AUTOR: Ratko Racković
O Bogdanovićima u Rumi prve tragove nalazimo početkom 19. veka u spisku parohijana Vaznesenske crkve. Teodor Bogdanović (rođen 1766), đebedžija, pominje se 1819. kao opštinski kasir, koji je svojim „konfuzijama” bio povod za donošenje statuta 1822. Teodor Bogdanović je uz Kritovce, predstavnike opštine bio u sukobu sa spahijom Petrom Pejačevićem, koji je Kritovca, u žalbama Ugarskom namesničkom veću, a zatim i caru, prikazuje kao sklonog malverzacijama i terorizmu, kao rušioca reda i mira, kao nasilnika koji progoni Lobmajera, Kambera, Štencla, Servacija, zatim popa i druge mirne građane. Po odredbama Slobodnice Marka Aleksandra Pejačevića od 1. januara 1749. izbor kneza obavljao se svakog prvog novembra „prve godine Nemac, druge godine Mađar ili Slovak, a treće Sremac iliti Srbin naizmenično.” Moguće zbog ovog sukoba Teodora Bogdanovića sa Petrom Pejačevićem ni jedan Bogdanović, iako ugledni i uticajni trgovci tokom 19. veka, ne postaje knez ili gradonačelnik. Potomci Teodorovi bave se politikom i postaju u nacionalnim organizacijama prvi ljudi, ali u vlasti ih nema.
Teodor Bogdanović je bio oženjen Stanom, sa kojom je imao sinove Stevana i Petra (1801-1851) i ćerku Hristinu (1817). Povodom sukoba o izboru učitelja srpske škole u Rumi Teodor Bogdanović na čelu grupe građana 1837. podnosi predstavku Županijskoj skupštini radi popravljanja stanja u srpskim školama u Rumi, koju je Skupština prosledila Ugarskom namesničkom veću.
Krsna slava Bogdanovićevih je sv. Jovan krstitelj.
Petar Bogdanović, mlađi Teodorov sin, rođen je 1801. kum mu je bio Pavle, sin Georgija Spirte. U braku sa Anom rođenom Mačvanski (1811-1889) Petar je imao šest sinova i jednu ćerku: Pavle (1828), Teodor (1830-1900), Josif (1833), Konstantin (1839), Georgije (1847), Antonije (1852) i Marija (1841).
Antonije Bogdanović je najmlađi sin Petra i Ane rođen je 1852. Gimnaziju je učio u Vinkovcima, Osijeku i Novom Sadu, gde je završio 1870. Svedočanstvo u Vinkovcima školske 1867. potpisuje mu tadašnji direktor Franc Vaniček, budući pisac Istorije Vojne granice. Sledeću 1868. pohađa gimnaziju u Osjeku. U Beču stiče doktorat prava. Za vreme studija u Beču član je „Zore” 1875. Po završenoj praksi u Zagrebu 1885. otvara advokatsku kancelariju u Rumi radi koje vadi Domovnicu. Cincarkom Marom Panaotović (rođena 1878) oženio se 1893. godine.
Kao vrstan advokat angažovan je od strane Vlastelinstva Pejačević za koje je radio i od njih dobio stan udelu vlastelinskog dvora u Orlovićevoj ulici, gde je porodica ostala i po smrti dr Tonke. Kao pravnik politički je bio angažovan u okviru Srpske narodne radikalne stranke u okviru koje je bio član Središnjeg odbora. Poslanik Rumskog sreza je na Crkveno – narodnim saborima od 1890. do 1906. godine. Predsednik Rumske štedionice postao je odmah po dolasku u Rumu i njeno rđavo poslovanje stabilizovao tako da je vrednost njenih akcija gotovo udesetostručena. Bio je član Eparhijske skupštine i član Arhidijecezne konzistorije u Sremskim Karlovcima. Kao predsednik Srpskog pevačkog društva u Rumi jedan je od učesnika na otkrivanju spomenika Ivanu – Dživu Gunduliću u Dubrovniku 14/26. juna 1893. godine. U društvu viđenijih Srba intelektualaca iz Srema i okoline sa Tamburaškim orkestrom Srpskog pevačkog društva u Rumi putovao je vozom od Rume do Fijume (Rijeka) sa izletom do Abacije (Opatije) a potom brodom do Dubrovnika. Rumski tamburaši su u gradu sv. Vlaha pod Srđem imali promenadni koncert. Sutradan po otkrivanju spomenika organizovan je izlet do Kotora i Cetinja. Na prijemu kod knjaza Nikole Sremci se susretoše sa Petrom Mrkonjićem budućim kraljem Petrom I Karađorđevićem, tu su mu svirali Bolan mi leži Kara Mustafa. Povodom rođendana kneževića Danila sutradan u Zetskom domu Rumljani prirediše koncert za Cetinjane.
