Цуцка насеља 1490-1592. године

16. децембра 2022.

коментара: 0

Пише: Милан Радуловић ([email protected])

Објављено: 16.12.2022. | Допуњено: 16.12.2022.

Преузмите бесплатно PDF верзију чланка.

Увод

Развој племена Цуце од прве половине 15. па до почетка 17. вијека у великој мјери је истраживачка загонетка. Оно мало докумената до којих можемо доћи већим дијелом потиче из которског архива, тако да су први записи о племену везани за активности у Боки Которској. Поред приморских докумената ту је и Цетињска хрисовуља у којој се помиње цуцка међа са Граховчанима и Риђанима, а затим и једна повеља писана по наредби Ђурђа Црнојевића која се тиче диобе имања цуцких властеличића. Осим домаћих докумената располажемо и са турским дефтерима. Захваљујући њима имамо увид у структуру племена, његову демографију и друштевна кретања. Поред тога они нам пружају и одређене родословне чињенице које можемо довести у везу са данашњим цуцким родовима. Овај рад покушава објединити досадашња сазнања о цуцким насељима и изнијети нова, те на тај начин расвијетлити магловити период племенске историје од времена Ђурђа Црнојевића до задњег османског дефтера из 1592. године.

Досадашња истраживања

Недостатке историјске грађе о племену у великој мјери надомјестио је рад др Јована Ердељановића. Теренско изучавање Цуца започео је 1910.[1] године у вријеме када су још била жива племенска предања, легенде и митови. Поред тога Ердељановић је сакупио и велики дио племенске ономастике и низа других чињеница. Његова капитална студија „Стара Црна Гора“ угледала је свјетло дана 1926. године и она до данас представља основну и незаобилазну литературу сваког истраживача.

Ердељановићу је у овом дјелу несебично помагао и Никшићанин Андрија Лубурић. Он је и након објављивања „Старе Црне Горе“ наставио са теренским радом, но нажалост свој рад посвећен Црној Гори никада није заокружио књигом. Тако да је сва грађа остала необјављена.[2]

Године 1934. историчар Александар Соловјев открива у Народној Биоблиотеци у Београду попис црногорских племена из 1592. године. Попис је урађен за потребе Дервиш бега Сарвановића који је тада на управу добио Црну Гору. Сачињен је на основу података добијених од главара, руком калуђера Цетињског манастира, а потписан од Акани-балија чауша беговог.[3]

Наредна љествица било је откривање турских дефтера које је на свјетло дана изнио др Бранислав Ђурђев. Он је истраживање турске грађе започео 1938. године, а круна истраживачког успјеха била је студија „Два дефтера Црне Горе из времена скендербега Црнојевића“ објављена 1968.[4] и 1973.[5] године. Из ових дефтера сазнаје се административна подјела племена на махале, бројност заједница, имена носилаца домаћинстава, друштевна збивања и бројне друге вриједне чињенице. Цуце се кроз дефтере дијеле на три водеће махале,[6] Калођурђевићи, Аладиновићи и Војиновићи. Нажалост Ђурђев није могао лоцирати именована насеља из дефтера, али је оставио вриједна запажања која ће омогућити другим истраживачима да учине напредка.

Следећи аутор који се дотакао положаја насеља у племену јесте др Митар Пешикан. Он је у раду „Зетско-хумско-рашка имена на почетку турскога доба“ из 1982. године изнио тврдњу по којој све цуцке махале треба тражити јужно од Тисовца и Доброгорског крста.[7] Односно у племенском језгру из ког ће се ширити на сјевер.

Наредни истраживач који је учинио напредка је Небојша Драшковић. Он је за потребе монографије „Чевско Заљуће и Доњи Крај села у племену Озринићи“ из 1999. године[8] између осталог превео и дио дефтера за 1570. годину, везаног за Чево, Цуце, Пјешивце и Бјелице. Превод је пружио драгоцјене информације о лицима која се могу довести у веза са племенским цјелинама. Што је дало одличног модела да се пронађу везе махале Калођурђевића са Малим Цуцама. Односно Аладиновића са Вељим Цуцама у корелацији са Ердељановићевим свједочанствима; док се за Војиновиће држао тезе изнесене од стране Бранислава Ђурђева, по којој су упитању Војинићи са Чева.

Узимајући у обзир досегнућа ранијих истраживача Петар Пејовић је у монографији „Озринићи: племе старе Црне Горе“ из 2004. године[9] објединио сазнања претходника и приложио нова. Он је први који је чврстим аргументима довео у везу махалу Аладиновић са Вељим Цуцама, прилажући повељу писану за вријеме Ђурађа Црнојевића као кључ за одогонетање положаја насеља. Повеља се тицала диобе имања цуцких властеличића. У њој је идентификовао топониме захваљујући којима је открио положај тадашњих насеља.

