Порекло становништва села Мраморак, општина Ковин. Према студији Јована Ердељановића, „Срби у Банату – насеља и становништво“ и према књизи Радета Бракочевића „Хроника, 120 година постојања Добровољачког ватрогасног друштва Мраморак“, приредио сарадник портала Порекло Жарко Миловановић.
Према студији „Срби у Банату – насеља и становништво“:
Предања о насељу.
По казивању старих људи, Србе из Канака је довео Нико Рашић – Комна, и он је први ударио колац на месту где је подигнуто село. После су из Неузине, Маргитице и други насељени. Земљиште се већ звало Мраморак и по њему је село названо. Прво су били изградили земунице. Никаквих трагова од ранијих насеља нису налазили y свом атару, који је, тврде, одвајкада био само пашњак. Најпре је Мраморак имао да се насели у Станкин до, али нису могли доћи до воде, те су прешли на данашње место.
У Летопису политичке општине Мраморка пише:
Године 1812. Мраморак насељен Србима, који су дошли из Канака, Српске Неузине и околине. Затим су дошли Румуни, највише из села Дежана и других места y Банату. 1820. године су дошли Немци: једна група са Хесена (12 породица), а друга из швапских села Бачке жупаније, у већим групама. Мраморак је припадао Српско–банатској граничарској милицији бр. 14, са седиштем у Белој Цркви и главном командом y Темишвару. Свака је насељена породица добила по 7 1/2 јутара земље и земљиште за кућу. Име је село добило, наводно, по барској буби мрмољак, којег је било у своје време веома много y овом крају, а нарочито у атару ове општине. Село је у почетку било растурено, а касније се окупило уједно и сазидане су куће. Половина становника су Немци, а од друге половине су пола Срби, а пола Румуни. Има три цркве: српско-православну, румунску и евангелистичку. Срби су цркву зидали 1856–60. године, заједно са Румунима, а при деоби исплаћено је Румунима 12.000 форинти. По укидању Границе, за првог кнеза био је изабран Немац Франц Трахт.
Атар општине има 16.289 јутара и 1.452 кв хв, највише ораће земље, затим пашњака, а шуме 2.200 јутара. Атар је понајвише брежуљкаст и песковит. – 1900. године су Мраморчани купили до близу 500 јутара од Државног ерара у Песку за винограде, на амортизацију, и засадили одличне винограде.
У селу има 11 основних школа (Писац Летописа је имао у виду 11 одељења у Основној школи): две српске, две румунске, шест немачких и једно забавиште. Има пошта, апотека, општштски лекар, земљорадничка задруга, задруга Рајфајзен, занатлијска корпорација, један парни млин и четири циглане; ватрогасно удружење.
Извод из списка оних који су 1814. до 1817. и 1817. примили земљу од инжињера (означено је: и кућни број, и колико ланаца у њивама и у риту и топографска нумера. — Чува се у општинској архиви, а има га у препису стари учитељ Илија Барбул):
- Царски квартир
- Петар Земан
- Панта Петров
- Сава Марков
5, 6, 7, 8?
9, 10, 11, и 12 Букар, Никола, Гаврило Мартин Бундра
- Живојин Амбруш
- Груја Бундра
- Вита Алексић
- Јован Грујић
- Живојин Земан
- Живко Ивков
- Павле Марков
- Илија Крстец
- Петар Крстец
- Нида Стојадинов
- Стража општинска
- Атанасије Ивачкович, трговац
- Општински бирт
- Јован Рашић
- Живан Рашић
- Арса Анкић
- Јова Живанов
- Станоје Карањац
- Макса Босић
- Игњат Сперњак
- Станисав Николић
- Јевта Каначки
- Маринко Стојанов
- Лаза Радојчин
37 –46 ?
- Марко Траилов
- Неца Димитријев
- Стеван Годош
- Арсеније Марковић
- Јован Јованов
- Агапија Војинов
- Среја Живанов
- ?
