PIŠE: Saradnik portala Poreklo dr Miloš Timotijević
Čačak je tokom čitavog XIX veka bio mala varoš u kojoj su rođena čak dvojica istaknutih srpskih oficira koji su se zvali Dragutin Gavrilović, a nisu bili u međusobnom srodstvu. Istaknuti crnorukac pukovnik Dragutin St. Gavrilović (1881-1918) često se meša sa takođe pukovnikom Dragutinom P. Gavrilovićem (1882-1945), koga većina ljudi pamti kao majora iz odbrane Beograda 1915. godine.
Preci Dragutina P. Gavrilovića pripadaju najstarijim porodicama u Čačku u kome žive od početka XIX veka. Doselili su se iz okoline Sjenice najverovatnije 1809. godine (možda i ranije), pripadaju rodu Velisavljevića i slave Aranđelovdan.
Prema zapisanoj porodičnoj tradiciji najstariji poznati predak je sveštenik Simeon Velisaljević koji je u Čačku bio paroh, a jedno vreme i varoški knez. Porodica je živela u srpskom delu varoši u blizini crkve Svetog Đorđa (danas ugao Obilićeve i Nemanjine ulice).
Simeon je imao sinove Gavrila, Vuja i ćerku Magdalenu. Gavrilo je više puta menjao prezime (Todorović, Đorđević, Popović). Sa suprugom Ješom dobio je sinove Mitra i Petra za koga u dokumentima postoje tri datuma rođenja (1831, 1837, 1839).
Petar je uzeo prezime Gavrilović i bavio se abadžijskim zanatom u Čačku. Bio je na čelu svog esnafa 1869, odbornik opštine i pomagao je ponovno otvaranje Gimnazije u Čačku. Prred kraj života postao je kafedžija. Kao komesar Čačanske brigade I klase učestvovao je Srpsko-turskim ratovima 1876-1878.
Prvi put stupa u brak 3/15. februara 1864. godine. Supruga Stanica Sarić iz Trepče rodila mu je četvoro dece i preminula u 32. godini života 24. marta/2. aprila 1880. godine.
Petar je 7/19. juna 1881. stupio u drugi brak sa Milkom Božović (1857-1890) iz sela Dunišića kod Sjenice. Venčani kum bio je istaknuti liberal i predsednik čačanske opštine Nikola Radovanović. Petar i Milka dobili su četvoro dece, ali je samo dvoje preživelo rane godine. Dragutin Gavrilović bio je prvenac i rodio se 30. aprila/12. maja 1882. godine. Kum na krštenju bio je Nikola Radovanović. Milka je dobila upalu pluća i preminula je 31. decembra 1889/12. januara 1890. godine. Pored Dragutina preživeo joj je i sin Milutin.
Petar je 24. maja/5. juna 1890. po treći put stupio u brak. Uzeo je Milicu Ćeramilac (1863) rodom iz Pčelica kod Priboja. Kum na venčanju opet je bio Nikola Radovanović. Petar Gavrilović je ubrzo dobio tuberkulozu i preminuo 7/19. novembra 1896. godine.
Tako je Dragutin P. Gavrilović sa osam godina ostao bez majke, a sa 14 bez oca. Osnovnu školu i šest razreda gimnazije završio u rodnom gradu. Potom se poput mnogih mladih Čačana iz te epohe odlučio za vojni poziv. Položio je prijemni ispit i 1899. postao pitomac XXXII klase Niže škole Vojne akademije. Po završetku školovanja 1901. proizveden je u čin pešadijskog potporučnika i raspoređen na dužnost vodnika u X puk „Takovski”. Službovao je u Gornjem Milanovcu i Čačku. Čin poručnika dobio je 1905. godine. Nije upisao Višu školu Vojne akademije.
