Да ли су исто презиме и иста крсна слава доказ о сродству – или Да ли су сви Славујевићи из Шида били род

Додаћeмо још један поднаслов: “Родословна истраживања Срба разликују се од средине до средине”

Генеалогија је наука која користи своје изворе. Као и свака наука тако и генеалогија мора да користи поуздане проверене аутентичне изворе. Неки извори јесу поуздани, неки нису. Најмање поуздан извор је усмено предање, а на жалост, оно се највише и користи у аматерским родословним истраживањима.

Веома чест и велик проблем у генеалогији јесу презимена. По мени можда и највећи проблем. Познато је да Срби као народ углавном нису имали стална презимена (част изузецима). Код Срба је увек било знаменитије лично име него презиме, о чему сведоче, на пример, називи улица: Карађорђева, Св. Саве, Кнеза Милоша итд. Доласком на простор Хабсбуршке/Аустро-угарске монархије, Срби под притиском државне администрације полако почињу да узимају стална презимена. Међутим тај процес је ишао толико споро да је крајем 18. века Беч донео наредбу да Срби морају коначно да узму стална презимена. До тада су се презимена, у релативно великом броју случајева, мењала од генерације до генерације. Шид се може узети као одличан пример за овакве студије будући да су матичне књиге шидске парохије комплетно сачуване од 1762. године, уз то и преписане, анализиране и публиковане. Из њих се може уочити да су неке породице мењале презиме чак до почетка 19. века. Леп пример тога је породица академског сликара Саве Шумановића. Његов најстарији познати предак Константин се током друге половине 18. века помиње под презименом Поповић што је презиме његовог очуха Василија Поповића. Константинова деца су у матице уписана под презименом Вајић/Вајин (по имену Василије/Ваја), а тек од почетка 19. века се помињу као Шумановићи. Други пример је данашња породица Михајловић. Најстарији поуздано утврђен предак је Станоје Бруцић, његова деца су носила презимене Станојеви(ић), а у 19. веку се појављује презиме Михајловић уз спорадично коришћење презимена Бруцић које је полако постало шпицнамет (надимак). Као трећи пример навешћемо породицу Убавић чији је надимак Жижић. У најстаријем попису Шиду из 1722. године међу удовицама је наведена Убава, Жижина удовица. Дакле може се претпоставити да су Убавини потомци узели презиме по њеном имену а локални надимак добили по очевом имену. Сви ови облици презимена су кориштени у званичној црквеној и државној администрацији. Већина шидских презимена из 19. и 20. века се јављају као лична имена током 18. века, од којих су, вероватно, и настала. Можемо да замислимо колико је током прве половине 18. века у Шиду, насељу са 200 кућа, било, на пример, Василија и Јована и колико је породица Васић/Василић и Јовановић настало од тих имена!

Да се вратимо Славујевићима. Како данас предање неких породица тврди да су сви род, док предање других каже да нису, окренућемо се историјским изворима да покушамо да разјаснимо ситуацију.

Toком 1830. године постојало је два дома Славујевића у Главном шору (улица Цара Лазара) и три у у Црквеном шору (улица Змај Јовина). У попису власника некретнина у Шиду 1913. године убележено је седамнаест кућа Славујевића и то: две у Јаловом шору (улица Бранка Радичевића), једна у Џигури (улица Вука Караџића), три у Главном шору (улица Цара Лазара), шест у Црквеном шору (улица Змај Јовина), две у Доњем шору (улица Саве Шумановића) и три у Доњем шору (улица Николе Влашког).

 

Извори о Славујевићима:

