О неким необичним презименима код Срба (11. део)

БОКА И ПРИМОРЈЕ – ДРУГИ ДЕО

ПАШТРОВИЋИ (СТАРИ ИЗУМРЛИ И ИСЕЉЕНИ РОДОВИ)

 И паштровско племе је прави расадник необичних и јединствених презимена. Нека су помињана и раније у чланку о грбаљским презименима, а о некима ћу овде изнети појединости у покушају да се разјасни њихова етимологија.

ПАШТРОВИЋ

Већ само племенско име, некада и породично презиме – Паштровић, није сасвим етимолошки разјашњено. Паштровићи ce под овим именом први пут помињу 1355. године као властела у служби цара Стефана Душана. Да је у питању било братствено име, односно презиме, види се и по наредним забележним поменима Паштровића у 14. и 15. веку: Николица Паштровић, човек у Душановој служби (1355), Радак Паштровић (1363), Андрија Паштровић, пaштровски главар у служби Ђурђа Балшића (1371), Остоја и Радич, синови Радосава Паштровића (1399), итд. У прошлости се среће и облик Паштројевићи и Паштровићани, затим и облик Паштар (паштровски судија Радо Паштар, 1571) и Пастар (Никола Пастар, 1609), па чак и Пастроковић (1675)[1].

Постоје различита тумачења назива братства Паштровића: по једнима, он потиче од влашке речи pastro, изведене од латинске pastor – пастир, што указује на сточарску традицију. Други, реч пастро тумаче као старословенску, изведену од придева пьстрь у значењу – шарен, пегав, рошав[2], и личног имена Паштро или Паштроје од овога изведених. Невоља је само што овакво лично име нигде није забележено, што, опет, не значи нужно и да није постојало у прошлости[3]. Има и мишљења да је ово презиме изведено од личног имена Пастро(је), од албанске речи pastr, што значи – чист. Божић додаје и да је име спрецифично због наставка -ро, који налазимо и код имена Тудро, које се среће у нашим писаним изворима и по правилу га носе Власи[4]. Име Тудро налазимо и у самим Паштровићима. По некадашњем братству Тудровића, и данас постоји топоним Тудоровићи у Паштровићима (село изнад Светог Стефана).

Паштровићи су у 14. и 15. веку били водеће братство у свом племену и области који су по њима и названи. Били су властела код Балшића. Средиште им је била Стара Ластва (данашњи Петровац). Током немирног 15. века, због сукоба Примораца (највише Грбљана, а и других) са Млецима, као и турских упада, много становништва се из ових области иселило на север, у Далмацију и Италију. Паштровић се као братствено име од краја 16. века више не помиње у црногорском приморју, али се среће у Далмацији и Венецији, а касније и у Јужној Угарској код бачких Буњеваца (није јасно да ли ови Буњевци имају везе са црногорским Паштровићима или је истовентност патронима код ове две популације случајна). У Гламочком пољу живе два рода са презименом Паштро, који за себе кажу да су старином из Паштровића[5]. Исељавању Паштровића на север ишла је у прилог и чињеница да су још од краја 14. века имали властеоске поседе у долини Неретве[6].

ШТИЉАНОВИЋ

Паштровски Штиљановићи су један од изумрлих паштровских родова. У Паштровиће су дошли из Црмнице где су имали посед у месту Забес, у данашњем племену Бољевићи. Штиљановићи су у Црмницу досељени у 13. веку у време Немањића и били су властела. Били су орођени са Црнојевићима. Могуће је да су сродни властеоским паштовским родовима Бечића, Калођурђевића, Миковића, Главоча, Кањоша и других, али њихово порекло је ипак непознато.

Главни део Штиљановића је у 15. веку напустио Црмницу и населио се у Паштровићима. Они који су остали у Забесу били су врло угледни и имућни, и носили су старешинска звања. Последњи који се истакао по чувењу био је кнез Станко Штиљановић почетком 19. века. Од 1830-их, братство почиње да опада, да би последњи мушки изданак у Црмници, Стево Штиљановић умро 1941. године. Након пресељења у Паштровиће, Штиљановићи су се населили у Бечићима где су, због племенитог порекла, прихваћени као главари. Последњи паштровски кнез из овог рода био је Стефан Штиљановић, који се крајем 15. века иселио за Срем и тамо постао деспот Срба исељених у Јужну Угарску[7]. Познат је и његов рођак Никола Штиљановић који је за Ивана Црнојевића обављао разне дипломатске мисије[8].