U braku sa Marom Panajotović Tonka je imao osmoro dece: Pavla (1894) kardiologa, Rastka (1896); Dejana (1897) inženjera građevinca, Borislava (1899) slikara i pijanistu, Vladislavu 1900; Bojanu 1903; Anu 1904; i Boška 1907. Prvo je preminula Vladislava 1908; potom Rastko 1915 i Boško 1923. godine. Ni dr Tonka nije bio duga veka preminuo je 1911. u 49. godini.
Borislav, crtač, slikar i pijanista
U krugu vlastelinskog imanja, pored kuće u kojoj je stanovao direktor, nalazila se i kuća vlastelinskog advokata dr Antonija Bogdanovića… Četvrti sin po redu, Borislav, veoma rano ispoljio je svoju izuzetnu muzikalnost, pa ga je otac još od najmlađih dana stavio pod nadzor svog inače skromnog muzičkog obrazovanja. Borislav po završetku osnovne škole u Rumi, gimnaziju završava u Zemunu. Tamo je zatekao i nešto starijeg druga iz Šida, Savu Šumanovića, sa kojim je dve godine zajednički stanovao i s njim u društvu često rešavao domaće zadatke, naročito iz predmeta koji ih je obojicu interesovao – crtanja. „Prostoručno risanje” predavao je Isidor Jung, profesor zemunske gimnazije koji je po rečima Momčila Stefanovića, punio „sremačkoj deci glave uznemirujućim pričama o slikarstvu Sezana i Van Goga”. U Zemunu je Borislav počeo da dobija i svoje prve časove klavira koje mu je davao tadašnji horovođa srpskog crkvenog hora Petar Konjović. Uočivši nesumljivu muzičku darovitost svog malog đaka, svesrdno se založio da ga nauči i muzičkoj teoriji i pijanističkom majstorstvu. Za pet godina koliko su zajednički radili, Borislav je stekao zavidno muzičko obrazovanje.
Slikarstvo je učio u Zagrebu od 1916. najpre kod Ljube Babića, a potom kod Tomislava Krizmana. Već tada razapet između dve umetnosti prema kojima je osećao istu ljubav i za koje je bio podjednako obdaren, Bogdanović je u istoj meri podvojio i svoj život između Rume, gde je svirajući dorađivao svoj muzički talenat i Zagreba, u kome je uporno nastavljao sa crtanjem. Zahvaljujući porodici Rauer Ruma je tih godina doživljavala puni procvat muzičkog života… U tako raspevanoj Rumi koncertirao je i mladi Borislav. Sačuvan je program njegovog prvog i jedinog solističkog koncerta koji je kao osamnaestogodišnjak održao u dvorani hotela „Orao”, 2. februara 1917. godine. Agrarnom reformom sprovedenom posle rata materijalni položaj porodice Bogdanović se znatno pogoršao.
Od 1919. do 1922. studirao je privatno klavir, kod poznatog klavirskog pedagoga i dugogodišnjeg rektora Praškog konzervatorijuma, profesora Karela Hofmajstera. Za tri godine koliko je u Pragu proveo, Bogdanović je, izučavajući uporedo muziku i slikarstvo, svoje formalno školovanje dopunjavao u muzejima, galerijama i koncertnim dvoranama. Stanovao je zajedno sa Milanom Konjovićem, tada studentom Akademije likovnih umetnosti i družio se sa mnogobrojnim Jugoslovenima koji su takođe studirali u Pragu. Od 1922. do 1929. živeo u Rumi.
Predstavljajući vojvođanske slikare moderne, Bogdan Rajakovac ređa: Sava Šumanović, Slavko Vorkapić, Ivan Radović i Milan Konjević, sve mladi i daroviti ljudi, koji s mnogo ozbiljnosti rade svoj posao. Svi skupa čine suvislu artističku familiju kojoj je na čelu kako po znanju, tako po reputaciji slavni Petar Dobrović. Posebno mesto uz njih zauzima pijanista prefinjene kulture i grafičar svetskih kvaliteta Borislav Bogdanović, umjetnik, koji je podjednako kao muzičar i kao slikar imao u Pragu velikih uspjeha. U suštini liričar, Bogdanović se nije dao zavesti eksperimentima te je kao savršen portretista stvorio svoj vlastiti stil u nastojanju da modernu sadržinu izražava klasičnim formama. Prošavši odličnu školu profesora Ljube Babića i dovršivši studije u Pragu kod Bukovca – Bogdanović, kod nas gotovo nepoznat – afirmisao se je u Češkoj, kao jedan od najjačih crtača jugoslovenske moderne.
