Порекло становништва насеља Краљева Сутјеска, општина Какањ. Према књизи Миленка С. Филиповића „Височка нахија“. Припремио сарадник Порекла Милодан.
Положај села, комуникације и воде.
Варошица се налази у малој котлиници на горњем оквиру Бијелог Поља. Том котлиницом тече река Трстивница, пошто изиђе из клисуре–сутеске, по којој је и варошица добила име. Ту котлиницу затварају са западне стране коса Решиковац испод брда Стражевице (или Стрижевице или Стрежевице), а с источне стране коса Јежевица исп0д брда Рида. У страни Стијенама испод Стрижевице су пећине Љубичића и Радоњића: Пећ и Бадањ. Верује се, да је Бадањ дугачка пећина и да је у вези с Мегаром у Ричици.
Трстивница или Трстионица је често плавила Сутјеску. Највећа je поплава била 1915. године, када је вода однела неколико кућа, па је после тога река регулисана у свом току кроз варошицу.
У Краљевој Сутјесци нема изворске воде, него се сви служе водом из реке. Идући према Ратњу, од прилике за четврт сата, крај саме реке је врло јак воклински извор Стог, прозван тако по оближњој стени Стогу. Из кречњачке обале избија поток, широк око 1 m и дубок до 20 cm., а врло брз.
Земље и шуме.
Сутјешке њиве и сенокоси су мањим делом по странама поменутих коса а већином су у пољу, све до под село Аљиниће. Зову се: Десетци, Драголаз, Лука, Грот, Слатина, Тркне, Шћитари, Трговишћа, Пиљино Брдо, Бројшиновац, Клашњице, Поде, Главица и Џумина Кава.
Тип насеља.
Варошица се развила на обе стране Трстионице. На левој обали је старији део варошице, Варош, а на десној је Пријеко. Данас је Пријеко главни и већи део, и ту је и чаршија. Варошица има у свему изглед босанских вароши, а нарочито чаршија с ћепенцима. Изнад варошице је фрањевачки манастир Св. Ивана Крститеља, саграђен на самом изласку Трстионице из сутеске, а на крају варошице је џамија. По неколико кућа има испод варошице; на тераси Подима су Хаџићи и, мало даље, Шћитари, испод села Павловића; оба су места на левој обали реке. На десној је обали поред пута 1 кућа Тичиновића.
Историјат варошице, старине и назив.
Варошица се помиње већ крајем 14. века под именима Сутиска и Сутѣска. Странци су писали то име на разне начине, па и као Судински. Можда је то био повод, да се, посредним путем, и у народу створило предање, да је Сутјеска добила име по томе, што се овде „судило“. Сутјеска односно манастир, у ранијим се изворима зове и Curia Bani и Regia Sutisca. На молбу сутјешке општине, аустриска је управа дозволила да се варошица зове Краљева Сутјеска, за разлику од осталих места с именом Сутјеска. У летопису и старим белешкама у манастиру, обично је писано Сутиска односно Краљева Сутиска или Сутјеска. Сада се говори само Сутјеска.
Прича се да је на Трговишћима раније држан пазар, и да се то место по томе прозвало.
Нема помена о томе, када је постало ово насеље, нити се зна тачно, када је подигнут фрањевачки манастир. Историја манастира и варошице тесно су везане. Манастир је свакако млађи од варошице, јер је у Босни у средњем веку било католика само у већим центрима и око њих, и у њима су се настанили и фрањевци. С друге стране, сутјешки се манастир сматра најстаријим католичким манастиром у Босни, а подигнут је у прво време доселења фрањеваца у Босну, у 14. или почетком 15. века. У писаним изворима називан је Curia Bani и locus fratrum minorum. У изворима се често Сутјеска назива и Трстивницом.
Сутјеска је у средњем веку била подграђе славног града Бобовца, у ком се чувала босанска краљевска круна. Због земљишних прилика није се могло развити подграђе непосредно под Бобовцем. Босански су владари боравили у Сутјесци кроз више деценија.
Из доба турске управе у средњој Босни, од 1463—1878, сачувано је много забележака о манастиру и о појединим породицама у Сутјесци, али о самом насељу нема ништа. За разлику од Високог, које је неко време било чисто муслиманска варош, у Сутјеској је било католика за целог трајања турске управе. И у Сутјеској су се били намножили муслимани, али су временом опет знатно опали.
Иако је манастир давно основан, манастирска је зграда скорашња; саграђена је 1891—1896 год. под Рачком Стијеном на изласку Трстивнице из клисуре. Стара манастирска зграда није сачувана, јер је манастир често пута био спаљиван, понова грађен и преправљан.
