О неким необичним презименима код Срба (1. део)

ЗАТАРЈЕ, ДОЊЕ ПОЛИМЉЕ И СТАРИ ВЛАХ (1. део)

Затарје и Доње Полимље су области познате по необичним презименима, од којих су нека ексклузивитет управо овог краја и не срећу се другде у српским земљама. Извори показују да су многа од тих презимена настала од личних или породичних надимака, на која је касније додат наставак -ић. И ово додавање српског презименског наставка дошло је прилично касно. Како се може закључити из расположиве грађе велики број презимена није имао овај наставак све до пред крај 19. века, а нека су њиме обогаћена тек почетком 20. века. Запажа се и дуалитет, где су у одређеном периоду напоредо коришћене обе верзије, у зависности од крајева које је неки род насељавао. Занимљиво је да тај дуалитет у неколико случајева постоји и до данас. У наредним редовима направићу осврт на нека од таквих презимена из овог краја, њихово етимолошко порекло и распрострањеност. И у Старом Влаху где преовлађују она уобичајенија народна презимена, већином патронимска, може се наћи неких необичних, те ћу и њих укључити у област ове теме, с обзиром да је у питању најближе суседство Доњег Полимља, а и становништво је углавном сличног порекла као и оно затарско и полимско.

Подаци које ћу овде објединити могу се наћи у расположивој етнографској и лингвистичкој грађи. Уколико неко од читалаца располаже другачијим подацима, или неки мој закључак сматра неисправаним, свакако да је слободан да остави свој коментар, да наведе примедбу, па ћемо заједнички исправити или допунити чланак.

ЗИНДОВИЋ

Зиндовићи су братство из Колашинских поља, одакле су се даље исељавали већином у Доње Полимље и Затарје. Даља старина Зиндовића је из Дробњака[1], премда у самом Дробњаку нису сасвим сигурни да колашински Зиндовићи потичу од дробњачких[2]. С обзиром да се ради о јединственом презимену, као и да Зиндовићи славе Ђурђевдан (што је племенска слава Дробњака и слава већине дробњачких братстава), веза са дробњачким Зиндовићима је готово несумњива. Зиндовића у Дробњаку више нема, али има родова који су истог порекла. Они су потомци Вукмира, сина дробњачког војводе Ђурјана Косовчића, по којем се ова група родова назива још и Вукмировићи. У другој половини 17. века живео је Зиндо Вукмировић, који је четовао у чети Баја Пивљанина. Касније се вратио у Дробњак и настанио на Дужима, где су његови потомци понели презиме Зиндовић[3]. Временом је овo презимe у Дробњаку замрло, али је од њихових исељеника настало велико братство у Пољима. Од Зиндовића су Мемедовићи у Дробњаку, а сродни су им, од истог ширег братства Вукмировића, и дробњачка братства Пејовићи и Ћеранићи[4].

Пресељење Зиндовића у Колашинска поља могло би се датирати у прву половину 18. века. Ту су се умножили, али су се доста и исељавали. Једна кућа се око 1770. године иселила у Чести у Затарју, а одатле у Обарде[5]. Касније су се умножили и населили и у Косаницу, Матаруге, Глибаће, Пушањски До, Зекавице. После 1878. године насељавају се у околину Мојковца (села Штитарице, Сјерогоште) на бившу турску земљу коју је делила држава Црна Гора колонистима, већином из Ровца, Мораче и Колашина. Одатле су се населили и у Лепенац. Почетком 20. века почели су се пресељавати и у бјелопољски крај – Коловрат, Папе, а између светских ратова и у Бродарево и Бјелахову (1926). Друга грана је из Затарја прешла у Доње Полимље, у пријепољски (Доње Бабине, Оровац, Косатица) и сјенички крај (Кукавице), где их има још 1870-их. Из Бабина се једна кућа касније преселила у Ивањицу, а одатле у Чибутковицу код Љига.

Из историјских докумената видимо да су напоредо постојале две варијанте овог презимена – Зиндо и Зиндовић. С обзиром да је презиме патронимско, логично би било да је изведено презиме са наставком -ић, па утолико збуњује податак да је у употреби било и презиме Зиндо. У списковима приложника Манастира Милешева налазимо обе варијанте. Са презименом Зиндо уписана су петорица приложника из Обарди (1884), а као Зиндовићи њихови исељеници из Косатице, Оровца и Кукавица (1873)[6]. Облик Зиндо налазимо и доста касније, у Првом светском рату, где је са тим презименом у списак војника црногорске војске уписан познати јунак Рако Зиндо[7]. Очито је да је облик Зиндо постојао нешто дуже у Затарју, док је у матичним Пољима и код њихових исељеника присутан патронимски облик.

Етимологија имена Зиндо није разјашњена. Постоји мишљење да је име изведено од турцизма зиндан (zindan) – тамница[8], мада је тешко поверовати да би се од такве речи могло извести лично име.

С обзиром да дробњачки Вукмировићи потичу од Косовчића, за које је утврђено да, као и већи део дробњачког племена, припадају хаплогрупи I1 P109[9], могло би се претпоставити да је ово и хаплогрупа Зиндовића.

КОЋАЛO

Ово необично презиме налазимо у затарском крају – околини Пљеваља. Ту су дошли из дробњачке Тушине[10].

Презиме се јавља у више облика, што је, по свој прилици, последица различитиог уписивања у разне јавне књиге, а делом је могло доћи и до мењања презимена приликом пресељења дела рода у неки други крај, о чему ће бити више речи.

Коћали су истог порекла са групом родова из Затарја, којима је заједничко старије презиме Миловановић. Њихови преци су након турског напада на Тушину, око 1650. године[11], најпре побегли у Добриловину у Тари. Двојица браће Миловановића су се касније сакрили у шуми у околини Косанице и дуго живели у савардаку – чечару, по чему их Косаничани прозваше – Чечаревићи[12]. Приликом расељавања, огранци овог рода добијали су нова презимена. Од њих потиче велико братство Петровића у Косаници и њихови огранци у пљеваљском крају[13] и Коћали, од којих су настали Петрићи и Чоловићи у Готовуши, Југову, Матаругама и другим селима пљеваљског краја[14]. Сви ови родови славе Ђурђевдан.

Сеоба Коћала је везана за напад Турака на Косаницу у време Првог српског устанка[15]. Тада они побегну из Косанице у Маоче око 1806. године, а из Маоча су прешли у Матаруге око 1820. године[16] и Вруљу јужно од Пљеваља, где су се бавили „кириџилуком“[17], а одатле огранци у Козицу и Камену Гору. О настанку презимена, братствено предање каже да је у оно време кад су као Чечаревићи живели код Косанице, један од њих „чувао козе и стално их вабио са: коћ, коћ, па га прозваше Коћало, а његове потомке Коћали“[18].

Из разних историјских докумената можемо видети да постоји неколико варијанти овог презимена, у зависности из ког краја је неки огранак Коћала, иако се ради о истом роду. Тако осим најчешћег Коћало (Вруља), налазимо и Коћело, Коћела и Коћеловић. У милешевском поменику налазимо два пута уписаног истог приложника, Перишу из Матаруга, који је једанпут уписан као Коћела, а други пут као Коћело[19]. У војним документима из Првог светског рата, у Каменогорском батаљону налазимо међу војницима из овог рода чак три варијанте: Коћало, Коћело и Коћеловић[20]. Према местима из којих су ови војници, може се закључити да се ранији облик Коћало јавља у Вруљи, док је облик са промењеним сугласником на другом слогу (Коћело, Коћеловић) јавља у Матаругама, док у Љутићима имамо оба облика. Коначно, у документацији налазимо и четврти облик – Коћела, међу црногорским колонистима у Сивцу после Другог светског рата[21].

