Крњешевци, село у Срему (9)

ПИШЕ: Сарадник портала Порекло Алексић др Снежана

Крајем наредне 1849. године животне прилике у селу су се нормализовале. Из извештаја за школску 1849/1850. године сазнаје се да је школу у Крњешевцима “похађало 28 ђака који су током године учили само упознавање писмена, срицање слова и катихизис. Учитељ је Георгије Марковић, родом из Војке, стар 50 година, ожењен, и отац једног детета. Марковић је завршио 2 разреда гимназије у Срем. Карловцима, али је у црквеном певању и читању искусан. Своје ђаке је у току године учио ‘осредње’. Нарави је добре и цркву уредно похађа, али село с њим ипак није задовољно. На име годишње плате прима 110 фор. а. вр. у готову и 900 ока жита, 1 свињче и 6 хв. дрва у натури. Вероучитељ је поп Александар Радосављевић, који је оба полугодишта катихизирао. Школски надзорник је поручник Мејановић. Школска зграда је у средњем стању.” У години 1854. Павле Цар је био крњешевачкој деци наставник.

Александар Радосављевић је на парохијској служби у Крњешевцима био и током  1853. године, када у Пролог за март, април и мај, 26. фебруара “за воспоминание” бележи: “Цар и император и велики војвода Франц Јосеф први,  у Бечу почетком месеца фебруара 1853. од неког злог мађарског калфе кројачког, по врату ножем рањен је.” Парохијску службу у Крњешевцима Радосављевић је вршио и у годинама 1855, 1858. и 1860. Тих година обнављане су црквене богослужбене књиге, које је А. Радосављевић до 1860. године својеручно потписивао. У години 1861. купљену богослужбену књигу за парохију у Крњешевцима потписао је 20.8.1861. учитељ Гаврило Јанкович, тако да се може претпоставити да је Александар Радосављевић своју службу у парохији Крњешевачкој свршио пре наведеног датума.

Ново школско јавно здање – комунална школа у Крњешевцима сазидана је 1861. године.

У деценији која је уследила вршене су реформе унутар црквене организације. На основу закључка Српског народног сабора од године 1864/65,  Фрањо Јосиф I донео је 10.8.1868. “Највиши рескрипт број 18” о редукцији и дотацији парохијског свештенства. Парохије су подељене у разреде. Разреди су сачињени на основу броја парохијана који се налазе у једној парохији, а на основу разреда одређене су и плате свештеницима.

Крњешевци су у 1868. години,  према државном попису имали 704 душе, а према црквеном попису 697 душа, те су уврштени у VI парохијски разред, у коме је годишња свештеничка плата износила 400 форинти. Утврђен је и ценовник за “душепопечитељске дужности”, које се на захтев парохијана обављају, а свештенику плаћају:

Извор: Sbornik zakonah i naredbah valjanih za kraljevinu Hrvatsku i Slavoniju, Kom. VI, 1868, 142

Вероватно да је овај Рескрипт који је донет као потврда одлуке Српског народног сабора, а чије одлуке су се односиле на приходе парохијског свештенства, био разлог због кога су Крњешевци као парохија VI разреда у годинама које су уследиле, углавном били без парохијског свештеника. Јасно је, да су свештеници пре одлазили у парохије виших разреда, у којима је зарада била берићетнија. Парохија у Крњешевцима подигнута је из VI у  V парохијски разред значајно касније, тек 1896. године.

