Неке црте о селу Чивчије, његовом настанку и становницима
Село Чивчије налази се у југозападном делу оштине Прњавор на граници са општином Челинац и удаљено је од општинског центра Прњавора око 25 километара (км) и око 40км од Бања Луке. Као и већина села у Реп. Српској ради се о селу брдског типа са негативним природним прираштајем и јаком тенденцијом исељавања и изумирања становништва. Посебно у периоду индустријализације и отварања граница у бившој Југославији дошло је до одлива становништва ка Прњавору, као општинском центру и ка граду Бања Луци као главном регионалном центру, а још више ка земљама Западне Европе, ка којима је емиграција кренула још половином 60-их година прошлог века и траје до данас несмањеном брзином. Након Другог св. рата један део становништва се у колонизацији иселио у Срем и Бачку.
Село Чивчије припада месној заједници и парохији Кокори. Са општином Прњавор повезано је асфалтираном цестом, која је једним делом (посебно оним који иде кроз сáмо село) у врло лошем стању. Осим приватних поседа и имања, у селу се налази православни храм Покрова Пресвете Богородице, што је и сеоска слава (традиција новијег доба), као и угоститељски објекат „Звездане ноћи“ по којем је село познато и далеко ван општинских граница. У селу нема школе, тако да су ђаци овог села одувек били принуђени да посећују околне школе у селима Кокори, Црквена или Бранешци. Мештани Чивчија баве се пре свега пољоприведом и сточарством, док неки раде и у фабричким погонима или јавним установама, који се налазе у самом Прњавору.
Назив Чивчије за село је релативно честа појава у Босни и Херцеговини. Неколико села носи ово име, а оно потиче од турске речи Чифчи (тур. Çiftçi), што у преводу значи сељак-земљорадник или паор, а у Османском царству овај термин је означавао зависног сељака односно некога ко је на пољопривредном добру турског племства морао да врши обраду земље и део тога даје земљопоседнику, а део задржи за сопствене потребе. Потребно је нагласити да чифчијски социјални статус не може у потпуности да се изједначи са кметовским статусом какав је он био у земљама Западне Европе, али могу да се повуку одређене паралеле. Реч кмет у српски језик је дошла из немачког језика (нем. Knecht) и означавала је најчешће зависног тј. неслободног сељака, који је по дужности вршио тешке пољопривредне послове на имањима племства или цркве, ипак у законској основи он је, бар на папиру, имао иста права као његов газда, што је битна разлика у односу на кметовски робовласнички статус какав знамо из античког периода и какав је у средњем веку и касније могао да се сретне у северноисточним деловима Светог римског царства или широм царске Русије. Поједностављено речено, чифчијски/кметовски статус није био робовласнички статус и било је могуће како у Османском, тако и у Аустријском царству прећи из тог статуса, браком или наследством, у статус слободног грађанина.
Након Берлинског конгреса и аустроугарске анексије БиХ, чифчије су постали слободни сељаци, иако су земљопоседи и даље добрим делом остали у власништву беговских породица. С друге стране, чифчија је могао да буде и особа која је од спахије/бега могла да купи земљиште у закуп, а у склопу тог закупа преузимао је и на истом земљишту живуће кметове за време трајања закупа. Генерално је однос спахије и чифчије, као и многе друге ствари у Османском царству, био изузетно компликован и сведан на лични договор погођених страна, односно није постојала јасна законска регулатива њиховог односа, осим оквирних граница, унутар којих су погођене стране писмено, а вероватно још чешће усмено, постизале договор о својим обавезама и примањима. Одређени облик кметовских односа остао је на снази све до 1918.[1]
И само село Чивчије налазило се у власништву турске племиће породице, што потврђује и катастарски османски попис из 1870. године. По овом попису Чивчије су биле уписане на османску беговску породицу Карабеговић и то на њене чланове Омера, Заима, Мехмеда и Османа. Породица Карабеговић је спадала у ред најкрупнијих земљопоседничких породица у Босни и Херцеговини и по њиховом породичном предању била пореклом из Будима (мађ. Buda), а старином из града Коније (тур. Konya; стргрч. Ἰκόνιον; лат. Iconium) у Анадолији.[2] Седиште породице након доласка у Босну било је у Бања Луци, а у Чивчијама су поседовали 17 селишта.[3] 7 селишта је поседовао Ибрахим-бег (син Мехмед-бега), а по 5 селишта су поседовали Мухамед-бег (син Омер-бега) и наследници Заим-бега.[4] Поред Чивчија ова породица имала је и земљишне поседе на простору котара Котор Варош (с. Орахова, Ободник, Скендер Вакуф (данашње Кнежево) и Грaбoвица) и Прњавор (Шаринци, Лишња, Мрачај, Рајичевци, Вршани и Бранешци). До селишта у селима Шаринци, Бранешци, Лишњој и Рајичевцима породица Карабеговић дошла је кроз женидбу Ибрахим-бега са Дудом Бешлагић из Бања Луке, док су селишта у Чивчијама била константно у поседу породице Карабеговић. Турски чардак, који се некада налазио на простору данашњих заселака Маринковића и Врховаца припадао је породици Карабеговић.
