Анђелија Станчић рођ. Спајић (Шид, 1865 – Београд, 1955) – Шиђанка која је одбила Орден Светог Саве

27. јануар 2022.

коментара: 0

Анђелија Станчић рођена Спајић (Шид, 1865 – Београд, 1955), ћерка шидског столара Андреја Спајића, била је учитељица по струци, учесница Првог светског рата као медицинска сестра, одликована Крстом милосрђа 1914. године од стране Њ.К.В. Петра I Карађорђевића краља Србије, добитница Ордена Светог Саве који је потом уз захвалност одбила, ауторка књига Распоред рада у I разреду основне школе: (за I полугође) (1912), Најстарији језик Библије: или један од најстаријих културних народа (1929), Успешно народно лечење (1933), Највећи светитељи српски и словенски (1934) и Путник: грчко-српски (1936).

Анђелија Спаић 1901. г.

Презиме Спајић, у облику Спаја, први пут се помиње у Шиду 1722. године. Тада је забележен дом Михаила Спаје који је поседовао 2 коња, 2 вола, 4 краве, 4 овце, 2 свиње, 2 кошнице, 8 јутара оранице, 10 коса ливада и 13 део сесије. Следећи помен породице је тек 1758. године када се помиње дом Лазара Спајића (6 јутара ораница, 2 косе ливада), затим исти 1775. године (иста величина поседа) итд. Током 1790. године у Шиду је забележено три дома Спајића – два у Кротићевом шору (данас улица Кнеза Милоша) и један у Главном шору (данас улица Карађорђева).

У својој аутобиографији Анђелија Станчић о свом детињству у Шиду, између осталог, наводи (у заградама су примедбе аутора овог текста):

„… Лика моје тетке, очиње сестре (Катарина 1843-1868) не сећам се а све ми се лини, да знам кад ме је носио шегрт малу од 2 год. у кошуљици к њој, када је била удата за честитог, вредноог и штедљивог занатлију-ћурчију (Исидор Регелац). И њу је ваљда при удадби помогао богати ујак (Лазар Грчић). На жалост живела је у браку само 3 год. и умре од „гуше“ – ваљда дифтерије. После њене смрти, мој отац није имао скоро никаква рода.

Његов отац (Анђелијин деда Спиридон Спајић 1811–1881) имао је до општинске пиваре (данас Спомен-кућа Саве Шумановића) доста лепу кућу са великим двориштем поред кога је текао поток и преко њега по широком брвну прелазило се у башту за поврће у којој је било и воћака. Деда је био занатлија, опанчар, благе и питоме нарави. Када би се лети враћао поред наше куће из своје ливаде или кад обилази њиве увек нам је – деци – доносио трску „палацку“ чему смо се радовали. Кад је мени било 2 год. мој отац наследи два ланца земље и пола куће од свог стрица (Урош Спајић 1806-1858), који је пре смрти ратовао у Италији а код куће оставио жену и синчића. Кад се вратио кући отпадио се од сваког рада и са својим пријатељима из рата само су трговали са шверцованим коњима, које су шверцери из Босне – у оно време Турске – њима продавали. Убрзо је умро. Говорило се после још дуго у Шиду како је као одличан јахач узјахао на скоро подивљалог бика у пољу и на њему пројахао кроз главну улицу до општинске куће а грађани у страху затворили све дућане. Његова жена по његовој и детињој смрти, болешљива увек је била упућена на помоћ моје матере, која ју је обилазила, у башти радила и ваљда по ондашњим законима моји су родитељи добили после њене смрти 2 ланца земље (било је то у суду забележено на њено име) и другу половину куће и у манастирском делу са једним малим запарложеним виноградићем. Део имања тог дединог брата, требало је да наследи мој деда; али ваљда се он договорио са мојим оцем, да мој отац не тражи него да уступи дедино имање брату од маћехе а он да се задовољи овим делом, на што је мој отац без сумње пристао.

Кућа та, покривена трском сасвим сељачки била је врло трошна са две собице у среди мрачном кујницом и над огњиштем отвореним оџаком, неком још мањом мрачном собицом са стране и отвореним малим тремом. У дворишту мали амбарчић и у дну дворишта мала трошна стајица. Ваљда је после богати ујак или деда помогли да се сазида од набоја лепа радионица поред куће са отвореним ходником за даске.

Отац, и ако је био одличан занатлија, волео је друштво и да претреса и политичке ствари. Он се није никад опио ни правио неке испаде; али у питању родољубља био је јако жесток. У кући је био строг а кад би грдио нас децу или шегрта увек је псовао на немачком језику. Значи да је његов мајстор био Немац, где је он то све научио.

