Anđelija Stančić rođena Spajić (Šid, 1865 – Beograd, 1955), ćerka šidskog stolara Andreja Spajića, bila je učiteljica po struci, učesnica Prvog svetskog rata kao medicinska sestra, odlikovana Krstom milosrđa 1914. godine od strane NJ.K.V. Petra I Karađorđevića kralja Srbije, dobitnica Ordena Svetog Save koji je potom uz zahvalnost odbila, autorka knjiga Raspored rada u I razredu osnovne škole: (za I polugođe) (1912), Najstariji jezik Biblije: ili jedan od najstarijih kulturnih naroda (1929), Uspešno narodno lečenje (1933), Najveći svetitelji srpski i slovenski (1934) i Putnik: grčko-srpski (1936).
Prezime Spajić, u obliku Spaja, prvi put se pominje u Šidu 1722. godine. Tada je zabeležen dom Mihaila Spaje koji je posedovao 2 konja, 2 vola, 4 krave, 4 ovce, 2 svinje, 2 košnice, 8 jutara oranice, 10 kosa livada i 13 deo sesije. Sledeći pomen porodice je tek 1758. godine kada se pominje dom Lazara Spajića (6 jutara oranica, 2 kose livada), zatim isti 1775. godine (ista veličina poseda) itd. Tokom 1790. godine u Šidu je zabeleženo tri doma Spajića – dva u Krotićevom šoru (danas ulica Kneza Miloša) i jedan u Glavnom šoru (danas ulica Karađorđeva).
U svojoj autobiografiji Anđelija Stančić o svom detinjstvu u Šidu, između ostalog, navodi (u zagradama su primedbe autora ovog teksta):
„… Lika moje tetke, očinje sestre (Katarina 1843-1868) ne sećam se a sve mi se lini, da znam kad me je nosio šegrt malu od 2 god. u košuljici k njoj, kada je bila udata za čestitog, vrednoog i štedljivog zanatliju-ćurčiju (Isidor Regelac). I nju je valjda pri udadbi pomogao bogati ujak (Lazar Grčić). Na žalost živela je u braku samo 3 god. i umre od „guše“ – valjda difterije. Posle njene smrti, moj otac nije imao skoro nikakva roda.
Njegov otac (Anđelijin deda Spiridon Spajić 1811–1881) imao je do opštinske pivare (danas Spomen-kuća Save Šumanovića) dosta lepu kuću sa velikim dvorištem pored koga je tekao potok i preko njega po širokom brvnu prelazilo se u baštu za povrće u kojoj je bilo i voćaka. Deda je bio zanatlija, opančar, blage i pitome naravi. Kada bi se leti vraćao pored naše kuće iz svoje livade ili kad obilazi njive uvek nam je – deci – donosio trsku „palacku“ čemu smo se radovali. Kad je meni bilo 2 god. moj otac nasledi dva lanca zemlje i pola kuće od svog strica (Uroš Spajić 1806-1858), koji je pre smrti ratovao u Italiji a kod kuće ostavio ženu i sinčića. Kad se vratio kući otpadio se od svakog rada i sa svojim prijateljima iz rata samo su trgovali sa švercovanim konjima, koje su šverceri iz Bosne – u ono vreme Turske – njima prodavali. Ubrzo je umro. Govorilo se posle još dugo u Šidu kako je kao odličan jahač uzjahao na skoro podivljalog bika u polju i na njemu projahao kroz glavnu ulicu do opštinske kuće a građani u strahu zatvorili sve dućane. Njegova žena po njegovoj i detinjoj smrti, bolešljiva uvek je bila upućena na pomoć moje matere, koja ju je obilazila, u bašti radila i valjda po ondašnjim zakonima moji su roditelji dobili posle njene smrti 2 lanca zemlje (bilo je to u sudu zabeleženo na njeno ime) i drugu polovinu kuće i u manastirskom delu sa jednim malim zaparloženim vinogradićem. Deo imanja tog dedinog brata, trebalo je da nasledi moj deda; ali valjda se on dogovorio sa mojim ocem, da moj otac ne traži nego da ustupi dedino imanje bratu od maćehe a on da se zadovolji ovim delom, na što je moj otac bez sumnje pristao.
Kuća ta, pokrivena trskom sasvim seljački bila je vrlo trošna sa dve sobice u sredi mračnom kujnicom i nad ognjištem otvorenim odžakom, nekom još manjom mračnom sobicom sa strane i otvorenim malim tremom. U dvorištu mali ambarčić i u dnu dvorišta mala trošna stajica. Valjda je posle bogati ujak ili deda pomogli da se sazida od naboja lepa radionica pored kuće sa otvorenim hodnikom za daske.
