Село Чивчије (општина Прњавор, РС/БиХ)

Неке црте о селу Чивчије, његовом настанку и становницима

 Село Чивчије налази се у југозападном делу оштине Прњавор на граници са општином Челинац и удаљено је од општинског центра Прњавора око 25 километара (км) и око 40км од Бања Луке. Као и већина села у Реп. Српској ради се о селу брдског типа са негативним природним прираштајем и јаком тенденцијом исељавања и изумирања становништва. Посебно у периоду индустријализације и отварања граница у бившој Југославији дошло је до одлива становништва ка Прњавору, као општинском центру и ка граду Бања Луци као главном регионалном центру, а још више ка земљама Западне Европе, ка којима је емиграција кренула још половином 60-их година прошлог века и траје до данас несмањеном брзином. Након Другог св. рата један део становништва се у колонизацији иселио у Срем и Бачку.

Чивчије припадају месној заједници и парохији Кокори. Са општином Прњавор повезано је асфалтираном цестом, која је једним делом (посебно оним који иде кроз сáмо село) у врло лошем стању. Осим приватних поседа и имања, у селу се налази православни храм Покрова Пресвете Богородице, што је и сеоска слава (традиција новијег доба), као и угоститељски објекат „Звездане ноћи“ по којем је село познато и далеко ван општинских граница. У селу нема школе, тако да су ђаци овог села одувек били принуђени да посећују околне школе у селима Кокори, Црквена или Бранешци. Мештани Чивчија баве се пре свега пољоприведом и сточарством, док неки раде и у фабричким погонима или разним институцијама, које се налазе у Прњавору или Бања Луци.

Обичаји и традиција: Село Чивчије нема посебно богату традицију народних обичаја и светковина. За разлику од околних села Бранешвци (Прокоп), Кокори (Св. Илија) или Поточани (Огњена Марина) Чивчије нису никад имале народно збор или неку врсту вашара. Вредно напомене је прослава масла која се организује у засеоку Јањићи/Врховци, као и прослава храмовске славе Покрова пресвете Богородице коју организује ЦО Кокори. Такође, задњих две деценије за Бадњи дан се традиционално организује вожење Бадњака кроз село. У оба ова случаја ради се ради о традицији новијег доба.

Храм: Православни храм Покрова пресвете Богородице је храм новијег доба и припада Црквеној општини Кокори тј. Епархији Бањалучкој. Изграђен је у периоду између 2005. и 2015? године у време владике бањалучког Јефрема (Милутиновић). Храм је подигнут на висоравни названој „Шједаљка“ која пружа добар поглед на сва околна села. Из куполе храма могуће је када је лепо време и ведро небо видети осам (?) храмова у околним селима. Кум храма био је Триво Маринковић.

Сеоска гробља: Иако је село површински релативно мањег обима, у селу постоје четири гробља: највеће је гробље „Чапљак“ на граници села Чивчије и Бранешци у коме се сахрањују чивчијске породице Малешевић (Св. Никола), Малешевић (Св. Марко), Маринковић (Св. Стефан) и Репић (Св. Ђорђе). Поред овог гробља у засеоку Маринковић постоји гробље где су такође сахрањени чланови породице Маринковић, Ковачевић (Благовести) и Врховац (Св. Ђорђе). У другом делу села који гравитира ка Кокорима, налазе се два гробља: једно у Јањићима где се сахрањују чланови породице Јањић (Св. Арханђел Михаило), а једно у засеоку Врховци, где се сахрањују чланови породице Врховац (Св. Јован Крститељ).