И онда занат није „ишао“ и кућа је трпила оскудицу. Калфа и ако мало плаћен 1,50 форинти недељно ипак је доста добро живео, имао је стан и храну. А храна је била за тај „немачки“ занат овака: Сваки дан се кувала говеђа чорба (супа) а на скувано вариво долазио је сваком леп комад куване говеђине, тако и за вечеру. Петком се правила нека чорба и кувано тесто (резанци) и тада за вечеру морало је бити јело са месом обично паприкаш. Недељом је било поред споменутог или још неко печење једне недеље а друге колачи. Добивали су и доручак, хлеб и нешто још.

Направљена роба била је јефтина на пр. један дрвени офарбани кревет са оковима коштао је 1,50 форинти а према томе свакако да су и друге ствари биле доста јефтине.

И да би некако излазили на крај мати се моја сатирала. Онако ћутљива и трпељива много је радила сама у башти. Лети и пролећем устајала је у 3 сата да сеје, окопава и залива поврће, да би суботом по шегрту послала на трг да прода прву келерабу, салату, краставце итд. Много је неговала и цвеће – све врсте како у башти, тако и по прозорима. Рузмарин за свадбе увек се код ње налазио а леандри у сандучићима. Њега и рузмарин морала је зими у туђим подрумима држати. Ми деца смо помагали да се бере коприва за ћуриће које се гајиле и да се после нешто и прода. Седела је наша мати често до неко доби ноћи да искрпи нашу дечју одећицу, да би сутра дан ишли у школу ја и брат уредни а млађи да су код куће опет чисти. Пред Ускрс, да би сакупила доста јаја купила би и завила у пакетиће „варзило“ и по шегрту – ако овај није имао у радионици посла – слала у неко село да за варзило накупује јаја. И свакојако се довијала. И за Врбицу ипак смо се ми деца „поновили“. Макар ја добијем ципелице „бронерске“ беле или друге боје…

Отац је у месту имао још једног ујака  (Божидар Грчић) млађег од оног богатог, који није био сиромашан јер га је можда старији брат богат, без деце, помагао. Имао је лепу кућу, […] ланаца земље а био је „штрикер“, радиле се онда рекле. Када су људи „у граници“ много носили, док се код нас носиле кабанице. Плеле су се у његовој радионици и вунене чарапе.

Мој се отац с њим врло слагао, ишао често код њега. Он је имао од прве жене једног синчића (др Драгутин Грчић) а од друге једну ћерку. Тог синчића је после онај мога оца богати ујак, његов стриц усинио и њему и његовој сестри оставио сво имање.

Како је жалосно кад се двоје узму а ни једно нема своје мајке, а моја мати ни оца ни мајке. Ни са које стране немају родитељске љубави, мало потпоре или бар упутства и савета. А и сродници кад виде их у сиротињи одбијају га и клоне се од њега, ваљда из страха, да им овај не тражи помоћ. И нама је тако било…

Деда а очев отац ако је био ишао на јутрење у цркву, свраћао је к нама, мати би изашла пред њега пољубила га у руку и пошто се мало одмори и пошали са децом, поседи некад, сипала му „белу кафу“ за доручак и испратила.

Маћеха моје матере ипак ако се враћала из гувна баште или њиве и пролазила поред наше куће увек је на прозору викнула моју матер и питала „Јелена, шта радиш?“. И то је било доста.

Отац је све то видео и био горд, па и нас децу склањао од „фамилије“. Никад ми деца нисмо за „материце“ ишли да „вежемо“ стара мајке и деду за оцеве нити смо били „полаженици“ о Божићу, нити смо били кад год позвани на ручак или у „бербу“ код тих богатих сродника а они су равнодушно гледали како се на нашој трошној кући све више снишава тршчани кров, како се мати моја мучи и оскудева, кад има хаљину исту и ципеле и никуд не може […] И мислила сам, да су матери макар у 5 год. купили неку одећу хаљину а и половно би нам добро дошло.

Ми деца нисмо од свега тог разумели и нисмо ни знали да жалимо, што су према нама таки. Једино доцније много сам жалила што моја мати није имала код њих богатих ни честите хаљине ни обуће а млада је умрла од 44 год. и није дочекала да јој ја поред моје велике љубави све надокнадим.

Волела сам и оца: али некако друкчије као да је то био „ред“ дужност, али матер тако сам волела што кажу „душом и срцем и сваком својом мисли“ и за њу бих могла учинити сваку жртву и ако сам била пожртвована и за браћу, па и друге али све ми се чини да је то тако мало, колико бих ја мојој доброј напаћеној још из детињства матери могла учинити.

