Знаменити Гружани: Живадин Стевановић-Цика, књижевник, политичар и светски путник

26. јануара 2022.

коментара: 0

Живадин М. Стевановић је рођен 1. августа 1903. године у у гружанском селу Брестовац. Стевановићи припадају роду Тарана, досељени су пре Карађорђа. Дошли су овамо јер су побили Турке на Тари.

Живадин је почео основну школу 1911. године у Враћевшници. Следеће 1912. године, отворена је школа Брестовачко-коњушка, па је тако наставио школовање у Коњуши. Први учитењ у Коњуши му је био Александар Савкић. Основну школу је завршио 1914. године. Те године је почео Велики рат и Живадин се није даље школовао. Иако није завршио високе школе, као самоук човек стекао је завидно образовање. Живадин је био ожењен са Бориком из Горње Црнуће. Писао је поезију, прозу, историју Груже, био је политичар и светски путник.

С правом се може сматрати родоначелником Гружанске песничке школе сељака. Прва Живадинова песма је објављена у једном листу 1923. године у Крагујевцу. Сарађивао је у више књижевних листова и часописа од „Венца“ до „Расковника“.

На изборима 1938. године изабран је председника општине Коњушке, ту дужност је обављо и за време окупације, све до јесени 1944. године. Био је и бански већник Дунавске бановине за Срез гружански.

После трагичне погибије краља Александра I Карађорђевића 1934. године у Марсеју, захваљујући залагању Живадина Стевановића, у Коњуши је подигнута спомен бисте Краљу између зграде општине и школе. Живадин је 1937. године својом молбом Министру Двора покренуо захтев за подизање споменика и бисте Краља Александра код школе у Коњуши, где је и постављена на постамент следеће године. Министар Двора својим актом од 8. октобра 1938. године извештава Првог ађутанта Њ. В. Краља да ће се 9. октобра, дакле на дан атентата, открити и осветити споменик Блаженопочившем Краљу у Коњуши, тражећи да се испред Двора одреди изасланик који ће присуствовати овом чину. Изасланик Двора, артилеријски пуковник Божидар С. Топаловић, дочекан је у Коњуши цвећем у рукама коњушких ђака уз молбу деце да Изасланик Двора пренесе поздраве младом Принцу Престолонаследнику Њ. К. Височанству Петру Другом. Изасланику Двора, пуковнику Топаловићу је букет цвећа предала Јелисавета Сава Андрић из Белог Поља, која је била најбоља ученица школе у Коњуши. Извршена је смотра преживелих Солунаца. Заставу је носио Бранислав Пајовић, а рапорт пуковнику предао је солунски капетан Војислав Луковић.  Предњи део каменог постамента на коме је била постављен бронзана биста, имао је изливену круну и име краља, а на задњој страни биле су исписане речи које је карљ на самрти, наводно изјавио: Чувајте ми Југославији. Међутим, после доласка партизана у Гружу, неколико људи је срушило споменик. Скојевци су добили задатак да једне ноћи прво стрељају споменик краља Александра, а затим да га поруше и краљеву бисту баце у школски бунар. Тек је 2001. године књижевник Слободан Ћировић са Равногорским покретом покренуо питање обнове споменика. Уз финансијску помоћ господе супружника Милике и Добривоја Јанковића из Коњуше, Краљева биста је урађена изнова и постављена на старо место.

