Da li su isto prezime i ista krsna slava dokaz o srodstvu – ili Da li su svi Slavujevići iz Šida bili rod

Dodaćemo još jedan podnaslov: “Rodoslovna istraživanja Srba razlikuju se od sredine do sredine”

Genealogija je nauka koja koristi svoje izvore. Kao i svaka nauka tako i genealogija mora da koristi pouzdane proverene autentične izvore. Neki izvori jesu pouzdani, neki nisu. Najmanje pouzdan izvor je usmeno predanje, a na žalost, ono se najviše i koristi u amaterskim rodoslovnim istraživanjima.

Veoma čest i velik problem u genealogiji jesu prezimena. Po meni možda i najveći problem. Poznato je da Srbi kao narod uglavnom nisu imali stalna prezimena (čast izuzecima). Kod Srba je uvek bilo znamenitije lično ime nego prezime, o čemu svedoče, na primer, nazivi ulica: Karađorđeva, Sv. Save, Kneza Miloša itd. Dolaskom na prostor Habsburške/Austro-ugarske monarhije, Srbi pod pritiskom državne administracije polako počinju da uzimaju stalna prezimena. Međutim taj proces je išao toliko sporo da je krajem 18. veka Beč doneo naredbu da Srbi moraju konačno da uzmu stalna prezimena. Do tada su se prezimena, u relativno velikom broju slučajeva, menjala od generacije do generacije. Šid se može uzeti kao odličan primer za ovakve studije budući da su matične knjige šidske parohije kompletno sačuvane od 1762. godine, uz to i prepisane, analizirane i publikovane. Iz njih se može uočiti da su neke porodice menjale prezime čak do početka 19. veka. Lep primer toga je porodica akademskog slikara Save Šumanovića. Njegov najstariji poznati predak Konstantin se tokom druge polovine 18. veka pominje pod prezimenom Popović što je prezime njegovog očuha Vasilija Popovića. Konstantinova deca su u matice upisana pod prezimenom Vajić/Vajin (po imenu Vasilije/Vaja), a tek od početka 19. veka se pominju kao Šumanovići. Drugi primer je današnja porodica Mihajlović. Najstariji pouzdano utvrđen predak je Stanoje Brucić, njegova deca su nosila prezimene Stanojevi(ić), a u 19. veku se pojavljuje prezime Mihajlović uz sporadično korišćenje prezimena Brucić koje je polako postalo špicnamet (nadimak). Kao treći primer navešćemo porodicu Ubavić čiji je nadimak Žižić. U najstarijem popisu Šidu iz 1722. godine među udovicama je navedena Ubava, Žižina udovica. Dakle može se pretpostaviti da su Ubavini potomci uzeli prezime po njenom imenu a lokalni nadimak dobili po očevom imenu. Svi ovi oblici prezimena su korišteni u zvaničnoj crkvenoj i državnoj administraciji. Većina šidskih prezimena iz 19. i 20. veka se javljaju kao lična imena tokom 18. veka, od kojih su, verovatno, i nastala. Možemo da zamislimo koliko je tokom prve polovine 18. veka u Šidu, naselju sa 200 kuća, bilo, na primer, Vasilija i Jovana i koliko je porodica Vasić/Vasilić i Jovanović nastalo od tih imena!

Da se vratimo Slavujevićima. Kako danas predanje nekih porodica tvrdi da su svi rod, dok predanje drugih kaže da nisu, okrenućemo se istorijskim izvorima da pokušamo da razjasnimo situaciju.

Tokom 1830. godine postojalo je dva doma Slavujevića u Glavnom šoru (ulica Cara Lazara) i tri u u Crkvenom šoru (ulica Zmaj Jovina). U popisu vlasnika nekretnina u Šidu 1913. godine ubeleženo je sedamnaest kuća Slavujevića i to: dve u Jalovom šoru (ulica Branka Radičevića), jedna u Džiguri (ulica Vuka Karadžića), tri u Glavnom šoru (ulica Cara Lazara), šest u Crkvenom šoru (ulica Zmaj Jovina), dve u Donjem šoru (ulica Save Šumanovića) i tri u Donjem šoru (ulica Nikole Vlaškog).

Izvori o Slavujevićima:

1. Popisi Šida. Najstariji poznat popis Šida potiče iz 1722. godine i od tada do kraja 19. veka poznato je zaista puno popisa Šida različitog karaktera i sastavljani od različitih nivoa svetovne vlasti ili crkve. U pomenutom najstarijem popisu nema pomena prezimena Slavujević (u bilo kojem obliku). Pomenućemo da se samo jednom pominje lično ime Slavuj koje je moglo, eventualno, da da prezime potomcima. Prezime Slavujević se pominje tek u popisu iz 1745. godine u vreme izlaska Šida iz Vojne krajine. Te godine se pominje Nedeljko Slavujević kao jedan od starešina koji se opredelio za ostanak u Šidu pod civilnom upravom (stanovništvo je imalo izbor da ili ostane u Šidu i bude podložno civilnoj upravi – komori, ili da se odseli u neko drugo mesto koje je nakon te godine bilo pod vojnom upravom). Dom Slavujevića je te godine posedovao 3 jutra zemlje, 3 livade sena, 1/8 šljivika, 2 vola, 3 krave, 2 konja, 2 svinje i 5 ovaka i koza. U kući su pored starešina Nedeljka živela još 2 punoletna brata ili sina. Već sledeće 1746. godine nema doma Nedeljka Slavujevića, ali se pominju dva druga doma: dom Marka Slavujevića i Gavrila Slavujevića. Ova dva doma su popisana i naredne 1747. godine. Za sada, sa puno opreza i bez ikakve potvrde, možemo pretpostaviti da su Marko i Gavril potekli iz Nedeljkovog doma, i da su oni ona dva punoletna muškarca popisana u domu 1745. godine. Ukoliko jesu potekli iz tog doma, za sada ipak ne možemo znati da li su oni Nedeljkovi sinovi ili braća, ili sin i brat itd. Idemo dalje, 1750. i opet 1758. godine i dalje postoje dva doma: Gavrilo i Nedeljko. Da ponovo naglasimo, nije moguće potvrditi da li su ova dva doma naslednici (tj. isti domovi) onih domova iz prethodnih popisa. Takođe, treba naglasiti, kao što je rečeno u uvodnom tekstu, da je to period kada još uvek najveći deo porodica nema stalno prezime i moguće je da ove popisane porodice nemaju veze sa kasnijim Slavujevićima u Šidu, a da su ustvari preci tih Slavujevića popisani pod nekim drugim prezimenom. Do promene dolazi u popisu Šida iz 1775. godine kada su popisana tri doma Slavujevića: Jovan, Maksim i Gaja, da bi 1791. godine u katastarskom popisu Šida bilo čak osam domova Slavujevića čije starešine su bili Gliša, Nikola, Nikola, Maksim, Jovan, Mika, Darije i Gaja. Sličan broj domova je bio i deset godina kasnije: Đoka, Kosta, Vasa, Maksim, Avram, Jovan i Darije. Dalje prateći popise broj domova se kreće ovako: 1814: 6, 1830: 8, 1833: 7, 1835: 7, 1842: 7, 1848: 8, 1864: 4 itd. Većina ovih popisa donosi samo sumarne podatke o domaćinstvu uz obavezno navođenje imena porodičnog starešine, a samo pojedini popisi donose imena svih ukućana. Zbog toga se sa dosta opreza mora uzeti nasledni srodnički odnos popisanih domova/porodica.

2. Matične knjige. Šidska parohija ima kompletno sačuvane matične knjige od 1762. godine. Knjige su uglavnom savesno vođene, ali se tokom osme i devete decenije 18. veka primećuje se dosta nedostataka. Prva upisana pod prezimenom Slavujević je Marta, ćerka Maksima i Simeone Slavujević, rođena 20. februara 1766. godine. Zatim slede Jovan, sin Maksima i Jovanke rođen 1772, Sava sin Jovana i Teodosije 1772, Sofija ćerka Gavrila i Marije 1777 itd. Od 1762. godine do 1900. godine u matične knjige rođenih (protokole krštenih) pisano je 376 rođenih Slavujevića – barem onih koji će tokom 19. veka i kasnije biti Slavujevići. Zašto to kažem? Vratimo se priči o nepostojanju stalnog prezimena, o čestom menjanju prezimena, o korišćenju nadimaka (špicnameta) itd. Tako su u matične knjige rođenih upisivani Slavujevići, Gajnovići, Markovići, Ranoši, Velići, Jankovići, Petrići, Panići, Šandići, Dejanovići, Poštini i Salaji. Tokom 18. i prve polovine 19. veka pisana su sva ova prezimena, i to sama, dok se od 19. veka ustaljuje prezime Slavujević uz povremeno korišćenje drugog prezimena kao dodatka čime je sveštenik verovatno hteo da naglasi pripadnost određenoj grani Slavujevića ili potpuno drugoj porodici Slavujević (npr. “Slavujević – Ranošev”, “Slavujević ili Šandić” itd). Kombinacijom svih podataka iz matičnih knjiga, moguće je utvrditi da sva ovde nabrojana prezimena nosile porodice koje su u određenom momentu, a to je 19. vek, postale Slavujevići.

          *

Koji su se tačno procesi ovde odigrali, danas je jako teško ustanoviti. Na osnovu matičnih knjiga mogu se uočiti četiri porodice Slavujević: Slavujevići Salaji, Slavujevići Ranoševi, Slavujevići Gajnovići i Slavujevići Šandići. Sve četiri porodice se javljaju od prvih godina vođenja matičnih knjiga 1760-ih i 1770-ih. Sva malo pre pomenuta prezimena (Slavujevići, Gajnovići, Markovići, Ranoši, Velići, Jankovići, Petrići, Panići, Šandići, Dejanovići, Poštini i Salaji) pominju se u okviru ove četiri porodice.

