Богдановићи у Руми и расејању

7. јануара 2022.

коментара: 0

АУТОР: Ратко Рацковић

О Богдановићима у Руми прве трагове налазимо почетком 19. века у списку парохијана Вазнесенске цркве. Теодор Богдановић (рођен 1766), ђебеџија, помиње се 1819. као општински касир, који је својим „конфузијама” био повод за доношење статута 1822. Теодор Богдановић је уз Критовце, представнике општине био у сукобу са спахијом Петром Пејачевићем, који је Критовца, у жалбама Угарском намесничком већу, а затим и цару, приказује као склоног малверзацијама и тероризму, као рушиоца реда и мира, као насилника који прогони Лобмајера, Камбера, Штенцла, Сервација, затим попа и друге мирне грађане. По одредбама Слободнице Марка Александра Пејачевића од 1. јануара 1749. избор кнеза обављао се сваког првог новембра „прве године Немац, друге године Мађар или Словак, а треће Сремац илити Србин наизменично.” Могуће због овог сукоба Теодора Богдановића са Петром Пејачевићем ни један Богдановић, иако угледни и утицајни трговци током 19. века, не постаје кнез или градоначелник. Потомци Теодорови баве се политиком и постају у националним организацијама први људи, али у власти их нема.

Теодор Богдановић је био ожењен Станом, са којом је имао синове Стевана и Петра (1801-1851) и ћерку Христину (1817). Поводом сукоба о избору учитеља српске школе у Руми Теодор Богдановић на челу групе грађана 1837. подноси представку Жупанијској скупштини ради поправљања стања у српским школама у Руми, коју је Скупштина проследила Угарском намесничком већу.

Крсна слава Богдановићевих је св. Јован крститељ.

Ана Богдановић

Петар Богдановић, млађи Теодоров син, рођен је 1801. кум му је био Павле, син Георгија Спирте. У браку са Аном рођеном Мачвански (1811-1889) Петар је имао шест синова и једну ћерку: Павле (1828), Теодор (1830-1900), Јосиф (1833), Константин (1839), Георгије (1847), Антоније (1852) и Марија (1841).

 

Антоније – Тонка Богдановић 1893.

Антоније Богдановић је најмлађи син Петра и Ане рођен је 1852. Гимназију је учио у Винковцима, Осијеку и Новом Саду, где је завршио 1870. Сведочанство у Винковцима школске 1867. потписује му тадашњи директор Франц Ваничек, будући писац Историје Војне границе. Следећу 1868. похађа гимназију у Осјеку. У Бечу стиче докторат права. За време студија у Бечу члан је „Зоре” 1875. По завршеној пракси у Загребу 1885. отвара адвокатску канцеларију у Руми ради које вади Домовницу. Цинцарком Маром Панаотовић (рођена 1878) оженио се 1893. године.

Као врстан адвокат ангажован је од стране Властелинства Пејачевић за које је радио и од њих добио стан уделу властелинског двора у Орловићевој улици, где је породица остала и по смрти др Тонке. Као правник политички је био ангажован у оквиру Српске народне радикалне странке у оквиру које је био члан Средишњег одбора. Посланик Румског среза је на Црквено – народним саборима од 1890. до 1906. године. Председник Румске штедионице постао је одмах по доласку у Руму и њено рђаво пословање стабилизовао тако да је вредност њених акција готово удесетостручена. Био је члан Епархијске скупштине и члан Архидијецезне конзисторије у Сремским Карловцима. Као председник Српског певачког друштва у Руми један је од учесника на откривању споменика Ивану – Џиву Гундулићу у Дубровнику 14/26. јуна 1893. године. У друштву виђенијих Срба интелектуалаца из Срема и околине са Тамбурашким оркестром Српског певачког друштва у Руми путовао је возом од Руме до Фијуме (Ријека) са излетом до Абације (Опатије) а потом бродом до Дубровника. Румски тамбураши су у граду св. Влаха под Срђем имали променадни концерт. Сутрадан по откривању споменика организован је излет до Котора и Цетиња. На пријему код књаза Николе Сремци се сусретоше са Петром Мркоњићем будућим краљем Петром I Карађорђевићем, ту су му свирали Болан ми лежи Кара Мустафа. Поводом рођендана кнежевића Данила сутрадан у Зетском дому Румљани приредише концерт за Цетињане.

