О ариљским Ђурићима : родословна студија

ПИШЕ: Тихомир Поповић

У спомен мајци, Загорки-Заги Поповић, рођ. Ђурић (1944-2019)

 

Ђурићи су један од историјски посебно занимљивих родова ариљског краја[i]. Предања и документи о њима почињу с једним херцеговачким војводом касног средњег века и воде преко дробњачких племеника 17. и 18. столећа, ратника и имућних земљоделаца 19. и 20. века, до савремених уметника, научника, спортиста и педагога. Појављују се у овој породичној причи и познате личности наше историје као што су сердар рујански Јован Мићић, капетан дробњачки Јоко Полексић, генерал Крста Смиљанић, а у позадини и венецијански патрицији, Косаче, Османлије, Карађорђевићи и Обреновићи. У оквиру овога рада, породично предање Ђурића биће упоређено са етнолошким и историјским истраживањима која се тичу њиховог родослова. Полазна тачка истраживања била је необјављена породична хроника коју је у другој половини 20. века написао проф. Гаврило Ф. Ђурић[ii]. Ова опсежна студија садржи с једне стране записе усмених предања о старијем пореклу породице, а с друге детаљне транскрипте породичне документације из 19. и 20. века, те тиме представља својеврсну синтезу етнолошког и историјског рада.

Разуме се да у оквиру овог прилога није могуће понудити свеобухватни приказ историје Ђурића. Прво, друго и треће поглавље концентришу се на предања и документе везане за старију историју само једног братства, без ширег племенског контекста, док трећи део прати искључиво један његов огранак, до генерације рођене почетком 20. века. У оквиру рада, касније генерације су само споменуте. Оне би требало да буду обрађене у неком каснијем родословном раду. Један део прилога посвећен је историјски занимљивим братствима и породицама са којима су Ђурићи у сродству.

Ђурићи, Калабићи и Дробњаци

Породична хроника ариљских Ђурића и родословна истраживања о племену Дробњака указују на то да су Ђурићи део дробњачког братства Калабића: подаци у студијама Андрије Лубурића, Стојана Караџића и Вука Шибалића поклапају се у великој мери са предањем које је Гаврило Ф. Ђурић записао седамдесетих и осамдесетих година 20. века[iv]. У свим наведеним радовима се као кључна личност у разгранавању породице помиње извесни Станко који се на основу контекста може датирати у 18. век, а наводе се и имена његових синова од којих се поклапају Спасоје, Митар и Ђурица (код Лубурића, Караџића и Шибалића: Ђурко)[v]. Извори се слажу и у томе да од Митра, тј. од његовог сина Радоње, потиче данашњи род Радоњића[vi]. По породичној хроници од Ђурице Станковог потичу ариљски Ђурићи[vii]. Мала разлика између хронике Ђурића и података познатих из наведених истраживања о Дробњацима постоји у именима других Станкових синова која међутим нису битна за родослов Ђурића. Минимално одступање постоји и у писању презимена Калабић: у породичној хроници наводи се као старо презиме рода варијанта „Калебић“[viii]. Ово међутим не би требало да доведе у сумњу тезу да се заправо ради о Калабићима, пошто братство „Калебић“ у Дробњаку, који и породична традиција имплицитно сматра територијом свога порекла[ix], није, колико је познато, никада постојало. Тамо је забележено само братство Калабића, које у Дробњаку и данас живи под другим презименима, а у чијој се традицији у истој епохи и на истом племенском простору појављују породичне констелације и имена из хронике Ђурића[x]. Осим тога, сродство Ђурића са родом Радоњића, које признају оба ова рода[xi], потврђује да су „Калебићи“ из породичне традиције Ђурића заправо дробњачки Калабићи. У хроници се такође помиње топоним „Дробњачки Кленак“[xii] у ариљском крају. Коначно, крсна слава ариљских Ђурића је Свети Никола, којег славе или преслављају и други калабићки родови, док је Свети Ђорђе, као дробњачка слава, и даље крсна слава многим калабићким породицама[xiii]. Можда су политичке прилике друге половине прошлог века довеле до опреза и мале промене у писању некадашњег презимена у сврху дистанцирања од личности Николе Калабића; но на основу свих расположивих извора, ариљски Ђурићи су део братства Калабића и племена Дробњака у Старој Херцеговини, данас делу Црне Горе.

Рана историја и предања

Лубурићево веома рано датирање племена „Новљана“, у које он убраја и Калабиће, и наводно формирање овог племена на територији Босне убедљиво је критиковано у новијој стручној литератури[xiv]. Овај аспект историје Дробњака не помиње се ни у породичном предању Ђурића, те неће овде бити тематизован. Предање почиње навођењем једног претка из касног средњег века: као родоначелника лозе породична родословна студија Ђурића наводи извесног војводу Радосава кога датира у доба владавине кнеза Лазара и лоцира у (Херцег) Нови[xv]. Ово предање оставља утисак могућег, али за њега још увек нису нађене потврде у другим изворима. Имена „Радосав“ и „Радослав“ била су честа у средњем веку, но тражити „војводу Радосава“ на конкретној, ограниченој територији крајем средњег века значајно сужава претрагу. Могуће је наравно да усмено предање погреши у датирању, па и у имену и титули, те га вреди преиспитати. На помен „војводе Радос(л)ава“ из 14/15. века најпре се појављује име војводе Радослава Павловића који међутим, за разлику од херцега Стефана Вукчића Косаче, није директно повезан са историјом (Херцег) Новог, а и чије се потомство чини довољно истраженим[xvi]. Осим тога, позната је из истог региона и из незнатно каснијег периода личност кнеза Радосава Стјепковића[xvii] а и кнеза Радослава Драгишића из споредне гране Косача[xviii]: Обојица се помињу у контексту једног депозита Сандаља Хранића[xix] и могли би имати везе са Новим.

 

Горан Комар пише о могућности „директне везе“ (Херцег) Новог и „Новљана“ (од којих је по Лубурићу, Караџићу и Шибалићу потекао и род Калабића)[xxii]. Заиста, у Новом се својевремено налазио један од дворова херцега Стефана Вукчића Косаче који је владао и Комарницом, односно Дробњаком[xxiii], те веза Новог и предака Калабића из доба херцега није искључена: напротив, потпуно је замисливо да је неки војвода с херцегове територије ишао своме феудалном господару у Нови. Калабићи су, по предању које су записали Лубурић, Томић, Караџић и Шибалић, у Дробњак дошли из Трепача у Никшићким Рудинама, и населили се у Мокром недалеко од Шавника[xxiv]. О томе да ли су претходно живели искључиво у Босни, или су неки од њих боравили и на другим местима, рецимо у Новом, за сада поузданих извора нема. Стога треба остати отворен за даља тумачења породичног предања Ђурића.