U Zagreb Bogdanović dolazi krajem 1929. tu zatiče Ivana Tabakovića i Petra Konjovića, koji ga srdačno prihvataju i pružaju prijateljsku pomoć. Bez stalnog zaposlenja, kao umetnik nepoznat, od likovnih umetnika ubrajan je u pijaniste, od muzičara smatran „likovnjakom”. Izdržavao se od davanja časova klavira deci imućnijih roditelja. U nalaženju đaka pomagala mu je Jelena Ljevaković, koja je kao profesor jezika dobro poznavala ove krugove. Tako ga je ona, krajem 1930. godine dovela u kuću industrijalca Robinsona, da njegovu ćerku, dvanaestogodišnju Hermu, poučava veštini pijanističkog muziciranja… Za šest godina koliko je Hermi Robinson davao časove klavira, Bogdanović se trudio da je upozna sa bogatom riznicom svetske kulture. Tokom vremena među njima se razvilo nežno prijateljstvo. Kada je Herma maturirala venčali su se u Novom Sadu 9. januara 1937. godine.
Bogdanović ostaje do 1938. u Zagrebu, zatim kratko u Beogradu, a od marta 1939. do smrti u SAD, najpre u Njujorku od 1940. do 1966, a potom u Skotsdejlu (Arizona). Bio je nastavnik slikarstva. Izlagao je samostalno i grupno u Beogradu, Zagrebu, Njujorku, Skodsdejlu, Sarbrikenu, Mecu, Osijeku, Novom Sadu, Čikagu, Vašingtonu, Finiksu. Nakon komemorativne – retrospektivne izložbe u Civic Centre Gallery u Skotsdejlu 1972, velika retrospektivna izložba njegovih radova održana je u Muzeju savremene umetnosti u Beogradu 1975. Bio je član beogradske grupe Dvanaestorica sa kojom je izlagao 1937, a u SAD član Artist‟s Eguity Assocation i The Scottsdale Fine Art Commision. Pored slika i crteža bavio se i velikim zidnim kompozicijama. Njegov razvojni put pokazuje da je nakon prvih impresionističkih slika iz 1936. i 1937, rađenih lakim, vibrantnim potezima u svežim kolorističkim rešenjima, već 1938. u prvi plan izašla je crtačka sigurnost koja počinje da odnosi prevagu nad slikama, dajući im izrazitiji ekspresionistički karakter. U poslednjem periodu, kada se široki potez četkom izgubio, umetnik je primenjivao slojevito islikavanje, pri čemu je forma postojala čvršća a boja snažnija. Birao je izrazito intimističke teme – portrete, enterijere, mrtve prirode, pejsaže, a osećao veliku naklonost prema crtežu velikog formata. Doprineo je razvoju kulturnog života Skotsdejla. Između ostalo zaslužan je za organizaciju izložbe drvoreza Albrehta Direra iz kolekcije Kres.
Bogdanović je svega jednom, na kratko posetio Jugoslaviju 1964. godine. Došao je da vidi bliske rođake i prijatelje i da svoje slike, skrivene za vreme rata u Novom Sadu na tavanu kuće njegove sestre Anče, odnese u Ameriku gde je odlučio da zauvek ostane.
Rad na kompoziciji Lov na bufale Bogdanović je započeo 1969. godine. Nepunu godinu kasnije, završavajući sliku, pao je sa skele smrtno se povredivši. Umro je nakon tri dana, 29. novembra 1970. godine.
U braku sa Hermom Robinson Borislav ima sina Pitera, filmskog režisera i ćerku Anu 1953.
Piter, filmski režiser
Rođen je 30. jula 1939. u Kingstonu. Završio je pozorišnu školu Stele Adler u Njujorku. Nakon dva scenarija snimio je prvi sopstveni film „Mete” (Targets) 1968, za koji je jednom prilikom rekao da ga je snimio za svoje roditelje. Najpoznatiji filmovi su mu „Poslednja bioskopska predstava” (1971), „Što te tata pušta samu?” (1972), „Mesec od hartije” (1973), “Dejzi Miler” (1974), „Maska (1985), „Teksasvil” (1990). Za film „Poslednja bioskopska predstava” bio je nominovan za Oskara u kategoriji scenarija i režije. Isti film je osvojio nagradu za najbolji scenario 1971. na Njujorškom festivalu filmske kritike. Posle početnih velikih uspeha, njegova filmska karijera je bila u opadanju.
Iz braka sa Poli Plat Bogdanović ima sina Antonija i kćer Aleksandru. Poznato je da je imao nekoliko burnih veza, poput onih sa Sibil Šepard i Plejbojevim modelom pokojnom Doroti Straten. Zbog toga je često bio na meti žute štampe. Poslednji brak je imao sa Luiz Hogstraten, polusestrom Doroti Straten.
(Skraćena verzija rada publikovanog u Zborniku Zavičajnog muzeja Ruma VI (2009), str. 125-160).
Ceo rad možete pročitati OVDE.
Komentari (0)