Порекло презимена, насеље Соколац

21. септембра 2022.

коментара: 0

Порекло становништва насеља Соколац, општина Соколац. Према књизи Миленка С. Филиповића “Гласинац”, антропогеографско-етнолошка расправа, САНУ, Београд, 1951. године. Приредио сарадник Порекла Милодан.

View of luxury resort and bay of Cote d’Azur in France.

Положај насеља.

Насеље је, по положају, друмско и новијег је постанка. Највећи део кућа је с обе стране друма Сарајево – Београд, а мање групе кућа су на узвишењу („тепи“) Мељачи и на главици Грацу, око улице која води цркви.

Воде.

Соколац обилује водом. Главно је врело Соколац, веома снажно, у средини Сокоца, а ниже цркве су Грачанско Врело и Плоча. Над Сокоцем је врело Каменик, али оно лети пресуши, као што може да пресуши и поток Решетница, која постаје под Грацем од неколиких мањих потока.

Земље и шуме.

Око Сокоца су зирати (њиве и сенокоси): Церовске Баре (прозване тако по Ђорђи Церовини), Решетничке Баре, Унке, Пискавице и Брезјак или Бређак.

Тип насеља.

Не узимајући у обзир неколике куће на Мељачи изнад и неколике на Црном Брду испод Сокоца, остале су све на окупу. Село је у свом главном делу низног типа. На Сокоцу су још: православна црква, основна школа, жандармериска станица, општина, једна стругара, неколико трговачких и занатских радња, као и више гостионица и кафана, јер је Соколац постао средиштем за цео Гласинац, а сем тога је важна станица и одмориште за путнике. У свему је на Сокоцу 46 кућа и породица стално настањених православних Срба. Гробље је на Грацу, уз цркву. Још средином 19 века на Сокоцу није било ни једне куће. То је земљиште припадало селу Балтићима, а на Дикаљима, око старог раскршћа под Романијом, било је ханова. Год. 1852 Топал–Осман паша провео је на Сокоцу два месеца с једним одредом војске. Тада су почели на Сокоцу да се граде ханови, и окупација их је затекла три: Шахинпашића, Танковића и Малићевића хан. Ти су ханови били од брвана, и последњи – Шахинпашића хан – срушен је тек 1930. Црква на Гласинцу подигнута је 1876 (започета 1873 а освећена 1881), а неколико година раније, 1871, била је отворена школа, у којој је први учитељ био Ристо Чајкановић. Подизању ханова и цркве на Сокоцу главни повод је била вода, а доцније, како је то место постало главним састајалиштем света на Гласинцу, почели су појединци и стално да се насељавају. Тако је Соколац добио већи значај него ли насеље под Романијом и на раскршћу путева за Сарајево, Београд и Вишеград односно Цариград, које је оскудно водом.

Старине у насељу.

Сем преисторијских, Соколац има и других старина. На Грацу је била средњевековна некропола, па су стећци с ње употребљени као грађевни материјал приликом зидања цркве. На месту Нишанима је неко старо муслиманско гробље. Око две стотине метара јужно од врела Сокоца је гроб „бега Соколића“. У близини су два гробља – аустријско и црногорско – изгинулих војника у првом светском рату.

Сасвим су се иселили са Сокоца ови ранији његови становници (за које се зна): Вучићевићи, Поповићи, Ђорђевићи, Војиновић Јакша, терзија Јово Миладиновић и Рудовићи. На Сокоцу је живео и умро Ђорђо Церовина, досељен из Горње Вогошће, чијег рода има још у пределу Вогошћи и y Сарајеву.

Порекло становништва.

-Мијатовићи (2 к., св. Аћим и Ана, 9. септембра)“ Старином су Урошевићи из Кочана код Никшића, одакле је кренуо прадед им Мијат са синовима Луком, Петром и Марком, пошто је Лука у млину убио Турчина. Побегли су били најпре у ваљевски крај, а одатле су прешли у околину Лознице. Ту је Лука опет, као и у Ваљеву, направио неки сукоб с Турцима, и отац их покупи и пребегне с њима преко Дрине у Српски Шепак. У Лозници и данас има Урошевића, потомака брата Мијатова. Мијат је остао у Шепку свега три или четири године. Пошто га је отерао бег с чифлнка, прешао је на Брда у Власеничком срезу. Ту је Мијат и умро, а ту се је, 1835, родио унук му Јово, отац Радосава-Боја Мијатовића са Сокоца. После неког времена, Мијатови синови пређу у Каљину, у Сарајевском срезу, а око 1850 дошли су на Гласинац и населили се у Газиводама, одакле су се разилазили и у друга “села. Данас их као Мијатовића има, сем на Сокоцу и у Решетници, још у оближњим селима: Жљебовима, Милецима, Сочицама, па у Сарајеву и у селу Брусници (у Дервентском срезу), а као Урошевића y Милецима и у Сајицама.

-Нешковићи (2 к Ђурђевдан). Доселио им се је дед Ристо Дроца, терзија, од Чајнича право на Соколац. Има их око Фоче и у Илину код Горажда. Даљом су старином из Херцеговине.

-Паунићи (5 к.): отиирније у опису Брајаковића, одакле су сви сишли, у разна доба.

-Јакшићи (1 к., Савиндан). Дед Лука је дошао из Дрине, из фочанске Јабуке. Славио је Стјепањдан. Оженио се од Коњокрада и превео шуру себи у кућу. Правих Јакшића ту више нема, него су то Коњокради.