 

У потрази за идентитетом „војводе Радосава“ могу можда помоћи раније студије о Дробњацима, које помињу род Јунце као ране представнике братства Калабића. Од овога рода био је и Радосин Јунац, који је живео око 1500. године, односно нешто раније јер му се 1500. помиње син[xxvii]. Можда је управо ова личност ушла у традицију Ђурића као „војвода Радосав“ из 14. века. Постојање Радосина Јунца и његовог сина, којем предање даје име Дука[xxviii], потврђено је не само у традицији Калабића, већ и у једном венецијанском извору: дневницима Марина Сануда (Marino Sanudo / Sanuto). Санудо, потомак једне од дванаест оснивачких породица Венеције, позива се у једној белешци из августа 1500. године на извештај провидура которског, Зуана Паула Граденига (Zuan Paulo = Giovanni/Gian Paolo Gradenigo), такође члана једне од патрицијских породица Републике Светог Марка[xxix]. Граденига је један информант обавестио како је „nel territorio nominato Drobognazi“ (на територији званој Дробњаци) „Војвода, син Радосина Јунца“, убио једног турског „војводу“ и опленио га[xxx]. Санудо, вероватно преузимајући терминологију провидура Граденига, назива Радосиновог сина „Charzego, el fiol di Radosino Junazo, capo di parte christiano“ („Херцег/Војвода, син Радосина Јунца, поглавар хришћанскога краја“). Треба обратити пажњу на чињеницу да млетачки патриције за Радосиновог сина користи наслов „Charzego“, италијанизовану немачку титулу „Herzog“ (херцег, војвода): о етимолошкој вези ових појмова истраживао је Волфганг Швајкард[xxxi].

Предање које је Лубурић записао каже да је војвода Дука Јунац ишао код султана, који га је „лепо примио“. Од султана је Дука, по овом предању, добио и извесне повластице за своје племе[xxxiii]. Ако је ово предање истинито и односи се на епоху око 1500. године, онда је војводу Дуку вероватно примио султан Бајазит II, син Мехмеда Освајача.

Светозар Томић је сматрао да се Санудов извештај о Дуки Јунцу односио на „Дробњаке у Бањанима“, а не на „Дробњаке у Дробњаку“, јер се та територија око 1500. године звала „жупа Комарница“ (после освајања Османлија: истоимена нахија), те да су се дробњачки родови које као такве познајемо, касније доселили у Дробњак[xxxv]. Ово очигледно није закључио интерпретирајући Сануда који не прецизира где се „Drobognazi“ о којима пише тачно налазе. У сваком случају Санудо експлицитно пише да се ради о територији. Но, мишљење Томића не уздрмава предања Калабића који сматрају Радосина и војводу Дуку Јунца члановима свог братства: Радосин Јунац је могао бити војвода и предак Калабића а још увек не живети на данашњој територији Дробњака.

Помен Дробњака код Сануда датиран је 23 године после великог османског поименичног пописа Херцеговине. У овом дефтеру из 1477. године обухваћена је и нахија Комарница[xxxvi], која је одговарала територији коју данас називамо Дробњак, као и нахије Пива/Бања и Рудине. Познато је, и у дефтеру потврђено, да су становници нахије Комарница били војнуци[xxxvii]: хришћанско становништво са посебним, војним дужностима и привилегијама. У актуелном научном дискурсу примећују се различита тумачења правног положаја војнука: док их једни сматрају посебно привилегованом рајом, други их убрајају у аскер, виши, ратнички слој Османског царства[xxxviii]. Очигледно је да одговор на ово начелно питање мора остати ван оквира конкретних родословних разматрања, те се треба задржати на чињеници да се у сваком случају радило о привилегованом хришћанском становништву ослобођеном извесних намета и интегрисаном у војнички систем царства. Можда је прича о путовању војводе Дуке код Султана нека врста народног наратива у којем је „препеван“ привилеговани правни статус војнука?

У преводу дефтера из 1477. ни у Комарници, ни у Пиви/Бањи ни на Рудинама не помиње се име „Радосин“ али се појављују „Радашин“, „Радосав“, „Радич“ и друга сродна имена[xxxix]. С обзиром на тешкоће при транскрипцији с османског, писаног тада арапским писмом, које и сам приређивач помиње[xl], замисливо је да је неки „Радашин“ могао заправо бити Санудов „Радусин“, а можда и „Радосав“. Највећи џемат у нахији Комарница био је тада „џемат кнеза Радосава“. Ако међутим преци Калабића у том тренутку још нису живели на територији данашњег Дробњака, онда су вероватно били, како је горе наведено, на Никшићким Рудинама, пописаним у истом дефтеру. У нахији Пива или Бања предстојатељ једног џемата је управо Радашин, син Грбача[xli], а у нахији Рудине један џемат предводи Радич, син кнеза Вукића[xlii]. Можда је једна од ових личности био Санудов Радусин Јунац чији ће син постати војвода? У једном дубровачком документу из 1504. помињe се, поново анонимно, „voyvode de Drobgnazi, Bagnane et Rudine“: „војводa дробњачки, бањански и рудински“[xliii]. Војвода Дука (?) Јунац из 1500. године, син Радосина Јунца, кога и Санудо помиње без навођења имена, могао би можда бити ова личност из 1504. године.

У Дробњаку (17. и 18. век)

На основу истраживања Лубурића, Шибалића и Караџића, непрекинути родослов Калабића почиње око два века после Радосина Јунца и његовог сина: са Луком Калабићем, рођеним, по Лубурићу, око 1670. године[xliv]. С краја 17. и из 18. века постоји велики број докумената о Дробњацима, који су се као савезници Венеције борили у Морејском рату (1684-1699), делу „Великог турског рата“ европских сила против Османлија; венецијански документи овога доба објављени су још 1896. године[xlv]. У нас је у новије време Горан Комар објавио веома вредан избор ћириличне преписке Дробњака исте епохе[xlvi]. Преписка се углавном водила са провидурима у Котору и Рисну.

У овим документима је комуникација и сарадња Дробњака са Венецијом осликана на жив начин. Многи документи из предметног периода писани су експлицитно у име свих дробњачких првака и племеника, па тиме и знатног братства Калабића, тако и писмо које доле цитирамо ради илустрације. У њему Дробњаци на челу са војводом Илијом Томићем Балотићем између осталог траже помоћ од венецијанског провидура у Котору за борбу против Османлија:

Сваке части достоиному господину господару совру провидуру от Котора и Арбание и господину витезу кавалиеру Живу Грбичићу от Бога здравие ха от приевиедре господе млетачке [вероватно дословни превод израза „Serenissima Signoria di Venezia“, тј. врховне млетачке власти] помиловане боле осле него досле ха од нас воиводе Илие и попа Томе и кнеза Вучића и осталие кнезова и аранбаша и младића о Дробнака в(еле) д(раго) п(оздравление) […] […] ха има ћесарове [царске војске Леополда I] сто илада и то се састало на Косову да ћера Турчина веће господо даите и ви воиску и прах и олово хе да бисмо и ми што гођ отбочили ха што сте нам послали оно праха и олова не може на шес (с)тотина кућа него по итац панути него молимо Ваше Госпоствоо[xlvii].

