Трагом једног тестамента – знаменити прота јаменачки Дамјан Јеврић

27. јануара 2022.

коментара: 0

У архиви Основног суда у Шиду међу бројним тестаментима које су знаком или словима потписали како земљеделци, тако и трговци, племићи и свештеници, налази се и тестамент протојереја Дамјана Јеврића.

 

Дамјан Јеврић (1836 – 1900) је рођен у свештеничкој породици, његов отац Јован Јеврић је био угледни свештеник у Беркасову и Јамени, и изасланик на Мајској скупштини у Сремским Карловцима 1848. године. Majка му је била из угледне шидске занaтлијске породице Драгин. Основну школу завршио је у Јамени, а немачку школу похађао у Сремској Митровици. Тада је у Митровици, код Венгера, становао заједно са са Ђуром Хорватовићем (1835-1895), касније чувеним генералом српске војске, министром војним и опуномоћеним министром Краљевине Србије на руском двору, са којим ће и после стално бити у вези и дописивати се. Матурирао је у Винковцима 1856. године. Студирао је правне науке у Бечу. На очев захтев напустио је студије у Бечу и уписао се у Карловачку богословију коју је завршио 1862. године са одличним успехом. Потом је 12 година био капелан код оца у Јамени, а после очеве смрти преузео је његову парохију. У априлу 1862. године рукоположио га је епископ Никанор Грујић. Дакле, од 1873 године до смрти био је свештеник у Јамени. Два пута је биран у Епархијску скупштину, затим за члана Архидијецезалне конзисторије (1874), за свештеничког посланика за Митровачки и Земунски срез (1879) и више пута у скупштину Сремске жупаније. Патријарх Прокопије Ивачковић одликовао га је црвеним појасом (1876), а патријарх Георгије произвео га је за почасног проту. Произведен је за протојереја (1899). Био је ожењен са Бојаном Николајевић, синовицом крушедолског архимандрита и горњокарловачког епископа Лукијана Николајевића, са којом је имао пет синова Жарка (имао ћерке Олгу, Бојану и сина Дамјана), Милана (имао сина Светислава и ћерку Јелку), Дејана (имао ћерке Емилију, Марију и Веру), Славка (није имао деце) и Србислава (имао ћерке Олгу и Мирјану).

Прота Јеврић се залагао за очување православља у селима јаменских филијала у некадашњој Бродској регименти (Строшинци, Рајево село, Врбања, Сољани, Дреновци, Рачиновци, Гуња, Ђурићи и Подгајци). За Рајево Село издејствовао је 1898. године самосталну парохију у која су ушла поменута села, осим Стошинаца који су припали јаменској парохији.

У време босанско – херцеговачког устанка (1875-1878) организовао је у Јамени пријем избеглица из Босне, а о сопственом трошку издржавао њих 40 шест месеци. Због тога је добио захвалнице и признања од највиших власти.

Говорио је немачки, руски и француски језик и своје преводе текстова са ових језика штампао у разним часописима: Јавор (1885-1886), Стражилово (1893), Бранково коло (1898), и др. Сарађивао је у немачким листовима.

Први је код Срба превео са француског језика „Аталу” (Панчево Наклада књижаре браће Јовановић 1882. године) Франсиса Ренеа де Шатобријана. Преводио је Е. Борграва „Српски цар Стеван Душан и Балканско полуострво”, „Мати Ивана Тургењева по мемоарима његове кћерке“ М. Делина, М. Лефевра, „Прича о Скендер – бегу“ П. Пизанија и друге.

Једна улица у Јамени носи његово име.