Dok je bio na službu u rodnom gradu poručnik Dragutin Gavrilović je 1906. zaprosio Darinku Daru, ćerku čačanskog prote Velimira i Dmitre Belopavlović. Venčali su se 1908. godine. Dobili su petoro dece: Milicu (1908), Ljubicu (1910), Dragoša (1912), Danicu (1914) i Emiliju (1921). Sin Dragoš završio je Višu školu Vojne akademije, a kćerke su stekle visoko obrazovanje na Univerzitetu u Beogradu.
Vojna karijera Dragutina Gavrilovića tekla je uobičajenim tempom. Medalju za vojničke vrline dobio je 1908. godine. U čin kapetana II klase proizveden je 1910. kada je završio i Pešadijsku školu gađanja u Beogradu, a čin kapetana I klase dobija 1912. godine.
Na početku Prvog balkanskog rata Dragutin Gavrilović raspoređen je u Šumadijsku diviziju I poziva na dužnost komandira 1. čete 3. bataljona X pešadijskog puka. U ratu protiv Turske 1912. godine njegov puk je vodio nekoliko manjih borbi nastupajući preko Kosova ka Prizrenu, a zatim je u veoma zahtevnom i teškom zimskom maršu preko albanskih planina izašao na Jadransko more.
U Drugom balkanskom ratu Dragutin P. Gavrilović učestvuje u krvavoj bici na Bregalnici jula 1913. godine (Drenak i Rajčanski Rid). Potom se istakao u veoma važnim borbama na Vlasini, kada je za ispoljenu srčanost u borbi odlikovan Zlatnom medaljom za hrabrost. Već u jesen 1913. izbila je velika albanska pobuna, tako da je X puk posle rata sa Bugarskom ostao na Kosovu i vodio bobe sa kačacima. Dragutin P. Gavrilović tada je unapređen u čin majora.
Na početku Prvog svetskog rata njegov X kadrovski puk premešten je iz Prištine u Komandu odbrane Beograda, a major Gavrilović je krajem septembra 1914. prešao Savu i učestvovao u borbama na Bežanijskoj kosi. Od 1. oktobra 1914. bio je u sastavu Obrenovačkog odreda. U Kolubarskoj bici komandovao je četom i bataljonom na Konatici kada je i ranjen. Za iskazanu hrabrost u borbama odlikovan je Ordenom Karađorđeve zvezde sa mačevima IV reda, što je bilo veliko priznanje.
Početkom 1915. major Dragutin P. Gavrilović postavljen je za komandanta 2. bataljona X kadrovskog puka. Rukovodio je izradom i utvrđivanjem prednje odbrambene linije u prestonici. Pod njegovom komandom bataljon je 7/20. oktobra 1915. vodio čuvenu borbu protiv austro-ugarske vojske u Donjem gradu Beogradske tvrđave i na Dunavskom keju.
U odsudnom trenutku kada je trebalo sprečiti prebacivanje znatno brojnije neprijateljske snaga preko Save i Dunava samoinicijativno je prikupio preostale branioce iz 2. i 3. bataljona 10. puka, delove Sremskog dobrovoljačkog odreda i Odreda beogradskih žandarma na Dunavskom keju, gde im je 7/20. oktobra 1915. u 14.30 časova izdao zapovest koja je kasnije postala legendarna: „Junaci! Tačno u tri časa neprijatelj se ima razbiti vašim silnim jurišem, razneti vašim bombama i bajonetima. Obraz Beograda, naše prestonice, ima da bude svetao… Vojnici! Junaci! Vrhovna komanda izbrisala je naš puk iz brojnog stanja. Naš puk je žrtvovan za čast Otadžbine i Beograda. Vi nemate više da brinete za vaše živote koji više ne postoje. Zato, napred u slavu! Za Kralja i Otadžbinu! Živeo Kralj! Živeo Beograd!”
Govor, koji je zapravo poznija interpretacija Đorđa Roša, mnogo puta je citiran i istican kao primer patriotizma. Danas se osporava autentičnost ovih reči. U svakom slučaju major Gavrilović je bio na prvoj liniji borbe, poveo je svoje borce u juriš, najverovatnije uz određeni motivacioni govor.