О Калабићима ове епохе говоре непосредно два записа које је Љубомир Стојановић објавио 1923. и 1925. године. Лубурић наводи, следећи транскрипт Стојановића[xlix], да се име Луке Калабића помиње у једном запису из 1739. године, а у вези са куповином земље у Мокром за манастир Бијела, при чему је Лука био шаит (сведок)[l]. Каснији приређивач овог написа тумачи да се ради о продаји једне ливаде Манастиру Светог Николе у Бигову (Биговој?) у Боки[li]. Није јасно на основу чега приређивач сматра да се ради о манастиру у Биговој, који је, по расположивим подацима, срушен у 14. веку[lii], а не о манастиру Бијела у дробњачком крају, но то није од важности за историју братства Калабића. Документ гласи:

Да се зна како продаде Jаћим Претовић са Мокрога ливаду Крушку на врг бара Мокарскије игуману Максиму у Биоски манастир. И за њу му даде игуман коња товарнога, и краву од 6 гроша, и пет оваца са јањци, и кесим от пет оваца от тринаест година, и козу са јаретом. И то игуман даде Јаћиму и сину му Петру и Николи, и Алекси. А они даше њему земљу у продано име да не има за њу никто до потале питати. И ту би шаит Лука Калабић, и Марко, и кнез Ђуро из Бјеле, и Симо Попов. Јаћим, Петар, Никола, Алекса.[liii]

Синови Луке Калабића звали су се Вукан и Никола. За Вукана, који је предак Ђурића, Лубурић наводи да је, вероватно 1702. године, од Вукашина Штитара из Брезана купио земљу у вредности од 6666 аспри[lvi] (поређења ради: почетком 18. века кола сена коштала су у Србији 50 аспри, а тефтер у који су бележени издаци 90 аспри[lvii]). Датуми које Лубурић наводи у вези са Калабићима 17/18. века су можда проблематични, јер ако се прихвати теза да је Лука Калабић, отац Вуканов, рођен 1670. године, мало је вероватно, иако наравно није немогуће, да је имао са 32 године већ одраслог сина који је самостално куповао земљу. Обрнуто, ако је датум продаје земље (1702) коректан, рођење Вукановог оца можда би требало датирати пре 1670. године.

Осим ових помена Калабића, из истог доба познато је и име Тодора Калабића као сведока једне деобе, који се помиње у једном од записа које је забележио Стојановић[lviii]. Његов рођачки однос са Луком Калабићем није познат.

Вуканов син и унук Луке Калабића био је поменути Станко, рођен, поново по Лубурићевом рачунању, око 1720. године[lix], по чијем су сину Ђурици и Ђурићи добили своје презиме[lx]. Хроника ариљских Ђурића даје Станку надимак „Сочивица“. Станислав или Станко Сочивица, познат хајдук, јесте био из Херцеговине, а и епоха се поклапа са епохом Станка Калабића, али је тешко повезати остатак Сочивицине биографије са подацима из историје Калабића: Сочивица је хајдуковао по Далмацији, а његову биографију написао је у 18. веку Иван Ловрић из Сиња[lxi], док се ђурићки огранак Калабића у истом веку одселио у ариљски крај. До сада ни један документ који би потврдио везу Сочивице са ариљским родом Ђурића осим цитиране породичне хронике није нађен.

Историјски су занимљиви сродни родови братства Калабића који су остали у Дробњаку. Од једног сина поменутог Вукана Лукиног (оца Станковог), Драгића, и његове жене Полексије потиче дробњачко-калабићки род Полексића, чији је потомак и славни барјактар из битке на Вучјем долу и каснији капетан Капетаније дробњачке Јоко Полексић, погинуо на Мојковцу. И његов син Љубо Полексић био је истакнут црногорски официр, командант батаљона на Мојковцу у којем му се отац борио; пензионисан је касније у чину пуковника. Са овим су родом ариљски Ђурићи у даљем сродству: заједнички предак им је Вукан Лукин Калабић[lxii].

У песми „Два Балетића“ из Његошевог Огледала помињу се на турској страни ратници Миња и Милета Калабић који воде и губе бој против Црногораца. Песма се очигледно односи на један догађај из 1758. године[lxiii]. Тодор Калабић се пак помиње као борац који је зауставио Дробњаке да разоре Никшић у песми „О зидању Никшића“[lxiv].

Познато је да има Калабића муслимана: и у породичној хроници Ђурића помиње се да је један део братства прешао у ислам[lxv]. По Миленку Филиповићу могуће је да је беговска породица Хасидића у Дољанима (Босна и Херцеговина) пореклом од „Калабића из Црне Горе“. Ова породица била је очигледно угледна и имућна: располагала је „плочаном“ кућом старом 300 година[lxvi].

По предању Ђурића, Станко и његов син Ђурица учествовали су, заједно са другим члановима породице, у сеоби из Дробњака на територију данашње Србије. Као што се у оваквим случајевима углавном може очекивати, тачан податак о години или годинама ове сеобе није сачуван. Из горе наведених родословних података ранијих Калабића и каснијих Ђурића може се израчунати да се она догодила у 18. веку. Један део породице се касније, како наводи хроника Ђурића, вратио у стари завичај. Онима који се нису вратили у Дробњак, нови дом је постао Грабовик код Ариља, изнад реке Рзава, где им се имања и куће и данас налазе.

У ариљском крају (19. и 20. век)

 

Син Ђурице Станковог звао се Илија, а промена презимена у „Ђурић“ се по свему судећи десила у овој генерацији (мада стална презимена тада у Србији још нису била обавезујућа): по породичној хроници због Илијиног убиства неког паше и његовог пратиоца који се бејаху намерили на његову невесту[lxviii]. Имена Ђурица/Ђурко и Илија асоцирају на значајне представнике дробњачког племена. За војводу Илију Косорића Лубурић наводи да је „од свију дробњачких војвода најчувенији и у народној песми и причи најомиљенији“[lxix]. Такође је чувен и већ поменути кнез (у неким изворима: војвода) Илија Томић Балотић[lxx]. Оба ова дробњачка јунака живели су у епохи која је непосредно предходила сеоби огранка Калабића у Србију[lxxi], тако да је могуће да је име Илије Ђуричиног било надахнуто овим узорима, вероватно још веома присутним у живом сећању племеника. Што се самог имена Ђурице, па тиме и каснијег презимена Ђурића тиче, треба подсетити на легендарног дробњачког војводу Ђурјана Косовчића који се помиње у контексту Косовског боја и којег Лубурић повезује са „Ђурицом Косијевчићем“; име Ђурјан се заправо понавља у овом војводском братству[lxxii]. Из историје Калабића наслућује се да је ово братство имало блиске везе за старим дробњачким братством Косовчића. Тако се један огранак Калабића у 18. веку одселио у Мачвански Прњавор, где и сада живи, можда у исто време када се у ово место одселио и један огранак Косовчића – и заједно са овим[lxxiii]. Осим тога, крсна слава Дробњака био је Свети Ђорђе[lxxiv], те имена Ђурица, Ђурјан или Ђурко могу бити повезана и са племенском славом.