Манастир има доста старина, од којих су најважнији посмртни остаци претпоследњег босанског краља Степана Томе, у чију се аутентичност још сумња. Уобичајено је веровање, да је он погинуо у Бијелом Пољу у Крајини. По народном предању из Сутјешке Жупе, он је погинуо у Бијелом Пољу испод Сутјеске, код врела Бистрика, између села Аљинића и Бјелавића. Уз кости се налазе једно гвоздено жезло и неколико златних дугмади. По сутјешком летописцу фра Бони Бенићу, који је живео и писао у 18. веку, у овом су манастиру били сахрањени још неки краљеви. Манастир је у великом поштовању код свега становништва у околини, без разлике вере, па га посећују и многи муслимани и православни.
Пред уласком у манастир је Гргурево, мала коса између Урве и долине Трстивнице. Урва је кратка и врло стрма суводолина; долази испод Тешева. На Гргуреву се и сада познају остаци манастира клариса и цркве Св. Гргура, по којој се сада то место зове. На десној страни Урве су Двори, где су, по народном предању, били бански односно краљевски двори. Има ту и сада остатака од камених зидова. По другима, ту је била „саборница“. По народном предању био је још један двор испод Сутјеске, код ушћа Буковице у Трстивницу. Изнад манастира је био виноград; то се место и сада зове Вино.
Испод Сутјеске, на десној обали Трстивнице, а поред Трстивнице је „грчко гробље“, али је сачувано само неколико стећака, па су и ти испретурани. Ту се копало и за време куга, па се место зове и Кужно Гребље, а до њега је помињато Трговиште.
У Сутјесци је само једна џамија. По народном предању, то је прва џамија што је саграђена у Босни. По освојењу Бобовца, прича се, одмарала се турска војска у сутјешкој котлини. На месту где је сада џамија, Ел-Фатих је забо штап да клања. Кад је видео да се мрав пење уз штап, наредио је да се ту сагради џамија. Трећега дана је ту осванула џамија. Џамији је дао за издржавање десетину из Пољана, Лучића и неких других села, приходе од скеле испоц Добоја и сланих бунарева у Тузли. Прича се да је Фатих на друго место ставио камен и наредио да се подигне црква, и да су тако у Сутјесци и најстарија црква и џамија у Босни.
Занимљиво је још и ово предање. Кад су Турци заузели Сутјеску, нешто је њезиног становништва прешло на ислам, а остали су побегли на околна брда, па су се доцније, пошто се смирило, вратили на своја стара места. Тако су Јањићи били избегли на Стрижевицу, а Трговчевићи на Јежевицу.
Данас у Сутјесци живе измешани муслимани и католици; првих је мање. И међу једнима и другима има старинаца, али је више досељеника. Судећи по разним историским подацима, муслимана је раније било више. Честе куге су свакако највише утицале на промене у становништву.
Муслимани.
Међу негдашњим сутјешким муслиманима било је и помуслимањених овдашњих католика и досељеника муслимана. Помиње се на пр. неки Фрањо син Гаврин, који је прешао на ислам и био у кући Али—спахије у Сутјесци. Пошто је он 1641. убијен, оптужени су сутјешкн фратри да су га убили, али се то није могло доказати, и о том је фратрима издато писмено сведочанство. Фра Никола Лашванин забележио је у свом летопису, да су 23 маја 1736. прешли на ислам Антун Боно Ловрић из Фојнице и неки Стево из Сутјеске.
