Родоначелници пјешивачких и цуцких братстава у дефтерима Црне Горе

22. фебруара 2022.

коментара: 1

ПИШЕ: Милан Радуловић ([email protected]) [1]

Објављено: 22.02.2022. | Допуњено: 22.02.2022.

Преузмите бесплатно PDF верзију чланка.

Уводна ријеч

У српским етнографским круговима изворна Црна Гора важи за област богату предањима. Вјероватно је то најбогатија српска област по досезању породичног предања у прошлост. Сложићемо се да је већина имала прилику срести неког Црногорца[2] или Брђанина[3] који самоувјерено набраја пасове наизглед у недоглед. Тако је и код наших Пјешиваца и Цуца, који зависно од братства данас набрајају просјечно од 13 до 18 пасова.

Жеља и циљ сваког родословца је да временски допре што даље у прошлост, што ближе родоначелнику или да га у најбољем случају идентификује уколико је то могуће. На простору Црне Горе породична свијест често сеже и даље од самога родоначелника, па се набрајају пасови све до државе Црнојевића или још даље до Немањића. Разумљиво дио предања је домаштан повезивањем са средњовјековним племством. Такво повезивање најчешће је настало из жеље за уздизањем угледа братства, па тако свако бројније братство држи да је од неког племића из средњовјековне државе Немањића. Но поред жеље за угледом веома важну улогу чине и други мотиви, као што су жеља за успостављањем континуитета и одговором на питања на која одговора нема или су то пак унутрашњи мотиви проистекли из архетипског. Напојени силином наше националне и породичне историје, преци су чинили велике подвиге.

Племенске легенде и митови

У овом дијелу рада бавићемо се излагањем племенских митова и легенди, а најприје ћемо дефинисати термине, шта је то легенда, а шта је мит, да бисмо избјегли терминолошке заблуде. Приче које није могуће потврдити али ни сасвим сигурно оповргнути називамо легендама и њих у контексту овог рада често срећемо у предањима која приповједају најстарију историју братства, док су митови твроревине прожете очигледном фантазијом.

Полазећи од увјерења да су родослови братстава поуздани бар до њихових првих родоначелника, о старијој прошлости пјешивчких и цуцких братстава сазнајемо из  запаженијих легенди и митова. У даљем тексту ћемо их подробно представити.

Приповједања Пјешиваца

ПОТОЛИЋИ – њих чине пјешивачка братства која баштине предање о кнезу Богдану Потолићу и браћи му. Приповједају да су родоначелници Богдан, Витко и браћа старином са Косова, одакле су најприје прешли у Груде код Скадра из којих се настањују у Пјешивце. Тврде да су им Груде рођаци јер их је по предању основао њихов брат Грујица. У првобитној верзији записаној 1899. године, браћа су дошла из Груда у Пјешивце и у овом предању Груде се не помињу као њихови рођаци. Познато им је да је Богдан носио титулу војводе и да је граница посједа у Пјешивцима ишла од Шарене Плоче до Главе Зете. У предањима су остале и приче о сукобима са старосједиоцима Пјешиваца око катуна. У записима насталим 1911. и 1921. године за Богданову породицу казује се да је из Бањске, одакле су најприје прешли у Подгорицу (Ердељановић, 1911.) или Груде (Мијушковић, 1921.) а затим у Црну Гору. По овим предањима у Грудама је остао један брат који је основао то племе. Надаље, детаљније се описује процес насељавања тројице браће у Пјешивце. Објашњава се како је настао надимак Потолићи. За Богдана се још казује да је био војвода у служби Ивана Црнојевића. Петар Шобајић 1936. године у свом раду  први износи предање по којем се казује да им је предак Стеван Васојевић, те да су они поријеклом од Сјенице или Бањске (Звечан). За Богдана се такође први пут наводи могућност да је био и кнез, док је у ранијим записима он помињан искључиво као војвода. У допуњеној верзији генеаологије коју је изнио Марко Вујачић[4] 1952. године, Богдан је потомак извјесног Стевана Потолића јунака Косовске битке, а који је у бици погинуо. Затим му надопуњује родослов новим лицима, те износи информацију да је Богдан рођен 1509. и да је умро 1588. године. Наредно уобличавање породичне историје износи Миладин Контић[5] 1977. године. Он први тврди да су Потолићи потомци Стеван Мусића.

ЗАПИСАО ГОДИНЕ КЉУЧНЕ РИЈЕЧИ – ЦРТЕ ПРЕДАЊА СТАТУС
Мирко Мијушковић 1899. Груде, војвода Богдан; јасне границе феуда; сукоби са Брђанима око катуна. срж предања
Јован Ердељановић[6] 1911. Војвода Богдан је поријеклом из Бањске; миграција ка Подгорици; Грујица прима Ислам – настају Груде; село Толићи. предање

допуњено митом о Грујици

Радоје Мијушковић[7] 1921. Косово; Груде; један брат остао у Грудама, Богдан и 2 брата насељавају Пјешивце; описи гдје је који застао – надирање Турака; војвода Богдан – феуд од И. Црнојевића; село Толићи па по њему Потолићи. предање

допуњено митом о Грујици

Петар Шобајић[8] 1936. Стеван Васојевић; Сјеница или Бањска; Грујица и Груде; насељавање у првој половини 15. вијека; Богдан је кнез или војвода; предање допуњено митом о Стевану Васојевићу
Марко Вујачић 1952. Стеван Потолић +1389; нова имена у родослову; Богдан 1509.-1588.; мит
Миладин Контић 1977. Потолићи су Мусићи. мит

 

Дакле основна нит предања казује да се Богдан са браћом Витком и Радосавом (којем име сазнајемо из дефтера) населио у Пјешивце током 15. вијека. Граница посједа у Пјешивцима ишла је од „Шарене Плоче под Орју Луку, па Зетом до на Главу Зете[9] – наводи се у запису из 1899. године. Непознатог су презимена, а надимак Потолићи добијају по засеоку Толићи у селу Повија гдје се Богдан зауставио и сазидао кућу. Био је војвода код Ивана Црнојевића.

