Велики рат у Срему (V део)

ПИШЕ: Сарадник портала Порекло Алексић др Снежана

Интернација

Исељење српског становништва из Срема отпочело је током октобра 1914. Изјава Зорке Павковић, шваље из Сурчина описује како се поступало са женама и децом која су одвођена у интернацију: „…а ја са осталима стрпана будем у марвене вагоне. У тој гужви и гунгули, неко из вагона гурне моје дете, старо 10 година, и оно кроз врата падне напоље и на месту умре.“ Из наведеног, закључује се да је интернација становништва вршена помоћу железнице. Исто сведочи и Милан Живојновић.

Да се насилно исељење православног становништва не може сматрати евакуацијом, већ интернацијом потврђује и начин на који је Аустроутарска исељење цивилног становништва реализовала: из Сурчина „14. октобра отераше све мушкарце изнад 14 година у интернацију, а после месец дана отераше и сву заосталу мушку децу до 14 година као и сав женски свет.“ – У Добановцима су одмах након погрома, још крајем септембра отерани у сужањство сви мушкарци, а на Митровдан отеране су у интернацију у све жене и деца из Добановаца.¹¹⁸ После oсам дана од одласка српске војске из Срема у Прогару су похватани сви мушкарци изнад четрнаест година, изведени из села на пољану одакле се могло видети са друге (србијанске) обале реке Саве, да их Србијанци виде, да на њих пуцају. Међутим, како се српска страна није одазвала на провокације Аустроугарске војске, и није пуцала по цивилима, све их одведоше у Батајницу. „Ту су лежали три дана без јела и воде. Одавде их отпреме за Инђију где су их многи пљували. Ту су радили три месеца на калдрми, хранећи се сланом врућом водом, помешаном са врло мало лоја, паприке и брашна. Да би ублажили глад колико – толико, они су са њива поред путева где су били кукурузи секли пресне бундеве и то јели. Спавали су на голом поду на спрату данашње општинске куће. Ту онда није било ни прозора ни врата. Лежали су по хладној ноћи без икаква покривача. Одавде их отерају у околину Осека и Винковаца у црну интернацију. Но брзо отерају из села и све женске и сву децу“. Из Бечмена су 11. октобра отерани били сви мушкарци преко Батајнице у интернацију у Вараждин и у околину, а након четрнаест дана одведене су и жене и деца. Петровчић је такође цео интерниран. Када је становништво интернирано из Бољеваца у кревету је остала болна Милева Романовић. Преминула је у седећем ставу, од страха, глади и жеђи. Опојана је тек по повратку Бољевчана у село, 8/21 јуна 1916.

Цивилно српско становништво присилно расељено из места којима данас администрира општина Сурчин стационирано је у: Копривницу, Вараждин, Велико Небрђе, Ђаково, Бршаид, Пачетина, Бобота, Маркушица, Остра, Габош, Тење, Бело Брдо, Мирковци, Трпиња и Даљ. Велики логор је био у Вараждину, село Вера, Негославци, Вуковар, итд… У вези са местима у којима је становништво Срема било расељено важно је истаћи чињеницу коју откривају записи Димитрија Рајковића у Домовном протоколу села Бољеваца, да је део становништва током периода интернације био стациониран и у појединим местима у унутрашњости Срема. Какво је стање људи исељених из Земунског котара у новонасталим околностима Вуковарског и Вараждинског котара било на крају 1914. сведочи званични здравствени извештај: „На жалост су се станбене и хранбене прилике пучанства у многим мјестима ове жупаније знатно погоршале, јер су читава села на југо-источној међи евакуирана, те пресељена у сјеверо-западна мјеста, гдје је житељство далеко од своје домаје било по шупама горе настањено, а осим тога и слабо храњено, па услед мање отпорности при наступу сваке теже болести обично подлегло“.

О томе где су били смештени, и у каквим условима су живели током изгнанства, о патњама и страдању народа чија је смртност током овог егзодуса била изузетно велика, као и о местима на којима су у пространству Славоније сахрањене невине цивилне жртве Срема, данас нема много писаних доказа. Једно од изузетно ретких сведочења на ову тему пружа информацију о томе да је један део становника Бољеваца током изгнанства из својих домова боравио у војничким баракама у Батајници.

Захваљујући личном залагању Милана Живојновића, родом из Прогара, а који објавио сведочења Славонаца која је средином 80-их година  ХХ века прикупио Скакић Бранко, наставник основне школе из Маркушице, данас поуздано знамо да су у Маркушици били смештени ови Прогарци:

1. Према казивању Зорке Рашић-Панић, р.1900.г. – у кући њених родитеља били су смештени Јоца Глигић са синовима Петром, Божом и кћеркама Зорком, Маром и Живком.
2. Код породице Вукмановић распоређен је био Дацевић Жика са синовима Пером, Вељом и Пајом.
3. Код породице Бошковић била је смештена прогарка Зорка пореклом Румунка.
4. Код породице Згоњанин била је смештена Јулка Марић са кћерима: Јулком, Анђом, Мицом.
5. Прекодравац Срета, р.1900.г. сведочио је да су у њиховој кући били смештени Познанић Љуба, његова супруга Лепосава и кћи Гроздана.
6. Код породице Поповић браћа Чукуров Драгутин и Душан са сестром Душицом.
7. Гавриловић Аћима Милан, р.1906.г. сачувао је успомену на породицу Венечанин Милана и његова четири сина: Цвеју, Миту, Ђоку и Илију. Цвеја је био ожењен Ружом, а која је у Гавриловићевој кући у Маркушици родила кћер Ратомирку.