Што се тиче етимологије презимена, наведено је народно објашњење, које не звучи баш најубедљивије. Но, у недостатку бољег, свакако да га уважавамо. Ваља само навести некадашњи топоним Коћела код Требиња, који се помиње у једном документу из 16. века[22]. Сличност са презименом је веома упадљива, па би се објашњење можда могло тражити и на тој страни.

ЧАКТАР

Чактари су род из пљеваљског краја, са матицом у селу Готовуша, одакле су се даље расељавали у околна насеља – Брвеница, Бучје, Црљенице, Милунићи, Доње Југово, Бабине. О њиховом пореклу нема много података, али се оно може расветлити из везе са неким другим родовима.

Презиме Чактаp је свакако дошло по надимку. Чактар је назив за „звоно које се веже обично овну предводнику око врата, … клепетуша, меденица“[23]. Могуће је да је предак овог братства израђивао чактаре, а можда је много „клепетао“ (превише причао), по чему је добио овај надимак.

Истог порекла као Чактари су Чамџићи, Јестровићи и Голубовићи из истог краја. Чамџића има две гране – једни у Црљеницама, а други на Чемерну, но истог су порекла и, према предању, потичу од Радовића из Крњаче (данас у подручју општине Прибој)[24]. Предање каже да је „неки Радовић правио прозоре (на турском џан) па их прозваше Чамџићи“[25]. Необично предање, с обзиром да је етимологија презимена јасна и долази од занимања родоначелника који је био чамџија. Чамџићи имају предање да су се у Затарје доселили из колашинског краја[26].

Јестровићи (у местима Црљенице, Потрлица, Радосавац) такође имају предање да су од Радовића и да су им сродни и Чактари и Чамџићи, али њихово предање каже да су сви они старином из Пиве од тамошњих Аџића. Презиме су понели по некој Јестри – Јеши из Шумана уз коју се призетио њихов предак Радовић, те су његово потомство прозвали Јестровићима. Иако би се могло закључити да је презиме патронимског типа, од мушког имена Јестро, старији облик презимена овог рода – Јестрић[27], указује на матронимију, то јест да је презиме изведено од женског имена Јестра[28].

Сви ови родови славе Аранђеловдан. Генетика је потврдила везу између неких од ових братстава. Тестирани на Српском ДНК пројекту из фамилија Чамџић и Голубовић су иста хаплогрупа J2 Y22059, док остали родови нису тестирани. Што се тиче везе са Радовићима из Крњаче, заиста су тестирана тројица Радовића и код њих је утврђена иста хаплогрупа, међутим ради се о Радовићима из Џурова на Лиму код Пријепоља, из Јечмишта (Челебићи код Фоче) и Булога (код Сарајева). Радовићи из Јечмишта су староседеоци у том крају, одакле су се даље расељавали[29]. Од њих потичу и Лончари у Рађевићима и Готовуши и Цупаре у Бољанићима[30]. Ствар додатно усложњава чињеница да су Радовићи из Крњаче носиоци хаплогрупе I2a РН908, док су Радовићи из Јечмишта хетероген род, с обзиром да је код друге двојице тестираних припадника овог рода утврђена хаплогрупа I1 FGC22045, типична за племе Дробњака. Сви ови родови славе Ђурђевдан, једино булошки Радовићи славе Аранђеловдан. Треба додати и да се предање Лончара о пореклу од Радовића из Јечмишта показало као нетачно, с обзиром да је код Лончара из Рађевића утврђена хаплогрупа R1a YP417.

За хаплогрупу J2 Y22059 утврђену код неких од ових родова, генетичка истраживања, у склопу историјске грађе и предања, показали су да је носе родови који су потомци старог племена Крича, познатог по сукобу са Дробњацима крајем средњег века, по којима још од 13. века подручје између Таре и Пљеваља носи назив Кричак. Иако се за њих мислило да су се раселили на све стране, генетика показује да их још увек има у приличном броју у матичном крају између Дурмитора и Лима. Коначно, ни веза са Аџићима из Пиве по свој прилици не постоји, с обзиром да је код овог рода утврђена хаплогрупа E V13.

Из свега наведеног, један могући сценарио кретања ових родова могао би бити следећи: преци Радовића – Крича се из дурмиторског краја селе у Јечмишта. Могуће да су се заједно с њима истовремено преселили и неки Дробњаци (I1 FGC22045), или су се касније прибратили, тако да деле исто презиме и славу, али су, очито, различитог порекла. Из Јечмишта се временом исељавају и од исељеника кричких Радовића (J2 Y22059) настају родови Чамџићи и Голубовићи, а највероватније и Чактари и Јестровићи (њихова генетика за сада није позната). Ови исељеници вероватно потичу од једног исељеног Радовића, с обзиром да сви славе Аранђеловдан, за разлику од матичног рода који слави Ђурђевдан, па се намеће закључак да је тај један исељеник променио славу (рецимо као призет) и отуд сви родови од њега настали славе Аранђеловдан. С обзиром на везивање за Крњачу, могуће је да ова група родова потиче од неког Радовића од оних насељених у Џурово, с обзиром да је Џурово знатно ближе Крњачи него што су то Јечмишта. Везивање за Радовиће из Крњаче је могло доћи, опет, због истог презимена, иако је сада јасно да није у питању исти род.

Лончари и Цупаре вероватно потичу од неког исељеника из другог времена, с обзиром да су задржали изворну славу и не знају за сродничку везу са Чактарима и осталим аранђеловштацима. Утврђена генетика код Лончара из Рађевића указује да они нису сродни Лончарима из Готовуше (уколико су ови заиста настали од Радовића из Јечмишта), а до идентификације је вероватно дошло због истог презимена. Са друге стране, oвакав закључак треба прихватити са резервом, док не буду тестирани Лончари из Готовуше или Цупаре, чија генетика је још увек непозната.

МОСУРОВИЋ

Презиме се среће у два облика Мосур и Мосуровић, иако се ради о истом роду.

Матица им је Доње Полимље, село Врбово, које је данас у саставу Општине Пријепоље, иако се традиционално ово село рачуна у насеља пљеваљског краја. Према Пејатовићу[31], у Врбово су Мосури дошли из суседног Бучја. Из Врбова су се населили и на Глог и у Готовушу. О њиховом ранијем пореклу не зна се ништа, тако да је могуће да су староседеоци овог краја.

Етимологија презимена је од речи мосур, што је турцизам (од тур. masura) који у највећем делу српског говорног подручја означава шупљу дрвену цев са задебљањима на крајевима, која је служила за намотавање пређе, конца или сл, – врста калема. Осим овог значења, речју мосур у неким крајевима се означава цев за извлачење течности из бурета, сличног облика. Такође, мосуром се понегде назива и окруњени клип кукуруза, као и сви слични клипасти облици попут леденица које висе са крова, висећег пећинског накита и сл[32]. Према овоме, могло би се закључити да презиме Мосур долази по телесним особинама неког претка, који је вероватно био „дугачак“ и танак као мосур.