Илија Ђурић и његова супруга су добијали три пута близанце: Гаврила и Мијаила, Марка и Стевана и две ћерке којима се не зна име. Гаврило Ђурић (1807-1867) се оженио Марицом Дукић (1791-1886)[lxxv] ћерком Милована и сестром Стевана Дукића, и са њом имао синове Обрада, Обрена и Радисава[lxxvi]. Обрен Ђурић (1837-1905) био је значајна личност ариљског краја, а његов брат Радисав се као потпоручник српске војске борио у Јаворском рату[lxxvii].

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Породица Ђурић се у ариљском крају рачва на више огранака, те ју је у оквирима овог чланка немогуће представити у целини. Зато ће у даљем тексту бити поменуте само поједине личности и родословне везе лозе Обрена Гавриловог Ђурића, о којој постоји велики број података. Многе даље појединости о овој и другим родословним линијама налазе се у породичној хроници Ђурића за коју се треба надати да ће једнога дана бити објављена.

Обрен Ђурић, син Гаврила и унук Илије Ђурића, праунук Ђурице и чукунук Станка Калабића, био је председник тадашње општине Вране (по хроници: отприлике 1896-1900[lxxx]), дела Среза ариљског. Његови потомци дали су да се на његов надгробни споменик урежу, између осталог, и ове похвалне речи:

Пред овим спомеником почива много уважени грађанин и чувени домаћин раб Божији Обрен Ђурић из Грабовика, рођен је 1837. године. За време живота био је много чувен и побожан човек, кога је сваки признавао и поштовао па и сам владалац као најправеднијег нашао […]

На споменику се затим истиче и да је „владалац“ (краљ Србије Александар Обреновић) одликовао Обрена Ђурића Таковским крстом 1900. године у Ужицу[lxxxi].

По породичној хроници, Обрен је био и народни посланик[lxxxiii]. Женио се четири пута и важио за веома способног, енергичног и духовитог човека. Захваљујући документима које је у породичној хроници неуморно транскрибовао Гаврило Ф. Ђурић, види се да је Обреново имање било од велике вредности, а његове трансакције интензивне.

Историјски је можда најинтересантија куповина воденице на Малом Рзаву, испод имања у Грабовику, близу „саставака“ Великог и Малог Рзава. Ова данашња „Ђурића воденица“ је, по хроници, раније припадала славном рујанском сердару Јовану Мићићу[lxxxiv], човеку од највећег поверења кнеза Милоша Обреновића, или његовој породици[lxxxv]. Мићић је у Ариљу имао свој конак, а његов син Јеврем пренео је 1856. његове посмртне остатке у Ариље. Гроб сердаров налази се у порти цркве Светог Ахилија[lxxxvi]. Син рујанског сердара, Јеврем Мићић, који је између осталог службовао као начелник најпре Пожешког па Рачанског среза[lxxxvii], продао је 1873. некадашњу „Мићића воденицу“ свештенику Јовану Поповићу[lxxxviii]. Воденица је мењала власнике, а Обрен Ђурић ју је, по породичној хроници, купио 1885. године или нешто касније, опет од свештеника Јована, о чему постоји признаница, додуше недатирана:

Сво ово право како Воденицу тако и њено сво право са њивом продао сам ОБРЕНУ ЂУРИЋУ /Гавриловом/ за 200 /двеста/ царских дуката и све ми платио. Потпис: Јован Поповић, свештеник.“[lxxxix]

Предање Ђурића каже да је воденица отплаћена за 75 товара пшенице, 19 говеда раније даваних „по изорима“ и још 11-12 дуката[xc]. Као воденичар радио је тада извесни Вулета[xci].

Од Обренове деце пратићемо лозу Филипа Ђурића (1879-1914), Обреновог сина из другог брака са Обренијом Стојадиновић из оближње Радобуђе[xcii], који је трагично погинуо у Првом светском рату, 24. новембра 1914. у селу Брајковац[xciii]. Председништво општине Вране држао је од 1913. до 1915. године иначе његов брат од стрица, син Радисава Ђурића, Сава Ђурић (1869-1915)[xciv]. Филип и Сава живели су у задрузи док се нису поделили 1914. године[xcv].

Филип Ђурић и његова супруга Риста, рођ. Недељковић, венчали су се 1903. године. Риста је била кћерка Живка Пауновог Недељковића и Стојане Нешкове Ковачевић[xcvi]. Филип и Риста били су родитељи Гојка (1905-1994), Војислава (1908-1951) и Гаврила (1913-1995) Ђурића[xcvii]: они су очеви најстарије данашње генерације ове линије Ђурића. Војислав је био предвиђен за школовање, што из здравствених разлога није могло да се оствари. Гојко је водио имање у Грабовику. Већ поменути Гаврило Ђурић је био слависта, резевни официр краљевске војске, просветни радник, породични родословац и хроничар, те и аутор цитиране генеалошке студије о Ђурићима. Истакао се у соколском покрету и био оснивач једног трезвењачког друштва[xcviii]. Забележен је и као учесник у подизању споменика краљу Александру Карађорђевићу у Брекову[xcix]. Ожењен је био Младеном, ћерком Стојана, сина Обрада и Аноке рођ. Караџић из Горичана и Магдалене Маре, кћерке Милутина Весковића и Јегде рођ. Цветковић[c].

 

Риста Ђурић, мајка ових Ђурића рођених почетком 20. века, била је, као и њен свекар Обрен Ђурић пре ње, по свему судећи јака личност и способна пословна жена, која је, и након што је 1914. постала ратна удовица, неговала, увећавала и улепшавала поседе своје породице. У дворишту грабовичких Ђурића стоје данас две куће: стара кућа „под ћерамидом“ и нова, подигнута за време Ристе Ђурић, тридесетих година 20. века. Данашња „стара кућа“ се помиње у подели имања из 1914. године[ciii]. По породичној хроници то је била кућа Обрена Ђурића, из чега произилази да је највероватније зидана у другој половини 19. века[civ]. Раније се у овом дворишту налазила једна још старија кућа „под шиндром“, коју је приликом поделе Ђурића добио Сава Ђурић, Филипов брат од стрица, син поменутог официра Радисава Ђурића. По подели, Сава је требало да премести ову стару кућу на свој посед, што је након његове смрти учинила његова снаја Љубица, која је од ње сазидала качару са једном собом[cv]. Трећа кућа у Грабовику, данашња „нова кућа“, се истиче својом складном архитектуром. Имена њених неимара су позната: били су то мајстори Миладин Симић и Симо Лековић[cvi]. Кућа је почела да се зида јуна 1934, а новембра исте године дизан је кров „без музике и песме“, како каже породична хроника, због убиства краља Александра 9. октобра 1934. у Марсеју[cvii]. Испод куће засађене су исте године три смрче за три сина Филипа О. Ђурића: Гојка, Војислава и Гаврила. Радови на кући завршени су 1938. године. Осим ових кућа које чине ансамбл изузетне лепоте, Ђурићи, у међувремену подељени на више огранака, су поседовали и поседују и друге куће и имања у Грабовику, Врањанском пољу и у центру Ариља.