Otac, i ako je bio odličan zanatlija, voleo je društvo i da pretresa i političke stvari. On se nije nikad opio ni pravio neke ispade; ali u pitanju rodoljublja bio je jako žestok. U kući je bio strog a kad bi grdio nas decu ili šegrta uvek je psovao na nemačkom jeziku. Znači da je njegov majstor bio Nemac, gde je on to sve naučio.
I onda zanat nije „išao“ i kuća je trpila oskudicu. Kalfa i ako malo plaćen 1,50 forinti nedeljno ipak je dosta dobro živeo, imao je stan i hranu. A hrana je bila za taj „nemački“ zanat ovaka: Svaki dan se kuvala goveđa čorba (supa) a na skuvano varivo dolazio je svakom lep komad kuvane goveđine, tako i za večeru. Petkom se pravila neka čorba i kuvano testo (rezanci) i tada za večeru moralo je biti jelo sa mesom obično paprikaš. Nedeljom je bilo pored spomenutog ili još neko pečenje jedne nedelje a druge kolači. Dobivali su i doručak, hleb i nešto još.
Napravljena roba bila je jeftina na pr. jedan drveni ofarbani krevet sa okovima koštao je 1,50 forinti a prema tome svakako da su i druge stvari bile dosta jeftine.
I da bi nekako izlazili na kraj mati se moja satirala. Onako ćutljiva i trpeljiva mnogo je radila sama u bašti. Leti i prolećem ustajala je u 3 sata da seje, okopava i zaliva povrće, da bi subotom po šegrtu poslala na trg da proda prvu kelerabu, salatu, krastavce itd. Mnogo je negovala i cveće – sve vrste kako u bašti, tako i po prozorima. Ruzmarin za svadbe uvek se kod nje nalazio a leandri u sandučićima. Njega i ruzmarin morala je zimi u tuđim podrumima držati. Mi deca smo pomagali da se bere kopriva za ćuriće koje se gajile i da se posle nešto i proda. Sedela je naša mati često do neko dobi noći da iskrpi našu dečju odećicu, da bi sutra dan išli u školu ja i brat uredni a mlađi da su kod kuće opet čisti. Pred Uskrs, da bi sakupila dosta jaja kupila bi i zavila u paketiće „varzilo“ i po šegrtu – ako ovaj nije imao u radionici posla – slala u neko selo da za varzilo nakupuje jaja. I svakojako se dovijala. I za Vrbicu ipak smo se mi deca „ponovili“. Makar ja dobijem cipelice „bronerske“ bele ili druge boje…
Otac je u mestu imao još jednog ujaka (Božidar Grčić) mlađeg od onog bogatog, koji nije bio siromašan jer ga je možda stariji brat bogat, bez dece, pomagao. Imao je lepu kuću, […] lanaca zemlje a bio je „štriker“, radile se onda rekle. Kada su ljudi „u granici“ mnogo nosili, dok se kod nas nosile kabanice. Plele su se u njegovoj radionici i vunene čarape.
Moj se otac s njim vrlo slagao, išao često kod njega. On je imao od prve žene jednog sinčića (dr Dragutin Grčić) a od druge jednu ćerku. Tog sinčića je posle onaj moga oca bogati ujak, njegov stric usinio i njemu i njegovoj sestri ostavio svo imanje.
Kako je žalosno kad se dvoje uzmu a ni jedno nema svoje majke, a moja mati ni oca ni majke. Ni sa koje strane nemaju roditeljske ljubavi, malo potpore ili bar uputstva i saveta. A i srodnici kad vide ih u sirotinji odbijaju ga i klone se od njega, valjda iz straha, da im ovaj ne traži pomoć. I nama je tako bilo…
Deda a očev otac ako je bio išao na jutrenje u crkvu, svraćao je k nama, mati bi izašla pred njega poljubila ga u ruku i pošto se malo odmori i pošali sa decom, posedi nekad, sipala mu „belu kafu“ za doručak i ispratila.
Maćeha moje matere ipak ako se vraćala iz guvna bašte ili njive i prolazila pored naše kuće uvek je na prozoru viknula moju mater i pitala „Jelena, šta radiš?“. I to je bilo dosta.