Само презиме је изведено од патронима Стилијан – Штиљан, грчке етимологије. Занимљиво и можда битно за порекло овог рода је да лично име Стилијан и данас постоји међу Македонцима и Бугарима. Стилијан је календарско име, по Светом Стилијану Пафлагонцу, светитељу из 6/7. века, који се сматра заштитником деце. Име Стилијан(ос) (Στυλιανός), као и у облику Стелиос (Στέλιος), изведено је од грчке речи  стилос (στυλος), што значи – стуб[9].

Народно предање у Црмници каже да су Штиљановићи презиме добили по владаревом штитоноши и имали свој грб са ждребицом на шлему[10]. Није баш најјасније како би презиме Штиљановић могло имати везе са речју штит или штитоноша. Међутим, занимљиви детаљи у овом предању су ждребица на шлему и штитоноша. Наиме, како је речено, Штиљановићи су имали посед у Забесу. Забес је једно од три црмничка села која су се, ради одбране, ујединила у једно племе – Бољевићи. Село Бољевићи, по којем је и племе названо, тај назив носи од 15. века, с тим што je у 15. и 16. веку назив био Боловићи и Болојевићи, а од 17. века устаљује се облик Бољевићи. Иако постоје нека предања по којима је село овако тако прозвано зато што га је краљица Јелена Балшић назвала „бољим“ од других села у Црмници, јасно је да се ради о братственом називу. Од средњевековних Болојевића касније је настало знаменити црмничко братство Пламенаца[11]. Међутим, село Бољевићи је пре овог имало ранији назив – Штитари. 1296. године помиње се под тим називом у Повељи краља Милутина, којом он ово село дарује Манастиру Врањина. Село је наведено као „полуждребица Штитари“.

Иако би се на први поглед могло закључити да овај назив има везе са неком ждребицом, нпр. приказа пола ждребице на штиту или шлему, реч полуждребица је овде била одредница која показује имовинско-правни статус насеља. Наиме, речју ждребица у правном систему средњевековних србских земаља означавана је свештеничка земља која је додељена жребом (коцком) при деоби до тада нераздељене земље. Од старије речи ждреб (ждрѣбь) изведено је ждребица[12]. Није јасно зашто је овде у питању полу-ждребица. Можда је само половина земљишта била црквена и добијена жребом, а друга половина у поседу владара или властеле? Назив Полуждребица за земљиште у Бољевићима остао је у народном говору мештана и до 20. века[13].

Да ли ови подаци о полуждребици и штитарима можда дају одгонетку на предање о штитоноши са ждребицом на шлему? Подударности постоје и указују да је народ временом од средњевековних штитара који су живели на полуждребици (каснијим Бољевићима) осмислио предање о штитоноши са ждребицом на шлему. Што се тиче поседа Штиљановића у Забесу, треба рећи да је Забес некадашње насеље на пола пута (ради се о укупно свега два километра) између тврђаве Бесац и Бољевића (односно Штитара). За тврђаву Бесац многи извори наводе да су је подигли Османлије одмах након освојења Доње Зете (1478). Међутим, одличан стратегијски положај овог утврђења указује да је оно највероватније постојало и у време средњевековне Зете, а да су га Турци касније само додатно утврдили[14]. Предак Штиљановића би, у овом контексту, могао бити неки властелин Немањића, Балшића или Црнојевића који је био заповедник у Бесцу са поседом иза тврђаве (за-Бесац = Забес), а који је имао и своје штитаре у истоименом селу са статусом полуждребице, каснијим Бољевићима.

Иначе, црмнички Штиљан, од којег потичу Штиљановићи није једина особа са овим именом коју налазимо на простору данашње Црне Горе у прошлости. У кањону Комарнице, код Дужи у Дробњаку, постоје остаци средњевековног утврђења под називом „Штиљанов град“. Утврђење је штитило древни пут који је водио према Пљевљима и даље према Србији.  Да постојање имена Штиљан у Дробњаку није пука народна измишљотина, сведоче и дубровачка и которска документа из друге половине 15. века, где се, као један од виђенијих дробњачких трговаца помиње Штиљан Стјепковић[15].