-Митковићи (1 к., Ђурђиц). У време кад се је много тражила црвена боја и сукно носило чак у Косовску Митровицу на бојадисање, дошао је на Гласинац Симо Митковић, који је био уједно бојаџија и мутапџија. Он се је вратио с једним сином, пред окупацију Босне, у Митровицу, а други син му је остао на Сокоцу.

-Батинић (1 к.) је дошао, пред окупацију, као ханџија, из Решетнице.

-Јанковићи (1 к.) су од истог рода. Опширније у опису Балтића.

-Ћосовићи (2 к.) су дошли на Соколац из Јабуке у Дрини, пре окупације. Старином су Анђелићи из Фоче. Из Јабуке су се раселили на разне стране, па их има у Мрвићима, у Колаковићима (у Дрини), у Мокром, на Сјетлини и у околини Пљеваља. Славе Јовањдан и прислужују Савиндан.

-Чизмић (1 к.. Арханђеловдан) је сишао с Балтића, пре окупације. Отац му је био ханџија. Мисли да су старином из Србије.

-Ђурђићи (З к., св. Симеун) су старином Скочовићи из Херцеговине, из неког села иза Кобиље Главе (у Гацку). Дошао им је дед Јован као најамник, који је био вешт прављењу ћерпича. Од тог рода су и Лазаревићи на Дервенти код Сарајева.

-Косорићи (3 к.): опширније у опису Читлука, одакле им је дошао отац.

-Карабатковић (1 к., Ђурђевдан) је дошао на Соколац 1883, као опанчар, из Сарајева. Родом је с Врела Босне у Сарајевском Пољу а старином из Жабљака у Црнојевића Ријеци. Прича да су се некада звали Црнојевићи, затим Рајићи. Карабатковићи на Врелу Босне називали су испитивачу Сарајевског Поља да су они старином од Рисна у Боки. У Боки је заиста некада био род Рајића: помиње се протопоп Микијељ Рајић!

-Зорановићи (2 к.) су дошли, осамдесетих година, из Казмерића, где их још има.

-Витомири (2 к., Игњатијевдан) су дошли, деведесетих година, с Краљева Поља у Власеничком срезу, а прадед им је био од Алексића у Никшићским Рудинама. Био се је најпре населио у Сјетлини код Праче. Има их још у Ђедовцима, Сајицама, Џимријама. Соколовићима и др.

-Ећимовићи (1 к.) су сишли, деведесетих година, с Мандре у Доњем Оџаку, где их још има.

-Ђурковић (1 к.): опширније у опису Балтића, одакле је сишао 1896.

-Цицмили (1 к.) су сишли на Соколац с Брајаковића, где их још има.

-Маџгаљ (1 к.). Довела га је, 1901, мати с Берега, преудавши се за Б. Јакшића. Иначе су Маџгаљи старином Лазаревићи из Метохије, а Маџгаљима се зову по неком брду у Метохији (Гацку). Има их и у Соколовићима. Слави Ђурђевдан и очухову славу Стјепањдан.

-Ковачевићи (2 K.) cy на Сокоцу од 1903 и 1924. Опширније у опису Смртића.

-Форцани (2 к., Јовањдан) су старином Говедарице од Гацка, а Говедарице су даљом старином из Херцегновог. Има их и на Понорима код Праче, одакле су дошли 1905.

-Реновица (1 к.) је сишао с Балтића, око 1910.

-Боројевић (1 к., Арханђеловдан) је дошао као пасторче уз мајку с Кнежине. Дед му је био из Херцеговине. Има рода у Сајицама  и у Власеничком срезу.

-Кезуновићн (1 к.) су сишли из Ендрића, пред први светски рат. Један се је одселио у Скопље.

-Ковачевићи или Дрињаци (1 к.): опширније у опису Парижевића.

-Новаковић (1 к., Никољдан), пензионисани жандарм, родом из Мркеља (срез Сански Мост), а старином можда из Лике, населио се је за време првог светског рата.

-Врачар (1. к., Никољдан) је дошао, пре четрнаест година, са два сина из Пиве.

-Копривица (1 к.): опширније у опису Бандова Оџака, одакле је сишао 1923.

-Милетићи (1 к., Арханђеловдан). Отац им је дошао, пре деведесет година, из Говзе (општина Јелеч) y фочанском срезу, на Иван-Поље, а син му прешао на Соколац, 1925. Отац као кириџија убио је заптију, па је био на робији у Видину. Дошавши с робије, понова је убио, и то брата оног заптије. Милетића има још у Говзи, у Јелечу и на Црвеној Стијени (Рогатички срез).

-Спирић (1 к., Никољдан) је дошао из Тетова, 1925, а старином је из села Пожарана код Тетова.

-Теофиловић (1. к., св. Петка) је дошао из Тетова, 1927, а старином је из села Стенча.

-Серафимовић (1 к.. св. Атанасије) је дошао такође из Тетова. Без мушких чланова су породице:

-Жута (1 к.) и Главашевић (1 к.). Прича се да је отац Јакова Главашевића, који је био из Сарајева, био пореклом из Видина. Славили су св. Василија. Јакоиа, који је био „екмекчија“ (пекар), нестало је у току првог светског рата.

Сем побројаних, на Сокоцу има породица привремено настањених (запослених у стругари и сл.). Год. 1930 било их је руских, чешких, немачких и др.

ИЗВОР: Према књизи Миленка С. Филиповића “Гласинац”, антропогеографско-етнолошка расправа, САНУ, Београд, 1951. године. Приредио сарадник Порекла Милодан.

Коментари (0)

Одговорите

Тренутно нема коментара. Будите први и оставите коментар.