Постојало је више начина како су дотадашњи кметови или чифчије могле да добију земљу од бегова: слободном погодбом, поделом по пола, факултативним или неким другим решењем. На овај начин су тадашњи кметови после 1878. могли да постану власници земље коју су до тада по кметовској дужности морали да обрађују. Престанком аустроугарске власти и формирањем Краљевине СХС имовина турског племства је углавном национализована тј. подељена дотадашњим чивчијама. Аграрно питање је свакако једно од питања које је највише заокупљало аустроугарске власти након анексије.[5]
Само село није верoватно старије од почетка 19. века, на шта указује османски попис (Nufus deftreleri no. 5895, стр. 371-373.) из 1851. године. По овом попису село је имало укупно 7 домаћинстава (породица), а већ 1882. у Шематизму митрополије Дабро-босанске наведено је 16 домаћинстава.[6] То указује на то да је село бројчано расло, а с обзиром на мали број домаћинстава 1851. највероватније је да је насељено неку деценију пре пописа тј. почетком 19. века.
По наведеном попису староседелачке породице у селу су породице Малешевић (Св. Никола), (Мио)Драговић (Св. Стефан), Маринковић (Св. Стефан), Репић (Св. Ђорђе), Јанковић (Св. Јован), Панџа (непознато) и Ковачевић (Благовести). Породица Малешевић (Св. Марко) помиње се у Шематизму православне митрополије Дабро-босанске, тако да је прилично вероватно да је њен зачетник стигао у Чивчије између турског пописа из 1851. и 1880/81. када ја рађен Шематизам наведене митрополије. Познато је да је раније презиме ове породице било Рајић и да потиче из с. Милосавци (o. Лакташи).
Када је у питању породица Јанковић, ради се о породици која се данас презива Врховац (Св. Јован) и чији је предак дошао у Чивчије из c. Крушево Брдо (о. Котор Варош). Такође, породица Врховац из с. Кокори припада овој грани.
Нејасна је ситуација са породицом Панџа. Иста се у Шематизму из 1882. на подручју парохије Кокори не спомиње, али налазимо више породица са таквим презименом на подручју других делова Босне. Најближе Чивчијама помињу се породице Панџа са славом Ђурђевдан и Јовањдан у с. Мартинац (о. Србац). Нема наравно никаквих индиција које би могле да укажу да ли су ове породице на неки начин повезане са породицом Панџа која је 1851. живела у Чивчијама. Могуће је наравно да се ова породица иселила из Чивчија у неке друге крајеве, али и да је изумрла или променила презима, као што је то случај са породицом Јанковић.
Такође, на попису из 1851. не спомиње се ни породица Јањић, али се иста уредно наводи у Шематизму из 1882. са славом Св. Арханђел Михаило, што указује да се и њихов предак у с. Чивчије доселио највероватније у периоду између 1851. и 1880/81. Породице Јањић са крсном славом Аранђеловдан су иначе изузетно разгранате у целој Босни и у Шематизму се породице са овим презименом и славом поред Кокорске парохије наводе и у следећим парохијама: град Бања Лука, Горажде, Сарајевско поље, Омарска (град Приједор ), општина Ливно, село Црни Луг (општина Грахово) и с. Камен (о. Гламоч).
Данас у селу живе породице:
Божић (Св. Стефан, наслеђено од породице Маринковић), Врховац (Св. Јован), Врховац (Св. Ђорђе), Јањић (Св. Архангел Михаило), Кљајић (Св. Никола), Ковачевић (Благовести), Малешевић (Св. Никола), Малешевић (Св. Марко), Маринковић (Св. Стефан), Миодраговић (Св. Стефан), Репић (Св. Ђорђе), Густоварац (раније Павловић, Св. Ђорђе), Дубравац (Св. Игњатије Богоносац), Павловић (слава непознато. Доселили се у току последњег рата у с. Кокори, а одатле у с. Чивчије. Нису рођачки повезани са породицом Густоварац), Јовић (Пренос моштију Св. Ђорђа – Ђурђиц. Породица води порекло са Озрена, а у Чивчије се доселила крајем 20. века).
ИЗВОРИ:
[1] Камберовић, Хуснија, Беговски земљишни посједи у Босни и Херцеговини од 1878. до 1918., Сарајево 2005, 164.
[2] Исто, 389-393.
[3] Исто, 392.
[4] Исто, 391-392.
[5] вид. Posilović, Stefan, Das Immobilar-Recht in Bosnien und Hercegovina, Zagreb 1894.
[6] Николајевић,Ђорђе, Шематизам православне митрополије и архидијезеце Дабро-босанске, Сарајево 1882, 32.
Коментари (0)