PIŠE: Saradnik portala Poreklo Aleksić dr Snežana
Kad je ala vojnika zaklala
Nažalost, tragedija civila Srema tokom Velikog rata bila je veća od prethodno opisanoga. U crnim danima kada je AU vršila pogrom nad civilima pravoslavne veroispovesti po selima, za to vreme na frontovima sinovi, očevi, braća baš onih koji su bili žrtve odmazde Austrougarske nalazili su se u prvim borbenim redovima, na strani iste te Austrougarske. Poznato je da su „Srbi u ratu protiv Srbije 1914. raspoređivani najčešće u prvu borbenu liniju, a iza njih – Hrvati i Mađari. Svako ko bi oklevao sa otvaranjem vatre na svoju braću, ili pak pucao uvis, bio bi otpozadi ubijen…“ Koliko je Srba u plavim uniformama, poreklom iz Srema, ubijeno s leđa, dok su u Boljevcima, Bečmenu, Dobanovcima, Jakovu, Petrovčiću, Progaru, Surčinu i drugim mestima Srema, soldati u istim tim plavim uniformama najbrutalnije zlostavljali i ubijali njihove porodice? Koliko Srba u plavim uniformama, čije porodice su bile taoci AU, i u čija leđa su bile uperene puške koje su u rukama držali Hrvati i Mađari, koliko tih nesrećnih Srba u plavim uniformama je ubilo Srba u maslinastozelenim uniformama?
Ima li u nacionalnoj istoriji srpskog naroda veće tragedije?
Danas postoje objavljena, ali i neobjavljena svedočenja o tome kako su Srbi iz Srema na razne načine pokušavali da izbegnu mobilizaciju. Namerna ranjavanja, sakaćenja, razne lekarske komisije… Spomenka Paunović rođ. Vuičić i danas čuva uspomenu na svog dedu, Dušana Vujičića (Boljevci, 1890-1970), koji je na početku Velikog rata prošao razne lekarske komisije ne bi li se oslobodio odlaska u bratoubilački rat. Kako je ipak regrutovan, i upućen na Drinu, do kraja svog života bio je zahvalan bogu što je još prvog dana ranjen u nogu (koleno) i tako izbegao da se ogreši, da puca u svoju braću… – svedočenje gospođe Paunović potvrđuje Spisak gubitaka, redni broj 20 u ovom radu.
Kakav odnos su prema srpskoj vojsci imali pojedini vojnici (Srbi) regrutovani u austrougarske redove, svedoči tekst iz 1915, a u vezi sa suđenjem pred vojnim sudom trojici regruta koji su optuženi za „kukavištvo“, a koji su odbili naređenje – da pucaju u srpsku vojsku.
„Sudnica – Prva razprava radi zločina kukavištva pred vojnim sudom. Jučer je pred ovdješnjim domobranskim divizijskim sudom bila prvi put razprava protiv trojice vojnika, koji su bili optuženi radi zločina kukavštine. Odgovarali su pučke ustaše 28.dom.pješ. pukovnije Dušan Dević, Radoslav Antonijević i Petar Crljen, jer ih je vojni tužilac obtužio sa zločina kukavštine, koji je izvedene na slijedeći način: po nalogu bojno – mjestnog zapovjedništva imala je vojna postaja u Boljevcima dne 1. 10. 1914. izaslati obhodnju prema selu Jakovu odnosno Jakovačkoj sisaljci koja se nalazi na obali Save. Zapovjednik ove obhodnje bio je Šimun Kranjec, a spomenuta trojica vojnika pošli su s njime, pošto su bili dodieljeni tamošnjoj postaji na službovanje. Kad je ova obhodnja došla blizu navedene sisaljke pojavili se na jednom sa nasipa Save srbski vojnici i pozvali momčad, da se preda. Zapovjednik obhodnje Kranjec, odgovorio je, da se neće predati i zapovjedio svojoj pratnji da se polegne na zemlju i da otvore na srbske vojnike vatru. Ova trojica međutim nisu htjela da pucaju, te su ostavili Kranjeca samoga, da izpali dva hica, na koja su odgovorili srbski vojnici i težko ga ranili u nogu. Kad je pratnja vidila da je Kranjec pao okrvavljen na zemlju, dala se ova trojica u bieg ostavivši težko ranjenog zapovjednika obhodnje na zemlji. Tiekom razprave se međutim izpostavilo, da je zapovjednik obhodnje Kranjec bio odman na početku ranjen, čim su ga opazili srbski vojnici, a preslušanim svjedocima je dokazano, da su obtuženici bili napadnuti od pretežite neprijateljske sile, tako, da im nije drugo preostalo već pobjeći do prve postaje gdje su cieli događaj prijavili. Naše vojničtvo ipak nije izišlo protiv neprijatelja, pošto se je ovaj nalazio dobro ušančen u Savskim obalnim nasipima. Zanimiv je incidens obzirom na ovaj čisti vojnički delikt bio taj, da je tužitelj predložio, da se razprava odgodi i na sliedeću pozovu dvojica častnika glavnog stožera, koji bi kao vojni vještaci imali dati svoje mnienje o zadatku i službi