Домазети у кући – домазети на гробљу

27. јануара 2022.

коментара: 0

Породица Драгин спада у најстарије шидске породице. Презиме се помиње у најстаријем попису Шида 1722. године. На виши друштвени ниво породицу су уздигли Ђорђе и Лазар Драгин.

Занимљив је један документ о усвајању Јована Крсмановића од стране Ђорђа Драгина 1782. године. Ђорђе је због велике смртности своје деце помислио да неће имати наследника великог имања па је усвојио Јована. Међутим, након тога су му се родили син Лазар и ћерке Сосана, Јефимија, Милица и Јулијана, па је Ђорђе раскинуо адопцију Крсмановића. Ђорђе, Лазар и Лазарев син Стефан су били трговци и абаџије.

Ђорђе Драгин (1786 – 1841) је 1809. године саградио кућу у центру Шида, у тадашњем Варошком шору (данас улица Светог Саве), преко пута православне цркве. Дужи низ година је закупљивао туђе трговине за потребе свог посла, да би тек 1818. године отворио радњу у својој кући.

Лазар, Ђорђетов син, имао је два брака и осморо деце. Наследио га је син Стефан (1820 – 1868) који је имао само ћерку јединицу Христину. Тако он у својој опоруци каже: „Ја Стеван Драгин, абаџински маистор из Шида, не знајући када ће последњи сат доћи, прем сам веома слаб, очитујем следећу последњу вољу. Кћер моју Кристину постављам ја за главнога наследника, којој се имаде преписати сва моја гибива и негибива имеовина тако да по смрти мојој она правим властником моје целокупне сермије у грунтовном табаку општине Шид бр. 452 и у грунтовном табаку општине Беркасовачке. За тутора мога дјетета Христине постављам код добре памети, мога шогора Андрију Недељковић абаџију из Шида. Ово је моја последња воља, и сваку другу очитујем за неваљалу и опозвану. У Шиду 12 априла 1868.“.

Два дана раније Стефан је преминуо. Како је опорука потписана након смрти – нећемо сад расправљати. Било како било, сахрањен је поред своје супруге преминуле још 1855. године и уз свог прерано преминулог сина Јована. Оставши сама у кући, а будући да је била пунолетна, ћерка Христина је одмах све наследила.

Гробови Марије (1855), Стефана (1868) и Јована (1859) Драгина

Проћи ће пуне две године до њене удаје. Заиста је необично за оно време да се девојка удаје „тек“ у 22-ој години. Али ето. Као богата наследница добро се удала – за младог, перспективног, умешног шидског трговца Саву Тубића. Наравно, Сава се одмах усељава у кућу своје млађане супруге.

Презиме Тубић у Шиду се први пут помиње 70-их година 18. века. Родоначелником породице Тубић, која се по свом друштвеном статусу и материјалном стању издвојила од преостале фамилије, може се сматрати Стојко Плавшић (вероватно Плавшин син), чији је унук Станко први забележен са презименом Тубић. Станкова кућа се налазила у данањој Карађорђевој улици, на месту тзв. Трга културе поред зграде Културно образовног центра. Његов син Лука (1805 – 1872) се одвојио од оца и купио кућу у на почетку десне стране данашње улице Цара Лазара, и у тој кући је држао ћурчијску радњу. Лукин син је био мало пре поменути ђувегија Сава Тубић који је након женидбе напустио очеву кућу и постао домазет у кући Драгиних. Своју трговину основану само годину дана раније, Сава такође пребацује у супругину кућу, тачније у простор бивше тастове абаџијске радионице.

Кућа породице Тубић (претходно Драгин) прва слева, 1960-их

Сава и Христина Тубић су имали седморо деце од којих је поживело само четворо. То су били (по старости): 1. син Стеван Тубић који се се школовао у Немачкој, а после завршених студија радио као банкарски чиновник. Био је дугогодишњи директор Српске банке у Загребу (све до 1943. године када управу над Банком преузима усташка власт). Умро је у Загребу а сахрањен на Мирогоју. 2. ћерка Персида Тубић се школовала у бечким и печујским лицејима, а већ са 19 година се удала за Милутина Шумановића. 3. син Симеон Тубић, као млађи син у породици, остао је у Шиду и наставио очеву трговачку каријеру; и 4. ћерка Лепосава се школовала у Печују. Удала се за трговца Новака Дебељачког са којим је имала два сина, Гојка и Срђана. Лепосава је наследила кућу у центру Шида, на месту данашњег парка где су отворили трговину. У усташкој рацији 1942. године, изгубила је супруга и сина.