У каснијим предањима  извршена је надоградња по епском моделу, великом јунаку приписно је знаменито поријекло. Тако је Богдан одједном постао син Стевана Васојевића, а затим како се Стеван по једном предању везује за Мусиће,[10] Потолићи се везаше за њих. Овде ћемо јасно рећи да Богдан није Васојевић, јер су они сасвим друге хаплогрупе E1b-V13 > Y126722[11]. Нису ни Мусићи, јер Васојевићи нису од Мусе, а и невезано за однос Мусићи-Васојевићи, причу о Мусићима први је објавио Миладин Контић 1977. године, док за тих година и пет других верзија предања нико није ни поменуо властелу Мусиће. Како су они значајне личности наше историје по сили логике неко бих их поменуо у ранијим предањима. Запис Марка Вујачића из 1952. нема потребе ни коментарисати, јер он по први пут износи неку потпуно нову генеаологију Потолића коју раније нико није ни наслућивао, а и први смјешта главну личност у 16. вијек. До Богдана 1911. године најбоље су набрајали пасове Бацковићи и Перуновићи, који су бројали по 15 пасова. Што се тиче Груда и наводног брата Грујице, утврђено је да се ради о миту, јер су Груде J2b и R1b хаплогрупе,[12] те код њих није нађен ниједан наш резултат. Да је Грујица мит уочио је још и Звонимир Мијушковић, који је за потребе своје монографије пречешљао дефтере скадарске области и у њима није нашао ниједну особу са тим или приближним именом.[13] Припадају J2a-M92 > BY102150 хаплогрупи и генетичком роду Пјешиваца и Цуца. Славе Зачеће Светог Јована Крститеља.

ВИТКОВИЋИ – су братства из Доњих Пјешиваца која по предању воде поријекло од Богдановог брата Витка. За разлику од Богданових потомака Виткови не памте пасове до родоначелника. Најистакнутији представник Витковића је Марко Бритвић личност из 17. вијека, па се тако њихов родослов не можемо пратити даље у прошлост од Марка, нити од Витка (потврђеног у дефтерима) и његових синова (према дефтерима) ка садашњости. Славе Зачеће Светог Јована Крститеља.

ШТЕКОЈЕВИЋИ – су група братстава из Витасојевића у Пјешивцима која потиче од заједничког претка Ђура Штекојевића. Он је поријеклом из Медуна из Куча, а у Пјешивце га је населио Иван Црнојевић код кога је обављао повјерљиве дворске послове. За вјерну службу даровао му је Ланиште у Пјешивцима и сву земљу на југ до границе са чевском и на сјевер до Горњег Убла у Ораном Долу. Погинуо је у чети на Будошу.[14] Штекојевићи немају сачуване пасове па их је немогуће испратити у дефтерима. Као и Потолићи и Витковићи славе Зачеће Светог Јована Крститеља. Припадају J2a-M92 > Y230579* хаплогрупи и генетичком роду Пјешиваца и Цуца.

ПАВИЋЕВИ – су братство из села До у Доњим Пјешивцима, потомци су Иванка Павићева.  Иванко је старином из Трешњева (из данашњих Цуца, тадашњих Риђана), одакле се у два наврата селио у Никшићку жупу због крвне освете, након чега се затим трајно настанио код Ивана Црнојевића у Зети. Обављао је кочијашку дужност на двору Црнојевића, а у породичном сјећању остало је упмаћено да му је господар Зете био кум вјенчању.[15] Славе Малу Госпојину. Припадници су G2a-Y128028 хаплогрупе.

Приповједања Цуца

ЦУЦКИ ОРЛОВИЋИ – чине их групе братства: Бајковићи, Бандићи, Градињани, Грабљани, Липовци, Липљани и Проседољци који држе Павла Орловића за свог претка. Сви без изузетка кажу да су им преци са Косова одакле су се након битке најприје доселили у Херцеговину у село Чарађе[16] крај Гацка. Из Чарађа се селе у Цуце током 15.[17] или 16. вијека[18] зависно од предања. Са њима исту легенду држе Бјелице (племе), док Мартиновићи из Бајица на Цетињу сматрају  да су у Црној Гори још од времена Црнојевића, што се за њих да документима[19] испратити. За Орловиће се сматрају и братства са Голије, Тепавчевићи, Лаловићи, Манојловићи и Дамјановићи. У свој род Орловићи из Цуца убрајају и Радуловиће из Башина Села, а за које исто тврде и сусједни Чевљани, док они сами држе да су Војиновићи. Приповједа се да су се цуцки Орловићи најприје настанили у Ржаном Долу, гдје им се познају кућишта. Из Ржаног Дола се разгранавају, па једни насељавају Цуце, други Бјелице, а трећи Бајице. У предањима се обично помињу четири брата из Чарађа, а у некима и више, примјера ради још тројица[20] од којих су Самарџићи, Бандићи и Османагићи.

Прије него што наставимо даље, овде ћемо направити базично груписање Орловића на основу резултата добијених путем генетичке генеаологије. Најприје ћемо у прву групу сврстати Бјелице и Мартиновиће (Ненојевиће) који припадају хаплогрупи E1b-V13 > FT104106 и генетичком роду Матаруга.  Другу групу чине братства са Голије која припадају генетичком роду Бањана и Пивљана и N2-P189.2 > FT182494 хаплогрупи. Трећу групу чине цуцки Орловићи и Бандићи који припадају генетичком роду Пјешиваца и Цуца J2a-M92 > FT413312. Дио цуцких Орловића убрајамо у генетички род Бездановића и то су Липљани и Проседољци. [21]

ГРУПА БРАТСТВА ХАПЛОГРУПА ГЕНЕТИЧКИ РОД МАТИЧНО ПОДРУЧЈЕ
Бајковићи, Градињани, Грабљани и Бандићи J2a-M92 > FT413312 Пјешивци и Цуце Цуце
Бјелице и Ненојевићи E1b-V13 > FT104106 Матаруге Племе Бјелице и Бајице (Цетиње)
Тепавчевићи, Лаловићи, Манојловићи и Дамјановићи N2- P189.2 > FT182494 Бањани и Пивљани Голија
Липљани и Проседољци I2a-PH908 > MF2888 Бездановићи Цуце

 

Дакле, захваљујући генетичкој генеаологији можемо чињенично констатовати да су Орловићи плод конструкта групе несродних братстава повезаних заједничком судбином. Цуцки Орловићи просјечно су набрајали од 10 до 11 пасова 1910. године. До родоначелника најбројнијег братства Бајковића, Бајка, набрајали су 11 пасова.[22] Данас Бајка често називају кнезом, међутим он то без сваке сумње није био, јер му је пише Ердељановић „титулу свакако дао песник Горског Вијенца“.[23] Бајковићи, Градињани, Грабљани славе Јовањдан и прислужују Никољице, изузев Бандића који славе Малу Госпојину[24] и прислужују Јовањдан.