- Петар Вукоњански
- Тодор Урам
- Јевта Рашић
- Никола Мунћан
- Јован Калинов
- Алекса Калинов
- Иса Глшпић
- Никола Тодоров
- Атанасије Милутинов
- Миша Мартинов
- Никола Рајић
- Ивко Крстец
- Стеван Крстец
70–73 ?
- Симеон Белеуца
- Никола Јовица
- Јанош Белеуца
- Јован Јовица
78–79 ?
- Јанош Наод
- ?
- Петар Режа
- Петар Марган
84–88 ?
- Никола Ђукић
90–94 ?
- Георг Царан
96– 113 ?
- Аврам Манојлов
115 – 122 ?
- Аћим Наод
124— 128 ?
- Јован Бошњак
130– 132 ?
- Георг Петровић
- Гаја Паунов
- Живојин Стурза
- Живота Мандреш
- Марко Рајић
- Арсеније Лупулв
- Илија Маринков
- Лука Стојадинов
- Вита Анкић
- Макса Рајков
- Акса Милутинов
- Арса Новаков
Марко Радосав
146 – 153 ?
- Арса Попов
- Нића Карањац
- Матеја Грујић
- Ђука Арсенов
- Михајло Недић
- Совра Живанов
- Дамјан Арсенов
161.Ђука Стојадинов
- Панта Јованов
- Павле Кирилов
- Арсеније Петровић
- Ковач Петар
- Аћим Паунов
- Сава Крачун
168, 169 ?
- Георг Ивков
- Ђура Србинов
- Живуљ Крачун
173 – 178 ?
- Јанко Игњатов
- Анта Миладинов
- Пауљ Крачун
- Стојан и Ћира Војинов
- Јован Мандраш
- Сима Царан
- Лука Панкеричан
(Живуљ Гроза)
- Пера Живанов
- Георг Јованов
(Циганин Ковач)
- Комна Рашић
(само три ланца баште)
- Срп. црква и школа (вакант)
- Јован Зебић, парох
- Гаја Урам
- Поп Никола Лукић
- Живан Оморан
- Тодор Крачун
- Живуљ Царан
- Ненад Земан
- Тома Царан
- Глигорије Оморан
- Атанасије Мартинов
- Тома Марић
- Јован Лакичин
- Живојин Ћуса
203- Марко Наод
- Тома Ћуса
205 – 206 ?
- Атанасије Милићев
- Момир Каначки
- Сима Петров
- Петко Црепајац
- Атанасија Бајић
- Груја Попов
- Атанасија Рашић
- Јован Грујић
- Живота Рашић
- Ђура Сперњак
- Филип Бошњак
- Спасоја Земан
- Никола Јованов
- Атанасија Стојадинов
- Михајло Стојадинов
- Павле Живанов
- Атанасије Дмитров
- Јован Грујић
- Живојин Ђурка
- Павле Илијин
- Анта Земан
- Јовица Ристић
- Тадеја Мандреш
- Петар Мунћан
- Аврам Карањац
- Стеван Бундра
- Стеван Наод
234 – 239 ?
- Јован Грујић (сувача)
- Сувача једног Румуна
242 – 276. сами Немци
- Јован Јовановић
278 ?
- Живојин Јова
280 ?
- Сувача Нине Стојадинова
- Сувача Пере Живанова
283 – 285 ?
- Сувача Ћире Војинова
- Јов. Бокшана
- Животе Земана
- Живуља Мунћана
- Ивка Крстеца
- Немач. црквени плац
- Нем. попе плац
293 Срп. црквени плац
- Општински амбар
295 – 297 ?
- Алекса Калинова сувача
- Симеонова Крничана сувача
300 Грујића Симе и Јосима
- Војинова сувача
- Сувача Фридриха Папера
303 – 309 ?
- Тодор Наод
- Никола Станимиров
312 – 313 ?
- Гаврило Нинков ћурчија
- Јон Крстец Лонпа
- Павле Царан
317 ?
- Живуљ Марган
- Матеја Мунћан
320 – 325 ?
- Арсеније Марковић
- Гаврило Грбан
328 – 329 ?