Старији облик презимена је Мосур, који на прелазу 19. у 20. век бележи Пејатовић[33]. У списку приложника Манастира Милешева[34] налазимо више приложника од овог рода, из Врбова, док је јеан уписан као становник Засеока. Код свих приложника су наведена оба облика презимена, и то Мосуровић као актуелно, а Мосур као старији облик. Очито је у то доба, током друге половине 19. века, дошло до додавања српског презименског наставка -ић, тако да је касније превладало презиме Мосуровић. Облик Мосур данас налазимо у Пљевљима и Греву (Илино Брдо) код Пљеваља[35], док су сви остали припадници овог рода временом узели презиме Мосуровић.

Мосури су се, као и многи други становници Доњег Полимља, исељавали у Србију након што је Србија добила аутономију у оквирима Османског царства, док је Доње Полимље остало ван граница Србије. После Другог српског устанка неки Мосуровићи су се иселили на Златибор, и то у Сјеништа на Увцу и Чајетину (заселак Шиповик)[36]. 1875. године, након гушења Бабинске буне, и неки Мосуровићи су се привремено склонили у златиборски крај, док се један населио у селу Зарубе на југ од Ваљева[37], где их и данас има. Мосуровића има и у Буковици код Ивањице[38], a у новије време су насељени и у Пријепољу и Београду.

Пејатовић наводи[39] да је слава Мосур(овић)а Јеремијевдан (Свети пророк Јеремија), међутим Мосуровићи славе Никољдан, како они у пријепољском[40] и пљеваљском крају, тако и златиборски Мосуровићи[41]. Међутим, занимљиво је да и Павловић[42] за зарубске Мосуровиће наводи славу Јеремијевдан. Могуће је да је некадашња слава Мосуровића била Јеремијевдан, која је у међувремену (можда крајем 19. или почетком 20. века) промењена, али није немогућа ни варијанта по којој је Јеремијевдан био прислужба Мосуровића, па су је они одсељени у Зарубе преузели за главну славу.

ВЕРУОВИЋ

Презиме Веруовић носи род који живи у Пријепољу и околним местима – Ковачевцу, Избичњу, Сопотници[43]. У Милешевском поменику налазимо неколико Веруовића приложника у раздобљу 1873-1894. године, у Залугу, Сопотници, Барама Сопотничким и Великој Жупи[44]. Овде су Веруовићи уписани уз напомену са старијим обликом презимена – Верух, мн. Веруси, из чега можемо закључити да је до промене презимена дошло у другој половини 19. века. Додавањем наставка -ић, и губитком гласа Х, презиме се сасвим изменило, изгубивши и палатално С у множинском облику.

Према породичном предању, Веруси су од ровачких Булатовића[45], а презиме им је настало по селу Веруша одакле је предак дошао у Доње Полимље[46] (Баре Сопотничке) у првој половини 19. века. Веруси славе Светог Луку, исто као и Булатовићи и остали Ровчани – Гојаковићи, што иде у прилог предању. Веруша је висораван у Брдима, источно од кањона Мораче, на тромеђу подручја Братоножћа, Васојевића и Колашина. Сам топоним је по конструкцији такав да би се могло закључити да је настао по роду са презименом Верух (Веруша – посед Веруха), а не обрнуто[47].

Презиме би могло доћи по личном имену Верух или Варух, као календарско име, по пророку Варуху из 7. века пре Христа (код Јевреја и у западној римокатоличкој верзији – Барух / Baruch, са значењем – благословен), ученику пророка Јеремије[48]. Са друге стране, код Руса постоји презиме Верухов, а у Пољској место Верухов (Weruchow) код Варшаве, па би презиме Верух могло бити и словенског порекла.

У Бутмиру у Сарајевском Пољу постоји род Милошевића, који су ту дошли „од Колашина, гдје су се звали Веруховићи“[49]. С обзиром на ретко презиме и исти крсну славу – Свети Лука, нема сумње да се ради о истом роду. Порекло „од Колашина“ је вероватно потврда о даљем пореклу из Роваца, с обзиром да су Ровчани у великом броју након 1878. године населили колашински крај. Код старијег презимена овог рода налазимо прелазни облик између Верух и Веруовић.

У селу Брђани (заселак Вујан) код Горњег Милановца постоји фамилија са презименом Веровић, ту досељени пред сам крај 19. века из Расна у Херцеговини. Према подацима из протокола венчаних парохије манастира Вујан, види се да је изворно презиме овог рода -Веруовићи[50]. Као и сви остали Веруси и Веровићи славе Светог Луку. Податак о пореклу из Херцеговине не треба да буни, јер се под историјским појмом Херцеговине сматрало подручје на исток све до Милешеве[51].

Средином 20. века једну кућу Веруха, са тим најстаријим обликом презимена, налазимо у Мратињу у Пиви, ту досељени из Пријепоља[52]. Пејатовић је на прелазу из 19. у 20. века забележио за Верухе да живе у Избичњу, Залугу, Душманићима и Чадињу[53]. У Чадињу и Душманићима нема презимена Верух (Веруовић), али у овим насељима живе Пајевићи, за које се рачуна да су сродни Верусима[54], из чега би се могло закључити да су Пајевићи огранак Веруха. За сроднике Веруха сматрају се и Парандиловићи из Лучица код Пријепоља. У Милешевском поменику уписани су са старији обликом презимена Парандило. И они имају предање о пореклу из Роваца и славе Светог Луку[55].

Кaо неки закључак, могло би се рећи да су Веруовићи род настао од старијег рода Веруха, који су племенски Ровчани – Гојаковићи, а који су насељавали подручје леве обале Мораче, висораван у Брдима која је по њима прозвана Веруша. С обзиром да је утврђена генетика ровачких Гојаковића, уколико је предање Веруха тачно, могао би се извести закључак да су и Веруовићи, као и њихов огранак Пајевићи, и сродни им Парандиловићи, носиоци најчешће хаплогрупе код Срба – I2aPH908.

ЧКОЊЕВИЋ

Чкоњевићи су род из Штиткова у Старом Влаху. Потичу од претка који је, према предању, са још тројицом браће, ту доселио однекуд из Црне Горе. Постоји несклад у предањима Чкоњевића из Штиткова и исељеног огранка у Ивањици. Штитковски део као потомке остале браће наводе Бјелановиће у Дебељи и Боричиће у Штиткову. Чкоњевиће исељене у Божетиће зову и Љубановићи[56]. Сви славе не тако честу славу – Мратиндан[57]. Ивањички део као сроднике Чкоњевића наводе Стамениће (Басаре) у Тисовици, Вуловиће у Равној Гори и Азањце у Васиљевићима[58].

„Како је настало презиме Чкоњевић поуздано се не зна. Неки тврде да је настало од Коњевић, како су се некада презивали, па се временом у изговору трансформисало у Чкоњевић“[59]. Тако каже братствено предање, међутим старији облик презимена – Чкоњо, који налазимо средином 19. века, указује да је презиме насталао највероватније од надимка родоначелника. Од основног презимена, додавањем наставка -ић, настала су два облика: они у Штиткову и Божетићима добили су презиме Чкоњевић, а они у Ивањици – Чкоњовић. У попису 1863. године у Ивањици је пописан Илија Чкоњо, а његови синови Васо и Раде под презименом Чкоњовић[60]. У милешевском поменику, налазимо приложнике од овог рода, уписане исте године (1873), али под различитим презименима: Василије Чкоњо из Штиткова, али и Марко и Љубисав Чкоњевић из Божетића[61].