ДРЕКАЛОВИЋИ – су братства из Малих Цуца која потичу од два брата Средана и Лака Дрекаловића. Браћа су по предању досељеници из Куча из Медуна и предањем потичу од Љаковића-Дрекаловића. Они су најприје дошли у Риђане гдје су неко вријеме боравили и сазидали цркву Светог Николе, да би касније прешли у Цуце, у Српски До (село крај Ржаног Дола). Из Српског Дола прелазе у Трњине из којих ће се ширити Малим Цуцама. Потомци Лака дјеле се на: Рогановиће, Биговиће, Марковиће, Стевовиће и Ћосовиће, а од Средана су Томановићи. До родоначелника Лака, Ердељановићу су просјечно набрајали 9 пасова изузев Марковића који су набрајали 12. Томановићи су до Средана набрајали 10 пасова. Славе Никољдан и прислужују Малу Госпојину.[25]

ВОЈИНОВИЋИ – су по предању преци Радуловића из Башина Села. Они су се по легенди некад после Косовског боја раселили из Вучитрна, и најприје доселили у Куче из који прелазе у Башино Село. Према другој варијанти породичног предања записаног почетком 20. вијека, из Вучитрна су најприје прешли у Риђане из којих се насељавају у Цуце. Знају да им је родоначелник Радул имао брата Лака. За Лака су у Заврху мисли да је родоначелник малоцуцких братстава. Међутим он то није био, па је овдје настала очигледна забуна услед истог имена (Лако) или је дошло до стапања предања са Малоцуцама. Зависно од огранка Радуловићи набрајају пасове испрекидано, па се за Радула рачуна да је рођен крајем 16. или почетком 17. вијека. Од старине су славили Јовањдан и прислуживали Никољдан, да би након насељавања у Цуце промјенили прислужницу у Малу Госпојину, славу цркве коју су подигли у Башином Селу. Од стране Ердељановића убрајани су у братство из реда Орловића или њихових сродника, а тако и од Цуца и Чевљана. Чеваљани су их поред тога означавали старосједиоцима Башиног Села.[26] Пипрадају хаплогрупи J2a-M92 > FT413312 и генетичком роду Пјешиваца и Цуца.

НИКОЛИЋИ – су старосједилачко братство их Великих Цуца. Становали су у селу Градина које се налази сјеверно од Ржаног Дола. Били су војводско и кнежевско братство које је у једном тренутку 17. вијека држало под својом управом и сусједно Чево. Услед осионости постали су непријатни сусједима, те су их ови све побили изузев једне трудне жене која је побјегла за Херцеговину. Последње цуцке војводе од рода Николића били су Илија и син му Манојло. Покољ се према набрајању пасова десио око 1640. године. Од тада па до средине 19. вијека у Цуцама није било војвода. Николићи из цуцког села Трешњево (у та доба Риђани – Херцеговина) држе да су потомци војводе Манојла. Славе Јовањдан. [27]

Дефтери Црне Горе

Захваљујући доступности архивске грађе посебно дефтера, родослови се могу употпунити или провјерити. Црну Гору покрива неколико њих и то:  Попис главарине прикупљене од Црне Горе из 1521. године,  TD 106; Попис за Црногорски санџак из 1523. године TD 122; Попис тимара Румелије од 1529. до 1536. године TD 367; Детаљни дефтер за Дукађински санџак из 1570. године, TD 499 и Детаљни попис Скадарског санџака из 1582. године, ТKGM TTD 416 (59).[28] До сада су преведени и објављени дефтери из 1521, 1523. и 1570. године. За потребе овог и других предстојећих родословних радова начињен је ангажман на преводу помненутих непреведених дефтера. Преведени су само они дијелови који се односе на Пјешивце и Цуце. Дефтер из 1529/36. године је сумарни, па у њему нису пописивана лица, већ бројност домова и други порески подаци, и из тог  разлога он није од већег значаја за родословце изузев праћења демографске и социјалне структуре становништва. Више о њему ће бити ријечи у наредним радовима. Дефтер из 1582. године је опширни катастарски дефтер и у њему су пописани носиоци домаћинстава, тако да је од велике важности за родословце. Поред ових постојала су још најмање два опширна дефтера, један из 1497. године и други из 1513. али су они изгубљени.

Прије него што пређемо на родословни дио рада поменућемо да су у дефтеру из 1521. године уписиване и „мртве душе“, односно давно упокојене особе. Станко Црнојевић је то радио из жеље за убирањем већих прихода, што дознајемо из канун-наме наредног пописа којег је издејствовало незадовољно становништво Црне Горе обавјестивши Високу Порту у Цариграду. Након чега је султан реаговао и послао људе да сачине нови ванредни дефтер.[29] Разлика је била драстична, у новом дефтеру из 1523. уписано је 2.545 кућа и 512 баштина, док је у претходном било 3.419 кућа и 1.163 баштине.[30] Дио рада који следи пред вама покушаће дати одговоре на изнесена предања и легенде, с’тим у вези имајте на уму да су поједини дијелови изнесеног, а понајвише оног везаног за Цуце, ишли у корист предања и легенде. Тако да вјеродостојност са пуним правом подлеже лупи.