Potpuna dekonstrukcija herojstva branioca Beograda i majora Gavrilovića usledila je u romanu koji je pre pola decenije dobio NIN-ovu nagradu. Suprotstavljanje nadmoćnom neprijatelju izlaže se kao srpska nacionalna mitomanija, a major Gavrilović se prikazuje kao oficir koji svojim govorom odvraća vojnike od rata. U trenutku invazije neprijateljske vojske na Beograd savetuje ih da skinu uniforme i iskradu se sa fronta, jer je bolje učiti škole i stvarati porodice. Posle jedne ispijene rakije u kafani on kao samoubilački fanatik ostaje sam da brani prestonicu Srbije. Problematizuje se i činjenica da je preživeo napad neprijatelja iako je pozvao vojnike u smrt za otadžbinu.
Zato je švedska hevi metal grupa „Sabaton” koja slavi epske bitke i herojske pogibije uvrstila odbranu Beograda i govor majora Gavrilovića 2016. u pesmu „Last Dying Breath” („Do poslednjeg daha”). Tako je major Gavrilović postao deo savremene globalne popularne kulture.
Zapravo, srpski vojnici zaista su hrabro branili Beograd 1915, ali nikako samoubilački. Povlačili su se samo kada je to bilo neophodno. Tako je bilo sve do napuštanja Srbije. Major Gavrilović je hrabro u više navrata predvodio juriš svojih jedinica, a u najžešćim borbama tokom odbrane Beograda 7/20. oktobra 1915. ranjen je u vrat, da bi zbog krvarenja ubrzo izgubio svest. Tela njegovih vojnika spasila su ga od pogibije. Iz improvizovanog prihvatilašta za ranjenike iste večeri upućen je vozom za Čačak, gde operisan i zadržan na lečenju. Da dana kasnije srpske trupe povukle su se iz prestonice. Major Gavrilović je posle tri nedelje na lični zahtev prekinuo je bolovanje i vratio se na front. U čin potpukovnika unapređen je 14/27. oktobra 1915. godine.
Za vreme odstupanja srpske vojske 1915. major Gavrilović učestvovao je u borbama na Rekovcu, potom na Novom Brdu na Kosovu. Bili su to teški i dramatični dani propasti Srbije. Tokom povlačenja kroz Albaniju Deseti kadrovski puk imao je težak zadatak da sa svojim bataljonom na Šimširovom brdu štiti odstupnicu i prebacivanje Moravske divizije Drugog poziva i Kombinovanog odreda preko Vezirovog mosta. Za zasluge u borbama 1915. godine odlikovan je Ordenom Belog orla sa mačevima III reda, koji mu je uručen sledeće godine.
Posle dolaska na albansku obalu ostaci jedinice su iz Drača upućeni na oporavak u Tunis. Potpukovnik Gavrilović je u Bizerti raspoređen za komandanta 1. bataljona X kombinovanog puka.
Pošto je njegov puk rasformiran i prevezen u Solun za popunu jedinica, potpukovnik Gavrilović je u proleće 1916. godine upućen je u štab II armije. Od juna 1916. nalazio se na dužnosti komandanta 1. bataljona XII puka. Pod njegovom komandom bataljon je vodio uspešne borbe na južnim padinama Veternika. Na predlog komandanta puka odlikovan je Ordenom Belog orla sa mačevima V reda.
Od januara 1917. godine Gavrilović je komandovao pobočnicom na položaju Soko. Kao komandant 2. bataljona XII puka učestvovao je u prolećnoj ofanzivi srpske vojske iste godine i napadu na Oblu Čuku.
Pukovnik Vojislav Popović je zbog iskazanog herojstva potpukovnika Gavrilovića predložio za viši čin, ali su pukovnik Živko Pavlović i vojvoda Stepa Stepanović odbili predlog uz obrazloženje da je previše mlad.