- Вука Стојанов
- Никола Живанов
Дакле, укупно 331 дом.
Ово је преписано са старог оригинала Љубомира Панкеричана, председника црквене општине 1921. године. Он је још додао:
Казивали су људи да су у оно време Баваништани истеривали њине солдате, те су Каначанима, тј. Мраморчанима, разматрали колибе и земунице и отеривали их; али су ти исти Баваништани добили од државе заповест да дају кулучаре да се зида царски квартир за официре, те да буде готов кад се село насели. Зидање је почело око 1812. године, али је споро ишло, јер су цигле морали са стране доносити и тек је 1816. године био готов. А год. 1818. је био Мраморак потврђен и Срби су га населили, на челу им кнез Комна Рашић, а после су долазили и из Неузине, и Власи из Дежана и са свих страна, а Немци напослетку: прво 12 од Хесена и они су добили свака нумера по 7 1/2 ланца на Велику њиву, па макар био само човек и жена, а остали што су после долазили, добивали су по две нумере по 7 1/2 ланца земље.
Стари учитељ Барбул је у своме препису овог рукописа додао са своје стране још ове податке: „… име по мрморку … стара је црква била од набоја, а шиндром покривена школа под трском на месту где је Комна Рашић ударио колац подигли су Срби и Румуни заједнички данашњи зидани крст. Први је крчмар био Вића ђорђев из Канака, а први трговац Танасија Ивачковић… „
Извод из концепта за Летопис од г. Уроша Јовановића, бив. пароха у Мраморку:
Место Мраморак насељено свакако по потреби одбране Границе – на пашњаку баванишком, а по наредби војне команде, а према политици тадашње државе, из три народности: Срба, Румуна и у први мах нешто Немаца. Насељавање је отпочело у 1819. маја месеца (судећи по Протоколу крштених, који је вођен до априла 29. исте године у Дежану, а 15. маја је први случај рођења датиран y Мраморку). Срби су се доселили из Провинцијала: из Канака, Срп. Неузине, 112 породица (под воћством Комне Рашића и Ђуке Сперњака) које су добиле 139 плацева за куће и суваче; Румуни 110, а Немци 56 плацева. Румуни су дошли из Дежанфалве. Свака је породица добила покућницу, виноград, оранице и рита од мушке главе. Први кућни број је био садашња румунска црква, где је био царски квартир, тј. официрски квартир и војне канцеларије. Прве су подељене покућницe, па велике њиве, виногради и баште, а рит је раздељен 1836–37. под капетаном Павелићем. Срби су у свему добили 2.498. јут. 932 кв хв, а данас (кад им се прибрајају још и неке породице румунске, као: Мунћани, Кратец, Оморани, Барбу, Гроза, Дракшић, Њемцул, Нертица, Режа, Котлеба, Бундра, Стурза, Киршави – Цинцари, а сасвим је нестало српских породица: Мартинов 2, Рајић 2, Ђукић 1, Петровић 1, Марков 2, Вујић 1, Сперњак 2, Жељски 1, Лакичин 1, Милићев 1, Станимиров 1, Нинков 1, Марковић 1) пак имају Срби још 1.206 јут. оранице и 217 домова (1925. година). Овоме поседу и броју домова треба додати привремено подељени посед политичке општине Србима добровољцима и сеоској сиротињи у атару и риту. Рит је село добило 1820. године од генералне команде – 933 ланаца, а 1836. године још 316 јут. 1.508 кв хв, која су подељена појединим људима. Оних 933 ланца подељени су по аграрној реформи добровољцима и сеоској сиротињи по 4 јутра.