 

 

 

Од породица са којима су се Ђурићи ородили, истаћи ћемо две о којима је доступно више родословних података: Смиљаниће из Љубиша и Стојиће из Врана. Гојко Ф. Ђурић оженио се Крстином-Кићом Смиљанић[cxii], кћерком Зарије Смиљанића, унуком Милосава Смиљанића и Видосаве, рођ. Крачинић Туцовић[cxiii]. Њени стричеви били су инжењер Нешко и свакако најпознатији члан ове породице – генерал Крста Смиљанић, командант Дринске дивизије у Првом светском рату, познате са пробоја Кајмакчалана. После рата Смиљанић је био бан Зетске бановине (1929-31). Године 1932. указом краља Александра постављен је за сенатора. У истом саставу Сената службовао је и Светозар Томић, Дробњак и истраживач овог племена, цитиран у оквиру овога рада[cxiv]. Последњих година Крста Смиљанић постао је познатији јавности захваљујући публикацијама Снежане Ђенић, изложбама и споменику који му је подигнут на Златибору[cxv]. О генеалогији Смиљанића већ је писано[cxvi]. Родословно је посебно интересантна теза о пореклу Цмиљанића/Смиљанића из племена Братоножића, које има познато предање да потиче од средњовековних Бранковића, а да је од њих потекла и династија Обреновића[cxvii]. Ова се веза може посредно извести из студије Јована Ердељановића о Братоножићима[cxviii], но не сусреће се у студијама о генералу Смиљанићу[cxix], те вероватно није утемељена у предању саме породице.

Са Стојићима из Врана Ђурићи су се ородили преко брака Војислава Ф. Ђурића и Анђелије П. Стојић. Отац Анђелијин био је Петроније Н. Стојић а њен деда угледни и имућни домаћин Новица С. Стојић, одборник ариљски, чији се потпис налази на петицији кнезу Милану, каснијем краљу, да се Ариље прогласи варошицом. Петиција је поднета 1877, а Ариље варошицом проглашено 1880. године на предлог Алексе Ђ. Поповића, народног посланика Среза ариљског[cxxi]. У сазиву Народне скупштине 1877. године Новица Стојић био је један од четири посланика Среза ариљског и једини из Ариља (остали су били из Добрача, Беле Реке и Високе)[cxxii]. Новицин отац био је Стефан Стојић о којем говоре два споменика у Ариљу: његов надгробни споменик на гробљу у Врањанском пољу и један крајпуташ изнад реке Рзава. Из текстова на споменицима сазнаје се да је Стефан као „барјактар ужичког окружија“ (натпис на крајпуташу) учествовао на српској страни у борбама у оквиру револуције 1848. у Мађарској, борио се „миздраком“ (копљем) и вратио се тешко рањен[cxxiii]. Наводи се такође да га је одликовао кнез Михаило Обреновић.

 

 Радојко Николић, у својој студији о надгробним споменицима у западној Србији, помиње ово одликовање у контексту полувековног јубилеја Другог српског устанка 1865. године[cxxv]. Стефан Стојић био је прадеда Анђелије Ђурић рођ. Стојић, а тиме је и директан предак, курђел једног дела млађе генерације данашњих ариљских Ђурића.

 

Стојићи су имали велике поседе у ариљском крају, о чему сведочи сачувана судска пресуда о подели њиховог имања из 1889. године између три унука Стефана Стојића[cxxvii]. Једном члану рода Стојића, Добривоју Стојићу, који је такође био потомак Стефана Стојића, припадала је и чувена „Кућа на стени“ на улазу у клисуру Рзава, грађена око 1936. године, а коју је касније купио познати уметник Љубивоје Јовановић и интегрисао је у свој архитектонски комплекс. Ова импозантна грађевина види се издалека и постала је један од симбола Ариља.

 

Потомци Ђурића данас су великим делом настањени у ариљском крају али их има и у другим деловима Србије. Неки чланови млађе и средње генерације живе у иностранству. Традиција чувања породичних имена могла се запазити у 20. веку, а и још је жива, тако да се у породици повремено понављају мушка имена из породичне историје: Станко, Гаврило, Обрен, Филип, Војислав. Док су у ранијим генерацијама, поред пољопривреде, Ђурићи имали традицију војне службе и локалне управе, њихови данашњи потомци дали су више личности разних грађанских занимања, научника, уметника, педагога и спортиста, професора универзитета у земљи и иностранству, као и једног редовног члана САНУ.

 

Аутор је дубоко благодаран својој покојној мајци Загорки-Заги Поповић, рођ. Ђурић, и покојном деди-стрицу проф. Гаврилу Ф. Ђурићу на идејама и мотивацији за настанак овог рада. Такође се захваљује на подршци свом оцу Томиславу Поповићу, супрузи др Мирјани Аврамовић-Поповић, ћерки Софији Поповић, теткама: Новки Стојић, рођ. Ђурић, и Роси Смојвер, рођ. Ђурић, ујацима: академику проф. др Зорану Ђурићу и др Мирољубу Ђурићу, сестри проф. др Сањи Смојвер Ажић, браћи: Предрагу Ђурићу и Станку Ђурићу. Захвалност такође упућује Софији Пероло (Sofia Perolo), Жељку Радоњићу, Томашу Ћоровићу, др Горану Комару, проф. Лазару Сеферовићу, Момиру Мићуновићу, Божидару Кљајевићу, Милети Симићу, Јовици Кртинићу и Бранку Тодоровићу.

 

 

ЛИТЕРАТУРА:

Алексић 2011 – Владимир Алексић: „Medieval Vlach Soldiers and the Beginnings of Ottoman Voynuks“ / „Средњовековни Власи и почеци османских војнука“, Београдски историјски гласник 2 (2011), 105-128.

Аличић 1985 – Ахмед С. Аличић (ур): Поименични попис санџака вилајета Херцеговина, Сарајево 1985.

Борчић 2014 – Добривоје Борчић (коаутор Сава Борчић): Рожанство. Запис о поколењима, Чајетина 2014.

Васиљевић 1996 – Миливоје Васиљевић: Мачва. Историја, становништво, Богатић 1996.