Чкоњевићи су наставили да се исељавају и у друга места. Тако је Јован Чкоњевић са породицом побегао из Штиткова због убиства неког Турчина и населио се y Вранићима код Чачка, око 1870. године, одакле се касније једна кућа Чкоњевића преселила у оближње Миоковце. Почетком 20. века у Београду налазимо трговце Илију и Саву Чкоњевиће[62].

Занимљиво је да су, вероватно писарском грешком, неки Чкоњевићи уписавани и као Шкоњо (из Божетића, 1876. године избегао у Србију након слома Бабинске буне)[63] и Шкоњевић (Чачак, 1892. године)[64].

РВОВИЋ

Рвовићи насељавају пријепољска насеља Камена Гора, Љељеница, Аљиновићи и Бискупићи[65], као и нововарошку Бистрицу и још нека насеља код Нове Вароши. Међутим, то им није матица. Према предању из Аљиновића[66], Рвовићи су даљим пореклом из Роваца, али се предак из Лијеве Ријека (?) доселио у Вранеш, у село Вергашевићи. Лијева Ријека није у Ровцима, већ је матични крај Васојевића, па чак иако није географски далеко од Роваца, између ова два краја је тешко премостив кањон Мораче, тако да је предање овде прилично нејасно. Вероватно се мисли да је род старином из Роваца, а да је једно време живео у Лијевој Ријеци, одакле је предак (именом Видоје) прешао у Вранеш. Ово је све мало вероватно, јер усељеника у Лијеву Ријеку након што су је запосели Васојевићи, готово да уопште није било, а, осим тога, и правац сеобе није нарочито логичан, јер ако су већ преци (или предак) Рвовића доспели у Лијеву Ријеку, правци кретања у овом крају указују да би се они највероватније трајније населили у Горњем Полимљу или беранском крају. Правци миграција Рвовића, о којима ће још бити речи, указују да је овај род, ипак однекуд северније. Ово потврђују предања Пузовића и Власоњића који су истог порекла са Рвовићима, а која кажу да су они старином из Пиве. Ово предање постоји и у Полимљу[67], а и у Пиви[68], тако да се може узети за веродостојно.

Овај род је, како подаци показују, кроз неколико покољења био прогањан и принуђен да се сели по Полимљу. У Вранешу су их опљачкали локални муслимани, због чега осиромаше, па реше да пређу у пљеваљски крај, у Подборову код Маоча. Одатле се преселе у Козицу, на читлук локалног аге. Пејатовић ову сеобу датира на „пре сто година“, што, узимајући у обзир време кад је Пејатовић писао своју књигу о Полимљу и Потарју, значи да се ради о крају 18. или прелазу 18. у 19. век. У Козицама их је било петорица браће, који се, један по један, иселе у друга места – Камену Гору, Аљиновиће и Бискупиће код Пријепоља, Батуровац и Вранеша код Нове Вароши. Последњег, Мата Рвовића, из Козице протерају тамошњи Томашевићи и он прелази у Бабине. Овај догађај збио се 1890. године. Један огранак Рвовића се из Козице одселио у ваљевски крај[69].

Што се етимологије презимена тиче, предање овог братства наводи да су презиме добили по претку којег су прозвали Рво, „јер му није било премца у рвању“[70]. Ово је, свакако народно довијање да се објасни презиме за које нису сигурни како је настало. Објашњење нам даје ранији облик презимена, уписан у књигу приложника Манастира Милешева 1896. године, када су уписани Милија и Дамјан са презименом Рвовић и напомена о старијем презимену – Хрво. Очито се ради о личном имену, односно надимку од неког дужег имена, које је касније постало породично презиме.

Лична имена код Срба са основом хрв- нису била тако необична у прошлости, док су Срби и Хрвати живели раздвојени, а опет свесни о блиском словенском пореклу. Милица Грковић[71] у старим документима налази српска имена као што су Хрватин, Хрвајин, Хрвимир, Хрвоје, Хрвојица, Хрвоња. Ваља напоменути и да се назив Хрват нарочито у Србији користио за означавање свих досељеника из области Хрватске, па чак и за Србе који су из тих крајева. Име Хрво је свакако скраћени облик неког од наведених имена, касније упрошћено избацивањем почетног Х, што је чест случај у српском језику[72]. Треба поменути и презиме Хрвовић у Паштровићима, забележено 1734. године[73].

Поменуто је да су Рвовићи истог порекла са Пузовићима и Власоњићима насељеним широм Доњег Полимља. По свој прилици су Пузовићи старији род, а Рвовићи и Власоњићи њихови огранци. Подудара се и предање о досељењу из Павиног Поља у Вранешу, тако да би се могло закључити да су Пузовићи род који се из Пиве најпре доселио у Вранеш (са евентуалним могућим привременим боравком у Ровцима), где су се издвојила два огранка – Рвовићи и Власоњићи, одакле су прешли у Доње Полимље, у села између Пљеваља и Пријепоља. Иначе, и ова два рода су у релативно блиској прошлости додала наставак -ић, а раније су забележни као Пузи (у једнини: Пузо) и Власоње. Сва три рода славе исту славу – Никољдан.

С обзиром да је генетички тестирано неколико Пузовића (из Бабина, Ђурашића, Џурова и Кошевина), код којих је утврђена хаплогрупа I2a PH908[74], с обзиром на њихово сродство са овим родом, можемо закључити да су и Рвовићи носиоци ове најчешће хаплогрупе код Срба, а тако и Власоњићи.

ПЛЕСКОЊИЋ

Презиме Плескоњић, у старијем облику Плескоња, налазимо у Доњем Полимљу, у пријепољском крају, и то у насељима Бабине, Јабука, Хрта, као и у самом граду Пријепољу и приградским насељима[75].

О давнијем пореклу Плескоња не зна се много. Пејатовић[76] бележи како се за њих каже да су „пола Бабина имали“, те да су у том крају „од Косова”. Плескоње спадају у групу родова из Доњег Полимља за које је у 17. веку забележено да су били ослобођени плаћања пореза османским властима. Разлог томе је, према предању, што су њихови преци, иако су учествовали у Косовском боју, касније, кад су Турци поново продирали овим областима, пропустили их да прођу без отпора, због чега су од Турака касније добили берате по којима су били ослобођени пореза[77]. Извесније је да су ова села и родови те привилегије имали због обављања дербенџијске службе[78] за османску власт.

Постоје мишљења да је давније порекло Плескоња у Херцеговини (Степен код Билеће), те да потичу од старог херцеговачког рода Плеска или Плешчевића (Плишчићи), који се помињу још у 14. веку[79]. Међутим, за везу са Плишчићима нема потврде ни у материјалним изворима, нити у предању полимских Плескоња, па је могуће да се ради о повезивању због сличности имена ових родова.