Срби и Румуни су живели у црквеној заједници од 1873. године, када су се разделили. Срби су исплатили Румунима по међусобном уговору од 1872. год. (25. септ.) тач. 6 свега 12.000 фор. у току од 10 год. Срби су задржали још за себе зграду бр. 189 за своју школу, а Румуни су добили зграду бр. 25 за школу, а обе су зграде убележене при деоби као иметак црквени. Зграде су још и сада школе, али не власништво црквених општина, него политичке општине. Осим накнаде за храм и зграду бр. 25, Румуни су добили од заједничког иметка једну сесију од 34 ланца; половину активног дуга од 100 фор.; све црквене књиге за румунску цркву су се имале од заједничког иметка набавити и др. Било је уговорено да свештеници служе наизменично словенски и румунски у храму, али то није дуго трајало, него су се коначно одвојили. Срби су свој храм измоловали 1902. год. за 400 кр. и кулу покрили бакром, који је за време рата 1916. скинут и покривен са плехом; и звона су однета, а остављено само једно. – 1920. године парница са политичком општином због одузетог дела од порте и најзад политичка општина је добила 60.000 динара, за које је купљена кућа за парохијски стан. – 1925. године прилозима оправљен црквени кров.
Српске породице које су се 1820. године доселиле и населиле Мраморак:
Из Канака: 1) Алексић, 2) Ивков, 3) Паунов, 4) Царан, 5) Калинов (Сечањ), 6) Мандреш, 7) Арсенов, 8) Крачун, 9) Ђурка, 10) Новаков, 11) Сперњак, 12) Панкричан, 13) Земан, 14) Милутинов, 15) Петров, 16) Рашић, 17) Стојадинов, 18) Тодоров, 19) Живанов, 20) Војнов.
Из Срп. Неузине: 1) Недић, 2) Попов, 3) Марић, 4) Рајков, 5) Вукоњански, 6) Каначки, 7) Баћанов.
Са својим парохијанима Србима дошао је (из Канака?) и парох Арсеније Петровић 1820. године и умро 1824. године, а са парохијанима Румунима из Дежанфалве Никола Лукић 15. маја 1819. године и умро 1832. године.
Срби и Румуни имају гробље заједно, а Немци своје засебно.
Топоними.
Велике њиве, од доловачког атара (њиве) до Јарка (римског шанца) и у њима: Прве њиве (први флур), Друге њиве (други флур), Треће њиве (трећи флур; оранице) и Четврте њиве. Али трећи и четврти флур зову и Линија или општим именом Мале њиве; а у Малим њивама су ливаде: Чибук, према Карлсдорфу и Алибунару, и Орловат, од доловачког и петровоселског атара до Јарка; преко Јарка су опет ливаде; Девојачка вода је земљиште око садашње станице Долово (прича се о девојци која је овде чувала овце, па је преслицу забола и ту је вода пошла); Станкин до (баште и виногради); Брег (баште), према делиблатском атару; Долине (баште), према баванишком атару; Рит, поред Дунава, до баванишког рита, нуз Поњавицу и преко ње; ту су баре: Дуга бара, граница према Делиблату; Погани крак; Велики крак; Поњавица; Ревеница (један крак из Поњавице потиче и иде у Крак), Пљоштара и Војловица.
Поред мраморачке утрине у Песку су пре 23 године купили од државе део Песка и на њему подигли винограде: Мраморачки виногради. Виногради су њихови сад само на Давиду до Великих ступина и на делу Краваpa, а обе Ступине и остатак Кравара су и сад државни после парнице са општином мраморачком (због шуме на тој земљи, коју је хтела општина присвојити, а држава није дала). У Песку су некад Мраморчани имали пашу: Велике ступине, Мале ступине, Кравар, Давид.
Родови познатог порекла.
Према подацима из Домовног протокола:
Из Канака:
- Алексић – Вителушеви (1, Часне вериге).
- Анкић (1, Ђурђиц)
- Арсенови – Попови (5, Ђурђиц)
- Војинов – Цицуљеви (4, Cв. Никола); они су од Живојина, брата Стојадинова, а од Стојадина су Стојадинови.
- Вукоњански – Фљаскини (3, Cв. Никола), у Канаку и сад их има истог презимена
- Глишићеви (3, Cв. Никола), по Глиши, брату Стојадинову.
