Презиме Пиндовић присутно је у Васиљевићима и Старом Селу у Никшићкој жупи.
Славе Св. Луку, а мала слава им је Митровдан.
Народно предање каже да је Старо Село, где је матица Пиндовића, добило данашње име по староседеоцима који су се y њему задржали и после Никшиног доласка у Жупу. Никшини потомци су ове староседеоце називали старим народом, а пошто су се најдуже задржали у овом селу, оно је добило име Старо Село. Народ приповеда да су то били потомци Петра Виљаје и да су отишли из Жупе крајем шеснаестог века. У Васиљевићима је тада живео Васиљев праунук који се звао Радослав. Радослав се уплаши да Дучичани не приграбе сву земљу ових што су кренули да се селе, па им, кад су кретали, да нешто новца и они му уступе своју земљу, ливаду и шуму. Тако се Радосав са својом породицом пресели y Старо Село.
Радосав је имао три сина: Ерака, Марка и Рабрена. Еракови потомци су: Митровићи, Павловићи, Стојановићи, Поповићи и Перишићи. Од Марка воде порекло Пиндовићи и Ћираковићи, а од Рабрена Мићковићи. Балићи су старином Требјешани, Матијашевићи су се доселили из Драговољића, а Милетићи из Боке.
Пиндовићи су потомци Радосављевог сина Марка. Од старих Пиндовића, као примерне јунаке из турских ратова, треба забележити Живка Пиндовића званог Мрко, једнога од дванаесторице људи, који су 1809. године представљали народну власт, звану Кулук, иначе носиоца сребрне медаље за храброст, попа Милуна Пиндовића који је погинуо у Дуги 1862. године и Шула Пиндовића, перјаника књаза Данила.
Неки из овог братства су се преселили у Србију.
У косовско село Мијалић (Михалић) једна кућа Пиндовића досељена је 1925. године. У селу Србобран, општина Исток, такође је било Пиндовића досељених 1938. из Старог Села из Никшићке жупе.
Године 1925. забележено је да је у Кремнима, општина Прњавор, учитељ био Божидар Пиндовић из Црне Горе. Он је радио као учитељ и у Подвучијаку. Њега су 1941. из Прњавора у Србију протерале усташе.
Пиндовића има у селу М(и)рчићи, општина Косјерић. Крајем XVIII века у фамилију Шаровића из Мрчића призетио се неки Криворечанин звани Пиндо, од њега су данашњи Пиндовићи. Славе Јовањдан.
ЖРТВЕ РАТОВА:
Милун Пиндовић, погинуо 1862. у Дуги у боју с Турцима
Петар (Јакша) Пиндовић, погинуо 1913. на Другом балканском рату на Брегалници
Радосав (Илија) Пиндовић из Старог Села, нестао у одступници 1945. године
Божидар (Петар) Пиндовић, рођен 1904. године у Дубровнику, православни свештеник. Ликвидиран брзим поступком 26. октобра 1944. године под оптужбом да је “народни непријатељ” и “четник”. Могуће је да је овде име погрешно наведено, јер се под готово истим околностима као стрељани дубровачки свештеник (оптужен да је био на познатом конгресу у селу Ба 1944) у једном другом извору помиње Душан Пиндовић. Међутим, свештеник Божидар Пиндовић помиње се средином тридесетих година 20. века, као парох лежимирски (село Лежимир на Фрушкој Гори), па је ипак могуће да је то вероватно исти онај који се помиње као онај који је погубљен у Дубровнику као “народни непријатељ” у јесен 1944. године.
ИСТАКНУТИ ПРИПАДНИЦИ РОДА: Лазар Пиндовић, барјактар
ИЗВОРИ:
Вукота Миљанић и Аким Миљанић, Презимена у Црној Гори, Београдска књига, Београд, 2007, стр. 359
Милан Пековић, Никшићка жупа, издање аутора, Београд, 1974, стр. 25, 76, 100.
Атанасије Урошевић, Косово, САНУ и “Јединство”, Београд и Приштина, 1990, стр. 246
Светозар Стијовић, Ономастика средишњег дела Метохијског Подгора, објављено у Ономатолошким прилозима, књига 2, САНУ, Београд, 1981, стр. 332
Миленко С. Бијелић, Хроника села Кремна са основним подацима о општини Прњавор и родослов породице Бијелић из села Кремна, Културно-просветна заједница Србије, Београд, 2007, стр. 45 и 125
Данило Станојевић, Становништво Златибора у XVIII и првој половини XIX века, Народни музеј Ужице, Ужице, 2013, стр. 70
Savo Gregović, Pucaj, rat je završen, Udruženje “Otkrićemo istinu”, Budva, 2009, стр. 472
Zločin i teror u Dalmaciji 1943-1948. počinjeni od pripadnika NOV, JA, OZN-e i UDB-e, Zagreb, 2011, стр. 246
Вукашин Р. Перовић, Енциклопедијски и политички “Коментар геносида”, књига 1, издање аутора, Минхен, 1969, 278-279.
Михаило Подољски, Григорије Возаровић, објављено у Гласнику Историског друштва у Новом Саду, књига 5, Историско друштво, Нови Сад, 1932, стр. 26
Коментари (0)