Као дете и ако јако слабачко кад би видела како „ђаци“ иду у школу плакала сам и молила родитеље да ми даду под пазухом књигу да и ја ваљда од 4 год. идем с децом у школу у коју су ме комшијска деца и повела а наставници ваљда мирно дете трпили у учионици.

Кад сам ја већ пошла у школу била сам „први ђак“ у свим разредима. Онда се већ у II раз. Учили „словенски п.д. Читали смо неке црквене књиге (ваљда „Часловац“), училе смо „латиницу или хрватско писмо“ и готицу немачко писмо са чланцима немачким. За сва 4 разреда била је једна наставница. Историју смо „преписивали“ по „диктату“ а учили поред општирне веронауке и многе декламације. Сваке суботе или у очи празника ишли смо у цркву и сви ђаци како женске тако и мушке школе. А недељом и празником ишли смо сви на службу у цркву и певали тј. одговарали на јектаније. Мушка деца читала су и апостол.

Моји родитељи су били побожни. Није у православној цркви било неко клечање, бусање у груди него чисто уверење у моћ и помоћ вечитог Бога коме се молимо.

Родитељи су ми причали да сам ја од 9 месеци проходала и проговорила. А сећам се да ме је мати малу предржавала у креветцу пред спавање и да сам ја понављала за њом ову молитвицу: „Бого милостиви буди ми у помоћи, дај ми срећицу и загрли ме и лаку ноћ“ и мати ме положи у постељу, покрије и прекрсти. Тако ваљда свако дете. Кад смо већ били ђаци у јутро пошто смо се умили стали би пред икону и очитали на „словенском“ језику јутарњу молитву тако и пре и после ручка и пред спавање.

Родитељи а особито мати учила нас је да старије пољубимо у руку, да се улицом јавимо и кажемо „љубим руку“ старијем итд., да ако нас старији ко замоли, да му нешто купимо – послушамо ми да то све радо учинимо. Са другарицама сам се лепо слагала и доцније у в. д. школи и учитељској никад се нисам с другарицама посвађала или од које заћутала а то ме је пратило доцније кроз цео живот да се никад нисам замерила или посвађала ни са комшиницом ни кирајџијама. Кад видим да неко није мени по вољи ја се склањам… Сећала сам се речи моје матере: „Што видла не видла, што чула не чула“.

У основној школи кад наша учитељица, коју смо сви волели изађе из учионице ако је ко дошао код ње у посету или она морала где отићи увек је мене кад сам била у IV  разреду остављала, да ја с ђацима свршим све предмете који су на реду. И ја сам то тако вешто урадила, да се она чудила. Када бих хтела да у школи буде мир и да ђаци или пишу или рачунају ја сам им увек казала да ако буду „мирни“ и свршимо онда ћу им ја стојећи на катедри испричати лепу причу. А знала сам многе јер једна стрина моје матере која је сирота изгубила децу а била близу нас на моју молбу кад дођем код ње, причала ми је силне приче, ваљда из „Хиљаду једне ноћи“, а пречувала нас децу. Кад је мати као млађа ишла један пут у село да обиђе сестру или опет једном у Београд, да се види с братом, који се тамо настанио. Том приликом мати је свратила у нови Сад код свог неког богатог рођака Недељковића и причала нама деци како је код њега све богато […] што се мени врло допадало, тако да сам ја неким другарицама причала да „кад сам се ја родила у соби су горели полијелеји“ (а оно ваљда нека лојана свећа). Дечија машта и хвалисавност.

Учитељица ме је свуд хвалила и истицала као „изванредно дете“ тако да су многи родитељи карал исвоју децу са мном,што ми је код неких богатих девојчица створило непријатеље, и као већ удатој у Шaпцу јави ми је једном неки млад човек и рече: „Ми смо сви у школи били укорени вама и вашим учењем“…

…Кад сам о распусту, после друге године Учитељске школе дошла кући, моја је мати побољевала. А како је била ћутљива и ником да не досади, није се ни тужила, бар мени. Доцније ја сам се чудила да oндашњи лекар није „пронашао“ лек за њену болест а ја сам се већ тада сетила лека. Кад сам била у III разреду Учитељске школе добијем од једне тетке црни глас, да је моја добра мати умрла. И ако ме је наша добра учитељица и другарице много тешиле та рана је била непреболна, јер сам ја увек доцније мислила и говорила: тешка је сиромаштина, тежа је болест а најтежа је жалост…“.

Анђелија Станчић у Великом рату

 

Одлука краља Петра Карађорђевића о одликовању Анђелије Станчић рођ. Спајић, 1913. г.