Otac je sve to video i bio gord, pa i nas decu sklanjao od „familije“. Nikad mi deca nismo za „materice“ išli da „vežemo“ stara majke i dedu za oceve niti smo bili „polaženici“ o Božiću, niti smo bili kad god pozvani na ručak ili u „berbu“ kod tih bogatih srodnika a oni su ravnodušno gledali kako se na našoj trošnoj kući sve više snišava trščani krov, kako se mati moja muči i oskudeva, kad ima haljinu istu i cipele i nikud ne može […] I mislila sam, da su materi makar u 5 god. kupili neku odeću haljinu a i polovno bi nam dobro došlo.
Mi deca nismo od svega tog razumeli i nismo ni znali da žalimo, što su prema nama taki. Jedino docnije mnogo sam žalila što moja mati nije imala kod njih bogatih ni čestite haljine ni obuće a mlada je umrla od 44 god. i nije dočekala da joj ja pored moje velike ljubavi sve nadoknadim.
Volela sam i oca: ali nekako drukčije kao da je to bio „red“ dužnost, ali mater tako sam volela što kažu „dušom i srcem i svakom svojom misli“ i za nju bih mogla učiniti svaku žrtvu i ako sam bila požrtvovana i za braću, pa i druge ali sve mi se čini da je to tako malo, koliko bih ja mojoj dobroj napaćenoj još iz detinjstva materi mogla učiniti.
Kao dete i ako jako slabačko kad bi videla kako „đaci“ idu u školu plakala sam i molila roditelje da mi dadu pod pazuhom knjigu da i ja valjda od 4 god. idem s decom u školu u koju su me komšijska deca i povela a nastavnici valjda mirno dete trpili u učionici.
Kad sam ja već pošla u školu bila sam „prvi đak“ u svim razredima. Onda se već u II raz. Učili „slovenski p.d. Čitali smo neke crkvene knjige (valjda „Časlovac“), učile smo „latinicu ili hrvatsko pismo“ i goticu nemačko pismo sa člancima nemačkim. Za sva 4 razreda bila je jedna nastavnica. Istoriju smo „prepisivali“ po „diktatu“ a učili pored opštirne veronauke i mnoge deklamacije. Svake subote ili u oči praznika išli smo u crkvu i svi đaci kako ženske tako i muške škole. A nedeljom i praznikom išli smo svi na službu u crkvu i pevali tj. odgovarali na jektanije. Muška deca čitala su i apostol.
Moji roditelji su bili pobožni. Nije u pravoslavnoj crkvi bilo neko klečanje, busanje u grudi nego čisto uverenje u moć i pomoć večitog Boga kome se molimo.
Roditelji su mi pričali da sam ja od 9 meseci prohodala i progovorila. A sećam se da me je mati malu predržavala u krevetcu pred spavanje i da sam ja ponavljala za njom ovu molitvicu: „Bogo milostivi budi mi u pomoći, daj mi srećicu i zagrli me i laku noć“ i mati me položi u postelju, pokrije i prekrsti. Tako valjda svako dete. Kad smo već bili đaci u jutro pošto smo se umili stali bi pred ikonu i očitali na „slovenskom“ jeziku jutarnju molitvu tako i pre i posle ručka i pred spavanje.
Roditelji a osobito mati učila nas je da starije poljubimo u ruku, da se ulicom javimo i kažemo „ljubim ruku“ starijem itd., da ako nas stariji ko zamoli, da mu nešto kupimo – poslušamo mi da to sve rado učinimo. Sa drugaricama sam se lepo slagala i docnije u v. d. školi i učiteljskoj nikad se nisam s drugaricama posvađala ili od koje zaćutala a to me je pratilo docnije kroz ceo život da se nikad nisam zamerila ili posvađala ni sa komšinicom ni kirajdžijama. Kad vidim da neko nije meni po volji ja se sklanjam… Sećala sam se reči moje matere: „Što vidla ne vidla, što čula ne čula“.
U osnovnoj školi kad naša učiteljica, koju smo svi voleli izađe iz učionice ako je ko došao kod nje u posetu ili ona morala gde otići uvek je mene kad sam bila u IV razredu ostavljala, da ja s đacima svršim sve predmete koji su na redu. I ja sam to tako vešto uradila, da se ona čudila. Kada bih htela da u školi bude mir i da đaci ili pišu ili računaju ja sam im uvek kazala da ako budu „mirni“ i svršimo onda ću im ja stojeći na katedri ispričati lepu priču. A znala sam mnoge jer jedna strina moje matere koja je sirota izgubila decu a bila blizu nas na moju molbu kad dođem kod nje, pričala mi je silne priče, valjda iz „Hiljadu jedne noći“, a prečuvala nas decu. Kad je mati kao mlađa išla jedan put u selo da obiđe sestru ili opet jednom u Beograd, da se vidi s bratom, koji se tamo nastanio. Tom prilikom mati je svratila u novi Sad kod svog nekog bogatog rođaka Nedeljkovića i pričala nama deci kako je kod njega sve bogato […] što se meni vrlo dopadalo, tako da sam ja nekim drugaricama pričala da „kad sam se ja rodila u sobi su goreli polijeleji“ (a ono valjda neka lojana sveća). Dečija mašta i hvalisavnost.
