PIŠE: Saradnik portala Poreklo Snežana Aleksić
U izveštaju SNO Zemun iz januara 1948. navedeno je da je 95% stanovništva Sreza Zemun pismeno, ali da je kulturni nivo stanovništva na niskom nivou. Zaključak u vezi sa kulturnim nivoom verovatno je donet na osnovu činjenice da su Oslobodioci u ovom periodu nametali svoj kulturni model, koji je bio značajno različit u odnosu na kulturu profilisanu na ovom uzemlju između dva rata. Sve ono što je baštinio Srem, način ophođenja, mišljenja, privređivanja, stanovanja, odevanja i tradicije uopšte, po oslobođenju volšebno je proglašeno zaostalim i primitivnim. U poratnom periodu sve je rađeno na zatiranju klasne nejednakosti, kako bi se razlike između lokalne sirotinje i kolonizovanih naroda i narodnosti nivelisale u odnosu na kićeni Srem, u kome su pre rata sersani na čizmi gazdaškog momka korak oglašavali a dukatima sa grudi devojačkih moglo se kupiti dva jutra vinograda. U Sremu, u kome se pre rata sve cifralo i gizdalo: kuće, kapije, avlije, kamdžije, konji, kola, fijakeri, firange, pendžeri, tišljeraj, moleraj, šustikle, štraftovi, štafir devojački … šeširi nakrivo nahereni, u koje su Sremci najradije pero Sokolovo zadevali. Ratno pustošenje a potom materijalno siromaštvo koje je zahvatilo Srem po oslobođenju, potisnulo je predratnu modu, običaje i kulturne vrednosti, koje su u poratnim godinama sa imputiranjem novog kulturnog modela boljševičkog uzora, proglašavane za zaostale, kapitalističke, reakcionarske. Umesto valcera, cigančice i drugih igara podvoje, koje su igrane pre rata u Sremu, narodu se po oslobođenju nameće Kozaračko kolo kao univerzalno, nezamenljivo i neizostavno u svakoj prilici. Potom, radi ujednačavanja šarolikosti naroda i narodnosti ali i klasne nivelacije, KPJ propagira osnivanje folklora.
Folklorne grupe, sekcije, koje se kasnije pretvaraju u kulturno-umetnička društva poslužili su za nivelaciju razlika među klasama, ali i za potiranje razlika među narodima i narodnostima putem izvedbi igara netipičnih za konkretna uzemlja. Kreatori nošnji za potrebe folklornih izvedbi pri kreiranju „narode nošnje Srema“, koja predstavlja odelo srpskog entiteta, naturaju ženi lanene suknje (podsuknje?), neugledne bluze, tako da to sve zapravo svedoči o izgledu odela služinčadi i nadničara s kraj HIH veka. Uz obrazloženje da je u Sremu muška nošnja raskošnija u odnosu na žensku, posvećena joj je nešto veća pažnja, bez jasnog objašnjenja da je muška nošnja u jugoistočnom Sremu od polovine XVIII do kraja XIX veka zapravo bila graničarska uniforma. Sliku Srema iz međuratnog vremena HH veka, suštinu gizdavog, komlovanog, krecom okovanog, u astraganske kape i kragne ubundanog, belim vezom šlingovanog, kicoškog Srema, folklori uglavnom, ni danas, ne puštaju da izađe pred oko javnosti.
***
Narod u selima Sreza Zemun tokom okupacije nemilice je stradao. Stradala je i imovina, stradali su parohijski hramovi SPC koji su uglavnom postali mesta za zastrašivanje i likvidaciju civila, naročito nakon akcija aktivista NOP-a. U Jakovu je početkom aprila 1943. likvidiran Rudolf Tajz, postavljen od strane okupatora za komandanta Jakova. Nakon ove likvidacije, civilno stanovništvo Jakova i okolnih sela preživelo je fašističku odmazdu. U ovoj odmazdi, u porti jakovačke crkve streljani su civili, a veliki broj civilnog stanovništva Jakova poslat je u zarobljeništvo, uglavnom u Mauthauzen. Tema ovog stradanja nikada nije celovito istražena i publikovana.
Zvonike pravoslavnih crkava kojima su u ovom delu Srema „nebesa podbačana“, a koje su Graničari podigli još u XVIII i XIX veku, ustaše, domobrani, Nemci nisu štedeli. Razarane su crkve u Šimanovcima, Kupinovu, Progaru, Jakovu, rušeni su tornjevi dok su u hramu bili zatočeni ljudi. Tokom rata stradalo je sveštenstvo, koje je od strane NDH hapšeno i poslato u logore. Rat je prošao, SPC je nastojala da normalizuje rad svojih parohija. U Sremu, do „20. 7. 1945. svi su bili na svojim mestima, izuzev petorice, koje mesna politička uprava nije htela da primi“. Međutim, prvo sa čime se SPC po oslobođenju susrela bile su odluke Agrarnog suda o nacionalizacijama imovine crkvenih opština i parohijskih sesija. Iako je sveštenstvo nastojalo da određene poljoprivredne površine ostanu u vlasništvu Crkve, a što je bilo u skladu sa aktuelnim Zakonom, vlasti koje su shodno svojim intelektualnim sposobnostima tumačile Zakon nisu odstupale od svojih odluka. Zapisnik od 18. 1. 1946. iz Kupinova svedoči da je izvesni drug Slavko Georgijević, predstavnik SNO odbora zaključio da „Crkva sv. Luke i manastir Majke Angeline nisu od istorijske vrednosti“.
Tekst žalbe/molbe koji je na Odluku SNO Zemun uputio Agrarnom sudu u Sremskoj Mitrovici upravitelj Srpskog pravoslavnog manastira Feneka, jeromonah Damaskin Paunković, tražeći od nadležnih vlasti da se Manastir Fenek „prizna kao istorijski“, između ostaloga svedoči i o intelektualnoj nadmoći sveštenstva tog doba u odnosu na one koji su u tom trenutku bili donosioci odluka.
Žalba upravitelja manastira Feneka jeromonaha D. Paunkovića. Izvor: IAB – fond Agrarni sud
Osim SPC, na prostoru Sreza Zemun i druge crkve su se našle pred licem istog zakona, prema svima je postupano jednako. Presedan se odnosio na verske objekte koji su pripadali Folksdojčerima, prema njima je postupano u skladu sa Zakonom o prelazu u državnu svojinu neprijateljske imovine i o sekvestraciji nad imovinom odsutnih lica. Oni su nakon rata, zbog nedostatka građevinskog materijala, uglavnom porušeni. Tako je nakon rušenja nemačke crkve u Bečmenu, tim građevinskim materijalom u ovom selu sazidana škola, a deo građevinskom materijala iskorišćen za ga gradnju Zadružnog doma u Petrovčiću, koji kasnije postaje Dom kulture.
Odlomak iz knjige: Aleksić S, Jugoistočni Srem sredinom HH veka u dokumentima Istorijskog arhiva Beograda, Dobrovoljno silom naterano, IK Prometej, Arhiv Vojvodine, 2020.
Komentari (0)