Године 2017. на свјетло дана изашао је и комплетан превод Дукађинског санџака из 1570. године за Црну Гору, а којег је превео др Аладин Хусић. За разлику од Драшковићевог, у Хусићевом преводу имамо и имена свештеника те нешто другачије читање појединих имена. Увидјевши недоречености и недостатке Хусићевог тумачења појединих насеља, 2019. године Иван Вукићевић у стручној расправи „Насеља у вилајету Црна Гора 1570. године“[10] износи тезу о цуцком насељу Војиновић као о данашњем Башину Селу. Нови помаци учињени су 2019. и 2022. године када је по мојој иницијативи др Хусић превео дио сумарног дефтер за 1529. – 1536. везаног за Пјешивце и Цуце, а затим и дио опширног катастарског дефтера за 1582. годину.[11]

Након кратког приказа временске линије истраживања цуцких насеља прелазимо на следећу цјелину која се тиче дефтера.

Цуце у дефтерима

Током своје управе турска адмистрација спровела је 7 дефтера Црне Горе. Први опширни дефтер сачињен је 1497. године, а наредни 1513, но поменути пописи су временом изгубљени, па тако да је данас први сачувани дефтер из 1521. године. У овом и наредним дефтерима племе Цуце уписивано је као село које се састоји од три главна засеока, односно три водеће махале. Положаји махала из досадашње перспективе били су непознати. Племе су према њима како смо то већ у уводном излагању казали, чиниле следеће махале, Калођурђевићи, Војиновићи и Аладиновићи, те још пар мањих, Миловићи, Мијомановићи, Буковик, а које су временом ушле у састав Аладиновића. На први утисак стекао би се осјећај да су то нека насеља која су формирана у турско вријеме, имајући у виду да се једно од њих назива Аладиновић. Наравно уколико би следили овакву упрошћену аналогију завршили би на странпутици. С’тога не треба сметнути да су Турци пописивали насеља и области по већ затеченом стању, а не по некој новој административној подјели. Што се да уочити из дефтера Црне Горе али и дефтера других српских области.

Црну Гору, а самим тим и Цуце покрива неколико њих: Попис главарине прикупљене од Црне Горе из 1521. године, TD 106; Попис за Црногорски санџак из 1523. године TD 122; Попис тимара Румелије од 1529. до 1536. године TD 367; Детаљни дефтер за Дукађински санџак из 1570. године, TD 499 и Детаљни попис Скадарског санџака из 1582. године, ТKGM TTD 416 (59), те и један сумарни дефтер из 1592. године којег су сачинили сами Црногорци за турске потребе. До сада су званично преведени и објављени дефтери из 1521, 1523, 1570. и 1592. године. За потребе наших родословних радова начињен је ангажман на преводу помненутих непреведених дефтера, а који се тичу дјелова везаних за Пјешивце и Цуце.

Цуцка насеља према дефтерима

Пописујући Црну Гору 1521. године село Цуце састојало се од неименоване велике махале за коју ћемо из наредног дефтера сазнати да се зове Калођурђевић, затим махале Војиновић, махале Аладиновић и махала Мијоман, Буковик и Миловић. Поменуте махале изузев Буковика очито су назване по братствима које су их претежно насељавали. Интересантно, у неименованој махали, у наредним дефтерима јасно Калођурђевићи пописана je особа Радован Калођурђевић, док је у махали Миловић пописан Стјепан Аладина, а његов сродник Никола Аладин у махали Предиш у сусједним Бјелицама.

Већ у наредном, ванредном дефтеру из 1523. Цуце се састоје из махала Калођурђевић, Војиновић и здружене махале „Аладиновић са Миловићима и Мијомановићима“, док је махала Буковик празна. У ранијем дефтеру поменусмо да је у Миловићима пописан Стјепан Аладина, док га у овом нема. Други Аладини, Вулица и Радо пописани у сусједним Бјелицама у селу Предиш, гдје је раније 1521. пописан Никола Аладин. У махали Калођурђевић пописана је празна баштина Радован Калођурђевића. Што се тиче махале Војиновићи у њој нису пописане особе са овим презименом.

Наредни дефтер из 1529. – 1536. године је сумарни, и у њему су пописивани општи подаци, као што су број кућа, обрадивих и необрадивих баштина и слично. У том попису као и претходном наведене су три махале, Калођурђевићи, Војиновићи и махала Аладиновићи са Миловићима и Мијомановићима. Овај наизглед неупадљив попис значајан је јер прати демографска кретања у племену и промјене у друштвеним збивањима. Запажамо да цуцки кнежеви по овим дефтерима долазе из Војиновића. Тако да су 1523. у њему два кнеза, Рашко Радоња и Мијан Ђурич. Према сумарном дефтеру ту станује кнез који је једини у племену. Ситуација се мјења до наредног дефтера када племе добија поново два кнеза, а који сада долазе из водећих махала. Вјеровато тада и долази до процеса дисолуције племена на Веље и Мале Цуце.

У следећем дефтеру из 1570, у племену су наведене махале: Калођурђевић, Војнолић и Аладин. Дакле, сада се са Аладином као раније не помињу Миловићи и Мијомановићи, што упућује на закључак о потпуном сдруживању села са водећим насељем.