Име села: Назив Чивчије за село је релативно честа појава у Босни и Херцеговини. Неколико села носи ово име, а оно потиче од турске речи “чифчи” (тур. Çiftçi), што у преводу значи сељак-земљорадник или паор, а у Османском царству овај термин је означавао зависног сељака односно некога ко је на пољопривредном добру турског племства морао да врши обраду земље и део тога даје земљопоседнику, а део задржи за сопствене потребе. Потребно је нагласити да чифчијски социјални статус не може у потпуности да се изједначи са кметовским статусом какав је он био у земљама Западне Европе, али могу да се повуку одређене паралеле. Реч кмет у српски језик је дошла из немачког језика (нем. Knecht) и означавала је најчешће зависног тј. неслободног сељака, који је по дужности вршио тешке пољопривредне послове на имањима племства или цркве, ипак у законској основи он је, бар на папиру, имао иста права као његов газда, што је битна разлика у односу на кметовски робовласнички статус какав знамо из античког периода и какав је у средњем веку и касније могао да се сретне у северноисточним деловима Светог римског царства или широм царске Русије. Поједностављено речено, чифчијски/кметовски статус није био робовласнички статус и било је могуће како у Османском, тако и у Аустријском царству прећи из тог статуса, браком или наследством, у статус слободног грађанина.

Након Берлинског конгреса и аустроугарске анексије БиХ, чифчије су постали слободни сељаци, иако су земљопоседи и даље добрим делом остали у власништву беговских породица. Чифчија је могао да буде и особа која је од спахије/бега могла да купи земљиште у закуп, а у склопу тог закупа преузимао је и на истом земљишту живуће кметове за време трајања закупа. Генерално је однос спахије и чифчије, као и многе друге ствари у Османском царству, био изузетно компликован и сведан на лични договор погођених страна, односно није постојала јасна законска регулатива њиховог односа, осим оквирних граница, унутар којих су погођене стране писмено, а вероватно још чешће усмено, постизале договор о својим обавезама и примањима. Одређени облик кметовских односа остао је на снази све до 1918.[1]

Историја села: Село Чивчије налазило се у власништву турске племиће породице, што потврђује и катастарски османски попис из 1870. године. По овом попису Чивчије су биле уписане на османску беговску породицу Карабеговић и то на њене чланове Омера, Заима, Мехмеда и Османа. Породица Карабеговић је спадала у ред најкрупнијих земљопоседничких породица у Босни и Херцеговини и по њиховом породичном предању била пореклом из Будима (мађ. Buda), а старином из града Коније (тур. Konya; стргрч. Ἰκόνιον; лат. Iconium) у Анадолији.^[2] Седиште породице након доласка у Босну било је у Бања Луци, а у Чивчијама су поседовали 17 селишта.[3] 7 селишта је поседовао Ибрахим-бег (син Мехмед-бега), а по 5 селишта су поседовали Мухамед-бег (син Омер-бега) и наследници Заим-бега.[4] Поред Чивчија ова породица имала је и земљишне поседе на простору котара Котор Варош (с. Орахова, Ободник, Скендер Вакуф (данашње Кнежево) и Грaбoвица) и Прњавор (Шаринци, Лишња, Мрачај, Рајичевци, Вршани и Бранешци). До селишта у селима Шаринци, Бранешци, Лишњој и Рајичевцима породица Карабеговић дошла је кроз женидбу Ибрахим-бега са Дудом Бешлагић из Бања Луке, док су селишта у Чивчијама била константно у поседу породице Карабеговић. Турски чардак, који се некада налазио на простору данашњих заселака Маринковића и Врховаца припадао је породици Карабеговић.

Као што је већ у горњем тексту наведено постојало је више начина како су дотадашњи кметови или чифчије могле да добију земљу од бегова: слободном погодбом, поделом по пола, факултативним или неким другим решењем. На овај начин су тадашњи кметови после 1878. могли да постану власници земље коју су до тада по кметовској дужности морали да обрађују. Престанком аустроугарске власти и формирањем Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, имовина османског племства је углавном национализована тј. подељена дотадашњим чифчијама. Аграрно питање је свакако једно од питања које је највише заокупљало аустроугарске власти након анексије.[5]

