Аутор: Слободан Зрнић (неке податке су сазнали и доставили ученици ОШ “Мирослав Антић”)
Територија Белих вода и Рупчина у прошлости је припадала селу Жаркову, мада је први пут Жарково као насеље евидентирано на турским дефтерима (порезним пописима) у 16. веку под називом Бело Врело, што упућује на извор Беле воде (врело је други назив за извор). На пописима из 1528. и 1536. године наведено је село Бело Врело (Бело Вирле), а 1560. године је уз Бело Врело додата напомена – други назив Жарко. Сасвим сигурно је будући назив Жарково Село настао по сеоском кнезу тј. примићуру Жарку, који је био прва уписана особа на дефтеру из 1536. године. Дуго је постојало и засебно село Репиште (евидентирано још 1528), које се касније стопило са Жарковом (његов северни део). На Белим водама су у прошлости биле њиве и виногради становника Жаркова, али и понека стара кућа ближе потоку Париповцу и Лазаревачком друму тј. садашњој Водоводској улици. Након Другог светског рата почело је нагло досељавање и градња кућа на празном простору Белих вода и Рупчина, које су назив добиле по рупама насталим од мајдана (каменолома) из којих су Жарковци вадили квалитетан камен.
На Белим водама, односно, на локалитету “Ледине” код Спортског центра “Партизан Жарково”, постојало је неолитско насеље (2.600 – 1900. године п.н.е), мало млађе од Винче. Ту су нађени остаци правоугаоних кућа, земуница, керамике и предмета од костију, рогова и животињских зуба. Године 1929. пронађена је камена фигура лава из римског периода, а туда је пролазио и стари римски пут. У Првом српском устанку 1805. године, Бећир-паша се улогорио на Белим водама. На преговоре с њим дошао је Карађорђе са својом војском. Беле воде су постале изузетно значајне за град Београд почетком 20. века, када је изграђен водовод.
Месна заједница Беле воде се граничи са Старим Жарковом код потока Париповца. То је северна граница. На истоку границу чини Ибарска магистрала (Трговачка улица). На западу и југу су њиве и шуме. Рупчине такође припадају овој месној заједници, а један њихов део је недавно назван – Макишке терасе.
Значајни објекти на Белим водама
Чесма „Беле воде“ и плато са фонтаном подигнути су на месту истоименог извора код Водоводске улице, по коме је и насеље добило име. Вода извире из пет млазница, а шеста је служила за фонтану која више не функционише. У прошлости је извор био јачи, па се жубор воде могао чути на великој удаљености.
Водовод на Белим водама био је први модеран водовод који је служио граду Београду. Пројекат изградње донет је 1889. године, а коришћење воде кренуло је 1892. године, из пет бунара. Још један довод изграђен је 1905. године, а затим и трећи 1927. Тада су подигнути додатни објекти и надземна дрвена цев која је воду из Саве допремала до Белих вода, да би се ту филтрирала и мешала са бунарском водом, тако да је од 1928. снабдевање Београда значајно повећано.
ЈКП Београдски водовод и канализација
Београдске општинске новине, 23. 7. 1889.
Поток Париповац раздваја Беле воде од Старог Жаркова. „Парип“ на турског значи – коњ, па могуће да је поток добио име по томе што су се у прошлости на њему напајали коњи. Постојао је стари мост, а преко новог пролази магистрала. Добар део тока Париповца каналисан је цевима.
Парк „Беле воде“ формиран је уз магистралу, на највишем терену, где су раније били виногради породице Јанковић. У старој виноградарској кући било је прво седиште месне заједнице. Један је од највећих градских паркова у Београду.
ОШ „Мирослав Антић“ је подигнута 1962. године (Улица Црвено барјаче). У почетку се звала „Беле воде“, затим „Милентије Поповић“, а од 2004. године носи садашњи назив. Надограђена је 1994. Има велико двориште са бетонским теренима и разноврсним дрвећем. Улаз је у улици Црвено барјаче.
Црква Светог Вазнесења Господњег подигнута је 1938. године у најсевернијем делу Белих вода, близу потока (Улица проте Милорада Павловића). Назива се и Жарковачком црквом. Вазнесење Христово је познато и као Спасовдан, а то је слава Жаркова и Београда уопште.
Жарковачко гробље се налази на углу магистрале и Улице браће Вучковић (с друге стране улице је црква). Постојало је сигурно почетком 18. века, а у његовом средишту се налазила црква.
