Порекло становништва насеља Хаљинићи (у књизи Аљинићи), општина Какањ. Према књизи Миленка С. Филиповића „Височка нахија“. Припремио сарадник Порекла Милодан.
Положај насеља и воде.
Од Сеоца Аљиниће дели река Трстивница; према осталим селима нема изразитих граница, јер су измешане њиве. Само село лежи на заравњеном челу косе између два потока. Коса се при крају шири и постаје и вишом — Брдо — и затим настаје нижа зараван на којој је село, окренуто југу. Готово су све куће поред пута лучног облика. Између и око кућа су многи шљивици, а под селом су многобројне кланице. Због тога се село из даљине не види и изгледа као збијено, иако су куће још прилично разређене. Две су куће у пољу поред цесте. Само је једна кућа Човића изван села, на месту Бошковини.
Око села има више врела; отичу као потоци. Никад не пресуше Горња Вода и Бистрик, и с њих се највише носи вода. У пољу, поред цесте је јако врело Маријина Вода.
Земље и шуме.
Њиве и чаире су већином по терасама испод села и у пољу. Зову се: Тополе, Правичинац чаире, чаире Брешће, Броћишћа, Брадве, Bинца, Подвинца, Мандари, Копривишће, Равне, Жабљакови, Ботуше, Стублови, Бистрикови, Скочијевци, Селишће, Винишћа, Равне, Вагњеви, Крчевине, Натпутнице, Јелаши, Десетци, Громиле, Брежине, Гаја, Црквењаци. Испаше су по Градини и Крушкама око села; то је мера. Раније их je било више; искрчене су Липава. Шетари, Луковача. Дрво добављају из шума у Лучићима и Шћитарима.
Занимање становништва.
Главно занимање сељака је земљорадња. Неки раде у рудницима у Згошћи и Брези, а неки иду на радове уСарајево. У селу има много шљива; Од њих пеку ракију и пекмез.
У овом селу није било кметова нити је када Турчин био у селу, него увек само католици. Под селом је „поредовнички“ млин Петровац.
Име селу и остали подаци.
Прича се да је село добило име по том што су сељани стерали хаљине кад је наишао неки паша или везир. Међутим, (Х)аљинићи је постало од Аљена, како се у нашим западним крајевима зове Јелена. Изговара се име села као Аљинићи и Хаљинићи.
Њива Громиле добила је по народном предању своје име на овај начин. Кад су Турци опседали краља у Бобовцу, опседнути су пуштали „заставу“ да плави турску војску; те је вода нанела камен и тако постале многе громиле камена.
Прича се да је на њиви Црквењаку била црква. Све до скора било је на том месту „грчких“ гробова. У Бистрику је било село. Прича се да су Хаљинићи као насеље старији него Краљева Сутјеска, и да је био пре у Хаљинићима кнез него у Бобовцу бан.
У домаћим изворима ово се село помиње доста рано. 1584-7 био је фрањевачким провинцијалом у Босни фра Маријан Хаљинић из Сутиске. По други је пут био провинцијалом 1593. Умро је 1606. у манастиру у Сутјесци. Године 1734. умро је други Маријан Аљинић. Под именима Аљинић–Хаљинић помиње се више фрањеваца, а обичај је био да се зову по месту рођења. У летопису сутјешког манастира забележено је да је село много страдало 1814–1817. од куге и глади. Помрло је тада више од половине становништва. Тада су сељаци многе земље поклонили манастиру, а многе су морали продати. За време турске управе село је имало повластице које су га штитиле од насиља и у селу није било кметова.
Тип села и порекло становништва.
Некада је у селу било само шест кућа, које је затекао Фатих. То су били: Томић, Бан, Марићевић, Шљивић (Ћенћић), Међедовић и Стјепић. То су стариначки родови и од њих данас има:
-Бана (1), Стјепића (2), Павића–Франковића (3), Шљивића (5), Међедовића (3), а Томићи (2), Марићевићи (3), Tepзићи (1) и Терзић-Николић (1) су један род и сви су „старосидиоци“.
Франковићи, Стрепићи и изумрли Курани чинили су један ужи род. Стјепићи су опет сви потекли од Мијача или Мијачи од Стјепића. За време куге Међедовићи су били обамрли и остала само једна жена у другом стању. Она се уда за неког Мијача и роди сина. Потомци овог посмрчета прозвали су сеМеђедовићима својим старим презименом.
-Конше (5) су старином Николићи из Олова. Опширније в. у опису Бијелог Поља.
-Мијачи–Микачевићи (6) су старинци. Пре окупације су се звали Никачевићима и чине један род с Никачевићима у Миљачићима.
-Ковачи (2) су старином из Херцеговине одакле су давно доселили.
-Дувњаци (3) су старином Милоши из Мандина Села у Дувну, одакле су пре 60 год. утекли од Турака. Има их и уТрновцима.
-Јурићи (4) су старинци. Раније су стајали у Бистрику под селом. Ту је било село.
-Мароши (2) су дошли из Марушића код Вукановића пре окупације. Има их још у Вукановићима.
-Пезер (1). Пезери су раније боравили у Аљинићима па се раселили, а овај је доселио из Турбића пре 20 год. Има их још и у селу Грму.
-Марковић (1) је доселио из Бјелавића пре 3 год.
-Филиповић (1) је доселио пре 20 год. из Миљачића.
-Чавићи (1) су старином из Херцеговине.
-Лукићи (1). Раније су били на Слапници и у Пезерима. На апници их још има.
-Бркићи (1). Помињу се у Аљинићима крајем 18 века.
-Јозићи (1) и Чешљићи (3) су такође непознатог порекла.
У кући Стјепана Павића–Мандића живе с њим и пасторчад му Рудељи, чија је земља у Миљачићима.
Сви се копају у гробљу на Скочијевцу.
ИЗВОР: Према књизи Миленка С. Филиповића „Височка нахија“. Припремио сарадник Порекла Милодан.
Коментари (0)