Само село није верoватно старије од почетка 19. века, на шта указује османски попис (Nufus deftreleri no. 5895, стр. 371-373.) из 1851. године. По овом попису село је имало укупно 7 домаћинстава (породица), а већ 1882. у Шематизму митрополије Дабро-босанске наведено је 16 домаћинстава.[6] То указује на то да је село бројчано расло, а с обзиром на мали број домаћинстава 1851. највероватније је да је насељено неку деценију пре пописа тј. почетком 19. века или најраније крајем 18. века. На ово указује и чињеница да је 1604. године османлијска управа обавила попис нахије Кобаш и том приликом пописала и насељена места Црквицу (данашња Црквена), Кокоре, Вијачко (данашњи Вијачани), Јошавку, Дренову, Кремну, Мравицу, Илову и Горње Брањешевце (данас Бранешци), док се Чивчије том приликом не спомињу. Разлог за ово и друга насељавања су вероватно били ратови између Аустрије и Османског царства. Тако је између 1716. и 1718. вођен Аустријско-турски рат, а том приликом Аустрија је заузела и делове Северне Босне укључујући Градишку, Кобаш, Дервенту, Прњавор, Шамац, Брчко и Бијељину. У извештају из 1718. године одмах после рата Аустријанци наводе да су у жупи Кобаш истичу својом величином насеља Лишња (Lischnia) и Прњавор (Bernjavor), али да су оба опустела. Да је ово тачно приказује и једна аустријска војна мапа из 1718. која као насељена места приказује села Бранешце (Draneszi), Љубатовци (Lubatoszi), Мравицу (Moraviza), Орашје (Oraschie), Шаринце (Scharina mahala), Вијачане (Viaschoni) итд. али не Прњавор и Лишњу. Чивчије такође нису приказане, што значи да у том тренутку село није било насељено тј. није постојало. Османлије 1739. поново успостављају власт на читавој територији Босне и након тога вероватно почињу и нова насељавања становништва, услед чега се оснива и наше село.

По наведеном османском попису из 1851. године староседелачке породице у селу су породице Малешевић (Св. Никола), (Мио)Драговић (Св. Стефан), Маринковић (Св. Стефан), Репић (Св. Ђорђе), Јанковић (Св. Јован), Панџа (непознато) и Ковачевић (Благовести). Породица Малешевић (Св. Марко) помиње се у Шематизму православног владичанства Дабро-босанског, тако да је прилично вероватно да је њен зачетник стигао у Чивчије између турског пописа из 1851. и 1880/81. када ја рађен Шематизам наведеног владичанства. Познато је да је раније презиме ове породице било Рајић и да потиче из с. Милосавци (o. Лакташи).

Када је у питању породица Јанковић, ради се о породици која се данас презива Врховац (Св. Јован) и чији је предак дошао у Чивчије из c. Крушево Брдо (о. Котор Варош). Важно је напоменути да породице Врховац (у селу познатије као Ристићи или Ришићи) и поред непосредне географске близине, идентичне славе и презимена нису у сродству са породицама Врховац (тзв. Микери јер су раније носили презиме Микеревић) из с. Бранешци на шта јасно указују турски пописи из 1851. године. Поред породица са презименом Врховац и славом Јовањдан, ту су и породице са истим презименом и славом Ђурђевдан. Породице Врховац из с. Кокори припадају овој грани и њихов предак се у Кокоре доселио из Чивчија. Објашњење за учесталост презимена Вр(х)овац у нашим крајевима треба тражити у генералној распростањености овог презимена међу јужнословенским народима (Врховац код Срба и Хрвата односно Врховец код Словенаца), чиме се означавао неко ко је из из брдских „сишао“ у ниже крајеве. Овим термином (Вр‘óвци) означавају се у нашим крајевима и чобани тј. пастири који из виших крајева, попут нпр. Мањаче, зими силазе у ниже пределе ради испаше оваца. Све ово јасно указује на чињеницу да су породице Врховац њихово презиме добиле по томе што су из виших крајева дошле у Чивчије. За претка породице Врховац (Јовањдан) већ смо навели да је дошао из с. Кршево брдо и да се првобитно презивао Јанковић али је вероватно првобитно место порекло допринело томе да мештани временом ову породицу назову Врховац и она то презиме носи већ пре 1880. Треба напоменути да је након анексије БиХ нова аустроугарска администрација обавила попис становништва и том приликом доста становника Босне и Херцеговине добило је стална, а једним делом и нова презимена.