Преци Пјешиваца у дефтерима

ПОТОЛИЋИ – први сачињен родослов на основу предања и дефтера начинио  је Звонимир М. Мијушковић[31] 1984. године. Захваљујући њему дотадашњи родослов Потолића и Витковића већим дијелом је потврђен и оплемењен новим подацима. Како смо раније рекли родослов су најбоље сачували Бацковићи и Перуновићи који су просјечно набрајали по 15 пасова до родоначелника Богдана Потолића. Разумљиво дио пасова братства су заборавила, па и Бацковићи и Перуновићи, или су им измјенили имена што ћемо се увјерити путем дефтера. Но да се вратимо предању и легенди. Богдан Потолић је како раније рекосмо становао у Повији (Толићима) и имао је брата Витка који застао у Доњим Пјешивцима, док је други застао у Бршну[32]. По легенди Богдан је имао четири сина, Радована, Змијана, Гостоја (ванбрачни син) и Вукосава. Како је родослов опширан у раду ћемо се базирати на потомке Радована и Вукосава од којих потиче преовлађујућа већина рода Потолића.

1. ПРВЕ ГЕНЕРАЦИЈЕ ПОТОЛИЋА У ДЕФТЕРИМА

  • У дефтеру из 1521. пописани су Богдан и Витко који су синови Богавца. Богдан је пописан у Повији, а Витко у Доњим Пјешивцима у селу Рт, што се у потпуности поклапа са предањем. Име трећег брата сазнајемо из истог дефтера, звао се Радосав и пописан је у селу Повија. Бршно за које се везује други Богданов брат Радосав налази се сјевероисточно од Повије.
  • Из дефтера сазнајемо да је Богдан имао четири сина као и у предању, с’тим да тројица носе другачија имена од оних из предања. Пописани су: Радован (Повија), Јован (Дреноштица), Ђурин (Витковићи) и Ђуро (Витковићи); а по предању они су  Радован, Змијан, Гостоје (ванбрачни син) и Вукосав.
  • По предању синови Вукосав и Змијан прешли су из Повије у Церово као и Гостоје у Гостојевиће. По дефтеру из 1521. Вукосав је пописан у Церову али као син Радована односно као унук Богдана. Пописана су му и два сина, Радич (Церово, 1521) и Вукша (Церово, 1523).
  • Змијан Богданов није хтио дијелити имовину са Гостојем, па га је отац проклео шкрта, да вазда његових потомака буде по једна кућа. Вјерујући да је предање бајковито приповједало чињенично стање да је Змијанових потомака заиста била једна кућа, Мијушковић идентификује Змијана као Јована Богдановог. Разлог је тај што је Јованова кућа у наредним дефтерима имала само по једног мушког изданка, док се потомство од остала три сина употпуности разгранало.
  • Потомство од Ђура и Ђурина Богданова, Звонимир Мијушковић није могао идентификовати у данашњим братствима, али је сачинио њихов родослов до дефтера из 1570. године.

 

2. РОДОСЛОНАЧЕЛНИЦИ БРАТСТАВА У ДЕФТЕРИМА И ЊИХОВИ РОДОСЛОВИ ДО БОГДАНА

  • Родослов Перуновића и Бацковића на основу предања од родоначелника Бацка и Перуна до Богдана веже се следећим низом: Перун или Бацко – Вуксан – Андрија – Радован – Богдан. Према дефтерима из 1582. и 1570. у Дреноштици је пописан Бацков и Перунов дјед Андрија Јованов.[33] Даље се генеаологија наставља овако: Радич Радован (Повија, 1521, 1523) – Радован Богдан (Повија, 1521) – Богдан Богавац (Повија, 1521).
  • Мијшковићи према предоченим родословима родоначелника Мијушка Јовановог смјештају у период ~1575. године, односно дједа му Радована у вријеме ~1525. године. Једини Радован из дефтера који се помиње у Повији је Радован Иванa (Повија, 1570), Иван Ђурич (Повија, 1523) – Ђуро Радован (Островићи, 1521) – Радован Богдан (Повија, 1521) – Богдан Богавац (Повија, 1521).
  • Никчевићи из Стубице према барајању пасова потичу од Никца Радовановог рођеног око ~1580, потомка Богдановог. Ердељановић наводи да му је отац Радован, а Шобајић да су им најближи род Повијани (Мијушковићи) и Дреновљани (Перуновићи и Бацковићи). Према томе они би били од Радована Ивановог као и Мијушковићи.[34] Од Никчеве рођене браће Пера и Стрика потичу Перовићи и Стриковићи.[35] Дакле пасови би ишли овако: Никац (Повија, предање) – Радован (Повија, 1570) – Иван Ђурич (Повија, 1523) – Ђуро Радован (Островићи, 1521) – Радован Богдан (Повија, 1521) – Богдан Богавац (Повија, 1521).
  • Братства из Церова за свога претка држе Гојка који је потомак Вукосава. Вукићевићи, Маговчевићи и Премовићи су од Мирчете (~1575) Гојкова (~1550), док су Ђуровићи од Мирчетна брата којем не знају име. Родоначелник Гојко се помиње у дефтеру из 1582. године кроз име свог сина Радована Гојкова (Церово, 1582), власника баштине: „Баштина у посједу Лалића Радоње и Радована Гојкова, сада у посједу споменуте двојице“. Надам се да смо овим ријешили енигму имена другог Гојковог сина од кога су Ђуровићи. Даље родословље од Гојка до Вукосава Радовановог не може се на основу дефтера јасно извести јер се не зна име његовог оца, нити дједа. Гледајући према дефтерима Вукосав је имао два сина Радића (Церово, 1521) и Ђикшу (Церово, 1523). Дакле пасови би изгледали овако, Гојко (Церово, 1582) – непознат – Радић (Церово, 1521) или Ђикша Вукосав (Церово, 1523) – Вукосав Радован (Церово, 1521) – Радован Богдан (Повија, 1521) – Богдан Богавац (Повија, 1521).
  • Потомци ванбрачног сина Гостоја према предању живе и у Папрати (Вучинићи, Бањовићи, Мрвошевићи) и у Гостојевићима (Лалатовићи и Цебаловићи). Обје гране набрајају пасове до заједничког претка Пеја (~1600). За Гостоје казују да је имао Пеја, а он Лалата и Томаша. Како је огромна временска дискрепанца од Пеја до Богдана биће да су нешто презубили. Уистину у Гостојевићима се помиње само један човјек коме је име Томаш, а то је Томаш Вукића (Гостојевићи, 1570, 1582) који има брата Радосава Вукића (Гостојевићи, 1582). У ранијим дефтерима нема ниједног Вукића у Гостојевићима али ни у сусједном Церову, па га Мијушковић покушава идентификовати као Ђикшу Вукосавовог, читајући га као Вукшу односно Вукића. Ослањајући се на чињеницу да у Церову нема Ђикшиног потомства пописаног 1570, тумачио је то тако да су они, Ђикшини, заправо прешли у сусједне Гостојевиће и да су родоначелници поменутих братстава.
  • Змијановићи немају сачуване пасове до Змијана који је по предању живио у Церову. На основу племенског приповједања по којем су Змијановићи остали на једној кући, Мијушковић за њиховог претка узима Богдановог сина Јована (Дреноштица, 1523), чија је кућа у сва три дефтера остала на једном домаћинству. Пасови од Бодана иду: Богдан Богавац (Повија, 1521) – Јован Богдан (Дреноштица, 1523) – Ника Јован (Дреноштица, 1523) – Иваниш Николе (Нике) (Дреноштица, 1570) – Степан Иваниша (Церово, 1582). Занимљиво те 1582. године у селу Дреновштица није било ниједног Иванишевог сина нити куће Иваниша. Но ако идемо за предањем према којем су његови прешли у Церово потомке му потражисмо тамо. У Церову је пописан само један Иваниш и то кроз име синова Радића и Степана Иванишева у чијем се власништву налази баштина извјесног Ђуре Петријина. Текст гласи: „Баштина Ђуре Петријина у посједу Радића и Степана Иванишова са сувласницима, сада у посједу Вука Стипанова“.