Од муслиманских родова који су раније живели у Сутјесци помињу се неки у разним, нарочито у необјављеним споменицима сутјешког архива. Год. 1624. изгорели су у Сутјесци кућа, подрум, сено и осам глава стоке у штали. Имам Бехрам–Халифа син Дураков оптужио је фратре да су они запалили, што није било истина. Сведочили су Мустајбег Когдић, Мустајбег Сарајлић, Али–челебија син Мустафин и још неки спахије, чија имена нису уписана, те Иван син Фрањин, Марко син Михаилов и Стојан син Шимунов и други. Год. 1657. посведочили су да је била ватра у манастиру: Ахмед ефендија мудериз Capajлиja, Ахмедбег син Мехмедбегов, Алихоџа имам, Халил хоџа мујезин и др. Муса Догрић ранио је у Сутјесци 1669. године Шахинагу, заступника Мехмедаге Султановића. Год. 1686. убијен је Мехмед Лоаара из Сутјеске (?). По тужби Ебу Бекира халифе, сутјешког имама, Ибрахим хоџе хатиха и мујезина Ахмеда Челебије, височки кадија је 1703. год. наредио хуџетом манастиру да, у будуће, мора примати мусафире. Из истог или нешто доцнијег времена ће бити и хуџет истог кадије, или сада већ Хаџи Смаил ефендије, што га је издао фра Маријану из Сутјеске, да је добар човек, а по сведочанству: Омер–бега Чолака, Ибрахима буљубаше, Ахмеда мујезина, Ибрахима Бате, Бајрамаге војводе и др. из Сутјеске. При прегледу извршених оправки у манастиру 1742. били су сведоци: Осман спахија, Мустафа спахија, Мехмедбег из Обри, Арсланбег, Ибрахимага војвода и др. Год. 1770. помињу се Бећирага и Хасанбег Неимаровићи из Сутјеске. Неимаровића има и сада у околини Сутјеске. Год. 1769. помиње се неки Мостарлић. Год. 1768. помиње се неки Омербаша Имамовић из Сутјеске. Год. 1779. појавила се у сутјешком манастиру ватра, и при гашењу је помагао један од Мустафића. Год. 1781. свадиле су се у Сутјесци жене Омербаше Зарачића и Ибрахима Рамића, а 1782. помињу се Мустафа Ралић и Ахмет Мустафић. Год. 1812. Иван син Тодоров, као заступник Мула Мехмеда Топала из Сутјеске, тужио је фра Луку височком кадији. Овај податак показује и у каквим су све односима били католици и муслимани. У Пољанима и Нажбиљу има муслимана Топаловића. Иначе ни у Сутјесци ни у ближој околини нема људи с горњим презименима. Из горњих се података види још и то, да је у Сутјесци раније било много више муслимана него данас, и да је у исто време међу њима било по више духовних лица, а данас нема ни једно.
Порекло становништва.
Данас у Сутјесци живе ови муслимански родови:
-Хаџићи (2) се сматрају старинцима. Звали су се Сарајчићима. Можда је из овог рода био Мујо Хоџић, који се помиње 1743. год.
-Сарачи (2) су досељени са села. Опширније у опису Халуновића.
–Хегановићи или Егановићи (1). Год. 1782. почели су сутјешки католици ограђивати своје гробље испод Св. Гргура, и при томе су им сметали Мустафићи или Хегановићи из Сутјеске, а нарочито Ахмет. Ахметов отац Мустафа Хегави дошао је после “бечке године (1683) из ниемаца из прико Саве у Suttisku”, и ту се настанио. Дошао је из Славонске Пожеге. Пред окупацију Босне неки су од овог рода одселили у Брежане.
-Ахметовић (1) зове се и Хегановић, а старином је Трампић с Нажбиља, одакле је још за турског времена прешао Хегановићима у Сутјеску.
-Мујкићи или Пласте (2) су доселили после окупације из Ричице, где их још има.
-Јамаковић (1) је доселио пред велики рат из Порјечана.
Католици.
Од католичких родова који су раније живели у Сутјесци помињу се следећи. Год. 1602. постао је босанским фрањевачким провинцијалом фра Стипан Златарић од Сутиске.
Данас нема Златарића ни у Сутјесци ни у околини, нити се што зна o њима. Год. 1639 гомињу се фрањевци Antonius Bjelavich и Matthaeus Kovacich, оба „а Suttischa“, што би могло значити само да су из сутјешког браства, а иначе родом из села Бјелавића и Ковачића. Године 1666. био је гвардијаном манастира у Сребреници фра Стефан Милић из Сутјеске. Године 1667. био је фрањевачким провинцијалом у Босни Тома Јурачић од Сутиске. 1669 био је гвардијаном у Сребрници Петар Пижуљић из Сутиске. 1701 год. потписују једну молбу поред неких чланова и сада живих родова још Фрањо Тањић(?) и Лука Ковач. 1738 помиње се Андрија Никачевић.” 1782 помиње се Аугустин Дероњић. 1783 помиње се у Сарајеву нека Анђелија, кћи Ивана Нешковића из Сутјеске. Још Ивањдана 1783. пили су неки кужни Турци из Високог код Ивана Јурића, названог Бајтала у Сутјесци. Заразе га, па умре са женом и децом, тако да му није нико остао. Тада је у Сутјесци умрло 140 душа, међу којима око 20 душа бегунаца, мушкараца и женских, из Сарајева.