До пописа из 1582. године дошло је до нове друштвене динамике у племену, до новог сдруживања насеља. Овај пут махале Војиновић са махалом Аладин, тако да су здружено и именовани као „махала Војиновић са махалом Аладин“. Нема сумње да су у првим редовима здруженог насеља пописана лица из Војиновића, а затим лица из Аладина; на шта упућују и имена у првим редовима, а која се махом надовезују на особе из Војиновића из претходних дефтера.

У оба детера, из 1570. и 1582. пописани су родоначелници Малих Цуца, Лако и Средан, у насељу Калођурђевићи. Што је од изузетне важности за родословце, али и за Цуце у цјелини. Године 1570. у Калођурђевићима су Милош Средана, Лако Радулића и Вукаш Радулића, односно 1582. Милош Средана, Вукашин и Иван Лаке. Име Средан толико је јединствено да се у цијелој Црној Гори тог времена среће само у Цуцама. Даље уочавамо да племе има два кнеза у два села, једног у Калођурђевићима, Радич Милка и другог у Аладину, Николу Радоја. Године 1582. нису уписиване титуле муселима односно кнежева, па у Калођурђевићима на првом мјесту налазимо Радич Милка уписаног као Радичко Милка, а затим слиједе очигледно његова три брата, сви синови Милка и сви уписивани узастопно. Цуцком кнезу Николи Радоји нема помена, но засигурно га је неко наследио узевши у обзир наредни попис из 1592. године. У поменутом дефтеру из 1592. године наведени су само подаци о броју кућа, те се констатују и двије племенске цјелине, „Цуце“ и „Друге Цуце“. Према овом „Цуце“ имају 35, а „Друге Цуце“ 48 кућа. Историчар Александар Соловјев констатује да то одговара каснијој подјели на Мале и Веље Цуце са засебним кнежевима. Дакле из поменутог се види да је трајни процес подјеле племена на Веље и Мале започет још у другој половини 16. вијека. Односно онда када је племе добило два кнеза у двије области, Калођурђевићима и Аладиновићима. Процес подјеле биће вјероватно заокружен прије 1592. године, што видимо из реченог дефтера.

Табела 1, Цуце кроз дефтере од 1521 до 1592.

Убицирање насеља из дефтера

Аладиновићи

Кључно насеље у племену је Аладиновић оносно Аладин, оно је најбројније село које окупља друга, а затим их обједињује под своје име. Само на основу изреченог јасно је да је Аладин носилац друштвених процеса. Први истраживач који је проникао у срж проблематике је Петар Пејовић[13]. Он је тај који је пронашао чврсту везу махале Аладиновић са временом Црнојевића, изнјевши повељу Ђурађа Црнојевића у којој цуцки властеличићи[14] врше диобу имања. Документ је писан у раздобљу између 1490. и 1499. године, и гласи:

“Стоика Холадиновића земле како су диелени и Бранисавь Данвчуловикь: Братежинь До наполи, Дуги До у Iаме наполи, оть Дубокога Дола половина наполи, Обод наполи, Дуги До Стоиковь вась, а прѣма Дугому Долу Бранисаву Сурсугна и Дубоки До; Потучени ками, кућища и зграда Милоева – то Бранисаву, а прѣма тому подьвода з долинами и зграда покраи Чева Стоику; Дубокога Дола, шо e Николићв дио, Бранисаву, а що е дио Калоевикь Стоику; отъ половине финьтре половина Бранисаву, а половина Стоику; Сорѣ половина у Стоика за финтру, а друг[а] поло[вина] Соре ієсть Стоику за куповину Витоеви долина и катунища на Вилинак Стоиково, а прѣма тому Манетинь сиенокось и катунише на Голи Брiегь Бранисалiє, а отв Покраичевиехь Рупахь Вели Доль 3 гувномв Бранисаву а Стоику остале долине; що су долине виш’ врьбе 3 оть Миоковиехв кућиша те Стоикове, а остале долине Бранисаву; дионица на Просечени Дол, која є за iасень наполи, дионице на iаму воеводину наполи; добра вода, що є дао Аладинь Моiановикь Покраицу синовцу свому, то е и Стоиково до дола Мазнича, що є прода Дубраваць Миомановићь Аладину Стоиково.

И ово би по заповиеди господина Гурга Црьноевићь. Тако уписасмо ни одьвеће, ни oдьмaніє.”[15]

Повеља је писана за потребе диобе имања Стојка Холадиновића и Бранисава Данчуловића и она обилује топонимима, што је за ову прилику од непроцјенљиве важности. Најприје ћемо изнијети све топониме у табели која слиједи, а затим их у истој убицирати, коригујући притом пар оних које је Пејовић грешком смјестио у друга вељецуцка села. Након чега ћемо додатно појаснити методологију којом се писар користио приликом навођења међа, тако да ћемо отклонити сваку сумњу на убициране топониме. Наравно дио топонима остао је неидентификован што је и означено у табели.

Табела 2, цуцки топоними из повеље писане у периоду између 1490. и 1499. године.