ШТЕКОЈЕВИЋИ – су први досељеници у Витасојевићима и они се појављују у селу крајем 15. вијека. Према дефтеру из 1521. године у селу је пописано свега 8 кућа, а од тога је једна кућа у којој је пописано лице са именом Ђуро. То је кућа Ђура Витомировог. Занимљиво, у околним селима Рт, Миловићи, До, Загорак није пописано ниједан друго лице са именом Ђуро, што појачава индиције да је поменути Ђуро, заправо Ђуро Штекојевић. У наредном попису уписан је и Радомир Витомира, засигурно брат горепоменутог Ђура. Остали пописани власници кућа били би следећи аналогију вјероватно њихови потомци или сродници. Реконструкцију родословља отежава чињеница да 1523. није пописан Ђуро нити иједан син од Ђура као власник домаћинства, што говори да је он вјероватно од оних лица која су се давно упокојила, а која је Станко Црнојевић уписивао ради већег пореза.

ПАВИЋЕВИ – насељавају село До у Доњим Пјешивцима од времена Ивана Црнојевића, од друге половина 15. вијека. Према дефтеру из 1521. у селу је пописано 15 кућа и 6 баштина. У њему се помиње извјесна особа са именом Стјепко Ивко. Како је Ивко поприлично уникатно име може се претпоставити да је ово Иванко кога су инојезични пописивачи завели као Ивка, али се то не може засигурно узети. Помиње се да је извјесни Ивковић у посједу баштине Вуксала, који је вјероватно други Ивков син (?). У наредном дефтеру пописано је 11 кућа, а домаћин једне је Радисав Ивко, док раније поменути Стјепко Ивко није уписан. Вјероватно из разлога којег смо раније помињали. Нажалост како Павићевићи немају очуване пасове до Иванка или до претака рођеног средином 16. вијека не можемо ништа сигурније тврдити, укључујући нито да је поменути Ивко заправо Иванко Павићев.

Преци Цуца у дефтерима

ОРЛОВИЋИ[36] – како предочисмо у дијелу посвећеном предањима, родоначелник Бајковића, Бајко, рођен је око 1570. године па самим тим није за очекивати да је пописан у дефтеру из 1582. године. Предак Градињана и Грабљана, Миждраг такође није евидентиран у дефтерима иако је било за очекивати да буде, јер је извјесно старији од Бајка.[37] Ни његовог брата Змијице нема у дефтерима. Нажалост они даље од Миждрага и Змијице у прошлост не знају што отежава кретање кроз дефтере. Бандићи пак за разлику од њих знају име Радоњиног оца за којег кажу да се звао Иван.[38] По једној варијанти Бандићког предања, Иван је и Бајков отац као и других Орловића, што исто тврде и Кривокапићи према родослову Славка Радовановог из 1978. године.[39]

1. БАЈКОВИЋИ

  • У дефтеру из 1582. године у великом здруженом насељу Војновића и Аладина (очигледно Велике Цуце), помињу су три Ивана. Један је Иван Радовића (Радоњића), други је Иван Ђуре, а трећи Радој Ивана. У претходном попису пописани су Радић Ивана, Иван Раска и Иван Стјепка. Дакле могуће су три опције уколико идемо за предањем као релевантним и овде ћемо их подробније изложити.
    • Од Ивана Расковог (Рашковог) кољена иду: Иван Рашка (1582) – Рашко Братића (Аладин, 1570) – Братић Ђујица (Ђурица) (Калкођурђевићи, 1523,21) или пак Иван Рашка (1582) – Рашко Војина (Аладин, 1570) – непознато;
    • Пасови од Ивана Ђуровог иду: Иван Ђуре (1582) – Ђуро Радичко (1582) – Радичко Милка (Калођурђевићи, 1582) – Милко Иваниша (Калођурђевићи, 1570, 1523, 1521);
      • Иван Ђуре (1582) – Ђуро Вукмира (1570) – Nema;
      • Иван Ђуре (1582) – Ђуро Дане – Дано Радолића (Калођурђевићи, 1582) – низ подваријанти;
      • Иван Ђуре (1582) – Ђуро Воје (1582)
      • Иван Ђуре (1582) – Ђуро Радовића (1582) – Радовић Радула (1582) – Радуле Вукаса (Аладин, 1570) .
    • од Ивана Стјепковог иду: Иван Стјепков (Аладин, 1570) – Стјепко Влатков (Војиновићи, 1523,21).