На парохијску службу у Крњешевце пре 1864. године постављен је Стефан Себишановић, о коме је неколицина Крњешевчана у јулу 1869. године писала “Застави”. У свом писму Крњешевчани казују: “У цркви ретко, а готово никада, Божје слово своме стаду не проповеда, и све као итећи по својој вољи Божју службу обавља. Изван цркве, супротно са својим народом поступа, а онакве речи изговара које свештеном лицу не приличе. У општини све наредбе по својој вољи наређује, а ваљане и пошене људе искључује, и од саме цркве их својим речима одбија.” Даље је истакнуто и то да је парох против народне странке, нарочито против Милетића и Суботића, а чини се, и против народа, јер господин парох назвао је поједине, а и сво друштво онако како човеку не пристаје. Ово је, изгледа, и био повод да се из Крњешеваца у “Заставу” упути писмо, које се завршава поруком: “Нека не мисли г. свешеник да је прост народ марва, да, и он свести има, да се ружити и газити не да, већ захтева благо и кротко поступање од свога свештеника. Ово је љубазна опомена нашем г. пароху, ако са тим не буде задовољан, неће нам бити тешко да сваку наведену реч опширније разјаснимо.” Испод текста потписани су општинари Крњешеваца: Паја Радовановић трг., Милош Видаковић, учитељ, Петар Николић, председник, Танасије Груић, тутор, и кметови: Андрија Вуичић и Стеван Михајловић.

Како је ово писање, очито, изазвало бурну реакцију јавности, у августу 1869. у “Застави” је објављен чланак у коме је истакнуто да притужба на свештеника није упућена од стране општине Крњешевци, већ од неколицине потписаних лица. Потом је објављена Изјава, у којој је наведено да “ми доле потписани за допис из Крњешеваца у ком се наш г. парох напада, ништа не знамо, још мање да смо се ми на њега потписали, него да је то без нашег знања учињено.” Изјаву су у   Крњешевцима, 2. августа 1869. потписали: Петар Николић, председник Црквеног одбора, Стеван Михајловић, кмет, Танасије Груић, тутор, Андрија Вуичић, кмет. Но, потом је из Крњешеваца 11. септембра пристигла нова изјава, потписана од Андрије Вуичића својеручно, и са крстовима од Стевана Мијајловића и Танасија Груића, у којој они изјављују да ништа не знају о Изјави од 2. августа 1869,  да је они нису потписали и потврђују истинитост дописа против кога је та Изјава изашла.

Године 1869. учитељ у Крњешевцима био је Милош Видаковић, као и наредне 1870. године, када је пописано стање српских народних школа у Карловачкој митрополији. Тада је за учитеља у Крњешевцима, старог 38 година убележено да је “ожењен, отац троје женске деце. Заршио је српску школу у Пећинцима, немачку у Голубинцима и препаранцију у Митровици код г. Димића. Осим српског, говорио је и немачки језик. Редован је учитељ са седам година стажа у овом месту. На име годишње плате добија 200 форинти, а у натуралијама 6 хвати дрва које у месту вреде 60 форинти. Стан му се састоји од две собе, кухиње, шпајза и подрума. По мишљењу пароха Стефана Себишановића и црквеног одбора владање му је задовољавајуће. У примедби се додаје да је потребно да се учитељска плата поред великог труда и толико деце повиси.”

У погледу зграде и опреме, у извештају из исте 1870. године наведено је да је “школска зграда власништво српске православне општине и налази се у добром стању, а недостаје јој само штала. Састоји се од једне собе са шест прозора која је видна, сува, патосана и окречена. Поред школе има потребан број клозета. Намештај се састоји од 8 скамија, астала и столице. Од учевне опреме школа нема глобус ни мапе, ни слике за природопис ни слике из библијске историје, али има 10 комада штица, рачунаљку и таблу за рачун. На зиду има слику цара Франца Јосифа и Распеће Христоро. У школској књижници имају две књиге “Катихетическа поучења”. Учитељ има добар квартир. Школа има авлију и башту, а воћњака нема. Деца се вртларству не уче, јер немају од кога. Што се авлије и баште тиче, ужива учитељ само 40 кв. хв. а 22 кв.хв. туђинац ужива. Нужно је, дакле, да се ова 22 кв.хв. школи поврати.

ИЗВОР: Алексић С., Крњешевци, село у Срему, ИК Прометеј, Нови Сад, 2022.