БУЉАРЕВИЋ

Буљаревићи су старо братство које се помиње у Паштровићима од прве половине 15, па до средине 17. века. Не зна се да ли су се истражили или иселили. Први помен овог презимена у млетачким и домаћим документима срећемо 1423. године (Јован Буљаревић[16]) . И док се у 15. веку ово презиме у два наврата наводи у облику Буљаревић (поред помунтог Јована, и Вукашин Буљаревић 1440. године), у првој половини 17. века налазимо га у облику Буљар (Никола 1605, Франо 1637. и 1642. године[17]). По њиховом презимену долазе топоними Буљаревина и Буљарица[18]. Место Буљарица и Буљаричко поље су те називе добили касније, управо по Буљаревићима, кад се овај род разгранао код својих поседа у пољу. У млетачком документу из 1417. године, којим је одређено да двојица которских племића треба да врате неке поседе Паштровићима, наводи се поље Велика Булкија (или Билкија) која је, најизвесније, управо Буљаричко поље[19]. У једном паштровском документу из 1595. године, којим је утврђено како је извршена деоба некадашњих пронија у Паштровићима, помиње се „проња Буљарева“[20]. Из овога, као и из самог изворног облика презимена – Буљаревић, могло би се закључити да је Буљар било лично име родоначелника. Једна од могућности је да је пронијар Буљар био отац двојице поменутих Буљаревића из прве половине 15. века (Јован, Вукашин), што би указало да је Буљар живео у другој половини 14. и првој половини 15. века.

Основа буљ- није сасвим разјашњена „Судећи по примерима који следе, основа буљ- представља и орониме и хидрониме: Буља- брдо у Злодолу, Буљанка – планина код Параћина, Буљиница – брдо у Сијерчу y бившој скопској нахији, Буљак – извор y Рами у Босни; примери из патронимије су врло бројни и разнородни: Буљ y Горњој Крајини y Босни, Буљанац у селу Доњи Јовац у Белици…, Буљани – влашки род и презиме у Дубровнику, Буљановић код Пипера у Црној Г ори и на острву Рабу, Буљанчевић у

Јасеници у Шумадији, Буљовић y Пиперима и Неготинској крајини, Буљеша на острву Рабу, Буљетовић у бившој височкој нахији, Буљиба и Буљика у Неготинској крајини, Буљан – савремено презиме негде у Србији, Буљовчић у Суботици 1810. године. Иста основа заступљена је и у топонимији; Буљане је село код Параћина у Србији потврђено још у XIV веку, а локална легенда везује његов постанак за птицу буљину, Буљарица је село код Бара у Црној Гори, Буљевићи – код Тузле у Босни, Буљина – село код Коњица у Херцеговини… Наведени примери који се односе на брда и изворе, укључујући овде и топоним Буљарицу у Црној Гори, свакако припадају стародалматинској основи

buole y значењу кугла, а остали примери су измешани између прасловенског глагола буљити и румунског апелатива bulea (buleandră) y значењу старе хаљине“[21].

У селу Ђалци у Цеклинској Жупи у Ријечкој нахији постоји топоним Буларев До. Није немогуће да је исте етимологије као и паштровско име Буљар.

МУШУН

Mушуни су живели у Рустову код Челобрда и били су део племена Бечић. 1777. године у једном запису помиње се, у не баш славној епизоди, калуђер Исаија Мушун, који је са још једним монахом уносио „велику смутњу“ у Паштровској комунитади, а против архимандрита Манастира Прасквица, Саве Љубише[22]. Мушуни су у Паштровићима живели до блиске прошлости, али су се стално исељавали, па се последњи братственик иселио у Америку (САД) пред Други светски рат[23].

Необично презиме и његова етимологија наводе Вукмановића да закључи да братство Мушуна води порекло од старијег становништва, вероватно сточара који су у Паштровској гори имали своја насеља[24].

У самом Рустову постоји један извор са називом Мушун. Реч мошуна је у Приморју локализам који означава стају за ситну стоку, сточарско привремено насеље или селиште, а долази од латинског mansione[25]. Међутим, реч мушун је у неким приморским крајевима и локални назив за хоботницу.