1. Пописи Шида. Најстарији познат попис Шида потиче из 1722. године и од тада до краја 19. века познато је заиста пуно пописа Шида различитог карактера и састављани од различитих нивоа световне власти или цркве. У поменутом најстаријем попису нема помена презимена Славујевић (у било којем облику). Поменућемо да се само једном помиње лично име Славуј које је могло, евентуално, да да презиме потомцима. Презиме Славујевић се помиње тек у попису из 1745. године у време изласка Шида из Војне крајине. Те године се помиње Недељко Славујевић као један од старешина који се определио за останак у Шиду под цивилном управом (становништво је имало избор да или остане у Шиду и буде подложно цивилној управи – комори, или да се одсели у неко друго место које је након те године било под војном управом). Дом Славујевића је те године поседовао 3 јутра земље, 3 ливаде сена, 1/8 шљивика, 2 вола, 3 краве, 2 коња, 2 свиње и 5 овака и коза. У кући су поред старешина Недељка живела још 2 пунолетна брата или сина. Већ следеће 1746. године нема дома Недељка Славујевића, али се помињу два друга дома: дом Марка Славујевића и Гаврила Славујевића. Ова два дома су пописана и наредне 1747. године. За сада, са пуно опреза и без икакве потврде, можемо претпоставити да су Марко и Гаврил потекли из Недељковог дома, и да су они она два пунолетна мушкарца пописана у дому 1745. године. Уколико јесу потекли из тог дома, за сада ипак не можемо знати да ли су они Недељкови синови или браћа, или син и брат итд. Идемо даље, 1750. и опет 1758. године и даље постоје два дома: Гаврило и Недељко. Да поново нагласимо, није могуће потврдити да ли су ова два дома наследници (тј. исти домови) оних домова из претходних пописа. Такође, треба нагласити, као што је речено у уводном тексту, да је то период када још увек највећи део породица нема стално презиме и могуће је да ове пописане породице немају везе са каснијим Славујевићима у Шиду, а да су уствари преци тих Славујевића пописани под неким другим презименом. До промене долази у попису Шида из 1775. године када су пописана три дома Славујевића: Јован, Максим и Гаја, да би 1791. године у катастарском попису Шида било чак осам домова Славујевића чије старешине су били Глиша, Никола, Никола, Максим, Јован, Мика, Дарије и Гаја. Сличан број домова је био и десет година касније: Ђока, Коста, Васа, Максим, Аврам, Јован и Дарије. Даље пратећи пописе број домова се креће овако: 1814: 6, 1830: 8, 1833: 7, 1835: 7, 1842: 7, 1848: 8, 1864: 4 итд. Већина ових пописа доноси само сумарне податке о домаћинству уз обавезно навођење имена породичног старешине, а само поједини пописи доносе имена свих укућана. Због тога се са доста опреза мора узети наследни сроднички однос пописаних домова/породица.

2. Матичне књиге. Шидска парохија има комплетно сачуване матичне књиге од 1762. године. Књиге су углавном савесно вођене, али се током осме и девете деценије 18. века примећује се доста недостатака. Прва уписана под презименом Славујевић је Марта, ћерка Максима и Симеоне Славујевић, рођена 20. фебруара 1766. године. Затим следе Јован, син Максима и Јованке рођен 1772, Сава син Јована и Теодосије 1772, Софија ћерка Гаврила и Марије 1777 итд. Од 1762. године до 1900. године у матичне књиге рођених (протоколе крштених) писано је 376 рођених Славујевића – барем оних који ће током 19. века и касније бити Славујевићи. Зашто то кажем? Вратимо се причи о непостојању сталног презимена, о честом мењању презимена, о коришћењу надимака (шпицнамета) итд. Тако су у матичне књиге рођених уписивани Славујевићи, Гајновићи, Марковићи, Раноши, Велићи, Јанковићи, Петрићи, Панићи, Шандићи, Дејановићи, Поштини и Салаји. Током 18. и прве половине 19. века писана су сва ова презимена, и то сама, док се од 19. века устаљује презиме Славујевић уз повремено коришћење другог презимена као додатка чиме је свештеник вероватно хтео да нагласи припадност одређеној грани Славујевића или потпуно другој породици Славујевић (нпр. “Славујевић – Раношев”, “Славујевић или Шандић” итд). Комбинацијом свих података из матичних књига, могуће је утврдити да сва овде набројана презимена носиле породице које су у одређеном моменту, а то је 19. век, постале Славујевићи.

          *

Који су се тачно процеси овде одиграли, данас је јако тешко установити. На основу матичних књига могу се уочити четири породице Славујевић: Славујевићи Салаји, Славујевићи Раношеви, Славујевићи Гајновићи и Славујевићи Шандићи. Све четири породице се јављају од првих година вођења матичних књига 1760-их и 1770-их. Сва мало пре поменута презимена (Славујевићи, Гајновићи, Марковићи, Раноши, Велићи, Јанковићи, Петрићи, Панићи, Шандићи, Дејановићи, Поштини и Салаји) помињу се у оквиру ове четири породице.