Старији облик презимена је Плескоња, који на прелазу 19. у 20. век бележи Пејатовић[80] у селима Бабине, Оровац, Душманићи и Коритница. У списку приложника Манастира Милешева[81] налазимо оба облика презимена у раздобљу између 1864. и 1894. године, а код једног приложника из Бабина 1864. године уписаног као Плескоњић, стоји напомена о старијем презимену Плескоња. Облик Плескоња налазимо и код пописаних Полимаца који су, након гушења Бабинске буне 1875. године, пребегли у Србију[82]. Ово указује да је облик Плескоњић заживео у другој половини 19. века и касније сасвим истиснуо старије презиме. Потомци Ђорђа Плескоње, избеглог 1875. године из Бабина у Ужице, касније су уписани као Пљескоње[83]. У Београду почетком 21. века постоје све три верзије презимена – Плескоња, Плескоњић и Пљескоњић[84].

Огранци Плескоња у пријепољском крају су Тошићи у Сељашници и Карајанковићи у Чадињу. Тошићи су потомци Тодора – Тоше који је живео у првој половини 19. века[85], а Карајанковићи од Јанка који је био црномањаст, те су га прозвали Кара-Јанко[86]. Чињеница да је још 1894. године као приложник Милешеви уписан Миливоје Плескоња из Душманића, са напоменом у загради да се ради о огранку са презименом Карајанковић, указује да је ово презиме нешто млађе од презимена Тошић и да још није било сасвим заживело крајем 19. века.

Од пребега из 1875. године, већина Плескоњића се населила на Рудине на Златибору. У Здравчићима код Пожеге Плескоњићи касније добију презиме Милинковић[87].

Велико и разгранато братство у Добрачама (Пљешивац) код Ариља потиче од синова Андрије Плескоње (Плескоњића), Павла и Симеуна, ту досељених из Доњих Бабина око 1780. године. Од Павла Андријиног потичу Павловићи, Петровићи и Марковићи, а од Симеуна Андријиног – Вучићевићи, Тодоровићи, Јанковићи и Милинковићи[88]. Плескоњићи у Живковцима код Белановице у Качеру такође потичу од досељеника од пре Првог српског устанка (око1780. године)[89], па се, према времену досељења, може закључити да су они од истог исељеничког таласа којем припадају и добрачки Плескоњићи. Истих Плескоњића има и у Белановици.

Сви огранци рода Плескоња славе Ђурђевдан, осим Милинковића из Здравчића, који су, вероватно по пресељењу у нову средину, узели славити Аранђеловдан[90].

Од бабинских Плескоња су била двојица ратника и јунака истог имена – Вук. Старији Вук Плескоња био је Карађорђев војвода током устаничког похода на Сјеницу 1809. године[91], а његов млађи имењак је био један од вођа Бабинске буне 1875. године[92]. Напад чета Вука Плескоње и Ђерасима Лојанице на османску касарну на Јабуци, 12. августа 1875. године, означио је почетак Бабинске буне[93].

Генетички резултати двојице тестираних, међусобно далеких огранака рода Плескоња, потврђују њихово исто порекло. Тестирани су Тошић из Сељашнице и Вучићевић из Добрача и код обојице је утврђена хаплогрупа R1a, подграна M458 L1029[94].

Припадност истој грани хаплогрупе R1a утврђена је[95] код још неколико родова из Доњег Полимља и околних крајева, па би се могло закључити да су ови родови ближе генетски повезани и чине стари словенски слој становништва које је ту живело још од времена средњевековне Србије. То су, пре свих, Кувељићи из Милешеве, са којима Плескоње деле и исту крсну славу (Ђурђевдан), затим Опанчине из Аљиновића и Ђуровићи из пријепољске Слатине (оба рода славе Никољдан), као и још неколико родова из западних делова Србије. Разматрајући и друге могућности порекла Плескоња, треба истаћи и податак да сва ова три Плескоњама генетски блиска рода (Опанчине, Ђуровићи и Кувељићи) имају предање о даљем пореклу из области Куча.

КУЗЕЉЕВИЋ

Кузељевић је новија верзија старијег презимена Кузељ. Матица Кузеља је Бистрица између Златара и Лима[96]. Андрија Јовићевић је у свом раду о Горњем Полимљу[97] забележио да Кузељи у Божетићима, вероватно потичу из Шекулара[98]. У прилог овоме ишла би и крсна слава Кузеља – Јовањдан, који је слава већине шекуларских братстава. Међутим, могуће је да је Јовићевић овај закључак извео због необичног презимена Рмуш (велико шекуларско братство) и поистоветио га са презименом Ршум – род који је настао у Негбини, а који се повезује и са Кузељима (о чему ће бити речи касније). Далеко је извесније да су Кузељи староседеоци Доњег Полимља.

Кузеља осим у Бистрици има у Божетићима и Негбини. Део Кузеља у Негбини носи презиме Марковић. Из златарског краја исељавали су се и у Муртеницу, на Златибор и у Ужичку Црну Гору (Доброселица, Јабланица испод Торника, Семегњево, Стубло, Крива Река, Тврдићи код Пожеге). Крајем 19. и почетком 20. века, сви Кузељи су додали -ић, тако да је данас свим огранцима званично презиме Кузељевић.

У селу Јасеново на Златару, једна исељена грана Кузеља добила је презиме Тосун[99], касније – Тосуновић. Tосун (tosun) на турском значи јуне, јунац, а означава и снажног младића. Тосунчук (tosuncuk) значи здраво крупно новорођенче[100]. Име Тосун и презиме Тосуновић постоје и код босанских муслимана.

Према неким мишљењима, Ршумовићи из Негбине су од Кузеља[101]. Ранији облик презимена био је краћи – Ршум. Од њих су Ршуми / Ршумовићи у златиборском Љубишу, Севојну и Расној код Пожеге. Као и Кузељи, Ршуми славе Јовањдан. Међутим, према наводима нашег чувеног песника Љубивоја Ршумовића[102], предање ове фамилије говори да су они од гатачких Окиљевића. Због неке заваде са гатачким муслиманима, у којој неки од њих погину, неколико Окиљевићи побегну у околину Пљеваља, а одатле пређу у Негбину, где су их примили Кузељи и дали им једну колибу у Муртеници. Како су се они муслимани чак до овде распитивали за одбегле Окиљевиће, питали их Кузељи шта су то Окиљевићи починили, па их толико траже. На то им муслимани одговорише да су „(х)ршум направили“, те због тога почну оне муртеничке Окиљевиће називати Ршумима. Ово се догодило крајем 18. века. Ршуми промене и славу, узму Јовањдан, вероватно као домазети или су узели славити кузељску славу.

Етимологија презимена Кузељ је највероватније од нечијег надимка. Кузељ или кузељина је стабљика жита, кукуруза и сл. Можда је Кузељ могао бити надимак за некога ко је мршав, сув, као кузељина. Са друге стране, за гладних година није било ретко да се од суве кузељине меље брашно и меси хлеб, па је и овако Кузељ могло постати нечији надимак или презиме.

Порекло речи је највероватније словенско. Презиме Кузеља налазимо на острву Ластово у Јадранском мору[103], а исто презиме (Кузеля) и код Руса.

