукат у злату или имање или главу. Тада Кадијевић пође у кума Ивића у Равно и замоли га да му некако помогне и новац нађе да откупи главу. Ивић је био много болестан, па му није могао помоћи. Кад Кадијевић оде, Ивићу се нешто ражали, те онако болестан оде у Далмацију да нађе новце. Сутрадан Ивић је донео новце, али Кадијевића није више затекао. Он је ноћно са својима умакао и настанио се у Сливљу, на ушћу Неретве, где и сада има много Кадијевића. (Овде сматрају да је отуда настала пословица: “Ко те тужи?” – “Кадија”. “Ко те суди?” – “Кадија”.
Кадијевићи и сада одржавају везе и рођакају се са фамилијама у Завали. Њихове земље притисли су Бубићи, Сердаревићи, Муламехмедовићи и Омерагићи из Љубиња. Повише села, за брегом, има стара градина, обрасла y бршљан, коју народ зове Град херцега Шћепана. Слушао сам од неких да су тај град правили Милијевићи, који су били од садашњих Мартиновића у Црној Гори.
Поред многих старих омеђина и камених “тијеск”-ова за тештење нечега, у селу још има много грчких плоча и гомила. Неколико гомила је на врху Веље Градине идући Голубинцу. Има их неколико испод Чешљара. У Будину Долу је било много грчких плоча али су уништене. Над Локвом, На Бријегу, У Челињаку, око Будина Дола има много “грчких гробова”; само камен усађен више главе Имена омеђина су: Обориње, Липовчине, Зечевина, Перишићевина, Рујнац, Викова Торина, Подорлице, За Крстом, Појужиловина, Крунићевина и др. У некима од њих живели су сељани за време куге. И на брду Острогу, према Граду Херцега Шћепана, има стара градина. Причају да се некада препињао конопац–жица с Острога у Клисуру и да се некада “прелазило” и превозило с једног на други град, када је вода текла од Завале кроз Валу на Слано.
Градац изнад Будина Дола био је некад манастирски, и зато су Мисите и Мраковићи давали манастиру сваке године добровољно понешто.
Прича се особито у Будину Долу o страдању села од куге.
Сем за Кадијевиће, зна се за неколико родова који су некада боравили у селу. Године 1688. помиње се Марко Милошев из Чешљара. Зец се иселио у Мајкове у Далмацији, где их и сада има. Ови су католици. А има их још негде у Шуми и Мостару, и ти су православни. Кадијевић се отселио у Сливље. Перишић се отселио у Столац, где их и данас има, а има их још и у Грмљанима и Боки Которској, Сви славе Јовањдан. Бланића су отерали због неке кривице, после чега се он населио у Чваљини, а доцније преселио у Невесиње. Године 1718. помиње се Вукадин Бланић. Мухаревице су изумрле. По њима се прозвала Мухарева – Марева Љут, а место где је била њихова кућа и сада се зове Муаревица. Има и њихово гробље. Крунић се одселио у Љубиње. Има их и у Стоцу и Требињу. Клименте су изумрле. Појужиле су се смакле. Има их у Биограду код Невесиња. Круљи, досељени из Вођење код Љубиња, су се одселили у Банат, после Првог светског рата. Репеш се преселио у Равно. Башице су изумрле. Причају за неког газију (јунака, зликовца) и лопова Курта Башицу да га је на превару убио Хромић, муслиман из Стопа, на Беленићима. У изби у којој је некада становао тај Башица сада живи Максим Мракић. Башица има у Љубињу. Вероватно су у Завали у 18. веку живели и неки Бравачићи: у ђачкома гробљу изнад манастира били су гробови Шћепана Бравачића из 1763, уз ког је 20 година касније сахрањен Никола Бравачић, а поред Јована Србића, Ристе и Лазара Сопића и Ђуре Кречака, помињу се 1817. као држаоци манастирских земаља Дам(јан б)ашић и Мато Лечић. Башића и Лечића нема више у Завали.
Порекло становништва.
Данас у селу живе измешани православни и католици. Године 1875. село је имало православних 10 домова са 79 душа и католика 6 домова са 46 душа. најстаријим родовима у селу се сматрају Србе и Сопиће.
Православни.
-Вукановићи (7 к.) су се доселили око 1825 из Слимнице у Шуми где их још има. Раније су се звали Рашовићи. Довео их је на манастирски читлук Никодим Вујовић, кад је управљао манастиром (1339). Славе Јовањдан.