Вентура 1993 – Angelo Ventura: Nobilità e popolo nella società veneta del Quattrocento e Cinquecento (Племство и народ у венецијанском друштву 15. и 16. века), Милано 1993.

Драгичевић 2015 – Павле Драгичевић: „Десети депозитни лист војводе Сандаља“, Грађа о прошлости Босне 8 (2015), 41-50.

Ђенић 2008 – Снежана Ђенић: Армијски ђенерал Крста Смиљанић, Чајетина 2008.

Ђенић 2014 – Снежана Ђенић: Ђенерал Крста Смиљанић: хроника једног витешког живота, Чајетина 2014.

Ђурић 1987 – Гаврило Ф. Ђурић: Порекло и племе фамилије Ђурића, необјављени машинопис, 130 стр, Ариље 1987.

Ђурић 1997 – Душан С. Ђурић: Ђурићи у Заовинама. Породична хроника, Београд 1997.

Ердељановић 1909 – Јован Ердељановић: Братоножићи. Племе у црногорским брдима, Српски етнографски зборник 12, Београд 1909, 452-538.

 Игњић 1994 – Стеван Игњић: Ариље са старих разгледница, Ариље 1994.

Караџић и Шибалић 1997 – Стојан Караџић, Вук Шибалић: Дробњак. Породице у Дробњаку и њихово поријекло (Дробњак, Језера, Ускоци и Шаранци), II измијењно и допуњено издање, Београд 1997.

Комар 2011 – Горан Ж. Комар: Ћирилична документа Дубровачког архива, Прилози историји свакодневног живота на тромеђи Дубровника, Требиња и Новог, 1504-1795, друго допуњено издање, Херцег-Нови 2011.

Комар 2018 – Горан Ж. Комар: Дробњачка ћирилична документа. Прилози историји Дробњака у Морејском рату, Никшић 2018.

Куртовић 2009 – Есад Куртовић: Велики војвода босански Сандаљ Хранић, Сарајево 2009.

Куртовић 2010 – Есад Куртовић: „Последњи Павловићи у опусу Бориса Нилевића“, Хисторијска трагања 5 (2010), 155-164.

Ловрић 1776/1948 – Иван Ловрић: Биљешке о путу по Далмацији опата Алберта Фортиса и живот Станислава Сочивице (превод италијанског оригинала из 1776: Миховил Комбол), Загреб 1948.

Лубурић 1930/1999 – Андрија Лубурић: Дробњаци. Племе у Херцеговини. Порекло, прошлост и етничка улога у нашем народу, Београд 1930, репринт 1999.

Меденица 1975 – Радосав Меденица: Наша народна епика и њени творци. Црногорско-херцеговачка планинска област, постојбина патријархалне културе и епске песме динараца, Цетиње 1975.

Миловић и Перишић 2017 – Радомир Ристов Миловић и Косто Васов Перишић: Рудине и Бањани. Историјски, антропогеографски и ономастички дотицаји, Подгорица 2017. (= Посебна издања, књ. 126)

 Миљанић и Миљанић 2007 – Вукота Миљанић, Аким Миљанић: Презимена у Црној Гори, Београд 2007.

Мићић 1925 – Љубомир Ж. Мићић: Златибор. Антропогеографска испитивања, Београд 1925.

Николић 2018 – Радојко Николић: Камена књига предака. О натписима са надгробних споменика западне Србије, друго, допуњено издање, Чачак 2018.

Његош 1845 – Петар Петровић Његош: Огледало србско, Београд 1845. Дигитализована верзија првог издања у библиотеци Матице српске: Библиотека Матице српске (bms.rs) посећена 18.7.2021. у 12:13 часова.

Онганија 1896 – Ferd. Ongania (издавач): Il Montenegro da relazioni dei Provveditori Veneti 1687-1735, Рим 1896.

Петровић 2014 – Светислав Петровић: Добраче. Историја села и родослови, друго допуњено издање, Београд 2014.

Пећинар 2012 – Перо Пећинар: Сеобе кроз ужички округ у 19. веку (од 1800. до Бабинске буне), I књига, Ужице 2012.

Попара и Попара 1978 – Митар Попара и Душан Попара: Трагом једне породице, Нови Сад 1978.

Поповић 1950 – Душан Ј. Поповић: Србија и Београд. Од Београдског до Пожаревачког мира (1718-1739), Београд 1950.

Радушев и Баш 2020 – Evgeni Radushev, Göksel Bas: Early Ottoman Military and Administrative Order in the Balkans (…), Будимпешта 2020.

Рудић 2013 – Срђан Рудић: „Потврда браће Драгишића да су подигли свој део од поклада Сандаља Хранића“, Грађа о прошлости Босне 6 (2013), 103-11.

Сануто 1880 – Marino Sanuto: Diarii (Дневници), том III (1. октобар 1499. – 31. март 1501), приредио Rinaldo Fulin, Венеција 1880, 490.

Синдик 1996 – Надежда Р. Синдик (приређивач): Књижевност Црне Горе од XII до XIX вијека. Издавачи, штампари, преписивачи, Цетиње 1996.

Стојановић 1923 – Љубомир Стојановић: Стари српски записи и написи, књига IV, Сремски Карловци 1923.

Стојановић 1925 – Љубомир Стојановић: Стари српски записи и написи, књига V, Сремски Карловци 1925.

Томић 1949 – Светозар Томић: Бањани. Београд 1949. (Српски етнографски зборник, књ. LIX).

Томић 2000 – Светозар Томић: Дробњак. Пива. Бањани, Подгорица 2000.

Тошић 2000 – Ђуро Тошић: „Дио Сандаљевог депозита за побочну грану племена Косача“, Ружа Ћук и Ђуро Тошић (приређивачи): Српска проза данас. Косаче – оснивачи Херцеговине, Гацко 2000, 261-268.

Тошић 2002 – Ђуро Тошић: „Споредна грана племена Косача“, Зборник за историју БиХ 3 (2002), 61-77.

Ћирковић 1964 – Сима М. Ћирковић: Херцег Стефан Вукчић Косача и његово доба, Београд 1964.

Ћоровић 2012 – Томаш Ћоровић: „Један осврт на писање Томића и Лубурића о структури најстаријег становништва у Дробњаку“, Фондација Вукове задужбине Жабљак – Шавник – Плужине (издавач): На извору Вукова језика. Зборник радова са VII научног скупа, Жабљак 30-31. јул 2012, 299-310.

Филиповић 1955 – Миленко Филиповић: Рама у Босни, Београд 1955 (= Српски етнографски зборник, књ. LXIX)

Швајкард 2012 – Wolfgang Schweickard: „Cherzego / Chersego“, Rivista Italiana di Onomastica, RIOn, XVIII, 2012/1, 13-18.

* * *

[i] Ове Ђуриће не треба бркати с другим познатим Ђурићима Златиборског округа који су такође из Дробњака, али од братства Караџића: о њима в. монографију Ђурић 1997.

[ii] Ђурић 1987.