Значајан догађај пред Други светски рат је била посета председника Општине коњушке и песника Живадина Стевановића Светској изложби у Њујорку 1939. године, на којој је преко 60 држава излагало своја достигнућа. Живадин је продао два хектара мираза и са тим новцем и још нешто уштеђевине, кренуо на пут у Њујорк да би посетио Светску изложбу. Оставивши за собом своју Гружу, стигао је у Париз, и одатле бродом кренуо за Њујорк. Сишао је са брода у Њујорк у гуњу и опанцима. Живадин је одмах доспео у новине. На првим странама су описивали његово одело и обућу, згоде са путовања бродом, његов боравак у Њујорку и како је продајом мираза прибавио средства да крене на пут. На Светској изложби је прво посетио павиљон своје земље, а затим руски. Када је ушао у павиљон Фордових аутомобила, замољен је да се слика поред најлуксузнијег аутомобила. Тада му је речено да ће слика сељака и модерног аутомобила, као реклама обићи читав свет. После десет дана проведених у Њујорку, Живадин је пожелео да посети градоначелника Њујорка Ла Гвардију. Пред стан у ком је био одсео, дошао је луксузни аутомобил и одвезао га у летњи кабинет градоначелника, ван Њујорка, где га је Ла Гвардија примио. Живадин се њујоршком градоначелнику обратио речима: „Драги господине колега, дозволите да Вас тако ословим, пошто сам и ја председник општине као и Ви. Да сам рођен у Њујорку можда бих био и председник Њујоршке општине.“ После срдачног разговора, Живадин се поново нашалио: „Ваша општина има скоро осам милиона становника а моја хиљаду. Село…“ Ла Гвардија је одговорио: „Господине колега, ја бих се радо променио са Вама. Јер можда је и Њујорк село.“ На то је Живадин одговорио: „Јесте, али великим селима потребни су велики људи као Ви, а моме малом човек као ја.“ Све америчке новине су преносиле вести о овом занимљивом и симболичном међудржавном сусрету. Писало се и говорило да су се састали председници најмање и највеће општоне на свету. Том приликом, Живадин се састао у Америци и са Николом Теслом. Живадин је посетио Теслу у хотелу Њујоркер на Менхетну у Њујорку. Одевен у шумадијско сељачко одело, са страхопоштовањем је пришао болесничкој постељи и пољубио Тесли руку. Пошто је Живадин исказао поштовање остарелом научнику и рекао му који је разлог ове посете, Тесла му је само кратко одговорио: „Не могу дуго да разговарам. Опрости. Болестан сам. Поздрави домовину!“ Живадина је примио и Паја Радосављевић, професор Њујоршког универзитета. У Питсбргу је говорио пред пет хиљада људи, у једном парку где је био организован српски дан. Ту су му тражили да се попне на један сто, да по први пут у животу виде човека у опанцима у Америци. У Охају је у Српском дому говорио пред Србима и Хрватима, а потом у Детроиту где је био гост Хрвата. У Чикагу је одржао два предавања и био гост епископа Дамаскина, који је приредио вечеру у његову част. Тако је Живадин за више од 100 дана које је те 1939. провео у Америци, одржао 40 бесплатних предавања српским исељеницима. Примио га је у свом кабинету и Министар финасија Пенсилваније, др. Едмонд Пери. Пери је Живадина дочекао са речима: „Здраво земљаче!“ Наиме, Едмонд Пери је био родом из Ивањице, кад је пре тридесетак година учио гимназију у Чачку, звао се Драгомир Перишић. Живадину је као врхунац посете Америци био заказан разговор са председником САД, Рузвелтом. Обавештен је да му је заказан пријем код председника за први септембар. Али догодило се да је тог дана америчка штампа објавила да је почео рат, Немачка је напала Пољску, па је Рузвелт отказао све пријеме. На крају посете Америци Живадин је посетио гроб Вудроа Вилсона. Када се Живадин из Америке вратио у своје родно село, у Брестовцу се већ знало све о његовом путешествију, јер је „Време“ објавило неколико опширних репортажа о његовом боравку у Америци. Међутим, тиме се прича о симболичном међудржавном сусрету не завршава.

Живадин Стевановић и Артур Блис Лејн, амбасадор САД, на Бадњи дан 1940.