Постоје још једни Мушуни, несродни паштровским,  у насељу Потомје на Пељешцу, где се рачунају у староседеоце[26], а дужи облик презимена – Мушуновић, налазимо у Плаву[27].

Свакако због сличности, паштровски Мушуни се повезују са презименом Мушановић или Мусановић које се помиње у два млетачка документа – из 1494. и 1515. године, и то извесни Дабишин из Ријеке (Црнојевића) у Црној Гори (Dabisino Musanovichivi de Monte Nigro de Flumine)[28].

Највероватније звучи конструкција по којој је извор Мушун добио назив по некадашњим сточарским настамбама (mansione), а затим је онај део Бечића који се населио у Рустову тако прозван по извору. Иначе, и само Бечићи, према традицији, крајем средњег века долазе из Скадарског краја, преко Црмнице, у Паштровиће. Тако да ни веза са Ријеком Црнојевића, као привременим стаништем, није немогућа.

 БАРОЧ

Видећемо у даљем излагању да постоји неколико презимена у прошлости Паштровића са не тако честим наставком -оч. Овај именски и презименски наставак је помињан раније, приликом обраде презимена Бракочевић[29].

Барочи су били мало паштровско племе које је изумрло у 19. веку. Живели су у селу Врба, где се налази „Барочево кућиште“. Засновани су у Паштровској гори, у Поздочу (! поново наставак -оч), који је каснијим разграничењем припао Црмничанима. Да су Барочи ту некада живели сведоче топоними Барочино гумно, Барочевина и Барочев тор[30].

Из документације се може видети да је ово племе неколико пута мењало своје име: изворно презиме је било Бароч, затим се појављују као Николићи, па као Никандровићи и потом поново као Барочи. Занимљиво је да се у одређеном периоду (18-19. век) презиме у документима наводи и као Бароц и Бароци[31]. Међутим, пре би се могло закључити да су Николићи и Никандровићи били огранци Бароча, који су се истицали због значајних појединаца. У прилог овом закључку иде чињеница да ова два презимена постоје напоредо у дужем раздобљу. Николићи се помињу од средине 15. (Алекса Николић, 1440. године) до средине 18. века (1734), а Никандровићи од краја 16. (1594) до краја 18. века (1792). Колико су ови огранци Бароча били значајни у 18. веку говоре и помени у оновременим исправама, и то: из 1734. године у којој се међу паштровском властелом наводи „од племена Николић, Јован Бароци“, и из 1792. године, где се помиње Марко Бароц из племена Никандровића. У документима се Барочи последњи пут помињу 1846. године (Јован Бароц)[32]. Колико су ова три презимена истог племена била испреплетана говоре и подаци из 17. века: 1655. године племе Николића на паштровском племенском збору представља Мартин Никандровић, а 1692. године у племену Никандровића нема више „нако кућа Барочева“[33].

Презиме Бароч налазимо код Хрвата у Босни (Добој), а Барочић у Ријеци[34]. Слична презимена у историјској документацији постоје и код Млечана – Бароци (Barozzi) и Барочо  (Ваrоссiо), али она сигурно нису исте етимологије као презиме Бароч код Срба и Хрвата.

Најизвесније је да презиме Бароч долази од личног имена, које је у основи истоветно имену Барош. Име Барош налазимо у попису Браничева из 1467. године[35], као и у Славонији и Барањи у другој половини 16. века, у више насеља[36], а презиме Барош у Боки (Котор), Западној Босни (Ливањско и Гламочко поље) и у Книнској Крајини (Цивљани). Ово је често презиме код Мађара (Baros). У прилог постојању имена Барош код нас говори и топоним (село) Барошевац у Шумадији (Барошево село – Бароша вас – Барошевац).

Али, етимологија овог имена није сасвим поуздано утврђена. Да ли је ово име са основом бар- изведено од апостолског имена Бартоломеј? Или је, према неким претпоставкама, оно цинцарског или турског порекла[37]. Име Барош, па тако и Бароч, могли би бити скраћени облици од неког дужег имена попут Барослав / Баросав. Име Барослав постоји код Чеха и Словака, а у давнини је постојало и код Хрвата[38], а име Баросав (можда и Барослав) налазимо у нахији Кричак у пљеваљском крају у османском дефтеру за Херцеговачки санџак из 1533. године[39]. Maда, постоје и мишљења да је могуће да је ово име погрешно уписано као Барос(л)ав, а да се заправо ради о имену Јарослав[40]. Такође, треба поменути и белоруски град Барисав (руски Борисов) – Барысаў, који би у основи имао истоветно име[41].