U leto 1917. srpska vojska započela je formiranje posebnih vojnih formacija. U Francuskom centru za obuku u Lerinu potpukovnik Gavrilović završio je oficirski kurs za vođenje jurišnih jedinica. Potom je u Šumadijskoj diviziji primio komandu nad jurišnim bataljonom.
U aprilu 1918. godine potpukovnik Gavrilović bio je na kursu za obuku u rukovanju raznim oruđima u francuskom centru u Florinu. Već u drugoj polovini aprila jurišne čete X, XI i XII puka izvele su uspešne prepade na neprijateljske položaje.
Konačno, 15. septembra 1918. godine XII pešadijski puk „Car Lazar” izvršio je proboj bugarskog fronta na odseku Šumadijske divizije. Zapadni Veternik bio skoro neprolazan, ali su 2. bataljon i Jurišna četa pod komandom potpukovnika Gavrilovića u jednom naletu zauzeli istaknute neprijateljske tačke otpora. Za uspešno komandovanje u proboju Solunskog fronta potpukovnik Dragutin P. Gavrilović odlikovan je Ordenom Belog orla sa mačevima IV reda i francuskim Ratnim krstom sa palmom.
Posle proboja Solunskog fronta XII puk bio je divizijska rezerva. Posle prispeća u Beograd upućen je u Banat u sastav Moravske divizije. Potpukovnika Gavrilović bio je komandant mesta u Novom Segedinu, Vršcu i Velikoj Kikindi. Početkom avgusta 1919. godine XII puk je upućen u sastav III armije u Makedoniju u kojoj je bilo neredovno stanje zbog upada bugarskih komita.
Konačno posle punih osam godina neprekidnog rata potpukovnik Dragutin P. Gavrilović primio je dužnost komandanta novoformiranog 47. pešadijskog puka sa centrom u Kruševcu. U čin pukovnika unapređen je 14. oktobra 1920. godine. Mir je bio nesiguran, tako da je do 1924. Gavrilović svojim pukom u nekoliko navrata upućivan na teritoriju III armijske oblasti kako bi se borio protiv albanskih kačaka i bugarskih komita koji su upadali preko granice. Povodom desetogodišnjice Kumanovske bitke 1922. i zasluga u komandovanju 47. pukom pukovnik Gavrilović odlikovan je Ordenom Karađorđeve zvezde IV reda i Ordenom Svetog Save IV reda.
Karijera pukovnika Dragutina P. Gavrilovića u kasnijem periodu nije bila uspešna. Posle završenog višeg kursa Pešadijske oficirske škole 1926. godine pozvan je na komandantsko putovanje za čin brigadnog generala, ali ispitna komisija nije mu dala pravo na unapređenje. Ratne zasluge i iskustvo neprekidnog komandovanja u trupama nisu uvažavani.
Pukovnik Gavrilović nije bio omiljen među srpskim oficirima kako zbog svog prkosnog vojničkog stava, a još više jer nije pripadao nijednoj tajnoj vojnoj organizaciji, niti je podržavao političke partije. U tome treba tražiti i dodatne razloge za izostanak napredovanja.
Dok je boravio u Kruševcu pukovnik Gavrilović bio je predsednik Sokolskog društva, rukovodio je na velikim sokolskim priredbama 1922. u Ljubljani, potom na župskom sletu u Kragujevcu i 1924. u Sarajevu. Bio je i na čelu Streljačke družine „Obilić”, radio je i u Aero-klubu i Okružnom odboru Crvenog krsta. Pred odlazak iz grada Kruševac je 7. maja 1930. pukovnika Gavrilovića proglasio za počasnog građanina. Sokolsko društvo izabralo ga je za svog počasnog člana, a Streljačka družina „Obilić” je priredila je u njegovu čast dvodnevnu streljačku utakmicu. Streljački savez Jugoslavije dodelio mu je 26. maja 1930. diplomu za velike streljačke zasluge. Na kraju su 27. maja 1930. predstavnici grada Kruševca kao i brojnih udruženja uz masu građana svečano ispratili pukovnika Gavrilovića u Beograd kao svog heroja.