 

У документу је укупно 26 топонима, од којих успјешно индентификујемо 19. За 15 топонима утврђена је локација у Вељим Цуцама, а за 4 у Доњем Крају. Непознатих топонима је 7, но сви су засигурно на простору Вељих Цуца, што закључујемо на основу контекста у коме се помињу. Мјеста су навођена од сјевера према југу, примјера ради „Братежинь До наполи, Дуги До у Iаме наполи, оть Дубокога Дола половина наполи, Обод наполи“; и од запада ка истоку „кућища и зграда Милоева – то Бранисаву, а прѣма тому подьвода з долинами и зграда покраи Чева Стоику“, или „що су долине виш’ врьбе 3 оть Миоковиехв кућиша те Стоикове“, или „добра вода, що e дао Аладинь Моiановикь Покраицу синовцу свому, то е и Стоиково до дола Мазнича“; док су путеви, односно дионице навођене од централих насеља, од истока ка периферији, односно западу.

Вриједи поменути и властеличиће из повеље: Стојко Холадиновић, Бранисав Данчуловић, Аладин Мијомановић, Покрајац (поменут као братанац Аладинов) и Дубравац Мијомановић. Захваљујући њима можемо закључити како су насеља Аладиновић и Мијомановић добила имена, као и разлог зашто су се временом удружила. На основу текста који гласи „добра вода, що e дао Аладинь Моiановикь Покраицу синовцу свому, то е и Стоиково до дола Мазнича“ видимо да се махала Мијомановић налазила на простору Просеног Дола и Доњег Краја до дола Мазнича, а могуће да је захватала и Ржани До. Миловићи су се вјероватно простирали југозападно од Ржаног Дола, гледајући према Милојевом Осоју (зграда Милоева). Могуће је и то, да су се простирали и на цијелом простору Данчуловића (видјети карту), а закључујући речено према броју кућа 1521. године који је једнак Аладиновићима. Махала Буковик имала је 11 кућа у првом, а празна је према другом дефтеру. Већ у наредном јој нема помена, што значи да се интегрисала са водећим насељем. Међу данашњим топонимима који би алудирали на Буковик издвајамо Подбуковицу која се простире на западу код села Извори. Односно Буковик би могли тражити на сјеверу Горње Заљути. Наравно Подбуковицу треба узети само као тезу, а никако као нешто коначно.

Шта је даље било са Аладиновићима не знамо, могуће је да су из Предиша прешли у Очиниће гдје и данас постоји братство Аладина. Они његују вељецуцку традицију по којој су у старином из Чарађа, одакле су преко Пипера дошли у Очиниће, прије 10 до12 пасова рачунајући од 1910 године[20]. Славе Јовањдан и прислуђују Малу Госпојину, као и Цуце. Дакле врло је могуће да су сродници Вељецуца, но ово ће разрјешити Y-ДНК тест Аладина.

Остаје још да изнесемо мишљење о имену Аладин. Први помен овог имена код нас налазимо у Дечанским хрисовуљама из 1330. године и касније у повељи писаној према наредби Ђуђра Црнојевића, а затим 1521. и 1523. кроз дефтере. Дакле из приложеног закључујемо да се име Аладин не може посматрати као муслиманско у контексту средњовјековне Србије,чији је саставни и основни дио Зета.

У студији „Имена у Дечанским хрисовуљама“ др Милица Грковић износи мишљење да име Аладин можемо посматрати у контексту имена Саладин, односно да Аладин исходи од Саладин. Поменуто име Саладин код нас је германског поријекла као и имена Алтоман, Шлиман, Балдовин и друга. Грковић уочава да су за вријеме крсташких ратова али и касније током 13. и 14. вијека имена Балдовин и Саладин модерна у приморју.[21]

Наравно не треба занемарити могућност да је име Аладин дошло из Ромејског царства и то из оних области насељених православним Арапима, као што су Антијохија, Палестина и друге.

Илустрација 1, посјед Данчуловића наранџасто, посјед Аладина и Мијомановића жуто, црвене тачке локације топонима из повеље (приказ комплетне карте у прилогу)

Када смо успјешно евидентирали срж махале Аладиновић а то су Веље Цуце, следи нам убицирање махале Калођурђевићи.

Калођурђевићи

За свих пописа махала Калођурђевић је мања у односу на Аладиновиће и његове засеоке. Што већ алудира на доцније Мале Цуце. Информације које нам пружају одговор на положај Калођурђевића јесу помени родоначелника Лаковића и Средановића из 1570. и 1582. године. У поменутим пописима у махали Калођурђевић сасвим извјесно јављају се родоначелници Малих Цуца, Лако и Средан.[22][23] С’ тим да је Средан записан кроз име свог сина Милоша, као Милош Средана. Како раније рекосмо ово је једино помињање имена Средан у цијелој Црној Гори.[24] Када овоме додамо Ердељановићево свједочанство по којем Средановићи (Томановићи) броје 10 пасова до Средана, а Лаковићи 12, добијамо потврду вјеродостојности помена родоначелника у дефтерима. Средановића су пасове овако бројали: син Перишин > Периша > Спасоје > Богдан > Радоња > Богдан > Никац > Ђукан > Томан > Средан, а Лаковићи овако: Марко > Петар > Машо > Саво > Гојо > Марко (Маленица) > Вукота 1700 > Томо > Марко > Радуле > Пејо > Лако.[25] Ако узмемо да је један пас 30 година како налажу генеаолошки стандарди, врло лако долазимо до закључка да je Лако рођен средином 16. вијека. Како је низ набројаних пасова дугачак, за очекивати је да се дио пасова изгубио, па тако Средановићи набрају пас или два мање од Лаковића. Податак који би нам унио сјену у конклузију јесте помен малоцуцког кнез Пеја Лакова, из 1648, 1660. и 1684. године. Поменути кнез не би могао бити Пејо син Лаков из пасова, јер тог Пеја пасови смјештају ~1580, а Лака око ~1550. Тако да су ово два различита Пеја, гдје су Лаковићи понављали имена предака.