ПЛИСКОЧ

Следеће замрло паштровско презиме са наставком -оч је Главоч, о којем ће бити речи у наредном чланку, с обзиром да се ради о старијем имену паштровског племена Суђића. А презиме истог наставка које је у Паштровићима замрло је – Плискоч. Плискочи се помињу у 17. веку у Буљарици[42], као и у Будви 1621. године[43].

Имена и топоними са основом плиск- нису ретка у словенском свету. У Бугарској и Чешкој постоје градови под називом Плисков, као и истоимено село у Украјини, у Далмацији код Книна мање место Плисково (раније Плисковац, код Книна). Раније је постојало село Плиска код Дриваста (Villa sancte Marie)[44]. Презиме Плисковић налазимо 1503. у Котору[45], у 16. веку у Лици[46], а у новије време у селу Одојевић код Новог Пазара[47]. Слично презиме – Плесковић, налазимо код бачких Буњеваца. Презиме Плисков постоји код Руса, Белоруса и Украјинаца, а Плисковски код Пољака и Руса пољског порекла. Код Руса налазимо и облике Плиско, Плискевич, Плискачевски[48], итд.

Најзанимљивији су, свакако власи Плиске које налазимо у позном средњем веку у Херцеговини. Њихово презиме налазимо у документима у раздобљу од 1375. до 1549. године у разним облицима, али би се рекло да је облик Плиске (Plischa) као и Плеске (Pleschа, Plesche) старији, док касније добија облик Плишчићи или Плешчићи (Plessсuiсh, Plesсhiсh, Plesiсh, Pliesciсh, Pliescha)^[49]. Према годинама помена раних генерација влаха Плиска / Плишчића у дубровачким документима, могао би се извести закључак да је њихов родоначелник рођен почетком 14. века, а његово име могло би бити управо Плиско^[50], и то име би могло бити и основа паштровског презимена Плискоч.

Међутим, баш као што би име влашке скупине могло дати назив топониму Плеске код Гацка, са друге стране није искључено ни да су они то име понели након територијализације у том крају, те би топоним био основ назива катуна.

Према једном мишљењу^[51], овај етноним је истог корена као и назив каснијег црногорског племена Пјешиваца, а од старог словенског придева плеш, пљешив – го (голе главе, без косе), ћелав^[52]. Oстаје непознато да ли је лично име, или пре надимак, дошло због ћелавости родоначелника или, као у случају Пјешиваца, из разлога што су били „становници карсних, голих брда – Голобрђани“^[53].

Занимљиво мишљење износи Студо[54], према коме су власи Плиске у Херцеговину дошли из Бугарске, из тамошњег Плискова по којем су прозвани[55].

Постоје мишљења да је давније порекло полимских Плескоња (Плескоњића)[56] у Херцеговини (Степен код Билеће), те да потичу од влаха Плиска / Плишчића[57]. Међутим, за ову везу нема потврде ни у материјалним изворима, нити у предању полимских Плескоња, па је могуће да се ради о повезивању због сличности имена ових родова.

Са друге стране, основа плиск- може бити и другачијег порекла. У нашем приморју плискавцем се назива делфин[58], а по глаголу плискати се – праћакати се као риба (у источнословенским језицима глагол плискати значи – прскати). Плиска је врста барске птице (motacilla). Овај назив је заступљен готово у свим словенским језицима. Постоји мишљење да би назив за ову птицу могао доћи по сивкастој боји[59] (отуд онда и назив за делфина!), а од истог корена би могла доћи и реч пл(иј)есан. Све их повезује управо сива боја. Назив за птицу плиску се повезује и са старословенском речју плесо, која означава блатно језеро, мочвару, већу бару. По њој долази већи број топонима, назива за језера, баре и мочваре који имају плесо у корену (Плесо, Пелсо, Плешево, Плесковец, итд)[60]. С обзиром на суморан околиш оваквих места, као и боју барске воде, сива боја се одлично уклапа у причу. По овој речи за мање стајаће воде, своје име је понео и староруски град Плесков (Плѣсковъ, данашњи Псков), а по овом и старо словенско племе Плесковљани („Плесковити“)[61].

