ПИШЕ: Сарадник портала Порекло Снежана Алексић
Као и принудни откуп и порез је разрезиван сходно перцепцији одговорних другова, а план наплате пореза постављан је од стране СНО-а. У временима каква су била поратна није било могућности за пореску евазију пошто је она сматрана делом „привредне саботаже“ која је била дефинисана Кривичним законом. При разрезу пореза у обзир је требала бити узета пољопривредна површина и број чланова породице који се од ње издржавају. Међутим, комисије су, очито, при разрезу пореза у обзир првенствено узимале „карактеристике“ које јасно упућују да је пореска обавеза разрезивана не према имовинској моћи домаћинства, већ према политичком опредељењу. Пример из Угриноваца јасно сведочи да се задужење пореза (и задужење кукуруза) није разрезивало према површини земље у власништву. Порез по 1 јутру у Угриновцима 1949. у кућама са једнаким бројем чланова домаћинства износио је: за Стојковић Бранислава 10.092,62 дин, за Стојковић Живана 3.388,42 дин, за Николић Стевана 1.942,85 динара.
Табела 17: Преглед пореске обавезе и обавезе задужења кукуруза у Угриновцима 1949. год.
| Редни број | Презиме и име | Број душа | јут | кв.хв | задуж. кукуруз | испоручено | остаје за испоруку | укупно пореза | уплаћено | остаје за наплату |
| 1 | Стојковић Бранислав | 4 | 27 | 927 | 147,61 | 117 | 30,6 | 272.501 | 87.320 | 185.181 |
| 2 | Стојковић Живан | 4 | 38 | 553 | 228,46 | 128,57 | 99,59 | 128.760 | 60.000 | 68.760 |
| 3 | Николић Стеван | 4 | 35 | 1131 | 144,68 | 0 | 144,68 | 68.000 | 38.000 | 30.000 |
| 4 | Златић Вемија | 1 | 39 | 476 | 30,3 | 0 | 30,3 | 21.067 | 11.067 | 10.000 |
Извор: ИАБ–34 – 9: документ писан руком, без заглавља, са насловом: Списак лица задужених са обавезом кукуруза и порез и потписом: „секретар И. Поповић“, без датума, уз Документа 95–98.
Наплата пореза код пореских дужника који нису подмирили своју обавезу вршена је насилно, конфискацијом имовине. На Збору бирача у Батајници јануара 1951. по питању наплате пореза закључено је: „Поједини људи дају отпор наплати пореза изговарајући се да немају новаца да плате свој порез, док су исти људи у могућности да плате свој порез.“ У Прогару јануара 1951. на Збору бирача изнето је да ће се наплати пореза приступити најенергичније, а у Сурчину марта исте године закључено је да се „наплата пореза мора остварити тачно по добијеном плану за наплату“. Пореске обавезе подмириване су искључиво у новцу. При разрезу пореза није се водило рачуна о томе да сеоско домаћинство није располагало готовином, пошто је од СРЗ уместо новцем исплаћивано боновима за снабдевање. Како су сеоска домаћинства „добровољно“ удружила свој рад и своју земљу у СРЗ, приносима од усева са удружене земље домаћинства нису располагала. Куће и окућнице остале су изван колхозних организација, тако да су сеоска домаћинства на својим окућницама – баштама производила одређене пољопривредне производе који су били намењени потребама исхране самог домаћинства. У Прогару је као мера за „олакшање намирења пореских обавеза“ тражена дозвола од СНО да задругари, којима иначе СРЗ није исплаћивала новац за остварени доходак, могу продавати своје производе са окућнице како би од тог новца плаћали порез. Ова „мера олакшања“ наплате пореза директно је значила да су домаћинства била принуђена да продају одређени део аграрних производа који није био тржишни вишак, већ је био произведен у сврху сопствене исхране. У Јакову је маја 1951. закључено да се порез „слабо плаћа пошто народ нема паре јер није још добио из СРЗ“, као и да је „код појединих домаћинстава критично стање пошто немају хлеба“.