Једно интересантно допунско убицирање насеља даје Драшковић, повезујћи Лајкове долине са баштином Рајича Лајкова у Калођурђевићима из 1570. године.[26] Сам Рајич и брат му Иваниш живе у Аладину. Што је добро запажање Драшковића али зачкољицу уноси чињеница да се Лајкове долине по Ердељановићу налазе сјеверно од Липе, односно у рејону Великх Цуца. Топоним Лајкове долине нисам могао пронаћи на топографским картама, али је за претпоставити да се долина налази на граници са Трњинама. Дакле Калођурђевићи су се сигурно простирали на простору Трњина, а могуће је и то да су јужним краком улазили у Лајкове долине у данашње Веље Цуце.

Војиновићи

Када смо успјешно евидентирали матичне области великих махала, остало је да исто покушамо са махалом Војиновићи[27]. Ђурђев је мишљења да је ово село Војинић на Чеву, док Пешикан јасно подвлачи да „Војновићи или Војиновићи (WYNWYQ) y Цуцама неће бити озринићки Војинићи (што допушта Ђурђев), јер ово друго име вероватно потиче од Војихнићи“.[28] Вукићевић 2019. надопуњује Пешикана наводећи „Вероватно је у питању данашње село Башино Село у Озринићима које припада насељу Ожеговице у општини Цетиње. Томе иде у прилог чињеница да се ова махала у ранијим изворима наводи под именом Војновићи (што је сигурно тачнији назив), а Радуловићи чија је матица у Башином Селу имају предање да потичу од Војиновића.“[29] Према Ердељановићу других Војиновића у Цуцама нема.[30] Вјероватни разлог изостанка ових чињеница од стране Ђурђева и Пешикана лежи у томе што су Цуце и дио Озринића[31] Радуловиће држали за сроднике Бајковића, а што ће се захваљујући генетичкој генеаологији[32] и потврдити.

Демографија и друштвена кретања у племена

Године 1521. племе је имало највише пописаних становника, а у следећем тај број је два пута мањи. Разлог необичне осцилације наведен је у канун-нами из 1523. године гдје је написано да je Скендербег у ранијем дефтеру уписивао и мртве душе, због чега је и састављен овај ванредни дефтер за 1523. годину. Мртве душе су вјероватно преписиване из ранијих дефтера, или чак старијих списа. Но нажалост како је већ речено прва два су изгубљена, па тврдњу не можемо провјерити. Уписивање давно упокојених лица није једини Црнојевићев зулум према становништву, он је поред тога наплаћивао и подјељено имање на тај начин да је сваки учесник плаћао даџбину као да посједује имање у цјелини.[33] Сликовит приказ зулума видљив је и у Цуцама, гдје је 1523. заведено 60 пустих баштина, а које је раније Скенербег уносио за порез. Гледајући наредне пописе уочавају се позитивни демографски трендови до дефтера за 1592. годину. Закључујући према задњем дефтеру негдје између 1582. и 1592. године наступила је демографска катастрофа. Племе је у том раздобљу изгубило трећину становништва. Ову информацију упоређујемо са описом Цуца Марјана Болице из 1614. године[34] чиме уочавамо нелогичност дефтера за 1592. годину.

Болица наводи 175 кућа 1614. године, односно 92 куће више у односу на 1592. годину, што је мало вјероватна бројка. Соловјев ово објашњава жељом Црногорца да кроз домаћи дефтер умање број кућа не били платили мање намете,[35] док је са друге стране Болица преувеличао број домаћинстава ради охрабривања млетачке политике према Црногорцима. Соловјев даље константује да је стварни број домаћинстава 1614. негдје на средини два документа. [36]

 

Табела 3, број кућа према пописима 1521. – 1614.
Илустрација 2, графикон дефографских кретања у Цуцама

Анализирајући дефтере почевши од 1523. до 1582. године, бићe да је Болица изнио вјеродостојну статистику за 1614. годину, извјештавајући Републику о објективном стању на терену. Раст броја становника према дефтерима ишао је утврђеним темпом +1,4 куће годишње. Из чега следи да су Цуце 1592. године имале ~143 куће, односно 1614. године ~174, што се у потпуности слаже са Боличиним списом. Још можемо рећи и то, да турбулентне године у царству нису битно утицале на Цуце и њихову демографију. Предања о великим поморима током 16. вијека требамо измјестити у прву половину 17. вијека гдје имамо и писаних доказа о њима.