[iii] Извор: Игњић 1994, 115.

[iv] Ђурић 1987, Лубурић 1930/1999, 135-138, Караџић и Шибалић 1997, 618-648; о Калабићима в. и чланак на овом порталу (страница посећена 8.8.2021. у 20:50 часова) базиран на подацима Караџића и Шибалића (1997).

[v] Ђурић 1987, 1, Лубурић 1930/1999, 137, Караџић и Шибалић 1997, 623-624.

[vi] Ђурић 1987, 2, Лубурић 1930/1999, 137, Караџић и Шибалић 1997, 623.

[vii] Ђурић 1987, 2.

[viii] Ђурић 1987, 1-2.

[ix] У породичној хроници се помињу како Жабљак, тако и планина Дурмитор (Ђурић 1987, 2), дакле дробњачка територија.

[x] Род „Калебића“ у контексту Дробњака не помињу ни Лубурић 1930/1999, Караџић и Шибалић 1997, Томић 2000, ни Миљанић и Миљанић 2007, 204. Презиме „Калевић“ познато је из зетског краја (Миљанић и Миљанић 2007, 204) који се не помиње у хроници Ђурића, већ се у тамо изричито помињу топоними из Дробњака (Ђурић 1987, 2).

[xi] То произилази из контаката са дробњачким Радоњићима експлицитно наведених у самој хроници (Ђурић 1987, 2-3), а додатно је потврђено аутору од Жељка Радоњића из Београда.

[xii] Ђурић 1987, 2.

[xiii] О Славама ових родова најдетаљније код Караџића и Шибалића (1997, 618-648), в. и Томић 2000, 101.

[xiv] Ћоровић 2012, 299-310, уз позивање на радове Бохумила Храбака.

[xv] Ђурић 1987, 1-2.

[xvi] Из обиља литературе о овој породици може се поменути за сврхе овога рада један новији преглед Нилевићевих радова о последњим Павловићима (Куртовић 2010). О херцегу Стефану и војводи Радославу в. између осталог Ћирковић 1964, passim.

[xvii] Драгичевић 2015, 47-48.

[xviii] Тошић 2000 и 2002, Куртовић 2009, 67-74, Рудић 2013.

[xix] О овим родовима у контексту владавине херцега Стефана в. Ћирковић 1964, 18, фуснота 53.

[xx]  Фото: Данко Зелић; извор: грбовник Друштва српских родословаца „Порекло“.

[xxi] Извор: грбовник Друштва српских родословаца „Порекло“.

[xxii] Комар 2018, 15.

[xxiii] О херцегу Стефану и његовој владавини уопште в. Ћирковић 1964.

[xxiv] Лубурић 1930/1999, 135, Караџић и Шибалић 1999, 619.

[xxv] Извор: породични албум Радоњића.

[xxvi] Извор: Варја, Википедија на српском. Линк за илустрацију: File:AdministrativnaCG.PNG – Wikimedia Commons. Лиценца:  Commons:GNU Free Documentation License, version 1.2 – Wikimedia Commons, страница посећена 1.8.2021. у 13:21.

[xxvii] Лубурић 1930/1999, 135-136.

[xxviii] Лубурић 1930/1999, 135.

[xxix] О венецијанском племству, односно патрицијату 15. и 16. века, в. Вентура 1993.

[xxx] Извор овога и следећег цитата: Сануто 1880, 490. Цитат се помиње и код Лубурића (Лубурић 1930/1999, 135).

[xxxi] Швајкард 2012.

[xxxii] Извор: породични албум Поповића.

[xxxiii] Лубурић 1930/1999, 23.

[xxxiv] Извор: Википедија. File:Portrait of Sultan Bayezid II of the Ottoman Empire.jpg – Wikimedia Commons, страница посећена 1.8.2021. 8 14:10 часова.

[xxxv] Томић 1949, 6, фуснота 2.

[xxxvi] Аличић 1985, 55-66.

[xxxvii] Аличић 1985, 55.

[xxxviii] Примера ради упоредити тезе изнете у радовима Алексић 2011, те Радушев и Баш 2020.

[xxxix] Аличић 1985, passim.

[xl] Аличић 1985, III-IV.

[xli] Аличић 1985, 77.

[xlii] Аличић 1985, 110.

[xliii] Миловић и Перишић 2017, 39, фуснота 14.

[xliv] Лубурић 1930/1999, 136-137, Караџић и Шибалић 1999, 619.

[xlv] Онганија 1896.

[xlvi] Комар 2011 и 2018.

[xlvii] Комар 2018, 29, у збирци није наведен датум, али је јасно да је документ из доба Морејског рата; с обзиром да је „ћесарова“ војска на Косову ради се о 1689. години; допуне у малим заградама су Комарове, а објашњења у средњим заградама ауторова. Осавремењена и поједностављена транскрипција за сврхе овог чланка је ауторова.

[xlviii] Извор: usefultravelarticles.info: Prince’s Palace (Knezeva Palata) description and photos – Montenegro: Kotor | UsefulTravelArticles.com, страница посећена 1.8.2021. у 13:41 часова.

[xlix] Стојановић 1925, 76, запис 7777.

[l] Лубурић 1930/1999, 136.

[li] Синдик 1996, 486. Фуснота после прве реченице тврди да се ради о Биговском манастиру.

[lii] Овај податак износи и сама православна Митрополија црногорско-приморска (МАНАСТИРИШТА У МИТРОПОЛИЈИ | Православна Митрополија црногорско-приморска (Званични сајт) (mitropolija.com), страница посећена 28.7.2021. у 22:05 часова).

[liii] Транскрипт наведен у делу: Синдик 1996, 485. Фуснота на крају текста „Испод сваког имена је отисак прста. Цетиње, Манастир Свете Богородице, псалтир. ЗИН V 7777.“

[liv] Извор: putevimapravoslavlja.info; Manastir Bijela kod Šavnika | Putevima Pravoslavlja, страница посећена 31.7.2021. у 22.01. часова.

[lv] Извор: породични албум Радоњића.

[lvi] Сви подаци дати су по Лубурићу (Лубурић 1930/1999, 136).

[lvii] Поповић 1950, 97. Треба узети у обзир да су почетком 18. века постојале обичне, тзв. чурук аспре и здраве аспре које су биле двоструко вредније (Поповић 1950, 95).

[lviii] Стојановић 1923, 206, запис 7145.

[lix] Лубурић 130/1999, 137.

[lx] Овај и наредни подаци наведени су на основу извора Ђурић 1987, 1.

[lxi] Попара и Попара 1978, 155, Ловрић 1776/1948.

[lxii] За све наведене податке в. Лубурић 1930/1999, 137, Шибалић и Караџић 1997, 332-333, 619, 620-622.

[lxiii] Његош 1845, 155-161 (у оригиналу прва страница погрешно означена са „551“ а у садржају „151“).