Мана прве тезе је што је Братић личност из Малих Цуца из Калођурђевића, а Орловићи су из Великих Цуца. Док је мана под варијате прве верзије та што се Мижидраговићи не могу повезати са Рашком Војина. Слабост друге тезе је та што се такође везује за миграцију из Калођурђевића у Аладин, а под варијанти што се оне не могу повезати са Миждраговићима или су им миграције пак ослоњене на Калођурђевиће. Но уколико би ишли стриктно у корист предања, односно у корист блиске повезаности Бајковића и Миждраговића, Иван Стјепков би био једина опција, али само у контексту да је Иван предак Бајка, а не његов отац.

2. МИЖДРАГОВИЋИ И ЗМИЈИЦЕ

  • Миждрага и сина му Комнена не налазимо у дефтерима као ни брата му Змијицу. Занимљива је чињеница да у цијелом дефтеру Црне Горе за 1570. годину не постоји ниједана пописана особа са именом Комнен, Миждраг, Змијица или било које друго са основом Змија, што наводи на закључак да су поменута имена или надимци или су пасови прожети легендом или пак митом. Што се тиче Вуждрага не помиње се ниједна особа са упадљивим гласом „ж“ у имену, али зато постоји осам Вугдрага у Цуцама и сви су пописани у великом насељу односно у Великим Цуцама. Седморици је Вукдраг име, док је у једном случају то име за оца особе. Како је он по предању имао најмање једног брата, у дефтеру из 1582. проналазимо тројицу таквих Вугдарага. Надаље, уколико би некритички форсирали предање по којем су Бајковићи блиско повезани са Миждраговићима, родослов би по дефтерима за Вукдрага једино могао ићи следећим низом:
    • Вугдраг Николин (Војиновићи и Аладин, 1582) – Никола Бранков (Аладин, 1570) – Бранко Стјепков (Војиновићи, 1523) – Стјепков Влатков (Војиновићи, 1521).

Дакле заједнички предак Бајковића и Миждраговића био би Стјепко Влатков, док би Вукдраговом оцу надимак био Миждраг, а име Бранко Стјепков. Змијица био био неко од других Стјепкових синова, Радоје, Радисав или Драгоје. Но на читаоцу је да прихвати или одбаци изнесено. Уколико се прихвата теза, требали би бити свјесни да је она више него крхка и натегнута.  Елем, према овој тези Бајко никако не може бити син Ивана већ његов праунук, а све то под претпоставком да му је он директни предак. Супротно је немогуће јер би дошло до очигледне контрадикторности, према којој би Иванов брат Бранко био пописан као још нерођени власник домаћинства.

ДРЕКАЛОВИЋИ – у дефтерима из 1570. и 1582. године пописани су родоначелници Малих Цуца, Лако и Средан. Године 1570. у Калођурђевићима су Милош Средана и Лако Радулића, односно 1582. Милош Средана, Вукашин и Иван Лаке, те Рајић Радулића (брат од поменутих). У ранијим дефтерима из 1523. и 1521. године у Цуцама се не помиње ниједан Радулић нити иједно лице са именом Радул, што би ишло у корист предању о досељавању браће из Риђана. Дакле пасови би ишли:

  • Лаковићи – Лако (Калођурђевићи, 1582) – Лако Радулића (Калођурђевићи, 1570);
  • Односно: Томановићи – Средан (Калођурђевићи, 1582,70) – Радулић (Калођурђевићи, 1570).

ВОЈИНОВИЋИ – родоначелник Радул и брат му Лако пописани су у дефтеру за 1582. годину у здруженом насељу махале Војиновићи и махале Аладин. Помињу се као синови Радовића (Радоњића)[40]. У овом селу помињу су три особе са личним именом Радовић. Два су пописана у првом дијелу дефтера у здруженом насељу са Лаком и Радулом, док је трећи (Радовић Радула) пописан на другом крају дефтера, па га нема потребе узимати у разматрање. Дакле један од пописаних је Радовић Братића, а други је Радовић Раска и оба су у оквиру редова гдје су  пописани потомци или особе из махале Војиновић (према дефтеру из 1570. године).

  • Поменути Радовић (Радоњић) Братића има брата Рашка који је поменут и у дефтеру из 1570. године у селу Аладин. Док се Братић помиње у Калођурђевићима 1523. и 1521. године и он је једини Братић у Цуцама, па је очигледно да су помента браћа Рашко и Радовић његови синови и да су у неком периоду између дефтера прешли из Калођурђевића у Аладин.
  • Радовић (Радоњић) Раска помиње се у дефтеру из 1570. године у насељу Аладин као Радоња Рашка, док му се син „Рајић Радоњића“ помиње у Војиновићима. Како Радуловићи држе да су Војиновићи, њиховог претка Раска (Рашка) нашли би у дефтеру из 1523. године у селу Војиновић пописаног као Раска (Рашка) Радоњиног.

НИКОЛИЋИ – од њих су цуцке старјешине из 1614. године браћа Вуло и Нико Рајичеви, сматрао је др Јован Ердељановић. Мишљење је базирао на општем цуцком предању по којем су Николићи били и војводско и кнежевско братство.  Како су оба брата означени као кнежеви, би ће да је један војвода, а други кнез што би одговарало предању. У дефтеру из 1582. помиње се баштина Рајичића у здруженом селу, као и неколико браће Рајића (Рајича) разасутх по Аладину 1570. године, те и једна особа са именом Рајић Лајка за коју не можемо тврдити да је отац свих Рајића из поменутог дефтера. У  истом дефтеру из 1570. године пописан је цуцки кнез Никола Радоја вјероватнио родоначелник братства Николића. Они нису тестирани, па би одговоре на њихово поријекло дао Y-ДНК тест.