Године 1923. Анђелија Станчић је одликована орденом Светог Саве. Тим поводом у „Новостима“ од 2. марта 1923. године објављено је њено писмо:

„У скорашњем броју „Самоуправе“ изашло је поред осталих имена одликованих учитељица и моје име.

Част и поштовање ордену, лику и успомени „Светог Саве“, чијим сам стопама трудила се да идем за време моје учитељске службе. Част и хвала и ономе ко ме одликује или ме је предложио за одликовање; али ја орден нити желим нити могу примити. То је за мене сад доцкан. Кад нисам одликована пре 12-15 година, кад сам ја и наша кућа у Шапцу толико радили као родољуби изван школског рада а одликовани је био чак и јеврејски поп!

Кад нисам одликована и пре кад је Учитељски збор у Пожаревцу предложио први и порадио да се подигне Учитељски дом. Као деловоткиња тог збора, а поред честитог тадањег председника поч. Мих. Стевановића, било је ту и моје мисли. Па нисам одликована кад сам највише радила за оснивање „Женског Друштва“. Нисам одликована кад сам у Охриду две године бесплатно држала часове у тамошњој Радничкој школи два пут недељно и трудила се на оснивању исте уз припомоћ свога […]. Поред мога рада у основној школи била сам и управитељица неко време те радничке школе.

Бесплатно сам се примила три месеца (са још два учитеља) да у вечерњој школи предајем Историју (за које време ми је стан обијен и покраден).

Нисам одликована кад сам у Водену прва основала „Заштиту сироте деце“ из припомоћ г. свештеника у логору Љубе Радовановића, који је на мој предлог скупљао децу избегличку а ја као надзорница „Официрске кујне“ скупљала сам остатке јела и нашој деци делила. Кад се после то претворило у друштво малих четника, предавала сам неко време, поред свог посла у кујни, читање и писање или рачун бесплатно тој деци, док се то опет није претворило у нерадничко друштво „Обданишта“ где су деца проводила у игри, позоришту а сироти старци „последње одбране“ вукли им воду и служили их, и тако даље.

И сад кад сам већ неку годину у пензији са по неким малим још радом ја не желим орден, не желим одликовање и на томе се захваљујем, благодарим и одбијам. Нека се води рачуна у будуће у министарству о вредним наставницама, који поред наставе у школи раде и на васпитању деце, које је и сувише напуштено; нека се води рачуна о онима који раде бесплатно на просвети народној у слободним часовима и на материјалном благостању нашег јадног намученог и напуштеног народа. Њих одликујте чему ћу се и ја радовати. А за мене је сад доцкан. Анђелија В. Станчић, учит. у пензији.“

 

 

Avatar photo

Аутор чланка:
Радован Сремац

Радован Сремац је рођен 1982. године. Основну и средњу школу је завршио у Шиду. Дипломирао на Одељењу за археологију Филозофског факултета у Београду. У периоду 2009-2013. био је запослен као кустос-археолог у Галерији слика „Сава Шумановић“ Шид. Обављао функцију директора поменуте установе 2011-2012. год. У периоду од 2014. до 2017. године био је запослен у Завичајној археолошкој збирци при Народној библиотеци „Симеон Пишчевић“ Шид као кустос-археолог, а од 2018. године у Музеју наивне уметности „Илијанум” Шид. Звање вишег-кустоса је стекао 2017. године. Члан је Српског археолошког друштва од 2007. године. Истраживачко интересовање се креће од археологије римских провинција Централног Балкана, преко историје Војводине 18-20. века до генеалогије. Аутор је изложби: „Градина на Босуту“ намењене за гостовање у земљама региона (2017), музејске поставке Црквене ризнице Српског православног архијерејског намесништва Шидског (2016), „Градина на Босуту“ у Завичајном музеју у Руми (2015), „У залеђу престонице – Општина Шид у касној антици“ у Галерији слика „Сава Шумановић“ Шид (2012), „Сава Шумановић – лично, породично, национално“ у Галерији слика „Сава Шумановић“ Шид (са гостовањем у Музеју савремене умјетности Републике Српске у Бања Луци и у Дому војске Србије у Београду) (2012), „Нит која нас веже" у Музеју наивне уметности „Илијанум" Шид итд. Аутор је 33 монографије и преко 90 радова у серијским публикацијама. За свој рад је награђен Вишњићевом наградом у категорији младих стваралаца у култури за 2010. годину, Шестодецембарском Захвалницом Општине Шид (2015), признањем градоначелника Хаифе (Израел) за научно-истраживачки рад о историји јеврејских заједница у Србији (2015) и признањем Министарства спољних послова Израела за ширење и унапређивање српско-израелског пријатељства (2016).

Коментари (0)

Одговорите

Тренутно нема коментара. Будите први и оставите коментар.