- Гроза – Пуршелови (1, Св. Јован)
- Грујић – Бебуљови (5, Cв. Никола); један живи у Панчеву
- Димитријев – Митрићеви (4, Св. Јован), из Српске Неузине (?)
- Димитријев — Митрићеви (Cв.Јован)
- Живанови – Бајканови (2, Св. Никола); они су овде од оснивања села, а засебно имају земље од Живанових. Биће и они из Канака
- Живанови – Бајканови (Св. Никола).
- Живанови – Грбини (11, Св. Јован).
- Земан – Зајканови (9, Св. арханђел Михаил).
- Јованов – Арнушеви (3, Cв. Никола).
- Калинов — Поњавини (2, Св. Никола).
- Карањац – Радованови (3, Ђурђевдан).
- Кирилов – Грчки (4, Митровдан).
- Мандрешеви (5, Св. Тома).
- Миладинов – Шљикини (3, Cв.арханђел Михаил).
- Милутинови — Старинови (3, Cв. Никола); у Канаку их још има под истим презименом. Старинови тако се зову зато што им је деда био најстарији од Срба овде досељен.
- Недић – Церушеви (6,Св. Јован).
- Николић – Станисављеви (1, Св. Параскева).
- Њамцулови (3, Cв. Никола).
- Оморанови – Стејини (2, Св. арханђел Михаил), биће да су из Омора.
- Оморан – Стејини (Св. арханђел Михаил).
- Панкеричан – Пиштољеви (10, Св. арханђел Михаил); знају поуздано да их у Канаку још има
- Паунов – Мећини (4, Св. Никола).
- Петров – Чомлизови (6, Св. Параскева).
- Рашићеви – Ланцарови (2, Св. Никола).
- Рашићеви – Чизмашеви (3, Ђурђевдан); нису једног порекла, ни земља им није била заједно; Чизмашеви су од оног Комне из Канака који није хтео да прими земљу, јер је имао сувачу.
- Ристић – Карабини (4, Св. Јован).
- Стојадинов – Тркани – Прдошеви (15, Св. Никола), и сад има Стојадинових у Канаку.
- Стурза (1, Св. арханђел Михаил).
- Урам – Бељини (Беља) (4, Св. Никола), двоје су назарени.
Остали родови познатог порекла:
- Бабић (1, Св. Никола), из Баваништа се доселио пре неколико година
- Илија Барбуљ (1, Св. арханђел Михаил), стари учитељ, из Дежана
- Босић (2, Бурђевдан), дошли из Толвадије.
- Брадваровић – Шумарови (2, Св. арханђел Михаил), из Банатске Паланке.
- Бундра – Мегешеви (2, Св. арханђел Михаил), дошли из Дежана.
- Вењац – Прдошеви, Венчеви (2, Св. арханђел Михаил), из Новог Села мати га довела у кућу Стојадинових.
- Грбан – Нађвар (1, Сергија и Вакха), зову их тако зато што је отац дошао из Нађвара; има их и сад у Нађвару под презименом Ристини – Грбини и са истом славом.
- Грујић – Семјаношки (4, Ђурђевдан), из Сентјаноша.
- Дечермић (1, Ђурђиц), дошао из Брестовца.
- Дмитров – Бушини (3, Ђурђевдан), а зову их и Семјаношки јер су из Сентјаноша; од једног брата – Митра су Дмитрови, а од другог Грује су Грујићи.
- Добрић – Арватови (1, Ђурђевдан), из Делиблата
- Драксин (2, Петковача), отац им дошао из Петрова Села, где их има много.
- Бурка – Гајачки (3, Петковача), три брата су дошла из Великог Гаја, отуд Гајачки; има их и у Иланџи.
- Каначки -Ишпанови (изумрли) и Момирови (5, Ђурђиц), из Српске Неузине.
- Крачун – Фижежани (10, Cв. арханђел Михаил), стари из Физежа.
- Крецуљ (1, Велика Госпојина), дошао из Ковина.
- Крстец-ечеви – Старчински (8, Св. Никола), из Старче; то је село код Маргите; били су Румуни.
