ПИШЕ: Сарадник портала Порекло Алексић др Снежана
Кад је ала војника заклала
Нажалост, трагедија цивила Срема током Великог рата била је већа од претходно описанога. У црним данима када је АУ вршила погром над цивилима православне вероисповести по селима, за то време на фронтовима синови, очеви, браћа баш оних који су били жртве одмазде Аустроугарске налазили су се у првим борбеним редовима, на страни исте те Аустроугарске. Познато је да су „Срби у рату против Србије 1914. распоређивани најчешће у прву борбену линију, а иза њих – Хрвати и Мађари. Свако ко би оклевао са отварањем ватре на своју браћу, или пак пуцао увис, био би отпозади убијен…“ Колико је Срба у плавим униформама, пореклом из Срема, убијено с леђа, док су у Бољевцима, Бечмену, Добановцима, Јакову, Петровчићу, Прогару, Сурчину и другим местима Срема, солдати у истим тим плавим униформама најбруталније злостављали и убијали њихове породице? Колико Срба у плавим униформама, чије породице су биле таоци АУ, и у чија леђа су биле уперене пушке које су у рукама држали Хрвати и Мађари, колико тих несрећних Срба у плавим униформама је убило Срба у маслинастозеленим униформама?
Има ли у националној историји српског народа веће трагедије?
Данас постоје објављена, али и необјављена сведочења о томе како су Срби из Срема на разне начине покушавали да избегну мобилизацију. Намерна рањавања, сакаћења, разне лекарске комисије… Споменка Пауновић рођ. Вуичић и данас чува успомену на свог деду, Душана Вујичића (Бољевци, 1890-1970), који је на почетку Великог рата прошао разне лекарске комисије не би ли се ослободио одласка у братоубилачки рат. Како је ипак регрутован, и упућен на Дрину, до краја свог живота био је захвалан богу што је још првог дана рањен у ногу (колено) и тако избегао да се огреши, да пуца у своју браћу… – сведочење госпође Пауновић потврђује Списак губитака, редни број 20 у овом раду.
Какав однос су према српској војсци имали поједини војници (Срби) регрутовани у аустроугарске редове, сведочи текст из 1915, а у вези са суђењем пред војним судом тројици регрута који су оптужени за „кукавиштво“, а који су одбили наређење – да пуцају у српску војску.
„Судница – Прва разправа ради злочина кукавиштва пред војним судом. Јучер је пред овдјешњим домобранским дивизијским судом била први пут разправа против тројице војника, који су били оптужени ради злочина кукавштине. Одговарали су пучке усташе 28.дом.пјеш. пуковније Душан Девић, Радослав Антонијевић и Петар Црљен, јер их је војни тужилац обтужио са злочина кукавштине, који је изведене на слиједећи начин: по налогу бојно – мјестног заповједништва имала је војна постаја у Бољевцима дне 1. 10. 1914. изаслати обходњу према селу Јакову односно Јаковачкој сисаљци која се налази на обали Саве. Заповједник ове обходње био је Шимун Крањец, а споменута тројица војника пошли су с њиме, пошто су били додиељени тамошњој постаји на службовање. Кад је ова обходња дошла близу наведене сисаљке појавили се на једном са насипа Саве србски војници и позвали момчад, да се преда. Заповједник обходње Крањец, одговорио је, да се неће предати и заповједио својој пратњи да се полегне на земљу и да отворе на србске војнике ватру. Ова тројица међутим нису хтјела да пуцају, те су оставили Крањеца самога, да изпали два хица, на која су одговорили србски војници и тежко га ранили у ногу. Кад је пратња видила да је Крањец пао окрвављен на земљу, дала се ова тројица у биег оставивши тежко рањеног заповједника обходње на земљи. Тиеком разправе се међутим изпоставило, да је заповједник обходње Крањец био одман на почетку рањен, чим су га опазили србски војници, а преслушаним свједоцима је доказано, да су обтуженици били нападнути од претежите непријатељске силе, тако, да им није друго преостало већ побјећи до прве постаје гдје су циели догађај пријавили. Наше војничтво ипак није изишло против непријатеља, пошто се је овај налазио добро ушанчен у Савским обалним насипима. Занимив је инциденс обзиром на овај чисти војнички деликт био тај, да је тужитељ предложио, да се разправа одгоди и на слиедећу позову двојица частника главног стожера, који би као војни вјештаци имали дати своје мниење о задатку и служби ове