Намеће се закључак да је презиме Плискоч патронимског типа, и да долази од личног имена или надимка Плиско, које је, имајући у виду сва наведена презимена и топониме, словенског порекла. Да ли можда паштровски Плискочи имају неке везе с херцеговачким власима Плискама, није познато.

---

[1] Јован Вукмановић, Паштровићи, Цетиње, 1960, стр. 9, 10; Иван Божић, Немирно поморје XV века, Српска књижевна задруга, Београд, 1979, стр. 106.

[2] Александар Лома, Топонимија Бањске хрисовуље, САНУ, Одељење језика и књижевности, Одбор за ономастику, Библиотека ономатолошких прилога Књига 2, Београд, 2013, стр. 167.

[3] Вукмановић, Паштровићи, 9, 10.

[4] Божић, 10.

[5] Вукмановић, Паштровићи, 10; Боривоје Милојевић, Купрешко, Вуковско, Равно и Гламочко поље, Београд, 1923.

[6] Божић, 107.

[7] Вукмановић, Паштровићи, 78.

[8] Божидар Шекуларац, Дукљанско-зетске повеље, Историјски институт СР Црне Горе, Титоград, 1987, стр. 209.

[9] Wikipedia

[10] Вукмановић, Црмница, САНУ, Посебна издања Књига DLXXXIII, Oдељење друштвених наука, Одбор за филозофију и друштвену теорију Књига 1, Београд, 1988, стр. 137.

[11] Црмнички Бољевићи потичу од кнеза Јована (или Ивана) Богостиновића који се доселио у Зету код Стевана Црнојевића (око 1450-те). Учесник је збора зетских племена на Врањини 1455. године. Потомци кнеза Јована су прозвани Болојевићи, касније Бољевићи, а по њима цео крај и племе. Презиме Пламенац датира из 1630-их, они су огранак од кнеза Стевана Бољевића, потомка кнеза Јована. Други огранак Бољевића су Вулековићи, потомци кнеза Богдана Бољевића, брата кнеза Стевана.

[12] Шекуларац, 76.

[13] Вукмановић, Црмница, 135, 136.

[14] Wikipedia

[15] Милица Маловић-Ђукић, Дробњак под турском влашћу у XV веку, САНУ, Историјски институт, Гласник завичајног музеја, Пљевља, 2001, стр. 125.

[16] Храбак овог Јована чита као Бохан (?) Буљарић (Богумил Храбак, Поморство, гусари и богоштовље у Паштровићима, Историјски записи, Историјски институт Републике Црне Горе – Друштво историчара Црне Горе, Подгорица, 1995, стр. 121)

[17] Историјски записи година XVI књига XX, Историјски институт – Историјско друштво НР Црне Горе, Титоград, 1963, стр. 139.

[18] Вукмановић, Паштровићи, 127, 128.

[19] Храбак, 107.

[20] Вукмановић, Паштровићи, 440

[21] Велимир Михајловић, Дирке као предмет социолингвистичких изучавања, Ономатолошки прилози VII, САНУ, Одељење језика и књижевности Одбор за ономастику, Београд, 186, стр. 166-168.

[22] Петар Шеровић, Улога митрополита Саве Петровића у рјешењу спора Паштровића о именовању старјешина манастира Прасквице и Градишта године 1777. и 1778, Иcторијски записи година XVIII, књига ХХII, св. 1, Историјски институт – Друштво историчара СР Црне Горе, Титоград, 1965, стр. 371.

[23] Вукмановић, Паштровићи, 415

[24] Вукмановић, Паштровићи, 79

[25] Вукмановић, Паштровићи, 60; Petar Skok, Etimologijski rječnik hrvatskoga ili srpskoga jezika 2, JAZU, Zagreb, 1972, стр. 460.

[26] Никола Звонимир Бјеловучић, Полуострво Рат (Пељешац), Београд, 1922, стр. 235.

[27] Аким и Вукота Миљанићи, Презимена у Црној Гори, Београдска књига, Београд, 2007, стр. 315.