За разлику од остатка царства епидемије нису у тој мјери погађале Црну Гору, примјећује Глигор Станојевић у свом раду „Вијести о куги у Црној Гори у првој половини 17. вијека“. Појаве куга у Црној Гори уредно су биљежили млетачки сусједи, који на тај начин  припремали одговоре на предостојеће епидемије. Тако су забиљежене куге у Црној Гори током 1608, 1628, 1629. и 1632. године.[38]

Закључна разматрања

У раду смо најприје хронолошли приказали спонтани напредак у истраживању административне подјеле Цуца од краја 15. до почетка 17. вијека. Затим су по први пут у једној цјелини обједињена сва та сазнања, и унијета нова. На тај начин смо чињеницама пружили одговоре до који смо могло допријети, а онде гдје нисмо могли, изнијели смо тезе и мишљења. Најприје смо убицирали Аладиновиће, најбројније насеље у племену. Прво је приступљено набрајању свих топонима из повеље Ђурђа Црнојевића, а затим је извршена корекција топонима које је Пејовић погрешно убицирао. Уочена је систематичност којом се писар водио приликом набрајања међа, тако да он именује топониме из правца сјевера ка југу и од запада ка истоку. Затим смо заокружили простор некашњег насеља Аладиновић и његових засеока Мијомановића и Миловића, доводећи их у изравну везу са Вељим Цуцама. Прецизније, са селима Доња Заљут, Граб, Градина, Ржани До, Просени До, Липа и Доњи Крај. Из повеље Ђурђа Црнојевића видјели смо и имена баштиника поменутих села, а међу њима Стојка Холадиновића и оца му Аладина Мијомановића. На основу њихових имена аналогијом смо закључили како су махале Аладиновић и Мијомановић добиле имена. Поред тога, увидом у ономастичку литературу нађосмо да се име Аладин код Срба среће још у Дечанским хрисовуљама, а можда још и раније кроз име Саладин. Милица Грковић мишљења је да име Саладин на наше просторе дошло са Германима, током крсташких ратова, па се осврће на чињеницу да су имена Балдовин и Саладин популарна у српском Приморју током 13. и 14. вијека. Но мишљења смо да Аладин може доћи и из оних области које су насељавали православи Арапи.

Следеће насеље којим смо се бавили јесте махала Калођурђевић. За коју смо дали оквирну процјену да се простирала на простору Трњина и Претина Дола, односно доцнијих Малих Цуца. Темељећи тезу на помену малоцуцких родоначелника Лака и Средана у турским дефтерима из 1570. и 1582. године. Да су то заиста поменута браћа из предања уочиснмо из пасова малоцуцких братстава, који су 1910. памтили од 10 до 12 пасова. Што се слаже са временом из дефтера. У увјерењу нас је учврстила чињеница да се у дефтерима Црне Горе име Средан јавља само у Цуцама. Стога Калођурђевиће прије свега треба тражити на простору данашњих Трњина у језгру Малих Цуца.

Што се пак тиче Војиновића њих би тражили на простору данашњег Башина Села. Прије свега темељећи то на предању Радуловића који држе да су од Војиновића. Поред тога, ако смо Калођурђевиће идентификовали као Мале Цуце, а Аладиновиће као Веље, по сили аналогије преостаје да је Башино Село махала Војиновић. У прилог реченом иде чињеница по којој је оно до 1660-их чинло засебну племенску цјелину у Цуцама. Треће, на основу дефтера за 1582. годину видимо да се насеље удружује са Аладином, односно са другим Цуцама. На основу изреченог оправдано је одбацити тезу Ђурђева и тврдњу Драшковића, по којој су Војиновићи из турских дефтера, Војинићи са Чева. Аналогно томе ми потврђујемо закључак др Митра Пешикана, који је ономастичким путем закључио да Војиновићи из Цуца нису Војнићи са Чева, јер први исходе од Војина, док други од Војхине.

Насеље које није могуће за сада лоцирати јесте махала Буковик. Она је 1523. пуста, а затим до 1536. асимилована од стране водећих Аладиновића. Могуће да се  махала налазила  на простору Горње Заљути које је до експанзије Бајковића била слабо насељена. Друго, једини топоним у Цуцама који би подсјећао на Буковик јесте брдо Подбуковица које се управо налази на граници Горње Заљути и Извора. Но ово би било тек запажање и теза, па је тако треба и посматрати. У наставку следи хронолошки приказ развоја цуцких насеља и цјелина.

  1. – 1499. из повеље Црнојевића имамо дјелимичан увид у баштине Холодиновића (Аладиновића), Мијомановића и Данчуловића;
  2. махале су: Калођурђевићи, Војиновићи, Аладиновићи, Миловићи, Мијомановићи и Буковик;
  3. Калођурђевићи, Војиновићи и здружена „Аладиновићи и Миловићи и Мијомановићи“, док је Буковик празан;
  4. Калођурђевићи, Војиновићи и здружена махала „Аладиновићи и Миловићи и Мијомановићи“;
  5. Калођурђевићи, Војнолићи, Аладин;
  6. Калођурђевићи, и здружена „ махала Војиновићи са махалом Аладин“;
  7. Цуце и Друге Цуце.