Разматрање

Дефтерима је потврђено предање Потолића и Витковића по којем су у Пјешивцима живјела три брата, Богдан, Витко и  трећи коме нису упамтили име, а којег је истраживач Пјешиваца Звонимир Мијушковић уз помоћ дефтера успјешно идентификовао као Радосава Богавчевог. По предању Богдан је имао четири сина као и у дефтерима, с’тим да се тројици синова имена разликују од оних  у предањима. Имена Змијан и Гостоје заправо су били надимци. У Церову је био настањен и дефтером потврђен Вукосав но за разлику од предања он  је унук Богданов. Кроз дефтере потврђено је постојање његовог потомка Гојка који је у Церову посједовао своју баштину. Успјешно смо потврдили предање Бацковића и Перуновића, с’тим да смо надопунили пас који претходи Андрији дједу Бацковом и Перуновом. Андријин отац звао се Јован те њихов родослов даље настављамо као и по предању. Идентификовани су преци Мијушковића али и њихових блиских сродника Никчевића, Перовића и Стриковића.

У раду смо покушали идентификовати Ђура Штекојевића као и Иванка Павићевића, наравно много мање поуздано из простог разлога што пасови до њих нису очувани.

Највећи изазов представљали су цуцки Орловићи чији родослови до родоначелника у најбољем случају досежу до краја 16. вијека. Стога дио њихових  кључних личности нисмо могли идентификовати у дефтерима. Но ослањајући се на Бандићка и Кривокапићка предања, по којима им је заједнички предак Иван, покушали смо дати какав такав одговор на питање њиховог даљег родословног поријекла.

Вјерујем да смо успјешно идентификовали родоначелнике Малих Цуца, браћу Средана и Лака, док смо исто покушали са Радуловићима и Николићима али са далеко мањом поузданошћу.

Изнесено родословље изузев Потолићког и Малоцуцког са правом подлаже критици и резерви, те се из тог разлога има сматрати родословним тезама.

Литература

Đurđev, Branislav. 1968. Dva deftera Crne Gore iz vremena Skender-bega Crnojevića. Sv. 1. Sarajevo: Akademija nauka i umjetnosti Bosne i Hercegovine.

—. 1973. Dva deftera Crne Gore iz vremena Skender-bega Crnojevića. Sv. 2. Sarajevo: Akademija nauka i umjetnosti Bosne i Hercegovine.

Gjenetika Shqiptare. 2022. “Rezultatet.” Gjenetika Shqiptare. 2 15. Accessed 2 15, 2022. http://www.gjenetika.com/rezultatet/.

Husić, Aladin. 2017. Crna Gora u defteru Dukažinskog sandžaka iz 1570. godine. Cetinje-Sarajevo: Državni arhiv Crne Gore i Univerzitet u Sarajevu – Orijentalni institut .

Husić, Aladin. 2022. Defter Skadarskog sandžaka iz 1582. godine – Nahija Pješivci i selo Cuce. Prevod – neobjavljena građa (31.01.2022.), Sarajevo: Milan Radulović.

Kovijanić, Risto. 1963. Pomeni crnogorskih plemena u kotorskim spomenicima : (XIV-XVI vijek). Knjiga I. Cetinje: Istorijski institut SR Crne Gore.

Vukčević, Božidar. 2005. Prvi popisi Crne Gore u srednjem vijeku. Poslednji pristup 2 6, 2022. http://www.montenet.org/2005/bozo.html.

Бацковић, Милан. 1999. О племену Пјешивци: братство Бацковићи. Београд: аутор.

Вујачић, Марко. 1990. Знаменити црногорски и херцеговачки јунаци. књ.2. Титоград: Побједа.

Вукићевић, Иван. 2021. „Властела у Црној Гори према народним предањима.“ Порекло. 16 11. https://www.poreklo.rs/2017/07/16/vlastela-u-crnoj-gori-prema-narodnim-predanjima/.

Ердељановић, Јован. 1911. Е- 468-6 – Пјешивци. Рукопис, Београд: Архив САНУ.

—. 1926, 1978. Стара Црна Гора. Београд: Слово љубве.

Ередљановић, Јован. 1910. E-468-6- Цуце и Озринићи. Рукопис, Београд: Архив САНУ.

Контић, Милдин. 1977. Племе Пјешивци: са историјом братства Контић. Београд: Миладин Б. Контић.

Кривокапић, Славко. 1978. Породично стабло Кривокапића од настанка. Титоград: аутор.

Лубурић, Андрија. ~1926. Кутија XIV документ 198 – Заврх. Рукопис, Београд: Архив Србије.

Мијушковић, Звонимир М. 1984. Племе Пјешивци : крајина Старе Црне Горе : братство Мијушковићи . Београд: Цетиње : Обод.

Пејовић, Милован. 1976. Племе Комани: Бандићи-Бездановићи-Радуловићи кроз вијекове. Цетиње: Цетиње-Обод.

с коментаром др Јелић, Илија М. 1929. Васојевићки закон од дванаест точака. Београд: Српска краљевска академија.

Храбак, Богумил. 1997. Никшић до почетка XIX вијека. Београд: Аутор.

Шобајић, Петар. 1996. Бјелопавлићи и Пјешивци . Подгорица: ЦИД.


[1] Администратор ДНК пројекта генетичког рода Пјешиваца и Цуца и члан редакције Српског ДНК пројекта.

[2] Становник изворне Црне Горе.

[3] У Брђане спадају: Бјелопавлићи, Братоножићи, Васојевићи, Кучи, Морачани, Пипери, и Ровчани.

[4] Вујачић, Марко. 1990. Знаменити црногорски и херцеговачки јунаци. књ.2. Титоград: Побједа, стр. 170 и 171

[5] Контић, Милдин. 1977. Племе Пјешивци: са историјом братства Контић. Београд: Миладин Б. Контић.

[6] Ердељановић, Јован. 1911. Е- 468-6 – Пјешивци. Рукопис, Београд: Архив САНУ.