- Максимовићи – Иланчанин (2, Св. арханђел Михаил), отац се доселио из Алибунара.
- Марић (1, Cв. Јован), из Српске Неузине.
- Марков (1, Ђурђиц), доселио се из Делиблата; ушао у кућу Војинових.
- Мартинов (1, Cв. Никола?), дошао из Долова.
- Мартинов (Cв. арханђел Михаил).
- Мунћан-ови (3, Cв. Јован), дошао из Дежана.
- Новаков (4, Св. Киријак – Михољдан), дошао из Неузине, а тамо „из Старе Србије”.
- Павлов – Боботови (1, Св. Никола), мајка га довела из Новог Села
- Првуљ – Пљоскаров (1, Св. Јован), дошао из Долова.
- Рајкови (3, Cв. Стефан), дошао из Неузине.
- Рајковић (1, Св. Јован), дошао из Баваништа; ушао у кућу Рајкових.
- Режа (2, Cв. арханђел Михаил), има и Румуна; преци су им из Дежана
- Ритопечки (1, Св. Никола), дошао из Делиблата.
- Стојанов – Маринкови (4, Митровдан), дошао из Српске Неузине.
- Тодоров – Сувачарови (1, Петковача), дошли из Дежана, одакле су донели и презиме и надимак.
- Филипови (1, Св. Арханђел Михаил), деда им дошао из Баваништа у кућу Грујића
- Царан-ови (5, Митровдан), из Српске Неузине.
- Црепајац – Халтови (1, Св. Стефан), из Српске Неузине.
- Чобанови (1, Cв. Параскева), мати га довела из Иланџе.
Изумрли родови: Ивков (Ђурђиц).
Цигани: Тодоров (2, Св. Петковача), српски Цигани.
Извор: Јован Ердељановић (пишчеве белешке средио Рајко Николић), Срби у Банату – насеља и становништво, Друго издање, Матица српске – „Прометеј“, Нови Сад, 1992, стр. 153-160
Према књизи „Хроника, 120 година постојања Добровољачког ватрогасног друштва Мраморак“:
Трагови прошлости.
Богати су трагови прошлости места Мраморак. Павле Томић у Монографији: Општина Ковин, 1981. година, Нови Сад на страни 151. пише о Мраморку: “На месту данашњег насеља пронађени су трагови насеља још од најранијих периода. Међутим, поузданијих података немамо. Године 1358. у близини данашњег насеља (потес Беркеш) забележен је Беркеш. Ово насеље припадало је Крашовској жупанији. После тога насеље је уништено”. Од тада се три века не помињу ни Беркеш ни Мраморак.
Године 1660. у Катастигу Пећке патријаршије забележен је Мраморак. У прошлости су калуђери, игумани, архимандрити пешачили и сакупљали прилоге за манастир. Тако лета господњег 1660. пећки калуђери дођоше до Мраморка. У Катастигу Пећке патријаршије забележени су: “поп Адам, монах Никанор, Дамјан, Богдан, Коста, Гаврил, Петар, Стојан, Крстоноша, Гуша”. У њему се даље каже да домаћин Дамјан и кметови “даше од села 1000 аспри на благослов”. Наводе се и друга имена Срба приложника.
Калуђерска странствовања и ходочашћа су била од материјалне и духовне користи за манастире. Ходочасници су добијали и друге дарове: свете књиге, иконе, одежду, новац.
Сама реч Катастиг значи: списак, попис. Пећки катастиг је рукописна књига манастира Пећка патријаршија, писана за време патријарха Максима (1656-1673. године) и представља извор података првога реда. У њему се наводи у које место су дошли и код кога су одсели пећки калуђери, сакупљачи црквеног бира, затим из којих су места долазили људи да приложе за Молитву или подушје. Попишу њихово име, ређе презиме, понекад запишу занимање, а редовно и шта прилажу.
И поред оскудних осталих обавештења која пружа, овај спис је драгоцен и за историјску географију а посебно за историју Баната. Из пећког Катастига сазнајемо да је највећи број српских насеља у Банату већ у то доба постојао и да је етничка граница српског народа текла више на исток од данашње наше границе. У овом спису спомињу се 103 српска банатска насеља.