Александар Соловјев у племенским цјелинама, „Цуце“ и „Друге Цуце“ из дефтера за 1592. годину види доцнију подјелу на Мале и Веље Цуце са засебним кнежевима. Што ми потврђујемо и надопуњујемо са дефтерима за 1570. и 1582. годину, према којим се види иста та подјела на двије цјелине са засебним кнежевима. Односно констатујемо да је процес дисолуције племена започет нешто прије 1570.  и да је обрисе добио прије 1582. године, односно са удруживањем махале Војиновић са махалом Аладин. Чиме констатујемо да је процес подјеле племена на Веље и Мале започет у другој половини 16. и да је заокружен прије почетка 17. вијека.

Поред наведеног у раду смо детаљно изложили и племенску демографију. На основу приложених показатеља утвдили смо да је стопа раста била континуирана, и да је ишла стопом од +1,4 кућу годишње. Што значи да није било демографских осцилација, односно да турбулентне године у царству нису дотицале Цуце. Узевши чињенице у обзир, закључујемо да није било помора становништва током 16. вијека, како су нам приповједала предања. Помор везан за 16. вијек треба смјестити у прву половину 17. вијека гдје имамо и документоване године помора. Како рад не би остао недоречен навели смо године куге из првих деценија 17. вијека, а то су биле 1608,1628, 1629, 1632, што узесмо из млетачких забиљежби.

Литература

Đurđev, Branislav. 1968. Dva deftera Crne Gore iz vremena Skender-bega Crnojevića. Sv. 1. Sarajevo: Akademija nauka i umjetnosti Bosne i Hercegovine.

—. 1973. Dva deftera Crne Gore iz vremena Skender-bega Crnojevića. Sv. 2. Sarajevo: Akademija nauka i umjetnosti Bosne i Hercegovine.

Husić, Aladin. 2017. Crna Gora u defteru Dukažinskog sandžaka iz 1570. godine. Cetinje-Sarajevo: Državni arhiv Crne Gore i Univerzitet u Sarajevu – Orijentalni institut .

Husić, Aladin. 2022. Defter Skadarskog sandžaka iz 1582. godine – Nahija Pješivci i selo Cuce. Prevod – neobjavljena građa (31.01.2022.), Sarajevo: Milan Radulović.

Lenormant, François. 1866. Turcs et Monténégrins. Paris: Didier.

YFull. 2022. Branch info: J-FT413312. TMRCA, www.yfull.com/branch-info/J-FT413312/: YFull.

Вукићевић, Иван. 2019. „Насеља у вилајету Црна Гора 1570. године.“ Порекло. 14 7. Последњи приступ 12 5, 2022. https://www.poreklo.rs/2019/07/14/naselja-u-vilajetu-crna-gora-1570-godine/.

Гласник цетињског историјског друштва . 1939. „Неколико докумената махом из епохе Црнојевића: Диоба Стојка Холадиновића и Бранисава Данчуловића (1490-1499).“ Записи: гласник цетињског историјског друштва – Књига XXII. Свеска 1-6., 7-12: 179.

Грковић, Милица. 1983. Имена у Дечанским хрисовуљама. Нови Сад: Филозофски факултет у Новом Саду: институт за јужнословенске језике.

Драшковић, Небојша. 1999. Чевско Заљуће и Доњи Крај села у племену Озринићи. Београд: Одбор за проучавање села САНУ : Културно-просветна заједница Републике Србије : Министарство пољопривреде, шумарства и водопривреде.

Ердељановић, Јован. 1910. Е- 468-6 – Цуце и Озринићи. Рукопис, Београд: Архив САНУ.

—. 1926, 1978. Стара Црна Гора. Београд: Слово љубве.

Лубурић, Андрија. прва половина 20 вијека. Збирка Андрије Лубурића. Рукопис, Београд: Архив Србије.

Пејовић, Петар. 2004. Озринићи : племе старе Црне Горе. Београд : П. Пејовић: Верзал.

Пешикан, Митар. 1982. „Зетско–хумско-рашка имена на почетку турскога доба.“ У Ономатолошки прилози III, аутор: САНУ, 1-121. Београд: Одељење за језик и књижевност, Одбор за ономастику.

Соловјев, Александар. 1934. Попис црногорских племена : из године 1592 . Београд: Српска краљевска академија.

Станојевић, Глигор. 1964. „Вијести о куги у Црној Гори у првој половини 17. вијека.“ Историјски записи 17, свеске 1-4 756-758.

Прилог карте

Илустрација 3, Племе Цуце, развојни пут 1490. – 1570.
Илустрација 4, Племе Цуце

[1] Ердељановић, Јован. 1910. Е- 468-6 – Цуце и Озринићи. Рукопис, Београд: Архив САНУ.

[2] Лубурић, Андрија. прва половина 20 вијека. Збирка Андрије Лубурића. Рукопис, Београд: Архив Србије. – Мисли се на грађу посвећену изворној Црној Гори.