КУРЋУБИЋ

Курћубићи (слава Аранђеловдан) су, према предању, пореклом из Црне Горе, одакле се доселе у Буковик на Увцу[104]. Ту су били још у 16. веку[105]. Због убиства турског порезника, један од њих, именом Обрад, морао је да се склања из Буковика, па пређе у Брезову под Мучњем, где су се умножили. Одатле се његови потомци населе и у Пресјеку, Катиће и Криву Реку на Златибору[106]. Поред тога, од других Курћубића из Буковика има исељених у Божетићима на Увцу, Рутошима на Златару, Пресјеци и Мочиоцима код Ивањице, а у првој поливини 19. века и чачанским селима Кукићи, Балуга[107], Прељина, Коњевићи, Трнава. Неки исељени Курћубићи су касније добили друга презимена, као Симовићи у Прељини, Петровићи у Кулиновцима код Чачка, Јовановићи у Прокупљу и Нишу[108]. Неки Курћубићи у Кривој Реци добили су званична презимена: Милошевић, Петровић, Радивојевић[109]. Један огранак Курћубића из Брезове у Београду данас носи презиме Јовановић, по претку Јовану[110].

Основа презимена је вероватно надимак претка – Курћуба, што је и старији облик презимена овог рода. Има мишљења да се ради о турцизму – да на турском „курћуб“ значи ћубасти петао[111]. Ово је само делимично тачно, јер се не ради о турцизму. Кованица је заиста настала од речи „кур“ (куръ) – петао, која долази још из протословенског језика, и ћуба, што је српски архаизам који означава кресту или подигнуто перје на птичјој глави, али и прамен косе[112], чуперак[113] подигнут у облику птичје ћубе. По свој прилици је родоначелник имао накострешену косу у облику ћубе неких врста птица или можда петлове кресте, чим је тако прозван, а по њему и његово потомство.

Као и код многих других презимена из ових подручја, наставак -ић је додат у новије време, док је старији облик био – Курћуба. Најранији поуздан помен презимена у облику Курћубић је из 1840. године, када је забележено да су се браћа Курћубићи из Божетића доселили у околину Пожеге (Милићево Село)[114]. Током 1870-их срећемо презиме у оба облика, па и случајеве да је иста особа раније бележена са презименом Курћуба, а касније као Курћубић (Никола из Криве Реке[115]), или да отац носи презиме Курћуба а синови Курћубић (Спасоје Курћуба из Криве Реке поменут 1871. године, а његови синови касније као Курћубићи[116]), као и да у истом месту живе сродници који носе различите облике овог презимена (Божетићи, Крива Река[117]). У милешевском поменику налазимо 1873. године као приложнике четворицу припадника овог рода, из Буковика и Божетића, и сви су уписани са презименом Курћуба[118]. По свој прилици, облик Курћубић преовладава крајем 19. века и сасвим истискује стари облик презимена.

Један од најчувенојих припадника овог рода је Гаврило Курћуба из Криве Реке, учесник оба српска устанка почетком 19. века[119].

Дешавало се понекад да припадници овог рода буду уписани у неке спискове или јавне књиге и као Курчубићи. Свакако је најпознатији Курчубић Стеван-Стевица, лик из телевизијске серије „Бољи живот“, кога глуми Иван Бекјарев.

ДРЧЕЛИЋ

Презиме Дрчелић је настало у Доњем Полимљу, у пријепољском крају. Славе Никољдан.

Према подацима у расположивој грађи, могло би се закључити да је матица овог рода у селу Ивање на југ од Пријепоља, за које место их везује најстарији модерни запис[120]. Одатле су се, према Пејатовићу[121], доселили у Мажиће и даље расељавали у разним правцима. Међутим, запис из османског дефтера за херцеговачки санџак из 1477. године указује да су Дрчелићи постојали још крајем средњег века и то у подножју Златара, данашњег села Горња Бистрица. Наиме, за џемат Годича, сина Прибисава, уписано је да зимују у месту званом „Дорћелићи“ и Бистрица, а да летују у месту званом Јелендо. Према мишљењу Ферка Шантића, ради се о данашњем локалитету Дрчелићи, а слово О које се појављује у османском испису, вероватно је или грешка у превођењу турске ортографије, или је изворни топоним био са словом О, које се касније изгубило[122]. Уколико ово тумачење прихватимо као исправно, испада да род по којем је настао топоним Дрчелићи или Дорћелићи није далако одселио из краја у којем је живео крајем средњег века, с обзиром да је њихова модерна матица (крај 19. и почетак 20. века), село Мажићи, одмах преко Лима (Бистрица данас припада подручју општине Нова Варош, а Мажићи подручју општине Прибој).

Старији облик презимена Дрчелић је Дрчела, по којем се назива и заселак Мажића. Постоји и другачије мишљење, да је род презиме добио по засеоку у којем је живео[123]. Презиме је изведено из основе дрч- и придева – дрчан, у значењу похлепан, лаком на јело[124]. Осим овог значења, придев дрчан означава и уображеност, надменост, охолост[125].

У поменику приложника Манастира Милешева у раздобљу између 1864. и 1894. године, презиме налазимо само у старијем облику – Дрчела. Најранији уписани (1864) је Савко Дрчела из Мажића, а каснији уписани су и из Кошевина и Дучева[126]. Ови записи о Дрчелама су занимљиви и због топонима Мажићи, где видимо еволуцију од архаичнијег облика Мажиће[127] (1864) до савременог Мажићи (1894). Облик Дрчелић се јавља од треће четврти 19. века и касније сасвим преовладава.

У првој половини 19. века, Дрчела има у Рутошима, одакле неки 1835. године прелазе у Негбину[128] због турског насиља, одатле и у друга златарска села – Бурађу, Дражевиће, а један на мираз у Б(иј)елу Р(иј)еку[129]. Има их и у Прибојским Челицама.

Једна грана (Гаврило Дрчелић из Дрчела – Мажићи) се у исто време иселила у ужички крај, село Татинац[130], одакле се касније потомци насељавају и у суседна села Дубоко и Гостиницу[131], као и у саму варош Ужице.

Дрчеле из Бурађа остали су упамћени као хајдучка кућа. Хајдучијом су се током треће четврти 19. века бавили Јоксим Дрчела и његови синови Бошко и Велисав[132].

Иако је презиме Дрчелић јединствено, једно слично презиме исте основе – Дрчелевић, налазимо на самом крају 14. века (документ из 1399. године), на удаљеном месту – острву Пагу у Јадранском мору[133].

ДУМБЕЛОВИЋ

Ово необично презиме среће се у нововарошком крају и ради се о једном роду. По свој прилици, они су старинци у овом крају. Матица рода су Комарани, а одатле су се Думбеловићи исељавали широм Старог Влаха, па их има у Новој Вароши, Кокином Броду, Виловима, Вранеши, Негбини, Кућанима, а у новије време, углавном послом, населили су се и у Прибој, Ариље, Краљево, Београд. Думбеловићи славе Светог Луку.

Презиме је, највероватније, изведено од турцизма dumbelek, што означава врсту малог добоша, али се користи и као увредљив назив за некога – „звекан, тикван“[134].

Иако необично и ретко, ово полимско презиме ипак није јединствено, с обзиром да га има међу Хрватима у Сплиту[135].

– НАСТАВИЋЕ СЕ –

---

[1] Милован Јеврић, Становништво општине Мојковац, Српско географско друштво, Београд, 1984, стр. 42

[2] Стојан Караџић, Вук Шибалић, Дробњак – породице у Дробњаку и њихово поријекло, Стручна књига, Београд,:1997, стр. 543.