Познати историчар, Душан Ј. Поповић међу српским насељима у Банату наводи године 1660-1666. и Мраморак (Душан Ј. Поповић, Срби у Војводини, књига I Матица Српска, Нови Сад,c1957. година, страна 111.)
Дакле, рукописна књига “Свети Катастиг манастира Свете велике цркве патријархије Пећке” забележи да становници Мраморка дадоше прилог пећким калуђерима, што говори да је постојало ту насеље. Текст рукописне књиге је писан архаичним књижевним језиком и правописом из 17. века.
Дуго после 1660. године Мраморак се не помиње. Све до 1723. и 1725. године у време Мерсија када се поново наводи као пусто и напуштено место међу осталим напуштеним местима у Банату. Клаудије Мерси Флоримунд (1716-1733. године) је гувернер Баната, и по његовом наређењу је извршено премеравање Баната. На тој Мерсијевој топографској карти рађеној 1723-1725. године Мраморак је означен као пусто место.
Феликс Милекер у Монографија Подунавске области, Панчево 1929, године, пише о Мраморку: “јавља се 1717. са 12 кућа, али већ 1723. године је напуштено место. После је истоимено пољско добро које до 1764. припада панчевачком Дистрихту, дато у закуп као пашњак. Од 1764. припадало је мраморачко пољско добро Немачко-Банатској регименти, те је ушло у састав банатске војне границе. Политичка општина Мраморак припадала је у почетку регименти број 12 а касније регименти број 14 чије седиште
је било у Белој Цркви, док је седиште команде било у Темишвару. Године 1854. Мраморак је припао делиблатској компанији и бројао је 2.882 душа. |
Данашњи Мраморак је насеље новијег датума. Према Летопису Српске православне црквене општине Мраморак је насељен 1812. године и то прво Србима који су дошли из Канака, Српске Неузине и околине, укупно 112 породица под вођством Комнена Рашића, добивши 139 плацева за куће и суваче (млинови са употребом коњске снаге). После седам година, крајем 1819. доселили су се и Румуни. Они су дошли из места Дежана у Банату са 110 породица. Године 1821. дошли су Немци из покрајине Хесен населивши Мраморак са 12. породица. Касније су се досељавале Швабе из Бачке у већим групама. Свака досељена породица добила је седам и по јутара земље и „грунт за кућу“.
Мраморак је насељен свакако по потреби одбране државне границе Аустроугарске према Србији, која је у то време била у саставу Турске, и то на баваништанском пашњаку. То је урађено по свој прилици Уредбом Војне команде бивше банатске војне границе и
планом Аустроугарске државне политике, као што видимо из три народности: Срба, Румуна и Немаца.
Укидањем војне границе 1872. године и припајањем ових крајева Угарској Мраморак мења назив у Хомокош (Песак). Године 1918. поново узима назив Мраморак.
Коначан облик етничке структуре оформљен је колонизацијом после Другог светског рата 1946-1947. године када долазе колонисти из Рашке области: Милешевског, Прибојског, Златарског, Сјеничког, Дежевског среза али и Јабланичког, Јастребачког, Копаоничког, Прокупачког среза и других крајева Србије и у мањем броју Црне Горе, Македоније, Хрватске и Босне и Херцеговине. Још једном се потврдила Банатска изрека: „сви смо ми овде од некуд дошли“ . Неки пре а неки после. Миграције су судбина становника Мраморка као у осталом и свих Банаћана. У таласу нових миграција, колонизације, нових сеоба народа или појединаца у потрази “трбухом за крухом су дошли у овај део Баната, Војводину ашова, бритви, молитви и шамара, људи широм
Југославије.