ove obhodnje, da se ustanovi, je li se ona imala u toj upustiti sa neprijateljem ili samo izviditi teren i vratiti se nazad. Ovim se predlogu uzprotivila odbrana s toga razloga, što su svi prisjednici suda aktivni častnici, koji također moraju znati prosuditi zadaću jedne izvidne obhodnje. Ove je prigovore obrane sud uvažio i tužiteljev predlog odbijen. Razpravu je vodio upravitelj suda podpukovnik vojnisudac pl. Valter, optužbu je zastupao vojni sudac dr Sarpi, dočim je Devića i Antonijevića branio dr Prica, a Crljena dr Šik. Iza provedenog dokaznog postupka proglašena je osuda, po kojoj su sva trojica obtuženih riešeni svake krivnje.“
Iz citiranog teksta uočava se da je srpska vojska prisutna na levoj obali reke Save 1. oktobra 1914. O prisustvu srpske vojske u Sremu i nakon povlačenja 14. septembra 1914. svedoči i T. Iskruljev: „Po odlasku srpske vojske iz Srema, Srbijanci su se jedino u Jakovu držali još mesec dana. Njih su čuvali topovi od one strane Save, sa Ostružnice. Kad je madžarska vojska navaljivala da uđe u Jakovo, tada po ulicama su se vodile vrlo krvave borbe. Kad je koji Srbijanac vojnik ostao kao ranjen na ulici, njih neprijatelj nije negovao, već ih je odmah ubijao bajonetom i sahranjivao u iskopanoj raci između staza i puta. Tako je jedan Srbijanac vojnik bio nađen ranjen kod nazarenske bogomolje. Tu su ga odmah ubili i sahranili na ulici. To se dogodilo i sa jednim drugim vojnikom kod vrata Milice Pavlovićeve. Svega je 12 takvih vojnika ubijeno i sahranjeno na ulici. Svi su oni posle rata pokupljeni iz svojih uličnih grobova i sahranjeni u srpskom groblju.“
Razlika u mentalitetu „evropskog kulturnog naroda“ i „divljaka iz Srbije“ upoređena kroz opis koji je doneo T. Iskruljev, a u vezi odnosa austrougarskih vojnika prema ranjenicima srpske vojske u Jakovu, i opis događaja s početka septembra 1914. koji je objavio „Ratni dnevnik“ 1917. gde je opisan događaj kada je srpska vojska prešla u Srem, i stala goniti AU vojsku: „u tom begu, na stotine AU vojnika zaglibilo se u blatu između Kupinova i Obreža. Iako su upravo ti AU vojnici bili oni koji su ubijali decu, devojke, žene, babe i starce po Mačvi, Srpska vojska je bila uzvišenija od njih, jer ih je izvlačila konopcima iz baruština“ – jasno i nedvosmisleno govori o suštinskoj percepciji čovečnosti, o kulturološkoj razlici naroda.
To da je srpski narod u Sremu bio zlostavljan od Austrougarske svedoče i stihovi narodne pesme koja je postojala u usmenoj tradiciji sela jugoistočnog Srema. Ista se pevala tokom HH veka kao „junačka -astalska pesma“, a što je najčešće podrazumevalo vokalnu izvedbu, ređe uz muzičku pratnju.
Pesma govori o torturi Austrougarske nad vojnim obveznicima. Ala i Šarovita zmija opevane u stihu jesu Austrougarska. Varadin je Petrovaradin, koji je bio vojno-popudbeno zapovedništvo, a tokom Velikog rata bio je tamnica, ali i gubilište za mnoge pravoslavne podanike. „Urlav“ je izraz za vojno odsustvo. Poznato je da su austrougarskim zakonima bile definisane drakonske kazne za neodazivanje na vojne pozive, kao i svaki izgred u vezi sa vojnom obavezom. „Sejica“ i „brat“ koji se u pesmi pominju jesu Srbija i Rusija. Pesma je zabeležena 1995. prema kazivanju Petra Erdeljana iz Jakova.
KAD JE ALA VOJNIKA ZAKLALA
Kad sam išo’ iz Novoga Sada,
Pa ja prođoh kraj Varadin grada,
Video sam čuda neviđena
Da je Ala vojnika zaklala.
Zaklala ga, i krv mu popila,
To je braćo jaka žalost bila!
Kad je vojnik na urlavu bio
Tri je dana jadan zakasnio
Kad se vojnik sa urlava vrati
Dočeka ga komandir na vrati.
Gde si bio ova dva-tri dana
Da ti nije na umoru nana?
Gde si bio, zašto nisi došo’
Znaš vojniče da ti urlav prošo?!
Komandir ga strogo ispitiva,
A vojnik se suzama umiva.
Komandir ga u tamnicu meće,
Tamo braćo ne sijaju sveće!
Tamo sija šarovita zmija
I ona je u tamnici bila.
Kad je vojnik tamnicu dobio
On je odmah zmiju opazio.
Spasite me, braćo moja mila
Dal’ je ovo ta Božija sila!?
Zmija mu se mota oko struka,
Tu je jadan opazio muka.
Zmija mu se mota oko vrata,
Pa ga baca tamnici pod vrata.
On doziva sejicu i brata:
Izbavte me ma na koju stranu
Ja ću ovde izgubiti glavu!
IZVOR: Snežana Aleksić, ,,Ilijina priča”, IK Prometej, Novi Sad, 2018, 67-71
Komentari (0)