Друштво, политика и економија у југоисточном Срему од краја XIX до средине ХХ века – део I

ПИШЕ: Сарадник портала Порекло Снежана Алексић

Простор југоисточног Срема није у потпуности пратио развој власничких односа и привређивања који се одвијао у Војводини у XIX веку у којој почев од Револуције 1848/49. капиталистички облик привређивања постаје доминантан. Југоисточни Срем је био део Војне границе, под управом Команде у Бечу, и почивао је на војно-феудалном устројству све до 1871–73. oдносно, до коначног укидања Границе и развојачења.

Иако су власнички односи у Граници били регулисани Крајишким законима, као апсолутни власници у Катастарске књиге становници југоисточног Срема, бивши Граничари, уведени су тек 1880, пошто је по развојачењу над укупном територијом спроведена деоба, након које су као власници у Земљишне књиге уведени: Граничарске породичне задруге – ређе појединци као самовласници, Верске установе, Петроварадинска имовна општина, Политичка општина и земљишна заједница, Држава.

Захваљујући студији Радомира Марковића из 1919. која, између осталога, сведочи и о изузетно тешком економском стању становништва српске народности након Великог рата, имамо увид у информације у вези власничких односа у Котару Земун:

Табела 1: Преглед расподеле земље – власнички односи у Котару Земун 1910. године

Котар земунски	Хатар		Полит. опћина и земљ. заједница		Имовне опћине		Државно		На појединце
Место	јут.	чв.хв	јут.	чв.хв	јут.	чв.хв	јут.	чв.хв	јут.	чв.хв
Ашања	6885	906	297	1512	3184	961	0	0	3156	939
Батајница	7837	1562	1651	521	0	0	40	579	5309	967
Бежанија	6477	1570	2189	1079	0	0	73	1192	3314	420
Бечмен	3366	1061	565	917	628	445	1	843	1994	882
Бољевци	10379	1066	2719	1274	1676	144	35	1551	4413	782
Деч	5717	1064	1122	486	0	0	0	0	4358	406
Добановци	9711	1459	1073	244	747	592	2	84	7482	1329
Земун	9706	550	2351	768	0	0	122	1164	5220	1449
Јаково	7003	611	1734	621	658	1497	0	0	4007	1518
Карловчић	5430	1177	1099	75	0	0	0	0	4090	87
Крњешевци	4298	1444	854	675	0	0	0	0	3249	1134
Купиново	14322	1132	2021	1295	4502	1533	93	520	4180	1042
Михаљевци	3440	794	456	1161	705	1079	0	636	2140	970
Обреж	11705	800	423	465	6193	318	0	0	3051	956
Петровчић	3428	1226	928	406	330	94	0	0	1662	536
Пећинци	3346	630	611	1479	0	0	0	0	2542	1493
Попинци	3871	842	704	99	0	0	0	0	2960	571
Прогар	7019	441	1915	447	1790	656	45	41	2496	717
Прхово	3964	482	682	46	0	0	0	0	3026	861
Сурчин	9944	80	2082	1330	113	1348	20	1400	5878	1020
Шимановци	5966	1339	1245	281	0	0	1	269	4529	982
Угриновци	8751	1472	1377	1014	0	0	0	0	6755	1202
Укупно	152587	908	28111	195	20531	667	437	279	85823	1063
Одбив манастирско									951	680
Остаје									84872	383

Извор: Радослав Марковић, Расподела земље у источном равном Срему 1910, Сремски Карловци, 1919, 16.

Становништво српске народности Котара Земун присаједињењу је приступило у економски нимало завидном положају. Последице интернације и апсолутне пљачке имовине становништво је сносило само, без државне или неке друге врсте помоћи. Пољопривредна производња, као основа привређивања, апсолутно је уништена током рата, подједнако у сегменту земљорадње и сточарства. Као део бивше Аустроугарске територије југоисточни Срем није имао право на репарацију.