Vratimo se popisu Šida iz 1775. godine kada su popisana tri doma Slavujevića: Jovan, Maksim i Gaja. Kombinujući ova imena sa matičnim knjigama možemo da vidimo da su Jovan i Maksim od Gajnovića a Gaja od Ranoša (Ranoševih). Dakle, u popisu fale Šandići i Salaji, a to je upravo ono što sam napomenuo – menjanje prezimena: ima ih u maticama, dakle živeli su u Šidu u to vreme, ali ih nema pod prezimenom Slavujević (niti Šandić tj. Salaj) što znači da su popisani pod nekim trećim prezimenom.

Zahvaljujući matičnim knjigama mogu se videti i nove promene promene prezimena, ili dobijanje porodičnog nadimka, poput Dejanović (kod Ranoševih). Prema matičnim knjigama zaključuje se i da je porodica Slavujević Gajnović izumrla tokom druge polovine 19. veka dok su ostale porodice nastavile da postoje i tokom 20. veka i kasnije.

Na žalost, domovni protokoli za Šid pre 1900. godine nisu sačuvani pa ne možemo da imamo podatke o krsnim slavama svih porodica. Prema podacima iz 1906. godine, Slavujevići Ranoši, Salaji i Šandići slave Đurđevdan (slave i danas).

Da zaključim, popisi stanovništva pominju porodice Slavujević tokom 18. i 19. veka, ali i ne pominju neke porodice Slavujević za koje se zna da su živele u Šidu u to vreme (odnosno, upisani su pod nekim drugim prezimenom koje još uvek ne možemo da otkrijemo). Matične knjige prate Slavujeviće od 1760-ih godina, ali pod različitim prezimenima. Tek od 19. veka dobijaju prezime Slavujević kao stalno, a što je bila posledica državnog zakona. Na osnovu matičnih knjiga utvrdilo se postojanje četiri (4) porodice / familije Slavujević formirane tokom druge polovine 18. veka, i na osnovu matičnih knjiga ne može da se utvrdi srodstvo između te četiri porodice / familije. Ukoliko je srodstvo i postojalo, onda se krvna veza između njih treba tražiti tokom prve polovine 18. veka ili ranije. Kumstva između ove četiri familije su različita još od 18. veka.

Na eventualno srodstvo upućuje to što se svima ustalilo isto prezime Slavujević i što imaju isti krsnu slavu (ponavljam da nije poznata slava porodice Gajnović).

Na nepostojanje srodstva upućuje različito kumstvo, različita prezimena tokom 18. veka i položaj kuća u Šidu (prosto rečeno, nisu kuća do kuće što bi uputilo na eventualnu deobu porodice (što i nije neko merilo)).

Još nekoliko stvari u vezi Šida koje bi rasvetlile kontekst porodica – Situacija u kojoj se Šid našao počevši od 1745. godine, kada je izdvojen iz Vojne granice i pripojen civilnoj upravi, prouzrokovala je velika migraciona kretanja. Tada je stanovništvu data mogućnost da ili ostanu u okviru Vojne granice preseljenjem u neko susedno mesto ili da ostanu u Šidu pod civilnom upravom. Velik broj porodica je napustio Šid i preselio se u okolna sela. Preostale porodice su podeljene, odnosno usitnjene su tadašnje zadruge, i njima su date kuće iseljenih porodica. To je donekle ublažilo ogromno smanjenje broja domova u Šidu. Sa druge strane, u Šid su se doselile porodice iz mesta u Vojnoj granici. Ovakvo stanje je dodatno zakomplikovala činjenica da su se neke porodice predomišljale i ponovo doseljavale u Šid ili ili ga napuštale. Nastala je veoma nepovoljna i teška situacija jer su se ove migracije nastavile narednih petnaest godina, sve dok ih austrijska vlast nije konačno obustavila zvaničnom zabranom 1759. godine. A to je upravo period pojavljivanja u istorijskim izvorima sve četiri porodice Slavujević u Šidu.

I da se osvrnemo na dodati podnaslov: “Rodoslovna istraživanja Srba razlikuju se od sredine do sredine” – srpski korpus raširen (u različitom procentu) od Venecije do Temišvara bio je podložan različitim kulturološkim, društvenim, verskim i drugim uticajima kojima se neminovno prilagođavao. Život Srba u određenoj sredini uticao je na razmišljanje i ponašanje jedne porodice, što se odražavalo na njen opstanak i potomstvo. Tradicija je održavana, gašena, obnavljana, nova uvođena. Društveno-istorijski procesi kroz koje je prolazila jedna srpska porodica na Kosovu i Metohiji, u Šumadiji ili u Sremu, potpuno su različiti i samim tim metodologija proučavanja tih procesa ne može biti ista. Gotovo nepremostiv problem u rodoslovnom istraživanju Srba je što se ista logika, ista metodologija u radu primenjuje i na porodicu u Crnoj Gori i u Banatu. Primenjivanje pristupa u rodoslovnim istraživanjima iz, na primer, bosanske Krajine na Srem je apsolutno pogrešno. Prosečan genealog, a u Srbiji je jako malo pravih profesionalaca budući da genealogija i dalje obitava skrajnuta u senci istorije, ne može da bude stručan za sve regione u kojima su Srbi živeli. Jednostavno, prevelike razlike u kulturi a malo iskustvo istraživača onemogućavaju to.