Војнотехнички институт и Војни архив се налазе у јужном делу насеља (Улица Ратка Ресановића). Војнотехнички институт је највећа војна научно-истраживачка установа у Србији, основана 1948. године. Бави се испитивањем и развојем новог наоружања и војне опреме. У касарни „Жарково“ код института , смештен је Војни архив (од 2006. године).
ОФК „Жарково“ је фудбалски клуб чији се стадион налази у најзападнијем делу Белих вода. Клуб је основан 1925. године.
Железничка станица „Жарково“ на Белим водама била је у функцији између 1928. и 1968. године, када је пруга размонтирана. Налазила се на почетку Улице Милорада Јовановића којом пролази линија градског аутобуса 55, тачније код саме аутобусне станице (када се из Водоводске скрене у ту улицу). Данас је то стамбена зграда. Пруга је пролазила испод зида друма за Железник (између зида и постројења водовода).
Насељавање Белих вода и називи улица
Као што је већ речено, пре Другог светског рата је простор Белих вода био највећим делом ненасељен. Ту су биле њиве и виногради који су припадали старим породицама из Жаркова, а понеке старе куће су се налазиле уз Водоводску улицу (тадашњи Лазаревачки друм) и ближе Старом Жаркову (потоку Париповцу). Спасеновићи из Жаркова су били власници њива на простору данашње пијаце, школе и вртића, а Јанковићи су имали виноград на месту данашњег парка “Беле воде”. У Рупчинама су били мајдани/каменоломи, њиве и пашњаци. Један несрећан случај догодио се 1940. године, када је гром убио дечака Живана Огњановића Пантиног, који је у Рупчинама са друговима чувао стоку (Огњановићи су такође стара породица из Жаркова). Постојао је стари турски хан (конак) у данашњој Водоводској улици, из којег је у 19. веку настала механа (кафана) Аксентија Јоксимовића. Насеље добија на значају изградњом погона “Водовода Београд” крајем 19. века, с нарочито након 1927. године, када су изграђени бројни објекти предузећа, којим је руководио инжењер Светислав Вучковић. Овај човек био је старешина Соколског друштва из Жаркова, чије се седиште налазило управо на Белим водама (Соколски дом – Соколана). Његов брат Бора био је први лекар амбуланте у склопу Водовода. Масовно насељавање почело је након Другог светског рата (нарочито 1960-их), када су долазили људи из свих крајева бивше Југославије. Године 1965. испод пијаце је изграђено Азбестно насеље за раднике, али је срушено почетком 21. века због штетности азбеста и угрожавања здравља људи. Подигнуте су нове зграде.
У почетку су скоро све улице на Белим водама носиле називе неких људи или догађаја из Народноослободилачке борбе у Другом светском рату (партизански хероји). Почетком 21. века неке од њих промениле су назив по појмовима и људима значајним за историју Жаркова (Беле воде, Бело врело, Примићура Жарка, Браће Вучковић, Момчила Чедића, Проте Милорада Павловића). У најновије време новоформиране улице у Рупчинама добијају називе по личностима значајним за српску културу и спорт.
Неке од најстаријих кућа на Белим водама (по улицама)
Водоводска улица – била је стара механа породице Јоксимовић. У 20. веку је Драгољуб Димитријевић држао месару. Најстарије су куће Танасковића, Влајића, Спасеновића и Одабашића.
Угао Белог врела и Момчила Чедића/Палисадске – по једном извору је најстарија била породица Старчевић, а по другом, најстарија била кућа фризера Симе (на углу са Улицом Момчила Чедића/Палисадском), а затим породице Аврамовић (1960-их).
Момчила Чедића (раније Палисадска ) – најстарија је кућа породице Петровић, чији су преци у 19. веку дошли из села Сочковац код Тузле. Међу најстаријима су и Спасеновићи (стара породица из Жаркова), који су били власници њива.
Јеленов жлеб – најстарија је била кућа Косте Огњановића (око 1920. год).
Браће Вучковић – најстарија је кућа Радаковић на дну улице (угао са Водоводском).
Проте Милорада Павловића – најстарији су Стојановићи (пре Другог св. рата), а Панта Јоксимовић је код данашње цркве држао коње.
Милана Шарца – њиве припадале жарковачкој породици Лукић, а први се доселио Живко Лукић, пре Другог светског рата.
Црвено барјаче – најстарије су куће Животића и Вељковића (код школе).
Краљевачких жртава – најстарији Марковићи из Црне Горе.
Напомена: Прикупљене информације нису сасвим поуздане. Позивају се сви који знају податке из прошлости, да то напишу у коментару на чланак.
Коментари (0)