Прогарци су у Маркушици били смештени још код Влакетић Омера, у кући Казазовић, код породице Ђукић, код породице Обреновић Соке (била је смештена Прогарка Милева са три кћерке), код породице Великић… У суседном селу Острову биле су смештене породице: Барјактаревић, Миличевић, Хртковац, Велисављевић, Радић и друге.

Извор не наводи податке у вези са смештајем, исхраном и здравственим приликама становништва. О томе како су се у јеку рата и оскудице у селима Славоније Прогарци сналазили за храну (а хране није било довољно ни за локално становништво, јер и оно је било подвргнуто реквизицијама за потребе војске) сведочила је Кумрија (прозвана Љуба) рођена 1909. године у Прогару у породици Ракић, удата у Бољевцe у породицу Јовановић (Иванчеви) – „казујући да ју је као малу девојчицу мати слала по Маркушици да проси; када се из села враћала празних ручица, мати није имала шта друго, него им је кувала чорбу од траве кисељака“.

И Сурчинци су сведочили о страхотама интернације, а изјаву је објавио Т. Искруљев: „Сви су били боси, гладни и жедни. Бивало је да по шест недеља нису добили ни кору хлеба. У Вараждину, у градској болници, умрло је 40 особа из Сурчина, осим тога још 300 од интернираних“.

Исти извор бележи да је око 25 до 100 Добановчана умрло је од страдања током интернације, а из села Прогара у интернацији је умрло око 100 душа. До данас, нису сумиране трагичне бројке о егзодусу Сремаца, који су у Славонији поумирали од глади и болести.

* * *

Колико је Аустроугарска била изричита да се сво православно становништво удаљи из својих села говори и податак да: „током 1915. године на захтев војних власти морала је кр. котарска област три пута обавити прелустрацију у евакуисаним местима, и сво православно житељство које је у селима заостало, или се кришом повратило кућама, или је било у поседу дозвола издатим од ненадлежних институција, одстранити и упутити у места која су била одређена за евакуацију цивилног становништва“.

Извор јасно и недвосмислено сведочи да је православно цивилно становништво евакуисано, а пођемо ли од тога да „евакуација“ подразумева измештање оперативне зоне у време ратних дејстава, намеће се питање – зашто је Аустроугарска „евакуисала“ само православно становништво?

Зашто је Аустроугарска  директно угрозила цивилно становништво других вероисповести задржавајући га у својим домовима, посебно у оним селима која су ситуирана уз саму реку Саву, тако да је цивилно становништво било директно изложено ратним дејствима, у првом реду дешавањима у вези са Колубарском битком?

У вези са чињеницом присилног исељења православних Сремаца, готово невероватно је то што у то време Аустроугарска води разне евиденције, пописе, статистике, чак се и жупанијски извештаји сасвим редовно подносе и усвајају, међутим, евиденције у вези са измештањем српског живља из Срема или нису вођене, или су вођене али исте никада нигде нису обелодањене. Вероватно су још тада они који су спроводили тортуру над цивилима рачунали на народни заборав.

Колико људи је измештено из својих домова данас можемо приближно утврдити.

Како сви извори наводе да је исељено сво православно становништво, на основу података Српске православне митрополије карловачке, 1905. могуће је извести закључак да је демографска слика становништва у селима на територији данашње општине  Сурчин била : укупно становника 12.137 од чега су Срби 9.004, а 3.133 становника су Словаци, Немци, Мађари и остали народи. Српско становништво је чинило 74,18% укупног становништва.

***

Познато је да је након исељења православног дела цивилног становништва 1914. у селима југоисточног Срема по налогу власти задржано цивилно становништво других вероисповести (становништво које није претходно мобилисано и послато на фронтове). У села из којих су исељени православни житељи концентришу се Аустроугарске јединице, а о чијем присуству у селима Земунског котара сведочи и Жупанијски извештај.

Цивилно становништво које је након исељења православног дела становништва задржано у селима Срема, а након налога „кр. жупанијске области 24. листопада 1914, бр.30338“којим су распуштена сва општинска заступништва, било је у мањој или већој мери директно под управом војних власти, а које су на овом простору доминирале. Цивилном становништву у селима из којих је исељено српско становништво ратне прилике и околности наметале су правила и обавезе по којима су се морали владати. Војска је користила сву расположиву цивилну опрему и радну снагу.

Познато је да су већ од саме објаве рата Аустроугарске трупе интензивно радиле на утврђивању линије ратних дејстава. У Бољевцима утврђени су ровови који су се пружали од истока, јужном страном Бољеваца, према реци Сави, ка западу – Живачи. Непосредна близина самог села уз положаје бункера и траншија испред којих се налазила Сава били су у правцу ушћа реке Колубаре прва линија фронта. Током Колубарске битке (16. новембар – 15. децембар 1914.) Аустроугарска  војска Саву прелази код Бољеваца где је и стационирана, а где се током свих ратних дејстава налази и задржано становништво–цивили словачког ентитета, који су директно изложени ратним дејствима.

Сведочења у вези са епидемијом колере 1914-1915 потврђују присуство Аустроугарске  војске у селима из којих су исељени Срби: од 27. децембра 1914. до 3. јануара 1915. евидентиран је 1 случај колере у Петровчићу, од 8. до 15. јануара оболело је 10 а умрло 2 војника у Сурчину, а у раздобљу од 15. до 22. новембра оболело је 43, умрло 3 војника у Бољевцима.

Становништво из сремских села, које је у истима задржано након исељења православног дела становништва, директно и брутално је изложено свим страхотама и ризицима ратних дејстава, као и епидемији колере, а која је у села стигла са Аустроугарском војском.

ИЗВОР: Снежана Алексић, ,,Илијина прича”, ИК Прометеј, Нови Сад, 2018, 60-67