-Мракићи (5 к., 6 пop., Никољдан) се сматрају староседеоцима. Раније су се звали Милијевићи.
-Чалака (3 к., Лучиндан) су пореклом са Влаховића. Неки се од њих удао за женску Појужило у Мареву Љут, одакле се после преселио у Завалу.
-Дречи (3 к., Јовањдан) су од Михојевића, а Дречима су прозвани што им се неки предак “дречио” (кревељио) Васо, дед Лазе Дреча (p. 1900), родио се у Грмљанима, а у Мареву љут дошао из Драчева. Васо је био седми потомак онога који је дошао из Риђана.
-Шешељи (2 к., Лучиндан) су се доселили у Мареву Љут из Котеза, a даљим пореклом из Риђана, одакле је дошао Лазар, пети предак Душана Шешеља (р. 1899). Најпре. су били у Величанима (Шешељевина), па у Котезима. За њих се прича: Пре 100 година неки Јово Шешељ предавао вино о дернеку (вашару) на Петровдан у Завали. Међу осталим светом ту је био и муслиман Црни Омер са свејим слугом. Кад је Омер попио оку–две вина, поче да разбија чутуре за вино око себе, а Јово пограби нож па га прекоље као јањца, а затим прекоље и слугу му. Тада су била тројица браће Шешеља. После тога убиства, један брат се преселио у До, други у Невесиње, а трећи, Јоко, побегне у неко место код Метковића и покатоличи се. Тамо их и сада има доста. Има их расељених у Стоцу, Мостару, Сарајеву, Бечу и др.
-Мисите (2 к., 3 пор, Св. Врачеви Кузман и Дајман) су се деселили пре 100 година са Кијева Дола.
-Сопићи (1 к., Никољдан) се сматрају староседеоцима и једно су са Мракићима. Раније су се звали Милијевићи. Један од Сопића се одселио у Столац, где сада има потомства.
-Србе (1 х., 2 пор., Никољдан) су староседеоци. Причају да су од Срба одселили Петар, Јово и Михаило у Дубровник, а одатле у Русију, а код куће су остали Лазар и син му Томо. Од тог рода је био калуђер Никифор Србић, који je умро и сахрањен у манастиру Завали 1864.
-Кораћи (1 к., 4 пор., Никољдан) су одавно у селу, а старином су из Црне Горе. Од њих је био пок. Христифор Михајловић, архимандрит, који је умро 1921. и сахрањен у манастиру Житомислићу.
-Мићевићи (1 к., Јовањдан) су се доселили за трговином из Стоца, пре 29 година. Има их у Стоцу, Житомишљићу, Беранима, Сарајеву и Вогошћи.
-Чихорићи (2 к.) су се доселили из Чваљине за трговином.
-Вулић (1 и.) се доселио из Струјића за трговином.
-Пендо (1 к.) се доселио 1921. из Чваљине.
-Милић (1 к., Лучиндан) је дошао 1927. из Величана.
Католици.
-Андрићи (6 к., 10 пор.) и Лете (3 к., 4 пор.) су један род. Раније су се звали Палемете. Како je један од њих био тако брз, као да лети, прозвали га Лето. Палемета има у Чавшу и Мишљену, а Лета у Мостару и као муслимана у Турковићима и Стоцу.
-Јовићи (4 к.) су се доселили пре 250 година са брда Комања повише Стоца. По претку Јови се зову Јовићи, а раније презиме им је било Николићи.
-Ћорићи (4 к.) су досељени са Клобука пре 250 година. Раније су се звали Милошевићи, а Ћорићи су прозвани по Илији Милошевићу који је пре 130 година у лову изгубио једно око. Има их и у Дубровнику.
-Кречки (3 K.) су се звали Радонићи, а не зна се одакле су пореклом. Један од њих преселио се на Белениће. Кречкама су прозвани по томе што је једном приликом само неки њихов предак, међу више присутних, могао да изгули из земље једну кречину (жилу).
-Приморац (1 к.) је из Крућевића и населио се 1922. као пензионисани железничар.
Сем Приморца, који нема славе, сви остали католици славе Мратиндан.
Муслимани.
-Синановић (1 к.) се је населио из Љубиња, пре 30 година.
ИЗВОР: Према књизи Миленка С. Филиповића и Љубе Мићевића „Попово у Херцеговини“. Приредио сарадник Порекла Милодан.
Коментари (0)