Вратимо се попису Шида из 1775. године када су пописана три дома Славујевића: Јован, Максим и Гаја. Комбинујући ова имена са матичним књигама можемо да видимо да су Јован и Максим од Гајновића а Гаја од Раноша (Раношевих). Дакле, у попису фале Шандићи и Салаји, а то је управо оно што сам напоменуо – мењање презимена: има их у матицама, дакле живели су у Шиду у то време, али их нема под презименом Славујевић (нити Шандић тј. Салај) што значи да су пописани под неким трећим презименом.

Захваљујући матичним књигама могу се видети и нове промене промене презимена, или добијање породичног надимка, попут Дејановић (код Раношевих). Према матичним књигама закључује се и да је породица Славујевић Гајновић изумрла током друге половине 19. века док су остале породице наставиле да постоје и током 20. века и касније.

На жалост, домовни протоколи за Шид пре 1900. године нису сачувани па не можемо да имамо податке о крсним славама свих породица. Према подацима из 1906. године, Славујевићи Раноши, Салаји и Шандићи славе Ђурђевдан (славе и данас).

 

Да закључим, пописи становништва помињу породице Славујевић током 18. и 19. века, али и не помињу неке породице Славујевић за које се зна да су живеле у Шиду у то време (односно, уписани су под неким другим презименом које још увек не можемо да откријемо). Матичне књиге прате Славујевиће од 1760-их година, али под различитим презименима. Тек од 19. века добијају презиме Славујевић као стално, а што је била последица државног закона. На основу матичних књига утврдило се постојање четири (4) породице / фамилије Славујевић формиране током друге половине 18. века, и на основу матичних књига не може да се утврди сродство између те четири породице / фамилије. Уколико је сродство и постојало, онда се крвна веза између њих треба тражити током прве половине 18. века или раније. Кумства између ове четири фамилије су различита још од 18. века.

На евентуално сродство упућује то што се свима усталило исто презиме Славујевић и што имају исти крсну славу (понављам да није позната слава породице Гајновић).

На непостојање сродства упућује различито кумство, различита презимена током 18. века и положај кућа у Шиду (просто речено, нису кућа до куће што би упутило на евентуалну деобу породице (што и није неко мерило)).

Још неколико ствари у вези Шида које би расветлиле контекст породица – Ситуација у којој се Шид нашао почевши од 1745. године, када је издвојен из Војне границе и припојен цивилној управи, проузроковала је велика миграциона кретања. Тада је становништву дата могућност да или остану у оквиру Војне границе пресељењем у неко суседно место или да остану у Шиду под цивилном управом. Велик број породица је напустио Шид и преселио се у околна села. Преостале породице су подељене, односно уситњене су тадашње задруге, и њима су дате куће исељених породица. То је донекле ублажило огромно смањење броја домова у Шиду. Са друге стране, у Шид су се доселиле породице из места у Војној граници. Овакво стање је додатно закомпликовала чињеница да су се неке породице предомишљале и поново досељавале у Шид или или га напуштале. Настала је веома неповољна и тешка ситуација јер су се ове миграције наставиле наредних петнаест година, све док их аустријска власт није коначно обуставила званичном забраном 1759. године. А то је управо период појављивања у историјским изворима све четири породице Славујевић у Шиду.

И да се осврнемо на додати поднаслов: “Родословна истраживања Срба разликују се од средине до средине” – српски корпус раширен (у различитом проценту) од Венеције до Темишвара био је подложан различитим културолошким, друштвеним, верским и другим утицајима којима се неминовно прилагођавао. Живот Срба у одређеној средини утицао је на размишљање и понашање једне породице, што се одражавало на њен опстанак и потомство. Традиција је одржавана, гашена, обнављана, нова увођена. Друштвено-историјски процеси кроз које је пролазила једна српска породица на Косову и Метохији, у Шумадији или у Срему, потпуно су различити и самим тим методологија проучавања тих процеса не може бити иста. Готово непремостив проблем у родословном истраживању Срба је што се иста логика, иста методологија у раду примењује и на породицу у Црној Гори и у Банату. Примењивање приступа у родословним истраживањима из, на пример, босанске Крајине на Срем је апсолутно погрешно. Просечан генеалог, а у Србији је јако мало правих професионалаца будући да генеалогија и даље обитава скрајнута у сенци историје, не може да буде стручан за све регионе у којима су Срби живели. Једноставно, превелике разлике у култури а мало искуство истраживача онемогућавају то.