ПИШЕ: Сарадник портала Порекло Алексић др Снежана
Материјално страдање источног Срема у Великом рату
Становништво Срема које је бивствовало у својим домовима након исељења православног дела становништва трпело је притисак од власти која је инсистирала на томе да присутно становништво пољопривредну производњу увећа, а због оскудице хране која се у Аустроугарској неминовно јавила као епилог ратних дејстава.
Међутим, присутно цивилно становништво није могло да обради довољну површину земљишта којим би подмирило у првом реду сопствене потребе, јер „сав посао обраде тла спао је на старце, жене и дјецу на овом простору није се могло рачунати на производни вишак који је био потребан остатку Аустроугарске. Из тог разлога део заробљеника са Руског фронта допремљен је у Срем. Познато је да су руски заробљеници коришћени за пољопривредне послове, а о присуству истих у Бољевцима сведочио је Слободан Јовановић – Писар (рођ. 1909).
Војно-стратешке прилике диктирале су да се многа погранична поља Срема нису могла обрадити, а у појединим областима (углавном уз реку Саву) морао се кукуруз посећи, односно поваљати, да не смета војним операцијама. Ситуацију је додатно отежавало и то што је још у јесен 1914. од цивилног становништва за војне потребе одузета теглећа стока, и то чак 47% коња и 90% волова од укупног броја теглеће стоке у Котару земунском (далеко више у односу на остатак Жупаније). Све ово утицало је на коначне резултате жетве 1915.
Због ратних прилика у Аустроугарској је током 1915. уведена реквизиција на прехрамбене производе и друге неопходне предмете и потрепштине за ратне сврхе.
На простору Бољеваца, Бечмена, Добановаца, Јакова, Петровчића, Прогара и Сурчина од јесени 1914. па све до пролећа 1916. Реквизиција је спроведена у одсуству већинског православног становништва.
За време присилног исељења сва имовина православног становништва без пописа, сведока, накнаде, признанице, на милости је и немилости пљачкаша који су узимали и односили све оно што је било и што није било предвиђено реквизицијом. Познато је да исељено становништво након повратка у своје домове 1916. у истима није затекло готово ништа. Све је било попљачкано! Тада нико није направио попис, званичну белешку, документ, на основу кога би становништво могло тражити одштету (реквизицију) за попљачкану имовину.
Трагедија становништва Срема која се односила на апсолутну пљачку имовине није никада систематски обрађена као засебна тема. Поједини (малобројни) извори пљачку тек помињу. Усмена традиција чува се у староседелачким породицама и данас. Међутим, званични извештај о томе шта је све нестало из кућа православног становништва које је присилно измештено из својих домова у периоду од јесени 1914. до пролећа 1916. нажалост, не постоји.
Колику су материјалну штету претрпели становници који су присилно исељени из својих села, рачунајући на пљачку целокупног иметка? Колика је материјална вредност одузете теглеће стоке за војне потребе током 1914? Колика је била вредност сточног фонда (који је при присилном исељењу становништва остао у селима), рачунајући крупну и ситну стоку, пчелињаке, и до тада врло развијено свилогојство? Штета од уништених винограда, воћњака? И док је становништво у Славонији у интернацији гладовало њихове њиве у Срему стајале су у парлогу.
Повратак становништва у попљачкану имовину, на земљу коју је освојио коров, без оруђа за рад, без теглеће стоке, и без помоћи од било кога, значиле су да повратници из интернације треба да започну нов живот у немогућим условима… И, пошто није нико други, треба нагласити да им је помогао сам Господ Бог. Сналазили су се и довијали како су знали, умели и могли: удруживало се више породица – прибављало једног коња, један плуг и обрађивало земљу. Више породица је ради муже куповало једну краву и тако се прехранило.
Повратнике из интернације држава која их је у изгнанство и упутила, а чији су држављани били, оставила их је од пролећа 1916. до краја 1917. да сами своју уништену имовину и економију оживе… Тек крајем 1917. управне власти у селима – општине (које су у Котару земунском распуштене 1914.) бивају конституисане.
Жупанија сремска је тада дала у задатак општинском чиновништву (управник, бележник и благајник) да уреде све оне заостале општинске послове из периода у коме општине нису радиле, а нарочито да „утјерују заостали државни порез и опћински намет“. Православно ста новништво које је због интернације коју је спровела држава чији су држављани били крајем 1917. егзистенцијално је угрожено, међутим, држава није сматрала да је то довољно добар разлог да становништво ослободи пореских обавеза.