Послератно подизање економије текло је сходно умећу и сналажљивости аграрних делатника а оно што jе било полазни основ за опоравак овог уземља након ратног пустошења јесте капитална инвестиција реализована пре Великог рата, која је донела добробит становништву у првим поратним годинама. Реч је о одбрамбеном насипу од поплава, који је дуж леве обале реке Саве подигнут од Бежаније до Прогара. Упоредо са изградњом одбрамбеног насипа устројен је и систем мелиорационих канала, чиме су дренирана непродуктивна земљишта која су се налазила изван зоне савског поплавишта. На овај начин, мочваре и ритови претворени су у оранице. Обрадива површина у тадашњем Котару Земун овом капиталном инвестицијом увећана је за 81.191 јутро, што је у поратном периоду условило стварање значајног вишка пољопривредних производа, који је пласиран на слободно тржиште, чиме су остварени приходи којима је санирана ратна штета.

Инфлација која је после Великог рата потресала земљу почела је да се смирује 1923, захваљујући мерама које је спровео министар финансија Милан Стојадиновић. Резултат његових мера условио је да динар у периоду од 1923. до 1931. постане стабилна валута. Упоредо са стабилизацијом динара и опоравком аграрне производње на уземљу југоисточног Срема, у Краљевини СХС отпочела је Аграрна реформа, која се односила на велике поседе обима од преко 100 кј. Она није дотицала поседе бивших Граничара који су пре 1919. године били мањи од земљишног максимума утврђеног Аграрном реформом. Међутим, оно што није мимоишло простор Срема била је Велика светска економска криза (1929–1933) која је Краљевину Југославију нарочито дестабилизовала током буџетске 1931/32. године. На југословенску пољопривреду криза се рефлектује од 1930. и траје све до 1934. године. Главни покретач кризе било је опадање интересовања на светским тржиштима за пољопривредне производе из Југославије, до чега је дошло услед прилива јефтиног жита из САД и СССР и настојања држава увозница пољопривредних производа да унапређењем сопствене производње елиминишу зависност од увоза.

* * *

У Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца питање аграрне реформе у основи је имало уједначавање власничких односа и начина привређивања који се јављају као последица проистекла из наслеђа територија које су по окончању рата ушле у састав Краљевине. У већем делу новостворене краљевине доминирали су капиталистички односи у привређивању (Србија, Словенија, Хрватска, Славонија, Међумурје, Војводина) док су у другим крајевима постојали одређени облици кметства (Босна и Херцеговина, један део Црне Горе, Косово и Метохија, Македонија), а у мањем обиму заступљени су били и колонијални односи (Далмација и Истра). Стога не изненађује што је питање аграрне реформе у Краљевини СХС узето у решавање готово одмах по њеном конституисању. Већ 6. 1. 1919. објављен је Манифест регента Александра народу у коме позива сељаке, код којих је незадовољство аграрним односима кулминирало, да мирно сачекају да се питање додељивања земље реши законским путем, што је условило доношење одредби и закона, те стварање Установа аграрне реформе. У јуну 1931. донет је Закон о ликвидацији аграрне реформе на великим поседима, тако је аграрна реформа ушла у завршну фазу, но није приведена крају све до почетка Другог светског рата.

У Срезу Земун величином су се истицали поседи Петроварадинске имовне општине у Катастарским општинама: Ашања, Бечмен, Бољевци, Добановци, Јаково, Купиново, Обреж, Петровчић, Прогар, Сурчин. Потом посед Манастира Фенек, са земљишним фондом у КО Јаково и КО Сурчин, те посед Евангеличке црквене општине у КО Бољевци, који као и посед Фенека није био предмет ове Аграрне реформе. На територији Среза Земун Аграрна реформа Краљевине Југославије спроведена је над земљиштем у власништву Државног ерара Краљевине Југославије, који је у посед земље дошао након Великог рата, те комасацијом која је спроведена почетком 1937. на поседима који су у Грунтовницу Срема уведеним као „Ерар краишки земаљски“. Били су ово поседи Петроварадинске имовне општине, односно, Имовних општина бивших граничарских места, која су по развојачењу и састављању Грунтовнице 1880. уведени у земљишне књиге као апсолутни власници.

Комисија за ликвидацију аграрне реформе је суочивши се са проблемом недостатка земље, спровела комасацију над једним делом земљишта у власништву „Ерара краишког“, преневши прво ово земљиште у власништво Државног ерара краљевине Југославије, а потом је исто раздељено појединцима. Међутим, како је у југоисточном Срему било аграрних интересената чији број је премашивао расположиви земљишни фонд, аграрни интересенти са овог уземља колонизовани су у јужне делове Краљевине, где је било слободне земље. Тако се један број аграрних интересената из Срема у потрази за бољим животом обрео на Косову и Метохији. По окончању Другог светског рата ове породице су се углавном вратиле у свој родни Срем. Разлог поновне сеобе био је терор који су над њима и њиховом имовином спроводили Арнаути, а о коме у еуфорији стварања новог поретка комунистичке Југославије на принципима „једнакости, братства и јединства“ није било дозвољено говорити.