Породица Малешевић (Св. Никола) је у Чивчије дошла са простора између Грахова и Гламоча, а њени најстарији корени леже у Херцеговини на простору између Гацка и Калиновика. Објашњење за ове миграције лежи у чињеници да је простор Грахова и Гламоча након турских освајања насељен херцеговачким становништвом. Са географског простора Гламоч-Грахово-Босански Петровац уследиле су у каснијем добу константе миграције ка подручју Босанске Крајине.

Нејасна је ситуација са породицом Панџа. Иста се у Шематизму из 1882. на подручју парохије Кокори не спомиње, али налазимо више породица са таквим презименом  на подручју других делова Босне. Најближе Чивчијама помињу се породице Панџа са славом Ђурђевдан и Јовањдан у с. Мартинац (о. Србац). Нема наравно никаквих индиција које би могле да укажу да ли су ове породице на неки начин повезане са породицом Панџа која је 1851. живела у Чивчијама. Могуће је наравно да се ова породица иселила из Чивчија у неке друге крајеве, али и да је изумрла или променила презима, као што је то случај са породицом Јанковић.

Такође, на попису из 1851. не спомиње се ни породица Јањић, али се иста уредно наводи у Шематизму из 1882. са славом Св. Арханђел Михаило, што указује да се и њихов предак у с. Чивчије доселио највероватније у периоду између 1851. и 1880/81. Породице Јањић са крсном славом Аранђеловдан су иначе изузетно разгранате у целој Босни и у Шематизму се породице са овим презименом и славом поред Кокорске парохије наводе и у следећим парохијама: град Бања Лука, Горажде, Сарајевско поље, Омарска (град Приједор ), општина Ливно, село Црни Луг (општина Грахово) и с. Камен (о. Гламоч). С обзиром да се ради о презимену матронимског порекла (од женског имена Јања) вероватно се ради о досељавању из неког другог сала. Слава Аранђеловдан такође не може да дá презицнији податак, али занимљиво је да је раније у Бранешцима живела породица Јокић са славом Аранђеловдан. Ова породица у Бранешцима је изумрла, али не треба искључити могућност повезаности Јањића са овом породицом (нпр. преудајом удове која би са собом довела дете у нову кућу што је у оно време био врло чест случај). По предању породица Циган (с. Бранешци, општина Челинац) вуче корене од породице Јањић из Чивчија, али ово није до сада утврђено.

Занимљиво је такође да је око 1870. удовица Савица Ковачевић са три сина, Коста, Петар и Миле, одселила у с. Шњеготина и тамо се удала за Стојеша Гаћановића. Три Ковачевића су у Шњеготини узела презиме Гаћановић, али су задржали своју славу Благовести. Њихови потомци живе и данас у Шњеготини.

У селу Чивчије данас живе породице:

Божић (Св. Стефан, наслеђено од породице Маринковић), Врховац (Св. Јован), Врховац (Св. Ђорђе), Густоварац (раније Павловић, Св. Ђорђе), Дубравац (Св. Игњатије Богоносац), Јањић (Св. Архангел Михаило), Јовић (Пренос моштију Св. Ђорђа – Ђурђиц. Ова породица води порекло са Озрена, а у Чивчије се доселила крајем 20. века), Кљајић (Св. Никола), Ковачевић (Благовести), Малешевић (Св. Никола), Малешевић (Св. Марко), Маринковић (Св. Стефан), Миодраговић (Св. Стефан), Репић (Св. Ђорђе), Павловић (слава непознато. Доселили се у току последњег рата у с. Кокори, а одатле у с. Чивчије. Нису рођачки повезани са породицом Густоварац), Петковић (Ђурђевдан. Ова породица се у Чивчије доселила из с. Блатница (o. Теслић).

ИЗВОРИ:

[1] Камберовић, Хуснија, Беговски земљишни посједи у Босни и Херцеговини од 1878. до 1918., Сарајево 2005, 164.

[2] Исто, 389-393.

[3] Исто, 392.

[4] Исто, 391-392.

[5] вид. Posilović, Stefan, Das Immobilar-Recht in Bosnien und Hercegovina, Zagreb 1894.

[6] Николајевић,Ђорђе, Шематизам православне митрополије и архидијезеце Дабро-босанске, Сарајево 1882, 32.