У браку са Маром Панајотовић Тонка је имао осморо деце: Павла (1894) кардиолога, Растка (1896); Дејана (1897) инжењера грађевинца, Борислава (1899) сликара и пијанисту, Владиславу 1900; Бојану 1903; Ану 1904; и Бошка 1907. Прво је преминула Владислава 1908; потом Растко 1915 и Бошко 1923. године. Ни др Тонка није био дуга века преминуо је 1911. у 49. години.      

            Борислав, цртач, сликар и пијаниста

У кругу властелинског имања, поред куће у којој је становао директор, налазила се и кућа властелинског адвоката др Антонија Богдановића… Четврти син по реду, Борислав, веома рано испољио је своју изузетну музикалност, па га је отац још од најмлађих дана ставио под надзор свог иначе скромног музичког образовања. Борислав по завршетку основне школе у Руми, гимназију завршава у Земуну. Тамо је затекао и нешто старијег друга из Шида, Саву Шумановића, са којим је две године заједнички становао и с њим у друштву често решавао домаће задатке, нарочито из предмета који их је обојицу интересовао – цртања. „Просторучно рисање” предавао је Исидор Јунг, професор земунске гимназије који је по речима Момчила Стефановића, пунио „сремачкој деци главе узнемирујућим причама о сликарству Сезана и Ван Гога”. У Земуну је Борислав почео да добија и своје прве часове клавира које му је давао тадашњи хоровођа српског црквеног хора Петар Коњовић. Уочивши несумљиву музичку даровитост свог малог ђака, свесрдно се заложио да га научи и музичкој теорији и пијанистичком мајсторству. За пет година колико су заједнички радили, Борислав је стекао завидно музичко образовање.

Борислав Богдановић и Богдан Рајаковац

Сликарство је учио у Загребу од 1916. најпре код Љубе Бабића, а потом код Томислава Кризмана. Већ тада разапет између две уметности према којима је осећао исту љубав и за које је био подједнако обдарен, Богдановић је у истој мери подвојио и свој живот између Руме, где је свирајући дорађивао свој музички таленат и Загреба, у коме је упорно настављао са цртањем. Захваљујући породици Рауер Рума је тих година доживљавала пуни процват музичког живота… У тако распеваној Руми концертирао је и млади Борислав. Сачуван је програм његовог првог и јединог солистичког концерта који је као осамнаестогодишњак одржао у дворани хотела „Орао”, 2. фебруара 1917. године. Аграрном реформом спроведеном после рата материјални положај породице Богдановић се знатно погоршао.

Од 1919. до 1922. студирао је приватно клавир, код познатог клавирског педагога и дугогодишњег ректора Прашког конзерваторијума, професора Карела Хофмајстера. За три године колико је у Прагу провео, Богдановић је, изучавајући упоредо музику и сликарство, своје формално школовање допуњавао у музејима, галеријама и концертним дворанама. Становао је заједно са Миланом Коњовићем, тада студентом Академије ликовних уметности и дружио се са многобројним Југословенима који су такође студирали у Прагу. Од 1922. до 1929. живео у Руми.

Представљајући војвођанске сликаре модерне, Богдан Рајаковац ређа: Сава Шумановић, Славко Воркапић, Иван Радовић и Милан Коњевић, све млади и даровити људи, који с много озбиљности раде свој посао. Сви скупа чине сувислу артистичку фамилију којој је на челу како по знању, тако по репутацији славни Петар Добровић. Посебно место уз њих заузима пијаниста префињене културе и графичар светских квалитета Борислав Богдановић, умјетник, који је подједнако као музичар и као сликар имао у Прагу великих успјеха. У суштини лиричар, Богдановић се није дао завести експериментима те је као савршен портретиста створио свој властити стил у настојању да модерну садржину изражава класичним формама. Прошавши одличну школу професора Љубе Бабића и довршивши студије у Прагу код Буковца – Богдановић, код нас готово непознат – афирмисао се је у Чешкој, као један од најјачих цртача југословенске модерне.