обходње, да се установи, је ли се она имала у тој упустити са непријатељем или само извидити терен и вратити се назад. Овим се предлогу узпротивила одбрана с тога разлога, што су сви присједници суда активни частници, који такођер морају знати просудити задаћу једне извидне обходње. Ове је приговоре обране суд уважио и тужитељев предлог одбијен. Разправу је водио управитељ суда подпуковник војнисудац пл. Валтер, оптужбу је заступао војни судац др Сарпи, дочим је Девића и Антонијевића бранио др Прица, а Црљена др Шик. Иза проведеног доказног поступка проглашена је осуда, по којој су сва тројица обтужених риешени сваке кривње.“
Из цитираног текста уочава се да је српска војска присутна на левој обали реке Саве 1. октобра 1914. О присуству српске војске у Срему и након повлачења 14. септембра 1914. сведочи и Т. Искруљев: „По одласку српске војске из Срема, Србијанци су се једино у Јакову држали још месец дана. Њих су чували топови од оне стране Саве, са Остружнице. Кад је маџарска војска наваљивала да уђе у Јаково, тада по улицама су се водиле врло крваве борбе. Кад је који Србијанац војник остао као рањен на улици, њих непријатељ није неговао, већ их је одмах убијао бајонетом и сахрањивао у ископаној раци између стаза и пута. Тако је један Србијанац војник био нађен рањен код назаренске богомоље. Ту су га одмах убили и сахранили на улици. То се догодило и са једним другим војником код врата Милице Павловићеве. Свега је 12 таквих војника убијено и сахрањено на улици. Сви су они после рата покупљени из својих уличних гробова и сахрањени у српском гробљу.“
Разлика у менталитету „европског културног народа“ и „дивљака из Србије“ упоређена кроз опис који је донео Т. Искруљев, а у вези односа аустроугарских војника према рањеницима српске војске у Јакову, и опис догађаја с почетка септембра 1914. који је објавио „Ратни дневник“ 1917. где је описан догађај када је српска војска прешла у Срем, и стала гонити АУ војску: „у том бегу, на стотине АУ војника заглибило се у блату између Купинова и Обрежа. Иако су управо ти АУ војници били они који су убијали децу, девојке, жене, бабе и старце по Мачви, Српска војска је била узвишенија од њих, јер их је извлачила конопцима из баруштина“ – јасно и недвосмислено говори о суштинској перцепцији човечности, о културолошкој разлици народа.
То да је српски народ у Срему био злостављан од Аустроугарске сведоче и стихови народне песме која је постојала у усменој традицији села југоисточног Срема. Иста се певала током ХХ века као „јуначка -асталска песма“, а што је најчешће подразумевало вокалну изведбу, ређе уз музичку пратњу.
Песма говори о тортури Аустроугарске над војним обвезницима. Ала и Шаровита змија опеване у стиху јесу Аустроугарска. Варадин је Петроварадин, који је био војно-попудбено заповедништво, а током Великог рата био је тамница, али и губилиште за многе православне поданике. „Урлав“ је израз за војно одсуство. Познато је да су аустроугарским законима биле дефинисане драконске казне за неодазивање на војне позиве, као и сваки изгред у вези са војном обавезом. „Сејица“ и „брат“ који се у песми помињу јесу Србија и Русија. Песма је забележена 1995. према казивању Петра Ердељана из Јакова.
КАД ЈЕ АЛА ВОЈНИКА ЗАКЛАЛА
Кад сам ишо’ из Новога Сада,
Па ја прођох крај Варадин града,
Видео сам чуда невиђена
Да је Ала војника заклала.
Заклала га, и крв му попила,
То је браћо јака жалост била!
Кад је војник на урлаву био
Три је дана јадан закаснио
Кад се војник са урлава врати
Дочека га командир на врати.
Где си био ова два-три дана
Да ти није на умору нана?
Где си био, зашто ниси дошо’
Знаш војниче да ти урлав прошо?!
Командир га строго испитива,
А војник се сузама умива.
Командир га у тамницу меће,
Тамо браћо не сијају свеће!
Тамо сија шаровита змија
И она је у тамници била.
Кад је војник тамницу добио
Он је одмах змију опазио.
Спасите ме, браћо моја мила
Дал’ је ово та Божија сила!?
Змија му се мота око струка,
Ту је јадан опазио мука.
Змија му се мота око врата,
Па га баца тамници под врата.
Он дозива сејицу и брата:
Избавте ме ма на коју страну
Ја ћу овде изгубити главу!
ИЗВОР: Снежана Алексић, ,,Илијина прича”, ИК Прометеј, Нови Сад, 2018, 67-71
Коментари (0)