[3] Соловјев, Александар. 1934. Попис црногорских племена : из године 1592. Београд: Српска краљевска академија.

[4] Година објављивања прве свеске.

[5] Година објављивања друга свеске.

[6] Поред набројаних ту су биле и махале Мијомановићи, Миловићи и Буковик али су оне постепено улазиле у састав махале Аладиновић, односно Аладина како га именује дефтер из 1570 године.

[7] Пешикан, Митар. 1982. „Зетско–хумско-рашка имена на почетку турскога доба.“ У Ономатолошки прилози III, аутор: САНУ, 1-121. Београд: Одељење за језик и књижевност, Одбор за ономастику, стр. 81.

[8] Драшковић, Небојша. 1999. Чевско Заљуће и Доњи Крај села у племену Озринићи. Београд: Одбор за проучавање села САНУ: Културно-просветна заједница Републике Србије : Министарство пољопривреде, шумарства и водопривреде.

[9] Пејовић, Петар. 2004. Озринићи: племе старе Црне Горе. Београд : П. Пејовић: Верзал.

[10] Вукићевић, Иван. 2019. „Насеља у вилајету Црна Гора 1570. године.“ Порекло. 14 7. Последњи приступ 12 5, 2022. https://www.poreklo.rs/2019/07/14/naselja-u-vilajetu-crna-gora-1570-godine/.

[11] Husić, Aladin. 2022. Defter Skadarskog sandžaka iz 1582. godine – Nahija Pješivci i selo Cuce. Prevod – neobjavljena građa (31.01.2022.), Sarajevo: Milan Radulović.

[12] Укључујући и баштине 149, 65 Калођурђевићи, Аладиновићи 23, Војиновићи 14, Мијоман 11, Буковик 11, Миловићи 25.

[13] Пејовић 2004, стр. 140-142.

[14] Властеличићи назив за ситну властелу, а што су предочени из повеље свакако били.

[15] Гласник цетињског историјског друштва . 1939. „Неколико докумената махом из епохе Црнојевића: Диоба Стојка Холадиновића и Бранисава Данчуловића (1490-1499). “Записи: гласник цетињског историјског друштва – Књига XXII. Свеска 1-6, 7-12, стр. 179.

[16] Ердељановић 1926 (1978), стр. 594 Дуги До – Граб, 595 други истоимени ; 621. у Доброњеж долу.

[17] Исто, у Вељим Цуцама има више истоимених долова, Кућишта, код Јаме Војводине; Дубоки До, 533. – Језеро; 607. – Ржани До 607; – Кућишта 507, 619; – Крушке 621; – Бата 629. стр.

[18] Едрељановић 1926 (1978), стр 602. – Подвода југозападно од Ржаног дола.

[19] Миокове долине постоје и у Доброњежи, мада су извјесно ради о Доњем Крају.

[20] Ердељановић 1926 (1978), стр. 325

[21] Грковић, Милица. 1983. Имена у дечанским хрисовуљама. Нови Сад: Филозофски факултет у Новом Саду: институт за јужнословенске језике, стр. 90.

[22] Husić, Aladin. 2017. Crna Gora u defteru Dukažinskog sandžaka iz 1570. godine. Cetinje-Sarajevo: Državni arhiv Crne Gore i Univerzitet u Sarajevu – Orijentalni institut.

[23] Husić, Aladin. 2022. Defter Skadarskog sandžaka iz 1582. godine – Nahija Pješivci i selo Cuce. Prevod – neobjavljena građa (31.01.2022.), Sarajevo: Milan Radulović.

[24] Према дефтеру из 1570. године

[25] Едрељановић 1926 (1978), стр. 688, 690.

[26] Драшковић 1999, стр. 143.

[27] Овако га чита Пешикан; а може да се чита и Војновић, без и. Сијакт је сугласничко писмо.

[28] Пешикан 1982, стр. 69, а иста објашњења даје на страницама 79, 80, 81.

[29] Вукићевић 2019

[30] Едрељановић 1926 (1978), стр. 317

[31] Ердељановић 1910, – у рукопису Радуловићи су од стране дијела Озринића означени старосједиоци Башина Села.

[32] Задњи заједнички предак Радуловића и Бајковића живио је прије ~ 570. година – видети рачуницу на www.yfull.com/branch-info/J-FT413312/ .

[33] Đurđev 1968, str. 49

[34] Lenormant, François. 1866. Turcs et Monténégrins. Paris: Didier, str. 291 „175. Tuse-Vule e Nico Raizeu’ 237

[35] Као што је речено у првом дјелу рада, Црногорци су сами прикупљали податке за 1592. годину.

[36] Соловјев 1934, стр.

[37] Број написаних баштина је преувеличан. Поставља се питање шта је све подведено под баштину.

[38] Станојевић, Глигор. 1964. „Вијести о куги у Црној Гори у првој половини 17. вијека.“ Историјски записи 17, свеске 1-4 756-758.

Коментари (0)

Одговорите

Тренутно нема коментара. Будите први и оставите коментар.