[3] Караџић, Шибалић, исто.

[4] Исто.

[5] Милета Војиновић, Пљеваљски крај – прошлост и порекло становништва, Пљевља 1997, стр. 108.

[6] Зоран Малешић, Писанија Манастира Милешеве 1863-1897, Пријепоље, 2016.

[7] Миленко Ћировић Љутички, Каменогорски батаљон Пљеваљске бригаде 1914-1915 (документа), НИП „Пљеваљске новине ” доо, Пљевљ,: 2004, стр. 71, 156.

[8] Велимир Михајловић, Српски презименик, Аурора, Нови Сад, 2002, стр. 435.

[9] Српски ДНК пројекат.

[10] Танасије Пејатовић, Средње Полимље и Потарје, Пљевља, издање из 1986, стр. 236; Аким и Вукота Миљанићи, Презимена у Црној Гори, Београдска књига, Београд, 2007, стр. 229, 353.

[11] Војиновић, 137.

[12] Исто.

[13] Милорад Јокнић, Становништво у пљеваљском крају, “Пролетер” АД Бечеј, Пљевља, 2006, стр. 117.

[14] Миљанићи, 229.

[15] Војиновић, исто.

[16] Војиновић, 105, 106.

[17] Видоје Деспотовић, Вруља и Вруљани, Библиотека Хронике села, Одбор САНУ за проучавање села, Културно просветна заједница Републике Србије, Београд,  1997, стр. 230.

[18] Војиновић, исто.

[19] Малешић, Писанија Манастира Милешеве.

[20] Љутички, Каменогорски батаљон.

[21] Nenad Stevović, Slobodan Medojević, Crnogorci u Vojvodini: kolonizacija 1945 – 1948. knjiga 1, Matica crnogorska, Biblioteka Iseljenici, Podgorica, 2010, стр. 506.

[22] У документу из 1530. године помиње се Иван Бурђевић из Коћеле код Требиња (Марко Вего, Извори о Тpeбињу и околини у средњем вијеку, Tribunia 6, Завичајни музеј Требиње, 1982).

[23] Речник српскохрватскога књижевног језика 6, Матица српска, Нови Сад,:1976, стр. 836.

[24] Војиновић, 162.

[25] Исто.

[26] Војиновић, 130.

[27] Пејатовић, 112.

[28] Свакако је у питању надимак од неког дужег имена, нпр. Јестратија.

[29] Војиновић, 243.

[30] Војиновић, 269, 274.

[31] Пејатовић, 71, 72.

[32] Речник српскохрватскога књижевног језика књига трећа, Матица српска – Матица хрватска, Нови Сад – Загреб, 1969, стр. 426.

[33] Пејатовић, исто.

[34] Малешић, Писанија Манастира Милешеве.

[35] Слободан Мишовић, Становништво пљеваљског краја, Завичајни музеј у Пљевљима, Пљевља, 2013, стр. 286, 302.

[36] Љубомир Мићић, Златибор – антропогеографска испитивања, cenapaт, Српски етнографски зборник књига XXXIV, Библиотека Насеља и порекло становништва књига ХIХ, Српска краљевска академија, Земун, 1925, стр. 446, 468.

[37] Љубомир Павловић, Колубара и Подгорина, Српска краљевска академија, Српски етнографски зборник књига осма, Насеља српских земаља књига IV, Београд, 1907, стр. 677.

[38] Љубомир Марковић, Светислав Марковић, Становништво Моравичког Старог Влаха, САНУ, Географски институт “Joвaн Цвијић”, Посебна издања књига 57, Београд, 2002, стр. 318.

[39] Пејатовић, исто.

[40] Зоран Малешић, Православна братства која живе у Пријепољу, рукопис, стр. 41.

[41] Мићић, исто.

[42] Павловић, исто.

[43] Малешић, Православна братства која живе у Пријепољу, 10.

[44] Малешић, Писанија Манастира Милешеве.

[45] Малешић, Православна братства која живе у Пријепољу, 10.

[46] Зоран Малешић, Велика Жупа, интернет издање (Пријепоље) до 1912. године, Порекло, 2015.

[47] Поређења ради, простране њиве у Будимљи код Берана које су држали тамошњи Чантрићи (Букумире), зову се – Чантруше.

[48] Православная энциклопедия, http://www.pravenc.ru/text/154383.html

[49] Слободан Босиљчић, Срби из Сарајевског поља, Завод за уџбенике и наставна средства, Источно Сарајево, 2008, стр. 56.

[50] Миломир Глишић, Брђани, Библиотека Хронике села, Одбор за проучавање села САНУ, Београд, Скупштина опшине Горњи Милановац, Горњи Милановац, 1999, стр. 634.

[51] Расно је суседно насеље Пријепољу, на север од Милешеве.

[52] Светозар Томић, Пива и Пивљани, САНУ, Одељење друштвених наука, из Српског етнографског зборника књ. LIX, Насеља и порекло становништва књ. 31, Београд, 1949, стр. 98.

[53] Пејатовић, 105.

[54] Малешић, Православна братства која живе у Пријепољу, 10.

[55] Исто, 46.

[56] Милосав Обућина, Штитково, Културно-просветна заједница Србије – Доситеј Горњи Милановац – Фондација Миливоје Мића Мандић Београд – Скупштина општине Нова Варош, Горњи Милановац, 2006, 152.

[57] Мратиндан се често, погрешно, сматра за крсну славу посвећену Светом краљу Стефану Дечанском. И поред чињенице да су неки родови у скоријој прошлости узели славити Светог Краља, ипак је култ његовог прослављања исувише млад у поређењу са култом прослављања Светог Мартина епископа турског (град Тур у данашњој Француској) из 4. века, кога прослављају и православна и римокатоличка црква. И док се у православним црквама овај светитељ прославља 25 / 12. октобра, римокатоличка црква његов празник обележава 11. новембра. Мратиндан по јулијанском календару пада управо на дан 11. новембра, односно 24. новембра по грегоријанском календару, када се обележава и дан упокојења Светог краља Стефана Дечанског. Постоје мишљења да је дошло само до поистовећивања ова два празника, а управо због истог датума по два различита календара. Слављење Светог Мартина је свакако старије, што потврђује и сам назив овог празника – Мратиндан, настао ликвидном метатезом имена, из Мартин у Мрата, а која је у српском језику карактеристична за рани средњи век, пре црквеног раскола (1054. године). Постоје и мишљења да је слава Мратиндан на српском етничком подручју повезана са некада римокатоличким родовима, који су током средњег века прешли на православну вероисповест.

[58] Љубомир Марковић, Светислав Марковић, Становништво Моравичког Старог Влаха, САНУ, Географски институт Joвaн Цвијић, Посебна издања књига 57, Београд, 2002, стр. 16, 17.

[59] Обућина, исто.

[60] Драган Радивојевић, Моравичани у првом потпуном попису после ослобођења од Турака, Литопапир Чачак, Ивањица, 1993.

[61] Малешић, Писанија Манастира Милешеве.

[62] Александар Поповић, Свечарица, Београд, 1908, стр. 148, 149.

[63] Перо Пећинар, Сеобе кроз Ужички округ у 19. веку (од Бабинске буне закључно са 1900. годином) књига 2, Ужице, 2012, стр. 129.