* * *

Слику животних прилика становништва Среза Земун између два светска рата могуће је уочити у новинским огласима: године 1924. огласио је Милан Димитријевић, обућар из Батајнице продају 200 пари ципела баканџи за раднике, оглас Петра Хртковића из Прогара о продаји дереглије, Владислав Маргинар продавао је млин у Сурчину, циглану и имање на 9 јутарa у Сурчину продавао је Богољуб Филип, Петар Мецгерг из Сурчина продавао је влачару, удова Елизабета Шетерар огласила је продају кафане са салом за играње, два подрума и свим нуз-просторијама у Сурчину, у Купинову се продавао моторни млин 30-40 метара капацитета са станом и баштом, Економија Глешчић из Бољеваца огласила је продају јагоде „Хинденбург“ за пролећно расађивање по цени 30 дин за 100 ком. Коста Мајић бележник из Добановаца огласио је продају салаша са 60–150 зиратне земље у Батајници, пар година касније и М. Бекић продају салаша у Батајници по цени од 1,5 милиона динара, оглас под шифром „јужнословенско“ тражио је ради куповине у атару Батајнице већи посед од преко 20 хектара, Анђелка Јосић из Алибунара тражила је у закуп месарску радњу или целу кућу у Сурчину. У Добановцима Хол Бацлер и Валиер продавали су за 650.000 циглану са 3 јутра земље погодне за печење цигле а у истом месту извесни Павловић огласио је продају куће и мешовите трговине. У Ашањи у потесу Голек на продају је било 4 јутра земље, на станици Бечмен продавао се мањи салаш а уз све наведено, присутна је и понуда музичких услуга: севдалинска певачица, млада џезистица, бас-примаш Жика Јовановић и Ружа Инбришић из Батајнице тражили су музички ангажман. Ашањци, хармоникаш Стојан Стаменковић и млада џезисткиња што пева севдалинке, тражили су за наступ бољи локал или оркестар итд. Из шаролике понуде и тражње уочава се да су некретнине – земља – у огласима најзаступљенији. У времену између два светска рата у Срезу Земун, на једној страни долази до укрупњавања поседа, док се са друге стране уочава уситњавање поседа које се донекле јавља као последица развргавања породичних задруга, али и као последица сељачке презадужености. Економску снагу аграрног становништва превазилазила су финансијска давања држави.

 

У јесен 1936. влада др Милана Стојадиновића донела је уредбу којом је укинут ”сељачки” мораторијум и предвиђен отпис половине сељачких дугова. До почетка Другог светског рата Уредба је доживела три измене, било је потписано пет правилника о њеној примени и донета су 44 аутентична тумачења њених појединих чланова. За њену примену била је задужена Привилегована аграрна банка: требало је да преузме преостали земљораднички портфељ од приватних акционарских банака и земљорадничких кредитних задруга и да, у име и за рачун државе, све ове кредитне установе обештети за део отписаног дуга, и то у року од 14 година. Тако се специјализована институција за пољопривредни кредит, која је првобитно била замишљена као главни финансијер развоја пољопривреде у Краљевини Југославији, претворила у пуку државну ликвидациону банку. Она није могла у прописаним роковима да савлада не само проблеме везане за правне мањкавости Уредбе о ликвидацији земљорадничких дугова већ и проблеме обимности посла који су јој били поверени. Због огромне концентрације дужничко-поверилачких послова у овој финансијској институцији, рад на дефинитивном преузимању и обрачуну земљорадничких дугова био је стално пролонгиран. Коначно, овај рад ће бити насилно прекинут 6. 4. 1941. у немачком бомбардовању Београда, када је изгорела сва документација која се налазила у банчином седишту.

ИЗВОР: Одломак из књиге: Алексић С, Југоисточни Срем средином ХХ века у документима Историјског архива Београда, Добровољно силом натерано, ИК Прометеј, Архив Војводине, Нови Сад, 2020.