У Бољевцима, укупна пореска обавеза становника села за децембар 1950. износила је тадашњих 1.435.199 дин, што је по глави становника овог села било 427,65 динара пореске обавезе. У укупној пореској обавези Бољевчана, највећу ставку запрема порез од земљорадника. Исти је заправо био порез на доходак, у његов разрез улазило је све оно што је домаћинство производило, од јаја преко свих осталих производа.
***
Упоредо са мерама принудног откупа, пореским обавезама, СРЗ-има, становништво Среза Земун „добровољно“ финансира и реализује послове у вези са послератном обновом, текућим одржавањем и капиталним инвестицијама у селима. Радови се спроводе према нереалним и преамбициозним плановима пирамидалне структуре управљања, који су као „комунална политика“ поверени МНО-има на реализацију. У периоду 1945–1953. године изведени су разни радови на поправци и изградњи бунара, ћуприја, путева, уличне расвете и друге инфраструктуре. Финансијери и извођачи радова били су сами становници, тако да се ови радови не могу сматрати јавним радовима који се према економској теорији Џона Кејнса (кејнсијанизам) јављају као одређени замајац економског развоја простора на коме се реализују.
Планови послератне обнове и изградње имали су опсег од реалних потреба становништва села до предлога изградње парковске површине у Прогару, до кога у то време није постојао честити пут, а најближи јавни превоз које је становништво Прогара користило налазио се у Бољевцима. У Сурчину је на редовној седници МНО-а 15. 12. 1949. донета одлука да се преко „комисије за улепшавање села“ спроведе: кречење свих кућа у селу, да свако испред своје куће поправи тротоар и ћуприју, да очисти јендек, итд. Рок за завршетак наведеног посла био је 26. 12. исте године, дакле, свега 10 дана у сред децембра када се иначе, овакви послови не раде. У вези са градњом тротоара по споредним улицама Бољеваца, на седници МНО-а 1950. донета је одлука да се новац за изградњу прикупи од власника кућа испред којих ће се тротоар градити, што јасно указује да према извору финансирања ови радови не припадају категорији „јавних радова“. Ову и друге одлуке у вези са уређењем села Бољеваца пратила је наредба да они који се не одазову на разне „добровољне“ послове, имају се казнити са 500 динара новчане казне, што јасно говори о томе како је становништво на ове наводно добровољне послове, заправо, било натерано. Становништво Среза Земун ангажовано је на капиталним инвестицијама каква је била поправка и изградња путева али и на градњи капиталних објеката. У Бољевцима су тако подигнути Дом здравља, школа, Задружни дом који је, од 1953. након гашења СРЗ, претваран у Дом културе.
Послератна обнова и изградња у селима Среза Земун, која је спровођена у највећој мери принудним радом и материјалним средствима становништва, у економском смислу била је прерасподела, односно, улагање из приватног облика имовине у друштвену. Људи су својим радом и својим средствима градили јавне објекте у интересу друштва, са класификацијом „друштвена имовина“. Са укидањем ове категорије имовине она није враћена појединцима или заједници који су вредност створили.
У периоду 1945–1953. године доходак који је остварен од аграра, мерама принудног откупа и пореском политиком, Држава усмерава у развој индустрије. По укидању СРЗ вишак аграрне радне снаге из Среза Земун регрутује се у новоустројене фабрике. Становништво Среза Земун тако доживљава поделу у категорије аграрних произвођача – сељака и индустријских радника, који су ухлебљење махом пронашли у гигантима београдске индустрије. Од 60-тих година ХХ века у категорији радништва, са децом предратне сиротиње нашла су се и деца „кулака“. Одвођењем сеоске младости у творничке хале КПЈ је остварила апсолутну победу над очевима регрутоване омладине, који су још деценијама након завршетка рата третирани као „заостало сељаштво, реакција, кулаци, народни непријатељи, присталице прошлости“ итд. Уједно, сасвим се заборавило на чињеницу да су баш ови људи, терорисани привредним и политичким мерама које је спроводила КПЈ по ослобођењу, створили капитал којим је индустрија комунистичке Југославије покретана.
Одломак из књиге: Алексић С, Југоисточни Срем средином ХХ века у документима Историјског архива Београда, Добровољно силом натерано, ИК Прометеј, Архив Војводине, 2020.
Коментари (0)