Милош Ратковић у географском приказу: Мраморак, Зборник за природне науке Матице српске, Нови Сад, број 22/1962. година на страни 95. пише: “организовање транспорта је било у Прибоју…Сјеници…Новом Пазару…путовање није било удобно, пошто је превоз вршен са теретним колима, а и време је било прохладно. Испред Ужица морали су да неки део пута пређу пешке, пошто тунел још није био прочишћен.. Главни транспорт дочекан је на станици Мраморак одакле су сви досељеници пребачени колима
у село“.
Насељеници су добили куће и намештај, постељину, алат, а земље су добили од 6 до 12. катастарских јутара према величини домаћинства.
Према казивању Љубише Кијановића, укупан број колонистичких домаћинстава досељених у Мраморак је 523. Од тог броја вратило се назад у своја ранија пребивалишта 77 домаћинстава те је у Мраморак остало 446 колонистичких домаћинстава. Укупан број чланова домаћинстава која су досељена је 2.514 чланова. Досељеницима – колонистима је подељено укупно 3.203 катастарских јутара. Укупно 202 катастарских јутара винограда је подљено досељеницима.
Године 1827. пописано је 2,517 становника, од којих је било православних 2.204, католика 8. евангелиста 305.
Име насеља.
О називу места постоје два предања. По првом предању име је узето од тзв. “мрмољака” – буба у води којих је у оно време много било у овдашњим барама. Други облик приказивања је овај: познато је да је место Мраморак био баваништански пашњак и код извора близу села који се и сада још налази ту, била је једна плоча од мрамора као седиште или спомен, где је долазила стока на појилиште и као такво било је познато у целој околини под општим именом Мрамор или Мраморак.
Ова друга верзија је вероватнија и тачнија, јер да се замислити, да у оно време када Мраморак као село није постојао, овај цео крај био је испуњен пастирима и стоком који су морали једино и само да долазе на Мрамор“ или “Мраморак”, јер других извора или бунара није било, особито у тадашњој пешчаној пустињи. Мрамор или Мраморак је био пастирски центар, где се долазило по млеко и сир јер познато је, да су наши стари држали стоке много више него данас, нарочито овце. По причању старих људи иста мраморна плоча или спомен затрпана је у блату, која би се евентуалним ископавањем могла пронаћи.
Године 1824. формирана је Српска православна парохија, а године 1859. подигнута је садашња српскацрква (заједничким радом Срба и Румуна), посвећена Светом Сави, за време патријарха Јосипа Рајачића.
Срби су по доласку подигли себи цркву. У њој се “богу молећи служило” до 1859. према спомен запису на крсту у порти. Срби и Румуни живели су у црквеној заједници до 1873. године када су се разделили.
Године 1888. подигнута је Евангелистичка црква.
Године 1902. Румуни су подигли цркву. По деоби Румуни су купили “официрску кућу“ број 1. у коју су одржавали богослужење све до 1902. године.
Овдашњи Немци су били евангелистичке вере па су у почетку одржавали богослужење у једној обичној кући, коју су за ту сврху подигли 1844. године, све до 1888. године када су саградили цркву.
- децембра 1894. године Мраморак добија железничку пругу и станицу три километра удаљену од села.
Године 1886. отворена је апотека.
Године 1899. основана је Српска земљорадничка задруга.
Године 1904. засађени су виногради у „песку“.
Године 1907. основано је Српско црквено певачко друштво.
Године 1896. посађен је парк у површини од 3 катастарска јутра у квадрату, засађен липом, јелом, орасима, кестеном и другим дрвећем. У средини парка подигнут је заједнички крст Срба и Румуна који је сазидан на месту где је вођа насељавања Срба Комнен Рашић ударио први колац 1812. године.
Прва општинска зграда сазидана је 1870. године од слабог материјала и малена, која је служила све до 1910. године када је подигнута нова општинска кућа.
Фудбалски и атлетски клуб су основани 1912. године.
Крајем новембра 1918. године ушла је српска војска у село.
Извор: Раде Бракочевић, „Хроника, 120 година постојања Добровољачког ватрогасног друштва Мраморак“, Добровољачко ватрогасно друштво Мраморак, Мраморак, 1997, стране 5-11
Коментари (0)