Сава Тубић је преминуо у 63-ој години. Супруга га је сахранила уз своје родитеље, у породичну гробницу и подигла му елегантни споменик од црног гранита. Она га је поприлично надживела па је сахрањена уз њега тек 24 године касније.

Породична гробница Тубићевих

Сада прелазимо на њихову ћерку Персиду. Као што сам навео са 19 година се удала за Милутина Шумановића са којим је имала сина јединца академског сликара Саву Шумановића. Персида је водила Уговорну пошту у њиховој кући и тако се сврстала у ретке жене које су на самом почетку XX века  водиле сопствени посао. Персида Шумановић рођ. Тубић је поклонила општини Шид 417 слика свог сина, породичну кућу и осам јутара земље за оснивање Галерије чиме се сврстала међу најзнаменитије дародавце српској култури. Милутин Шумановић је преминуо 1937. године. Као што је то био случај у претходне две генерације, Персида Шумановић рођ. Тубић свог супруга сахрањује у породично гробље своје породице Тубић тачније Драгин. Подиже му споменик сличан оном који је њена мајка подигла свом супругу, али нешто скромнији у складу са тадашњом „модом“. Будући да се њихов син Сава није женио и да је рано трагично насилно преминуо, са њиховом гробницом се завршава прича о три генерације, три породице, два зета, два домазета. Уствари, релативно дуго након Персидине смрти, поред ње је по својој жељи сахрањена њена дугогодишња слушкиња Ката. Ката није имала породичне везе ни са Шумановићима, ни са Тубићима, а ни са Драгинима. Али, ето, продужила је континуитет породичног гробља за још две деценије.

Породична гробница Шумановићевих

Аутор чланка:
Радован Сремац

Радован Сремац је рођен 1982. године. Основну и средњу школу је завршио у Шиду. Дипломирао на Одељењу за археологију Филозофског факултета у Београду. У периоду 2009-2013. био је запослен као кустос-археолог у Галерији слика „Сава Шумановић“ Шид. Обављао функцију директора поменуте установе 2011-2012. год. У периоду од 2014. до 2017. године био је запослен у Завичајној археолошкој збирци при Народној библиотеци „Симеон Пишчевић“ Шид као кустос-археолог, а од 2018. године у Музеју наивне уметности „Илијанум” Шид. Звање вишег-кустоса је стекао 2017. године. Члан је Српског археолошког друштва од 2007. године. Истраживачко интересовање се креће од археологије римских провинција Централног Балкана, преко историје Војводине 18-20. века до генеалогије. Аутор је изложби: „Градина на Босуту“ намењене за гостовање у земљама региона (2017), музејске поставке Црквене ризнице Српског православног архијерејског намесништва Шидског (2016), „Градина на Босуту“ у Завичајном музеју у Руми (2015), „У залеђу престонице – Општина Шид у касној антици“ у Галерији слика „Сава Шумановић“ Шид (2012), „Сава Шумановић – лично, породично, национално“ у Галерији слика „Сава Шумановић“ Шид (са гостовањем у Музеју савремене умјетности Републике Српске у Бања Луци и у Дому војске Србије у Београду) (2012), „Нит која нас веже" у Музеју наивне уметности „Илијанум" Шид итд. Аутор је 33 монографије и преко 90 радова у серијским публикацијама. За свој рад је награђен Вишњићевом наградом у категорији младих стваралаца у култури за 2010. годину, Шестодецембарском Захвалницом Општине Шид (2015), признањем градоначелника Хаифе (Израел) за научно-истраживачки рад о историји јеврејских заједница у Србији (2015) и признањем Министарства спољних послова Израела за ширење и унапређивање српско-израелског пријатељства (2016).

Коментари (0)

Одговорите

Тренутно нема коментара. Будите први и оставите коментар.