Елем, да се вратимо протиној последњој вољи коју је исказао годину дана пред смрт:

„У име свете, јединосуштне, живоначалне и нераздељене Тројице: Оца и Сина и св. Духа

Опорука

Ја доле подписани при мојој још чистој савести и разуму изјављујем у случају моје смрти последњу моју вољу како следи:

За универзалне насљеднике мога како покретна, тако и непокретна имтка, који је последњи уписан у грунт. уложку број 89 обћине Јамина, именујем моја 4 (четири) сина, наиме Милана, Деана, Славка и Србислава Јеврића, који ће савколики иметак имати међусобно поделити према следећој одредби:

Од непокретна као и покретна иметка има да припадне једна трећина сину Милану, једна трећина сину Деану, дочим остала једна трећина мојим синовима Славку и Србиславу Јеврићу. Ова последња 2 сина имају зато једну трећину добити, јер ће се из свеколике имовине имати уздржавати, док њихову подпуну школску наобразбу не довршу.

Мој син Жарко данашњи свештеник неће имати право на имовину мога иметка већ обзиром да ту околност, будући сам на њега за време његовог школовања до 7.000 фор. утрошио, што према стању постојећег мога иметка на остале моје синове толико иметка не досиже. Овај трошка признаје сам мој син Жарко, пак се је усљед тога својевољно се одрекао свих права насљедства како за себе, тако и својих насљедника, како то по њему власторучно издана изјава од 17/29. априла 1895. подкрепљује.

Без обзира на ову поменуту изјаву остављам сину Жарку мој у посед имајући златан сат у његову власност, који ће му се после моје смрти без услова уручити имати.

Горе поменути покретни и непокретни иметак, који ће моја 4 сина имати насљедити остаје у деоби нетакнут све дотле, докле год моја супруга Божана, рођена Николајевић живи, да ниједан од мојих синова неће имати право потраживања плодоносног ужитка, нити у кући становати без њене приволе, већ остаје сво право уживања изкључиво мојој супруги Божани, да има сама по својој увиђанасти са целом имовином управљати и разполагати, тим додатком, да ни у једном случају она властна није ништа отуђити односно продати, или замјенити, а зато јој спада у дужност бринути се и скрбити за моја 2 малодобна сина Славка и Србислава, да њихову школску науку доврше.

Моја постојећа књижница (Библиотека) имаће се на моја три сина наиме Жарка, Славка и Србислава поделити тако, да Жарко има добити књиге, које се односу на Богословску скупину, а Србислав књиге францеског језика, а све друге остале има да припадну Славку.

Моје у поседу имајуће оригиналне Срећке (Лозе) и то: 9 комада Србске духанске, 3 комада кр. уг. Црвеног крста, 1 комад Домбоу, 1 комад аустр. црвеног крста, 1 комад тал. црвеног крста остају у похрани код моје супруге Божане до њеног живота, а после њене смрти, да се поразделе на мојих свих 5 синова не изкључујући Жарка.

У сретном случају, да би једна од поменутих срећака згодитак правила, тај згодитак имати ће се користнонасно уложити у прирасле камате има да ужива једино моја супруга Божана са моја 2 малодобна сина Славком и Србиславом док њихова школска наобразба траје, а после смрти моје супруге, ако би се међутим ова моја 2 сина пунољетна била има се ова готовност на мојих 5 синова неизкључујући сина Жарка на једнаке делове поразделити, у противном случају имају малодобници камате уживати до њихове пунољетности.

Сав ловачки прибор остављам мојему сину Деану.

За случај несреће, да би један од мојих поменутих синова пре умро, него што би дошао у посјед остављајуће му имовине, а да не би био ожењен, без дјеце, тај на њег одпадајући иметак имати ће се разделити међу остале још живуће синове на једнаке делове не изкључујући сина Жарка.

Код Осигуравајућег друштва „Тhe Gresham“ осигуран сам на 2.000 франака, која ће се премија имати исплатити после моје смрти, и том главницом нека се мој постојећи дуг код свештеничког удовичког фонда у Карловцима исплати у износу од 700 фор.

После смрти моје супруге Божане ступају моја 4 поменута сина у посед и уживање моје оставине, те би ми једина жеља била, а нарочито одређујем, да би једна од мојих синова, којему би материјалне околности допустиле, да према савесној процени остала 3 брата изплати тако, да би данашња постојећа моја имовина остала у рукух једном од мојих синова – настојати све могуће учинити, да иметак не дође у туђе руке.