Осим наплате пореских заостатака и текућих пореских обавеза, општинама је било поверено у задатак да воде рачуна о томе да се што више земље обради, да прибави семе за жетву, али и да по селима Земунског котара спроводе реквизицију пшенице, зоби и кукуруза.
Изузетно тежак положај егзистенцијално угроженог становништва Срема током 1917. додатно је оптеретило насељавање становништва из крајева у којима је оскудица хране узимала данак. У Сурчину и Угриновцима настањено је 101 дете из Босне и Херцеговине. На подручју читавог Котара Земун ради прехране настањено је и 140 породица – укупно 700 особа из Босне и Херцеговине, и још 40 породица, – 200 особа из Бановине. Досељенике су у већини чинили старци, жене и деца.
Производњу хране у Срему током 1917. додатно је отежавао недостатак радне снаге, теглеће стоке, недостатак потребног оруђа и алата. Околности су додатно погоршавале метеоролошке прилике, јер током четири месеца владала је невероватна суша. Бољевци су уз све поменуто претрпели и велику штету (22. јун 1917.) од града који је уништио летину. Банским наредбама током 1917. сав ефективни вишак кукуруза и жита (ма шта то било) реквизицијом је узет за потребе војске и потребе становништва насељеног у крајевима у којима није било хране… У вези са недостатком хране у жупанијском извештају за 1917. објављен је закључак: „Због лоших прехрамбених прилика, које су ове године наступиле у западним жупанијама те у Босни, Херцеговини, Далмацији и Истри, доселише се из тих крајева у жупанију сријемску појединци и читаве обитељи повремено или са намером, да овдје дефинитивно остану, јер ће се овдје ипак моћи лагље обскрбити и наћи зараде. Коликогодер су ови досљеници сажалења вриједни, ова жупанија од њих нема особите користи, јер су то људи већином невјешти пољоделским пословима. Сријем треба пако радника пољодјелским пословима вјештих. Далматинци могли су се употребити у винградарству, јер неки ипак ове послове разумију. Пошто се сваки Сријемац држи грчевито своје земље, нема у Сријему ни у догледно вријеме већих објеката, гдје би се могла евентуално провести колонизација.“
О економским приликама у Срему Р. Марковић на основу статистичке анализе коју је сачинио и објавио 1919. закључује: „И тако овај Преглед, и ако не пориче да је китњасти Срем богат, показује да је српски ратарски народ у Срему сиромашан. За то чланкописци по новинама, кад пишу и разлажу своје мисли о колонизацији поводом аграрне реформе, не треба у будуће да губе с вида и неповољне имовне прилике у Срба ратара у Срему“.У истом писању Марковић закључује: „1914. г. и даље, које услед евакуације, које услед затвора, интернације и.т.д. страдали су у Срему само Срби. Сви су остали у Срему према Србима ужасно одскочили. Имовне прилике српског народа у Срему, према свима другима народима, исте су као и српског народа у Бачкој и у Банату према Немцима 1848. г а у Посавини, одакле је 1914.г. евакуисан, још и горе“.
* * *
Током пљачке имовине одсутног српског становништва, пљачкани су и парохијски храмови СПЦ у свим селима са данашње територије ГО Сурчин. Званичног пописа о имовини која је током Великог рата из православних рамова попљачкана до данас – нема. У вези са парохијским црквама важно је истаћи чињеницу да су све имале знатне иметке, у првом реду у земљишном фонду, готовини, хартијама од вредности, и драгоценостима (богослужбени предмети). Са торњева српских православних цркава (7 парохијских) као и цркве и капеле манастира Фенека, у периоду када је православно становништво и Фенечко монаштво било насилно одстрањено са властите имовине, нестала су (између осталог) и црквена звона.
У Бољевцима су до јесени 1914. на торњу храма Преподобне матере наше Параскеве – Св. Петке постојала два црквена звона. Једно из времена градње цркве (1800), и друго, које је купила личним средствима и даровала цркви у Бољевцима породица Алексић у јулу 1910.
Након Великог рата сва звона која су постављена на звонике парохијских храмова СПЦ у селима на данашњој територији општине Сурчин купљена су средствима црквених општина, и прилозима парохијана.
Манастир Фенек је звоно добио на поклон 1923. од О. Џон Дагласа из Лондона, а чему је посредовао благородни владика Николај Велимировић.
ИЗВОР: Снежана Алексић, ,,Илијина прича”, ИК Прометеј, Нови Сад, 2018, 71-78
Коментари (0)