[7]Мијушковић, Звонимир М. 1984. Племе Пјешивци: крајина Старе Црне Горе: братство Мијушковићи. Београд: Цетиње : Обод, стр. 65 – забиљежио 1921. Радоје Блажов Мијшковић по казивању, Милована Костина, Марка Пекова и Баја Попова.

[8] Шобајић, Петар. 1996. Бјелопавлићи и Пјешивци. Подгорица: ЦИД.

[9] Мијушковић 1984, стр. 65 – биљешка Мирка Маркова Мијшковића из казивања Лака Зекина Мијушковића.

[10] с коментаром др Јелић, Илија М. 1929. Васојевићки закон од дванаест точака. Београд: Српска краљевска академија, стр. 9

[11] Друштво српских родословаца ”Порекло” – Српски ДНК пројекат

[12] Gjenetika Shqiptare. 2022. “Rezultatet.” Gjenetika Shqiptare. 2 15. Accessed 2 15, 2022. http://www.gjenetika.com/rezultatet/.

[13] Мијушковић 1984, стр. 76

[14] Исто, стр. 52 и 53

[15] Исто, стр.55

[16] Мањи дио њих помиње и Дулиће у Херцеговини.

[17] Пејовић, Милован. 1976. Племе Комани: Бандићи-Бездановићи-Радуловићи кроз вијекове. Цетиње: Цетиње-Обод. – Ослањајући се на Ердељановића који износим могућност да је сеоба могла бити и у 15. вијеку; Ердељановић, Јован. 1926, стр. 317, 737, 744

[18] Ердељановић, Јован. 1926 (1978). Стара Црна Гора. Београд: Слово љубве, стр. 675; 675-684; 319; – на основу легенде Бајковића, Миждраговића и Змијица.

[19] Kovijanić, Risto. 1963. Pomeni crnogorskih plemena u kotorskim spomenicima: (XIV-XVI vijek). Knjiga I. Cetinje: Istorijski institut SR Crne Gore, str. 154

[20] Ердељановић, Јован. 1926 (1978), стр.310

[21] Вукићевић, Иван. 2021. „Властела у Црној Гори према народним предањима.“ Порекло. 16 11. https://www.poreklo.rs/2017/07/16/vlastela-u-crnoj-gori-prema-narodnim-predanjima/.

[22] Ердељановић, Јован. 1926 (1978), стр. 675-679

[23] Исто, стр. 675 – „Неки га писци зову „кнез Baixo“. Ја нисам нигде у Цуцама чуо, да Бајка називају кнезом. И сами његови потомци, Бајковићи, не знају, да је био кнез, и бев сумње није ни био кнез. Ту му је титулу свакако дао песник Горског Вијенца“

[24] Првобитно су славили Јовањдан и прислуживали Малу Госпојину.

[25] Исто, стр. 686-690.

[26] Ередљановић, Јован. 1910. E-468-6- Цуце и Озринићи. Рукопис, Београд: Архив САНУ. Лубурић, Андрија. ~1926. Кутија XIV документ 198 – Заврх. Рукопис, Београд: Архив Србије.

[27] Ердељановић, Јован. 1926 (1978), стр. 598-9, 713, 722,23,29,30, 32, 35,-38-9.

[28] Vukčević, Božidar. 2005. Prvi popisi Crne Gore u srednjem vijeku. Poslednji pristup 2 6, 2022. http://www.montenet.org/2005/bozo.html.

[29] Đurđev, Branislav. 1968. Dva deftera Crne Gore iz vremena Skender-bega Crnojevića. Sv. 1. Sarajevo: Akademija nauka i umjetnosti Bosne i Hercegovine, str. 55 i 70

[30] Đurđev, Branislav. 1968, str. 70

[31] Мијушковић 1984.

[32] Сјеверноисточно од Повије и Кунка.

[33] У дефтеру из 1582. иста особа прочитана је као Андрија Иванов.

[34] Бацковић, Милан. 1999. О племену Пјешивци: братство Бацковићи. Београд: аутор, стр. 167 и 168

[35] Мијушковић 1984, стр. 34

[36] Овде говоримо искључиво о цуцким Орловићима.

[37] Закључујући према набрајању пасова Градињана.

[38] Пејовић, Милован. 1976, стр. 75

[39] Кривокапић, Славко. 1978. Породично стабло Кривокапића од настанка. Титоград: аутор.

[40] Радовић се може читати и као Радоњић, и обрнуто услед недостатка дијакритичких знакова. За више погледати Husić, Aladin. 2017. Crna Gora u defteru Dukažinskog sandžaka iz 1570. godine. Cetinje-Sarajevo: Državni arhiv Crne Gore i Univerzitet u Sarajevu – Orijentalni institut, str. 19 i 20

Аутор чланка:
Милан Радуловић

Коментари (1)

Одговорите

Један коментар

  1. Cedomir Pavicevic

    U nas ima jedna prica, da je Gruba iz Tresnjeva iz Cuca u Dolu cuvala ovce, i dobila sina Pavica sa Neadom, za koga se kaze da je porijeklom iz Kuca. Takodje se zna da su Antovici i Rajovici starija prezimena u Dolu od naseg, ali ne znam zasto ih ne pominjete. Takodje, u Dolu je crkva svetog Djordja, koji nikom nije krsno ime, a smatra se da je Pavicevicima slava bila Ilindan, a neko tvrdi Jovandan. Odakle ste izvukli nasu haplogrupu, jer po njoj proizilazi da mi nismo pjesivackog roda, sto je logicno, buduci da neki autori pricaju o nama kao inokosnom rodu u plemenu Pjesivci? Ta je haplogrupa vezana za Korjenice u Hercegovini, koliko sam ja uspio da shvatim. Takodje ima i kedno predanje da smo starinom od Cuca, od Perovica, koji su, opet po predanju, od Perovica porijeklom iz Korjenica. Zanimljivo je takodje i da su Pjesivci i Cuce od strane Katunjana cesto zvani i sprdacine, jer im nije bilo stalo da broje pasove i znaju od koga su, te da su ta dva plemena u nekom kasnijem istorijskom trenutku pripojena Katunskoj nahiji. Za Pjesivce se zna da su imali svoju nahiju i placali porez Turcima.