Мој погреб нека буде најскромнији и не желим никакве разкошности, а ако моји синови нађу за вредно нека ми споменик подигну.

За сутутора моје малодобне деце Славка и Србислава именујем ја господина Петра Алимпића обћ. биљежника, да саветом и чином за напредак у одгој моје деце мојој супруги сваку помоћ пружи.

Ово је моја последња воља, која је точно према мојој изјави написана, па пошто сам садржај ове моје последње воље савестно прочитао то у присутности подписана три сведока подписујем мојим власторучним подписом. У Јамини, дана 22. марта / 4. априла 1900.

Прота Дамјан Јеврић, парох јамински и члан Арх. Конзисторије

Аврам Витас, писац опоруке и сведок

Петар Алимпић, Лазар Цвејић, сведок.“

 

„Накнадно!

Ако би се дала добра прилика да се моје имање узмогне добро продати и пре смрти моје супруге Божане, то овлашћујем моју супругу да у споразуму са мојим синовима и са г. сутуторомслободно прода, те од тога мојим синовима Милану и Деану као трговцима, по две трећине за њих спадајућих дела изда, остатак укамати и даље поступати као што је наређено.

Ако би се дала прилика да мој син Деан отвори трговачку радњу то овлашћујем да се може иметка оптеретити са једном хиљадом фор. авр. (1000 ф.а.вр) и њему предати, с тим, да он плаћа камате на тај зајам.

Ако би који згодитак добили, то да се тај новац одмах подели на моје синове Жарка, милана и Деана колико на чији део припадне, остатак да се укамати и остави мојим синовима Славку и Србиславу за њихово школовање или пак да им се после смрти моје супруге уручи.

У Јамини 25. марта (7. априла) 1900.

Прота Д. Јеврић.“

 

Аутор чланка:
Радован Сремац

Радован Сремац је рођен 1982. године. Основну и средњу школу је завршио у Шиду. Дипломирао на Одељењу за археологију Филозофског факултета у Београду. У периоду 2009-2013. био је запослен као кустос-археолог у Галерији слика „Сава Шумановић“ Шид. Обављао функцију директора поменуте установе 2011-2012. год. У периоду од 2014. до 2017. године био је запослен у Завичајној археолошкој збирци при Народној библиотеци „Симеон Пишчевић“ Шид као кустос-археолог, а од 2018. године у Музеју наивне уметности „Илијанум” Шид. Звање вишег-кустоса је стекао 2017. године. Члан је Српског археолошког друштва од 2007. године. Истраживачко интересовање се креће од археологије римских провинција Централног Балкана, преко историје Војводине 18-20. века до генеалогије. Аутор је изложби: „Градина на Босуту“ намењене за гостовање у земљама региона (2017), музејске поставке Црквене ризнице Српског православног архијерејског намесништва Шидског (2016), „Градина на Босуту“ у Завичајном музеју у Руми (2015), „У залеђу престонице – Општина Шид у касној антици“ у Галерији слика „Сава Шумановић“ Шид (2012), „Сава Шумановић – лично, породично, национално“ у Галерији слика „Сава Шумановић“ Шид (са гостовањем у Музеју савремене умјетности Републике Српске у Бања Луци и у Дому војске Србије у Београду) (2012), „Нит која нас веже" у Музеју наивне уметности „Илијанум" Шид итд. Аутор је 33 монографије и преко 90 радова у серијским публикацијама. За свој рад је награђен Вишњићевом наградом у категорији младих стваралаца у култури за 2010. годину, Шестодецембарском Захвалницом Општине Шид (2015), признањем градоначелника Хаифе (Израел) за научно-истраживачки рад о историји јеврејских заједница у Србији (2015) и признањем Министарства спољних послова Израела за ширење и унапређивање српско-израелског пријатељства (2016).

Коментари (0)

Одговорите

Тренутно нема коментара. Будите први и оставите коментар.