О годишњици рођења Персиде Шумановић, једне од највећих дародавки српској култури

На данашњи дан, 21. фебрара 1875. гдине у Шиду је рођена Персида Тубић удата Шумановић, мајка академског сликара Саве Шумановића, једна од највећих дародавки српској култури.

Персида Шумановић око 1900. године (Архива Галерије слика „Сава Шумановић” Шид)

Персида Шумановић (Шид, 1875 – Шид, 1968) потиче из старе шидске занатско-трговачке породице. Презиме Тубић у Шиду се први пут помиње 70-их година XVIII века. Родоначелником породице од које потиче Персида Шумановић, може се сматрати Стојко Плавшић (вероватно Плавшин син), чији је унук Станко први забележен са презименом Тубић.

Отац Персиде Шумановић, Сава Тубић, био је по занимању трговац. Оженио се из шидске трговачке породице Драгин. Сава и Христина Тубић су имали седморо деце од којих је поживело само четворо – Стеван, Персида, Симеон и Лепосава. Стеван Тубић се школовао у Немачкој, а после завршених студија радио је као банкарски чиновник. Био је дугогодишњи директор Српске банке у Загребу (све до 1943. године када управу над Банком преузима усташка власт). У браку са супругом Милевом Цвејић имао је две кћерке. Симеон Тубић, као млађи син у породици, остао је у Шиду и наставио очеву трговачку каријеру. Са супругом Милком, Сима је имао три ћерке. Лепосава је најмлађе дете Саве и Христине Тубић. Школовала се у Печују. Удала се за трговца Новака Дебељачког са којим је имала два сина.

Персида Тубић је као девојка добила одлично школовање у бечким и печујским лицејима, а већ са 19 година се удала за Милутина Шумановића. На прагу свог девојаштва, Персида је са две старије другарице један дан посетила шидског столара – „Као шипарица видела сам кревете код мајстора док су се правили. Биле су ту и две „праве“ девојке које су се гласно питале ко ли ће бити газдарица тих дивних кревета, наравно, и жена угледног младожење који их је поручио. На мене тада „балавицу” нико није био ни обраћао пажњу“. Године 1894. Персида Тубић је постала жена Милутина Шумановића, угледног младожење који је поручио те кревете.

Позивница за венчање Милутина Шумановића и Персиде Тубић (Архива Галерије слика „Сава Шумановић” Шид)

Милутин и Персида Шумановић су имали сина јединца Саву, који се родио у Винковцима 22. јануара 1896. године. Током последње деценије 19. века Милутин Шумановић је обављао функцију управника шумарије у Винковцима. Због болести се превремено пензионисао па се са супругом и сином вратио у Шид 1900. године. У Шиду се посветио вођењу великог поседа и производњи вина. У кући је отворио уговорну пошту коју је водила његова супруга. На тај начин, госпођа Персида се сврстала у ретке жене које су на самом почетку XX века водиле сопствени посао.

Породица Шумановић је припадала вишем друштвеном слоју. Породични углед, високо образовање, финансијско преимућство, омогућавали су породици квалитетан и лагодан живот. Тај статус је пружао велике бенефиције, али свакако и захтевао придржавање строгим правилима високог друштва. Морала се поштовати породична хијерархија, која је у Срему још увек била прожета патријархалним односима. Тако је Милутин као једини представник ове, по угледу и капиталу најјаче гране шидских Шумановића, пожртвовано приступио вођењу породичног имања. Нажалост разболео се као аустро-угарски таоц у првом светском рату. Како због здравственог стања више није био у стању да се потпуно посвети имању, бригу око истог је преузела његова супруга Персида. Као и много пута раније, тако и у том моменту, Персида је исказала женску одлучност, мудрост и способност Тубићевих. Без икаквог проблема је водила целокупно имање, и омогућила породици да одржи свој капитал. Поред тога, Персида је од првог дана била највећа подршка сину Сави у остваривању његове жеље да постане сликар. Свакако не треба занемарити и Милутинову моралну и материјалну подршку. Као глава породице сложио се са Персидиним предлогом да Сава упише Привремену вишу школу за умјетност и умјетнички обрт у Загребу. Родитељска, нарочито мајчина подршка наставила се и касније у току Савиног боравка у Паризу. Због тога је Сава осећао велику захвалност и, као савесна и карактерна особа, трудио се да оправда родитељско поверење.

Строгост али и правичност Персиде Шумановић огледа се и у њеном односу са помоћницом Маријом Демшар. Марија је 1941. године интернирана из Словеније у Шид у оквиру нацистичке „идеологије однарођивања“. У моменту њеног довођења у Шумановичеву кућу, Персида је одбила да је прими као странкињу. У наредне четири године, однос газдарице и помоћнице прешао је све националне и религиозне препреке, и развио се у однос мајке и кћерке. Персида је августа 1945. године испратила Марију као своју кћерку. Поред писмене препоруке, новца, хране и пића, Персида је Марији поклонила и једну столицу како не би стајала у возу на путу до куће. Марија је ту столицу чувала све до своје смрти, да би је њена кћерка, Марија Станоник 2011. године поклонила Галерији слика „Сава Шумановић“ Шид.