Prema ukazu od 1. maja 1930. godine pukovnik Dragutin P. Gavrilović je premešten na dužnost šefa Administrativnog odseka Ministarstva vojske i mornarice i profesora Vojne akademije u Beogradu. Napisao je udžbenik „Vojna administracija”, sarađivao je sa „Vojničkim glasnikom”. Prisustvovao je proslavi petnaestogodišnjice herojske odbrane Beograda, ali nije govorio. Za mirnodopske zasluge odlikovan je Ordenom Jugoslovenske krune IV i III reda. Odbio je predlog pučista da mu posle 27. marta 1941. dodele generalski čin.
Kada je počeo Drugi svetski rat pukovnik Gavrilović se sa Ministarstvom vojske i mornarice povukao do Sarajeva. Zarobljen je 16. aprila 1941. kod Alipašinog mosta. Odveden je u Oflag XIII B kod Nirnberga. Kao najstariji oficir u logoru borio se za poštovanje Ženevske konvencije o ratnim zarobljenicima. U novembru 1942. godine učestvovao je u prikupljanju pomoći za ruske vojnike. Najveći deo četvorogodišnjeg zatočeništva proveo je u bolničkoj postelji. U oslobođenu zemlju vratio se 1. jula 1945. teško bolestan.
Postoje dve verzije njegove smrti. Prema prvoj obesni beogradski skojevci pretukli su starog heroja jer su ga presreli na ulici u uniformi, što su shvatili kao otvorenu provokaciju. Po drugoj verziji koju prenosi Gavrilovićeva porodica, stari ratnih bio je teško bolestan, tako da je poslednje dane života proveo je u krugu najbližih srodnika u Hartvigovoj ulici broj 4. Rano izjutra 19. jula 1945. preminuo je. Dva dana kasnije sahranjen je uz građanske počasti u grobnici svojih rođaka na beogradskom Novom groblju. Nova vlast nije dala odobrenje za sahranu u zajedničku grobnicu branilaca Beograda. U ime oficira XXXII klase Vojne akademije na sahrani pukovnika Dragutina P. Gavrilovića govorio je pukovnik Aleksandar Todorović.
Dragoš Gavrilović, sin pukovnika Dragutina P. Gavrilovića, bio je kapetan Jugoslovenske vojske. Preživeo je zarobljeništvo nakon čega je emigrirao u Ameriku gde je umro 1973. godine. Za sobom je ostavio sina Dragutina koji je živeo u Čikagu. Dragutin je imao sina kome je takođe dao ime Dragutin.
Čačak je 1974. jednoj ulici dao ime po Dragutinu P. Gavriloviću, njegova odlikovanja od 1976. nalaze se u Narodnom muzeju u Čačku, izlagana su 1984. na izložbi o Desetom puku i od 1996. krase stalnu postavku u konaku Jovana Obrenovića. Dve izložbe kolege Radivoja Bojovića posvećenih ovoj temi propraćene su i katalozima (1990, 2007). Na rodnoj kući pukovnika Gavrilovića 1986. postavljena je bronzana ploča sa njegovim likom.
Nije samo Čačak čuvao sećanje na junaka iz oslobodilačkih ratova. Beograd je 1988. otkrio spomenik „Braniocima Beograda 1915” sa urezanim rečima naredbe koja se pripisuje Dragutinu P. Gavriloviću. Kruševac je 1990. otkrio spomen ploču na mestu gde se nalazila kuća u kojoj je živeo pukovnik Gavrilović.
Uprkos mnogih pokušaja, Čačak nije podigao spomenik pukovniku Dragutinu P. Gavriloviću čije herojstvo postepeno i sigurno bledi iz javnog sećanja njegovog zavičaja.
Miloš Timotijević
Komentari (0)