[lxiv] Epska narodna poezija Crne Gore (njegos.org), страница посећена 31.7.2021. у 22:02. часова. О овој песми Видака Батаковића в. Меденица 1975, 135.

[lxv] Ђурић 1987, 2.

[lxvi] Филиповић 1955, 161.

[lxvii] Фото: Томислав Поповић, извор: породични албум Поповића.

[lxviii] Ђурић 1987, 2-3.

[lxix] Лубурић 1930/1999, 70. О војводи Илији уопште види и Лубурић 1930/199, 70-73, те Караџић и Шибалић 1997, 169, 184-188, 554. За конкретна помињања у изворима в. Комар 2018, passim.

[lxx][lxx] Лубурић 1930/1999, 81, Караџић и Шибалић 1997, 184, Комар 2018, passim.

[lxxi] Онганија 1896, passim, Комар 2018, passim, Лубурић 1930/1999, 81.

[lxxii] Лубурић 1930/1999, 49-50. О војводи Ђурјану види и на овоме порталу чланак Риста Старовића: Preci i stećci Drobnjaka, selo Pošćenje (Šavnik – Crna Gora) – Poreklo, страница посећена 30.7.2021. у 1:30 часова.

[lxxiii] О Калабићима у Прњавору в. Васиљевић 1996, 184; захваљујем се истраживачу дробњачког племена Томашу Ћоровићу на информацији да се и део Косовчића – „заједница Павла Грбовића од 27 чланова“ – 1780. иселио у Мачву. По Ћоровићевим подацима, чланови ове породице су се делом, после 14 година, вратили у Дробњак, а делом су оболели од куге и умрли, (е-маил порука Томаша Ћоровића аутору од 22.7.2021).

[lxxiv] Лубурић 1930/1999, passim, Караџић и Шибалић 1997, passim.

[lxxv] Ђурић 1987, 3 и 6.

[lxxvi] Ђурић 1987, 3.

[lxxvii] Ђурић 1987, 7.

[lxxviii] Извор: Епархија жичка: „Ко тебе није видео, тај не зна за себе“ – Црква Светог Ахилија у Ариљу – Епархија жичка (eparhija-zicka.rs), страница посећена 1.8.2021. у 19:52. часа.

[lxxix] Извор: породични албум Поповића.

[lxxx] Ђурић 1989, 9.

[lxxxi] Ови и следећи подаци наведени су по породичној хроници (Ђурић 1987, 9).

[lxxxii] Извор: Википедија: Александар Обреновић — Википедија (wikipedia.org), страница посећена 1.8.2021. у 18:31. час.

[lxxxiii] Ђурић 1987, 7. Сви подаци о Обрену Ђурићу наведени су по породичној хроници.

[lxxxiv] Ђурић 1987, 45.

[lxxxv] О историје породице Мићић в. Борчић 2014, 207-257.

[lxxxvi] Пећинар 2012, 21-22.

[lxxxvii] Пећинар 2012, 22.

[lxxxviii] У породичној хроници је наведено да се ради о брату сердара Јована Мићића (Ђурић 1987, 45), али његова браћа звала су се Јоксим и Перо, док је Јеврем био сердарев син (Пећинар 2012, 21-22).

[lxxxix] Цитирано по породичној хроници (Ђурић 1987, 46): велика слова и објашњења у загради такође су овако наведена у хроници.

[xc] Ђурић 1987, 46.

[xci] Ђурић 1987, 46.

[xcii] Ђурић 1987, 7.

[xciii] Ђурић 1987, 13.

[xciv] Ђурић 1987, 13.

[xcv] Ђурић 1987, 12.

[xcvi] Ђурић 1987, 11.

[xcvii] Подаци о рођењу по породичној хроници (Ђурић 1987, 11), подаци о смрти: усмене информације чланова породице.

[xcviii] О биографији Гаврила Ф. Ђурића детаљно у породичној хроници (Ђурић 1987, 21-33).

[xcix] В. запис на овом споменику у порти храма у Брекову.

[c] Ђурић 1987, 22.

[ci] Извор: Википедија: File:Kralj aleksandar1.jpg – Wikimedia Commons, страница посећена 7.8.2021. у 19:30 часова.

[cii] Извор: породични албум Поповића.

[ciii] Ђурић 1987, 33-37.

[civ] Ђурић 1987, 6.

[cv] Ђурић 1987, 6, 13.

[cvi] Ђурић 1987, 49.

[cvii] Ђурић 1987, 49.

[cviii] Фото: Томислав Поповић; извор: породични албум Поповића.

[cix]  Фото: Предраг Ђурић; извор: породични албум Ђурића.

[cx]  Извор: породични албум Ђурића. Десна фотографија: Предраг Ђурић.

[cxi] Извор: Роса Смојвер.

[cxii] Ђурић 1987, 16.

[cxiii] Ђенић 2014, 13. Подаци који следе у тексту су такође преузети из ове студије.

[cxiv] Ђенић 2014, 220.

[cxv] В. монографије Ђенић 2008 и 2014, као и линк Изложба „Армијски ђенерал Крста Смиљанић“ (zlatarinfo.rs), страница посећена 17.7.2021. у 12:12 часова. Слика споменика: Zlatibor – Monument to Krsta Smiljanić, страница посећена 27.7.2021. у 12:50 часова.

[cxvi] Ђенић 2008, 7, Ђенић 2014, 12-13, Мићић 1925, 459. В. и приређени текст Љубомира Ж. Мићића у оквиру овог портала: Poreklo prezimena, selo Ljubiš (Čajetina) – Poreklo , страница посећена 17.7.2021. у 15:29 часова.

[cxvii] Ердељановић 1994, о Бранковићима 494, 498-504, о Обреновићима 504.

[cxviii] Ердељановић 1909, 505. Аутор захваљује Божидару Кљајевићу што га упутио на потрагу у овом смеру.

[cxix] Ђенић 2008, 7 и 2014, 12-13.

[cxx] Извор: страница „златаринфо“: Изложба „Армијски ђенерал Крста Смиљанић“ (zlatarinfo.rs) , страница посећена 17.7.2021. у 12:12 часова.

[cxxi] В. Игњић 1994, 8-9, где се налазе колаж факсимила петиције и факсимил решења краља Милана о проглашењу Ариља за варошицу.

[cxxii] Петровић 2014, 133.

[cxxiii] Николић 2018, 146.

[cxxiv] Извор: Википедија: Knez Mihajlo III Obrenovic – Михаило Обреновић — Википедија (wikipedia.org), страница посећена 1.8.2021. у 21:09 часова.

[cxxv] Николић 2018, 143.

[cxxvi] Фото: Предраг Ђурић; извор: породични албум Ђурића.

[cxxvii] Копија Пресуде налази се у власништву аутора.

[cxxviii] Фото: Томислав Поповић; извор: породични албум Поповића.

[cxxix] Фото: Томислав Поповић; извор: породични албум Поповића.