О животу и личности госпође Персиде као припаднице вишег друштвеног слоја, говори и један дневнички запис Марије Демшар од пролећа 1942. године „Како спремам Господину и Госпођи у подне. Сто за ручак: 1 лепо прекријем сто столњаком и ставим још један мали стољњачић, леп и извезен; 2 ставим бокал воде, 2 чаше, за 2 особе или душе; 3 ставим 8 тањира, 6 великих и 2 мала на сваки крај стола, а ако има супе ставим горе и дубоке. Ако нису само плитки, ставим на сред стола или на крај 4 велика и 2 мала на те велике. Потом 6 кашика, 5 виљушки и 5 ножева. На десно и око тањира стављам кашику, виљушку, нож ставим, 2 кашике за сипање из чиније. Остале ножеве и виљушке са стране тањира.  На сваки тањир ставим једну лепу белу (салвету)…“.

Од предратне госпође, велепоседнице, супруге и мајке, Персида је након рата била кулакиња, удовица и неутешна мајка.

Други светски рат је госпођи Персиди узео највредније у животу – сина јединца. Сава Шумановић је ухапшен у усташкој рацији августа 1942. године, и потом стрељан заједно са 120 суграђана у Сремској Митровици. Његово тело никад није идентификовано, остало је у масовним гробницама поред српског православног гробља у Сремској Митровици. Персида никад није добила прилику да сахрани свог јединца. Уместо тога, живот јој је дао прилику да сачува синовљеве слике, да оствари његову жељу да његова уметност буде сачувана у његовом Шиду. На десетогодишњицу смрти њеног сина, Персида Шумановић је поклонила граду породичну кућу, 7 јутара винограда и 417 слика за оснивање галерије. Персида Шумановић се тако сврстала у ред највећих дародаваца у српском народу.

Тито у посети Персиди Шумановић 1965. године (Архива Галерије слика „Сава Шумановић” Шид)

Уводни део Даровног уговора Персиде Шумановић из 1952. године – „Сматрајући животну жељу свог сина својом материнском и људском обавезом, остварујем је данас као наш заједнички циљ поклањајући Савино животно дело родном месту које је он овековечио кроз своју љубав, учинио познатим и славним својим сликама. После несрећне и нагле смрти мога сина као аманет сам задржала толико пута поновљену жељу да његова уметност нађе место и буде сачувана у нашем родном крају. Испуњавајући тај аманет, уверена сам у дубоко разумевање и љубав којом ће бити прихваћен како од грађана Шида, тако и будућих нараштаја….“

На овај начин, она је свом родног граду и граду свог сина, даровала сву своју мајчинску љубав. Омогућила је свом сину да вечно живи кроз његову галерију у Шиду.

Коначну сатисфакцију и најбољу потврду сопственог труда и залагања добила је посетом председника СФРЈ Јосипа Броза Тита 1965. године. У оно време, привилегија малобројних да их лично посети Тито, потврдила је историјску улогу Персиде Шумановић у очувању наше уметничке баштине и националног блага.

Аутор чланка:
Радован Сремац

Радован Сремац је рођен 1982. године. Основну и средњу школу је завршио у Шиду. Дипломирао на Одељењу за археологију Филозофског факултета у Београду. У периоду 2009-2013. био је запослен као кустос-археолог у Галерији слика „Сава Шумановић“ Шид. Обављао функцију директора поменуте установе 2011-2012. год. У периоду од 2014. до 2017. године био је запослен у Завичајној археолошкој збирци при Народној библиотеци „Симеон Пишчевић“ Шид као кустос-археолог, а од 2018. године у Музеју наивне уметности „Илијанум” Шид. Звање вишег-кустоса је стекао 2017. године. Члан је Српског археолошког друштва од 2007. године. Истраживачко интересовање се креће од археологије римских провинција Централног Балкана, преко историје Војводине 18-20. века до генеалогије. Аутор је изложби: „Градина на Босуту“ намењене за гостовање у земљама региона (2017), музејске поставке Црквене ризнице Српског православног архијерејског намесништва Шидског (2016), „Градина на Босуту“ у Завичајном музеју у Руми (2015), „У залеђу престонице – Општина Шид у касној антици“ у Галерији слика „Сава Шумановић“ Шид (2012), „Сава Шумановић – лично, породично, национално“ у Галерији слика „Сава Шумановић“ Шид (са гостовањем у Музеју савремене умјетности Републике Српске у Бања Луци и у Дому војске Србије у Београду) (2012), „Нит која нас веже" у Музеју наивне уметности „Илијанум" Шид итд. Аутор је 33 монографије и преко 90 радова у серијским публикацијама. За свој рад је награђен Вишњићевом наградом у категорији младих стваралаца у култури за 2010. годину, Шестодецембарском Захвалницом Општине Шид (2015), признањем градоначелника Хаифе (Израел) за научно-истраживачки рад о историји јеврејских заједница у Србији (2015) и признањем Министарства спољних послова Израела за ширење и унапређивање српско-израелског пријатељства (2016).

Коментари (0)

Одговорите

Тренутно нема коментара. Будите први и оставите коментар.