На Бадњи дан 1940. године, америчка влада је делегирала амбасадора Артура Блис Лејна да буде положајник Живадину у Брестовцу. У Брестовац су из Београда, рано ујутру на Бадњи дан, по завејаном путу, кренули амбасадор Лејн, госпођа Лејн, њихова ћерка мисис Пеги, конзул САД  у Београду, господин Ђан Калнена и његова супруга, као и тројица студената, синова наших исељеника у Америци. Живадин је за ову прилику био преуредио читав свој дом и организовао занимљив програм. Када се аутомобил амбасадора Лејна појавио у Брестовцу, са околних брда проломило се пуцање прангија. Тиме је дат знак за почетак свечаности. У исто време, велика поворка мештана са бадњацима стигла је до Живадинове куће. Амбасадор Лејн је присуствовао уношењу бадњака у кућу. По гружанском обичају, сви гости су послужени врућом ракијом а тек у поноћ је постављена вечера. Уз звуке двеју хармоника, после вечере је започело велико весеље. Амбасадор Лејн је са својом супругом одиграо свако коло, а на крају је једно и повео, на шта је настала бура одушевљења код окупљеног народа. Уморен од игре у колу, амбасадор је затражио столицу да седне да се одмори. Међутим, по обичају који је владао о Божићу у овом крају, у кући уопште није било столица, па је Лејн морао да седне на сламу. Тек ујутру, пошто је био положајник, амбасадор је добио столицу. После проведеног Бадњег дана и првог дана Божића у Брестовцу, амбасадор је са својом породицом и пратњом кренуо за Крагујевац. Лејн је био презадовољан гостопримством Гружана и одушевљен природом у овом крају.

Живадин је у току Другог светског рата био председник Коњушке општине али уз то и председник Равногорског одбора среза гружанског.

Живадин Стевановић са поручником Николом Петковићем, командантом 4. батаљона 1. гружанске бригаде

У јануарау 1942. године је преко терена Горње Груже прешао генерал Дража Михаиловић. Лечо Лукић из Борча је био четнички командант општине Борач. Он је из Борча у току зиме 1942. отерао пшеницу у зимовник Драже Михаиловића који се налазио под Трепчом на планини Вујан. У пролеће 1942. је у Борач дошло јако четничко обезбеђење а одмах потом у Борач је стигао и Дража Михаиловић. У Борчу је генерал Михаиловић неко време боравио у кући Спасоја Павловића. Из Борча је отишао у Брестовац и тамо је боравио у кући Живадина Стевановића. Из Брестовца је отишао у село Јабланица код Горњег Милановца. Генерала Михаиловића су скривали у многобројним горњогружанским кућама, представљајући га као сељака који међу војском тражи свог изгубљеног сина. О безбедности Драгољуба Михаиловића се старао поручник Алекса Прокић из Забојнице.

Готово пола века касније, причао је учитељ Света Нешић, један од главних шефова ОЗНе у Крагујевцу, како је јурећи за неким четником Медићем, у тазбини Живадина Стевановића у Горњој Црнући, у неким Живадиновим панталонама пронашао уверење да је Живадин председник Равногорског одбора Среза гружанског. И после пет деценија није могао да прежали што тад нису ликвидирали Живадина.

Живадин је имао у свом дворишту једну кућицу са посебном просторијом у којој је био кревет, сто, столица и библиотека са много књига. Говорио је да се та кућица никада не закључава, да у њу може да уђе сваки путник, намерник, да се одмори и да прочита шта га интересује и ако жели понесе са собом књигу. Након Живадинове смрти, његова супруга је читаву библиотеку од 1.388 књига поклонила библиотеци у Книћу.

Живадин Стевановић је био човек са узвишеним осећањима за отаџбину и у својим стиховима је опевао праистинску тежњу нашег човека за слободом. Његова поезија је човекољубива, опевана пуним срцем, духовно неодвојива од народа. Живадин је био је и остао веран традиционалном духу и руху песме, сем у ретким изузецима, када је после Другог свтског рата писао песме славећи нове власти и рецитујући пред њима. То вероватно није желео него је морао да би сачувао свој живот.

Написао је и објавио: Гружа и Гружани кроз историју, Песме, Цртице из Груже, Песме мога завичаја, Гружа и Гружани кроз историју (допуњено издање), Постанак и развитак Горњег Милановца, Ликови и сусрети, Целокупна Лирика, Сто дана у Америци, Давни дани и Позни дани (постухмно издање). Поред писања историје, поезије и прозе, стигао је и да пропутује светом. Путовао је по Француској, Шпанији и Америци, Грчкој, Турској, Бугарској, Аустрији, Мађарској, Румунији и Совјетском Савезу. Читавог живота је живео у Брестовцу и ту је и умро у 77. години, 16. априла 1981. године.

 

Аутор: Саша Зарић, сарадник портала Порекло

Коментари (0)

Одговорите

Тренутно нема коментара. Будите први и оставите коментар.