Данас у Сутјесци живе ови католички родови:
-Трговчевићи (3). Прави Трговчевићи су старинци. С њима су се стопили и Глувићи, досељеници. Трговчевићи се помињу чешће у току 18. века, први пут 1701. год.
-Јурјевићи (3) и Родићи (7), заједничког порекла. Они су најстарији досељеници из Дубоштице, па се већ сматрају старинцима. Помињу се чешће у току 18 века, први пут 1701.
-Јањић–Божићи (1) су старинци. У манастирском летопису помиње се неки Стипан Божић 1831.
-Аждајићи и Мијатовићи (15) су заједничког порекла. Старином су из Ловнице код Жепча. Звали су се Ждраловићи. Прича се да су своје данашње презиме добили овако: Турци хтели да закољу вола, али га нису могли повалити. Један од Аждајића узме вола са ноздрве и сам га обори. Турци рекну: ово није човек већ аждаја. У манастирском летопису помиње се Фрањо Аждајић који је умро 1831 год.
-Ђондраши или Џондраши (2) су прешли у Сутјеску пре 50 год. из Сеоца; тамо их још има и старинци су.
-Квесић (1) је доселио из Неретве пре окупације.
-Радићи–Талијановићи (5). Дед, односно прадед био је родом из Милана у Италији. За време неког рата с Аустријом он с још двојицом другова побегне у Босну. Један од тих другова остане у Посавини, негде око Толисе, и потурчи се, а други умре, чим су дошли у Босну. Радицио дође у Трновце међу Мушије. Како га ови нису могли разумети, јер је говорио талијански, поведу га они фратрима, не би ли они знали шта je. Фратрима се он искаже и они га узму за кувара. Тако је провео неколико година. Фратри га онда ожене неком Јагњом Јањића, он пређе у њену кућу и с њом изроди децу. И умро је а није добро говорио српскохрватски. А кад су босански побуњеници 1831. купили војску, фрањевци шаљу место себе Стипана Божића и Joзy Талијанца.
-Павловићи (1) су дошли у Сутјеску пре окупације из Павловића у Лучићима.
-Микељевићи (2) су далеком старином са Бобовца. Кад су Турци заузели Бобовац један се брат потурчи, а друга два утеку на Погаре, па после пређу у Вареш. Од њих су Франковићи, Пејчиновићи и Микељевићи, који су се раније звали и Павићи, y Варешу. У Сутјесци су од пре 40 година.
-Филиповићи (3) су давно доселили из Миљачића.
-Дуспери (2) су старином из Ракитног у Далмацији, a y Сутјеску су давно доселили из Дубоштице.
-Cтрујића (1) дед доселио је 1864 из Бугојна.
-Шахини или Павлићи (2) су доселили из Грабовице.
-Јањић (1) је по рођењу православни Србин из Модриче. Мати му се као удовица уда за неког Трговчевића у Сутјеску, пре окупације, и пређе на католичку веру. И њега су дететом покрстили и дали му презиме католичке породице Јањића.
-Раштегорац (1) је доселио пре 22 год. из Бугојна због заната и (калајџија).
-Човић (1) је срарином из Херцеговине, а у Сутјеску је дошао из Лугића пре 15 год.
-Мишковић (1) је дошао пре 30 год. из Шошања.
-Гргић (1), старином Шарић, доселио je пре 30—35 год. из Потока код Вареша.
-Јукићи (2) су доселили са Нажбиља пре 25—28 год., и тамо их још има.
-Малчевића (1) отац доселио је из Крешева пре 30 год.
-Љубовић (1) је доселио због заната (мутапџија) пре 20 год. из Горњег Вакуфа.
– Комадановић (1) је доселио пре 40 год. с Погара.
-Дугоњић (1) је доселио због заната (кројач) из Вареша пре 20 год.
-Тичиновић (1) је доселио из Ливна пре 25 год.
-Kежић (1) je доселио из Далмације за време последњег рата као радник и остао овде.
-Ковић (1). Има рода у Буличићима.
-Кнежевић (1) је доселио 1918, да избегне од глади, из села Буковља у срезу коњичком (Херцеговина). У Буковље им је прадед дошао из Горанаца код. Мостара.
-Марковић (1) на Шћитарима је старином из Имотског или Дувна.
Католичко је гробље на Трговишту, испод старе некрополе. Ту је и муслиманско гробље; Хоџићи се копају код. џамије.
ИЗВОР: Према књизи Миленка С. Филиповића „Височка нахија“. Припремио сарадник Порекла Милодан.
Коментари (0)