Učiteljica me je svud hvalila i isticala kao „izvanredno dete“ tako da su mnogi roditelji karal isvoju decu sa mnom,što mi je kod nekih bogatih devojčica stvorilo neprijatelje, i kao već udatoj u Šapcu javi mi je jednom neki mlad čovek i reče: „Mi smo svi u školi bili ukoreni vama i vašim učenjem“…
…Kad sam o raspustu, posle druge godine Učiteljske škole došla kući, moja je mati poboljevala. A kako je bila ćutljiva i nikom da ne dosadi, nije se ni tužila, bar meni. Docnije ja sam se čudila da ondašnji lekar nije „pronašao“ lek za njenu bolest a ja sam se već tada setila leka. Kad sam bila u III razredu Učiteljske škole dobijem od jedne tetke crni glas, da je moja dobra mati umrla. I ako me je naša dobra učiteljica i drugarice mnogo tešile ta rana je bila neprebolna, jer sam ja uvek docnije mislila i govorila: teška je siromaština, teža je bolest a najteža je žalost…“.
Godine 1923. Anđelija Stančić je odlikovana ordenom Svetog Save. Tim povodom u „Novostima“ od 2. marta 1923. godine objavljeno je njeno pismo:
„U skorašnjem broju „Samouprave“ izašlo je pored ostalih imena odlikovanih učiteljica i moje ime.
Čast i poštovanje ordenu, liku i uspomeni „Svetog Save“, čijim sam stopama trudila se da idem za vreme moje učiteljske službe. Čast i hvala i onome ko me odlikuje ili me je predložio za odlikovanje; ali ja orden niti želim niti mogu primiti. To je za mene sad dockan. Kad nisam odlikovana pre 12-15 godina, kad sam ja i naša kuća u Šapcu toliko radili kao rodoljubi izvan školskog rada a odlikovani je bio čak i jevrejski pop!
Kad nisam odlikovana i pre kad je Učiteljski zbor u Požarevcu predložio prvi i poradio da se podigne Učiteljski dom. Kao delovotkinja tog zbora, a pored čestitog tadanjeg predsednika poč. Mih. Stevanovića, bilo je tu i moje misli. Pa nisam odlikovana kad sam najviše radila za osnivanje „Ženskog Društva“. Nisam odlikovana kad sam u Ohridu dve godine besplatno držala časove u tamošnjoj Radničkoj školi dva put nedeljno i trudila se na osnivanju iste uz pripomoć svoga […]. Pored moga rada u osnovnoj školi bila sam i upraviteljica neko vreme te radničke škole.
Besplatno sam se primila tri meseca (sa još dva učitelja) da u večernjoj školi predajem Istoriju (za koje vreme mi je stan obijen i pokraden).
Nisam odlikovana kad sam u Vodenu prva osnovala „Zaštitu sirote dece“ iz pripomoć g. sveštenika u logoru Ljube Radovanovića, koji je na moj predlog skupljao decu izbegličku a ja kao nadzornica „Oficirske kujne“ skupljala sam ostatke jela i našoj deci delila. Kad se posle to pretvorilo u društvo malih četnika, predavala sam neko vreme, pored svog posla u kujni, čitanje i pisanje ili račun besplatno toj deci, dok se to opet nije pretvorilo u neradničko društvo „Obdaništa“ gde su deca provodila u igri, pozorištu a siroti starci „poslednje odbrane“ vukli im vodu i služili ih, i tako dalje.
I sad kad sam već neku godinu u penziji sa po nekim malim još radom ja ne želim orden, ne želim odlikovanje i na tome se zahvaljujem, blagodarim i odbijam. Neka se vodi računa u buduće u ministarstvu o vrednim nastavnicama, koji pored nastave u školi rade i na vaspitanju dece, koje je i suviše napušteno; neka se vodi računa o onima koji rade besplatno na prosveti narodnoj u slobodnim časovima i na materijalnom blagostanju našeg jadnog namučenog i napuštenog naroda. Njih odlikujte čemu ću se i ja radovati. A za mene je sad dockan. Anđelija V. Stančić, učit. u penziji.“
Komentari (0)