У Загреб Богдановић долази крајем 1929. ту затиче Ивана Табаковића и Петра Коњовића, који га срдачно прихватају и пружају пријатељску помоћ. Без сталног запослења, као уметник непознат, од ликовних уметника убрајан је у пијанисте, од музичара сматран „ликовњаком”. Издржавао се од давања часова клавира деци имућнијих родитеља. У налажењу ђака помагала му је Јелена Љеваковић, која је као професор језика добро познавала ове кругове. Тако га је она, крајем 1930. године довела у кућу индустријалца Робинсона, да његову ћерку, дванаестогодишњу Херму, поучава вештини пијанистичког музицирања… За шест година колико је Херми Робинсон давао часове клавира, Богдановић се трудио да је упозна са богатом ризницом светске културе. Током времена међу њима се развило нежно пријатељство. Када је Херма матурирала венчали су се у Новом Саду 9. јануара 1937. године.

Богдановић остаје до 1938. у Загребу, затим кратко у Београду, а од марта 1939. до смрти у САД, најпре у Њујорку од 1940. до 1966, а потом у Скотсдејлу (Аризона). Био је наставник сликарства. Излагао је самостално и групно у Београду, Загребу, Њујорку, Скодсдејлу, Сарбрикену, Мецу, Осијеку, Новом Саду, Чикагу, Вашингтону, Финиксу. Након комеморативне – ретроспективне изложбе у Civic Centre Gallery у Скотсдејлу 1972, велика ретроспективна изложба његових радова одржана је у Музеју савремене уметности у Београду 1975. Био је члан београдске групе Дванаесторица са којом је излагао 1937, а у САД члан Artist‟s Eguity Assocation и The Scottsdale Fine Art Commision. Поред слика и цртежа бавио се и великим зидним композицијама. Његов развојни пут показује да је након првих импресионистичких слика из 1936. и 1937, рађених лаким, вибрантним потезима у свежим колористичким решењима, већ 1938. у први план изашла је цртачка сигурност која почиње да односи превагу над сликама, дајући им изразитији експресионистички карактер. У последњем периоду, када се широки потез четком изгубио, уметник је примењивао слојевито исликавање, при чему је форма постојала чвршћа а боја снажнија. Бирао је изразито интимистичке теме – портрете, ентеријере, мртве природе, пејсаже, а осећао велику наклоност према цртежу великог формата. Допринео је развоју културног живота Скотсдејла. Између остало заслужан је за организацију изложбе дрвореза Албрехта Дирера из колекције Крес.

Богдановић је свега једном, на кратко посетио Југославију 1964. године. Дошао је да види блиске рођаке и пријатеље и да своје слике, скривене за време рата у Новом Саду на тавану куће његове сестре Анче, однесе у Америку где је одлучио да заувек остане.

Рад на композицији Лов на буфале Богдановић је започео 1969. године. Непуну годину касније, завршавајући слику, пао је са скеле смртно се повредивши. Умро је након три дана, 29. новембра 1970. године.

Питер Богдановић филмски режисер

У браку са Хермом Робинсон Борислав има сина Питера, филмског режисера и ћерку Ану 1953.

            Питер, филмски режисер

Рођен je 30. јула 1939. у Кингстону. Завршио је позоришну школу Стеле Адлер у Њујорку. Након два сценарија снимио је први сопствени филм „Мете” (Targets) 1968, за који је једном приликом рекао да га је снимио за своје родитеље. Најпознатији филмови су му „Последња биоскопска представа” (1971), „Што те тата пушта саму?” (1972), „Месец од хартије” (1973), “Дејзи Милер” (1974), „Маска (1985), „Тексасвил” (1990). За филм „Последња биоскопска представа” био је номинован за Оскара у категорији сценарија и режије. Исти филм је освојио награду за најбољи сценарио 1971. на Њујоршком фестивалу филмске критике. После почетних великих успеха, његова филмска каријера је била у опадању.

Из брака са Поли Плат Богдановић има сина Антонија и кћер Александру. Познато је да је имао неколико бурних веза, попут оних са Сибил Шепард и Плејбојевим моделом покојном Дороти Стратен. Због тога је често био на мети жуте штампе. Последњи брак је имао са Луиз Хогстратен, полусестром Дороти Стратен.

(Скраћена верзија рада публикованог у Зборнику Завичајног музеја Рума VI (2009), стр. 125-160).

Цео рад можете прочитати ОВДЕ.

Коментари (0)

Одговорите

Тренутно нема коментара. Будите први и оставите коментар.