[64] Бранко Перуничић, Чачак и Горњи Милановац књига 2, Историјски архив Чачак, 1969, стр. 384.

[65] Малешић, Православна братства која живе у Пријепољу, 54.

[66] Љутомир Рвовић, Аљиновићи, Културно–просветна заједница Србије, Библиотека Хроника села, Београд, 2004, стр. 212, 213.

[67] Пејатовић, 121;

[68] Томић, 78.

[69] Рвовић, исто.

[70] Исто.

[71] Милица Грковић, Речник личних имена код Срба, Вук Караџић Београд, Библиотека речника, Београд, 1977, стр. 204

[72] Упореди: Хранислав – Ранисав, Храбрен – Рабрен, Хрсовић – Рсовић, и сл.

[73] Миљанићи, 462.

[74] Српски ДНК пројекат.

[75] Малешић, Православна братства која живе у Пријепољу, 49.

[76] Пејатовић, 121.

[77] Пејатовић, 65.

[78] Derbend на турском значи – кланац. Дербенџије су имали обавезу да чувају и одржавају путеве који пролазе кроз кланце и сличне географске облике, како би се спречило прављење заседа. За узврат, плаћали су само основни порез – филурију, и били ослобођени других дажбина.

[79] Светислав Петровић, Добраче – историја села и родослови, Библиотека „Хронике села“, Културно-просветна заједница Србије, Друштво српских домаћина, Београд, 2014, стр.453.

[80] Пејатовић, стр. 121.

[81] Малешић, Писанија Манастира Милешеве.

[82] Пећинар, Сеобе кроз Ужички округ 2, 207.

[83] Пећинар, исто, 207.

[84] Bele strane – Telefonski imenik Beograda 2005, стр. 1151.

[85] Малешић, Православна братства која живе у Пријепољу, 62.

[86] Малешић, Православна братства која живе у Пријепољу, 27.

[87] Љубомир Павловић, Ужичка Црна Гора, Српски етнографски зборник, књига XXXIV, Библиотека Насеља и порекло становништва, књига ХIХ, Српска краљевска академија, Земун, 1925, стр. 131.

[88] Петровић, 453.

[89] Миодраг Јаћимовић, Качер – предели и људи, ИП Колубара, Ваљево, 1997, стр. 23.

[90] Павловић, Ужичка Црна Гора, 131.

[91] Милојица Спарић, Хроника рода Спарића, Библиотека „Хронике села“, Културно просветна заједница Републике Србије, Чачак, 2001, стр. 34.

[92] Вукоман Шалипуровић, Устанак у западном делу Старе Србије 1875-1878, Т. Ужице 1968, стр. 47.

[93] Жарко Шћепановић, Друштвено–економске прилике: у Затарју уочи и за вријеме Источне кpизe 1875-1878, Историјски институт, Друштво историчара Црне Горе, Титоград, 1974, стр. 76.

[94] Српски ДНК пројекат.

[95] Српски ДНК пројекат.

[96] Група аутора, Нововарошки крај кроз историју (од неолита до 1941), Нова Варош, 1991, стр. 100.

[97] Плавско-Гусињска област, Полимље, Велика, Шекулар.

[98] Данило Станојевић, Становништво Златибора у XVIII и првој половини XIX века,  Народни Музеј Ужице,: 2013, стр. 48

[99] Станојевић, 49, 51.

[100] Grupa autora, Tursko-srpski rečnik, Аtaturk kultur, Dil ve Tarih Yuksek Kurumu, Turk Dil Kurumu: Ankara 1997, стр. 983.

[101] Станојевић, 51; Мићић, Златибор 459; Јовићевић наведени рад.

[102] Огњен Окиљевић, Племе Окиљевић и народни обичаји, Библиотека Хроника села Посебна издања, Културно-просвета заједница Србије, Београд, 2004, стр. 279.

[103] Leksik prezimena SR Hrvatske, Institut za jezik, Nakladni zavod Matice Hrvatske, Zagreb, 1976, стр. 352.

[104] Делимир Стишовић, Брезова под Мучњем, Културно-просветна заједница Србије, Библиотека Хронике села, Београд, 2003, стр. 316, 317.

[105] Нововарошки крај, 98.

[106] Стишовић, исто.

[107] Марковићи, Становништво Моравичког Старог Влаха, 212.

[108] Исто.

[109] Станојевић, 252, 342.

[110] Делимир Стишовић, Милан Милошевић, Шареник, Културно-просветна заједница Србије, Библиотека Хронике села, Београд, 2003, стр. 511.

[111] Данило Станојевић, Стојановићи из Криве Реке на Златибору, Библиотека „Љубиша Ђенић“, Ужице, 2010, стр. 30.

[112] Речник српског језика, Матица српска, Нови Сад, 2011, стр. 1331.

[113] Управо реч чуперак, изведен од речи чупа – прамен косе, потврђује словенско порекло речи ћуба, јер су ове две речи истог порекла (чупа, ћуба, а уз њих и шуба, од које је изведена реч шубара). Оне долазе од индоевропског корена *(s)qӗub/-p (Petar Skok, Etimologijski rječnik hrvatskoga ili srpskoga jezika knjiga prva, JAZU; Zagreb, 1971, стр. 362.

[114] Перо Пећинар, Сеобе кроз Ужички округ у 19. веку (од 1800. до Бабинске буне) прва књига, Ужице, 2012.

[115] Исто.

[116] Пећинар, Сеобе кроз Ужички округ 2.

[117] Исто.

[118] Малешић, Писанија Манастира Милешеве.

[119] Милисав Ђенић, Златибор, Титово Ужице, 1970, стр. 46.

[120] Пејатовић, 110.

[121] Исто.

[122] Ferko Šantić, Prijepoljski kraj u XV veku, Glas Polimlja, Prijepolje, 1989, стр. 47, 48.

[123] Пећинар, Сеобе кроз Ужички округ 2, 357.

[124] Михајловић, Српски презименик, 355.

[125] Павле Ћосић и сарадници, Речник синонима и тезаурус српског језика:, Корнет, Едиција Вечници, Београд, 2008.

[126] Малешић, Писанија Манастира Милешеве.

[127] Уобичајен топонимски наставак -Е од братствених топонима, за север Црне Горе.

[128] Између ових села налазила се граница између Кнежевине Србије и Османског царства.

[129] Пећинар, Сеобе кроз Ужички округ 1, 44.

[130] Павловић, Ужичка Црна Гора, 158.

[131] Раде Познановић, Гостиница – прошлост и становништво, Библиотека Хроника села, Завод за проучавање културног развоје Србије, Одбор за проучавање села САНУ, Институт за енономику пољопривреде Београд, Титово Ужице 1991, стр. 584.

[132] Пећинар, Сеобе кроз Ужички округ 1; Стеван Игњић, Ужице и околина 1842 – 1914, Народни музеј, Ужице, Службени гласник, Ужице – Београд, 2011, стр. 331, 343.

[133] Луцијан Марчић, Антропогеографска испитивања по севернодалматинским острвима (Раб, Паг, Вир), Српски етнографски зборник књига XXXVIII, Библиотека Насеља и порекло становништв књига XXIII, Српска краљевска академија, Београд, 1926, стр. 318.

[134] Tursko-srpski rečnik, 314.

[135] https://actacroatica.com/hr/surname/Dumbelovi%C4%87/