[28] Миљанићи, 313; Risto Kovijanić, Pomeni Crnogorskih plemena u Kotorskim spomenicima (XIV – XVI vijek) knjiga II, Titograd, 1974, стр. 103.

[29] https://www.poreklo.rs/2021/03/02/o-nekim-neobicnim-prezimenima-kod-srba-7-deo/

[30] Вукмановић, Паштровићи, 101, 102.

[31] Исто.

[32] Исто.

[33] Иван Божић, Средњовековни Паштровићи, Историски часопис књига IX-X, САНУ, Београд, 1959, стр. 169.

[34] Leksik prezimena SR Hrvatske, Institut za jezik, Nakladni zavod Matice Hrvatske, Zagreb, 1976, стр. 28.

[35] Велимир Михајловић, Српски презименик, Аурора, Нови Сад, 2002, стр. 36.

[36] Stjepan Sršan, Sandžak Požega 1579. godine, Gradja za povijest Osijeka i Slavonije knjiga XII, Državni arhiv u Osijeku, Osijek, 2001, стр. 133, 186, 280.

[37] Исто.

[38] Stjepan Sekereš, Stara osobna imena u Slavoniji i Baranji, Radovi Centra za znanstveni rad Vinkovci 3, JAZU, Zagreb, 1975, стр. 143.

[39] 174 Numarali Hersek livasi icmal Eflakan ve Voynugan tahrir defteri (939/1533) T.c. Basbakanlik devlet arsivleri genel mudurlugu, Osmanli Arsivi Daire Baskanhsi Yayln Nu:103 Defteri Hakani Dizisi XV, Ankara, 2009.

[40] https://forum.poreklo.rs/index.php?topic=195.3000

[41] https://www.blogen.wiki/blog/sr/%D0%91%D0%B0%D1%80%D0%B8%D1%81%D0%B0%D0%B2

[42] Вукмановић, Паштровићи, 129.

[43] Миљанићи, 362.

[44] Божић, Немирно Поморје, 302.

[45] Risto Kovijanić, Pomeni Crnogorskih plemena u Kotorskim spomenicima (XIV – XVI vijek) knjiga I, Cetinje 1963, стр. 48.

[46] Зорка Корица-Аћимовић, Даворка Радаковић, Могорић (Лика), Градска библиотека Нови Сад, 2013, стр. 101.

[47] Петар Петровић, Рашка књига 2, Нови Пазар, 2010, стр. 99.

[48] http://www.onomastikon.ru/proishogdenie-familii.htm

^[49] Esad Kurtović, Iz historije Vlaha Pliščića, 222, 223.

^[50] Risto Milićević, Hercegovačka prezimena, Biblioteka „BAština“, Beograd 2005, стр. 572.

^[51] Marko Pijović, Vlasi u dubrovačkim spomenicima do 14. stoljeca (doktorski rad), Sveučilište u Zаgrebu, Hrvatski Studiji, Zagreb, 2018, стр. 124.

^[52] Špiro Kulišić, O etnogenezi Crnogoraca, Titograd, 1980, интернет издање.

^[53] Kulišić, O etnogenezi Crnogoraca.

[54] Novak Mandić Studo, Zemlja zvana Gacko 1, Beograd, 1995, стр. 574.

[55] Ово мишљење је Богумил Храбак оспорио као неосновано.

[56] О њима је писано у чланку: https://www.poreklo.rs/2020/09/07/o-nekim-neobicnim-prezimenima-kod-srba-1-deo/

[57] Светислав Петровић, Добраче – историја села и родослови, Библиотека „Хронике села“, Културно-просветна заједница Србије, Друштво српских домаћина, Београд, 2014, стр.453.

[58] Речник српскохрватскога књижевног језика 4, Матица српска, Нови Сад, 1971, стр. 472.

[59] Skok 2, 684; треба рећи да плиски има и других боја (бела, жута, шарена), али оне које насељавају источне делове Европе већином имају сивкасто перје.

[60] Павел Јозеф Шафарик, О пореклу Словена, 1823, издање Архив Војводине Нови Сад – Словенски институт Нови Сад, 1998, стр. 99.

[61] Zrinka Blažević, Ilirizam prije ilirizma, Biblioteka Dialogica Europea, Golden marketing – Tehnička knjiga, Zagreb, 2008, стр. 46.