О неким необичним презименима код Срба (2. део)

25. септембра 2020.

коментара: 5

 

ЗАТАРЈЕ, ДОЊЕ ПОЛИМЉЕ И СТАРИ ВЛАХ (2)

 

ЧАБАРКАПА

Чабаркапе су род са опречним предањима о пореклу. Једно каже да је старина Чабаркапа у Вранешу, крају између Таре и Лима, са матицом у Бистрици код Бијелог Поља[1]. Друго предање као матично подручје Чабаркапа наводи област између Колашина и Мојковца. Судећи према правцима расељавања Чабаркапа, рекло би се да је друго предање извесније, односно да су у Вранеш дошли из области преко Таре (мојковачког краја). Раније порекло Чабаркапа је из Куча.

Око 1800. године, због крви са Турцима тројица браће – Радивоје, Бјеле и Радоје преселе се из Добриловине код Мојковца у Блишкову у Вранешу[2], а одатле касније један огранак у оближња села Граб и Поткрајци. Други су се преселили у Поља Колашинска, а одатле у Добриловину. Бјелеви потомци се касније населе у Крупицама у Затарју. Огранак Чабаркапа у Крупицама се веома умножио и раселио у више села пљеваљског краја: Вруљу, Мијаковиће, Лијеску, Радосавац, Косаницу, Маоче, Водно, Градину, Љутиће, Миоску. Од Чабаркапа из Миоске су и у Пријепољу и околини (Велика Жупа, Слатина, Ивезићи, Душманићи)[3], досељени крајем 19. и у 20. веку послом. Има их уписаних у поменику Манастира Милешева, укупно 12 приложника Чабаркапа из Водна, Миоске и Крупице, у раздобљу између 1864. и 1885. године[4].

Од крупичких Чабаркапа су три брата, Лазар, Петар и Милош, око 1850. године ускочили у Шаранце (Јелиња Гора), због турског насиља[5], а касније (у време херцеговачког устанка) за њима је дошао још један рођак, Вукоје. Тамо их зову и Чабаркапић[6].

Вероватно неки други огранак Чабаркапа се из околине Мојковца преселио у Премћане низводно у долини Таре[7].

Сви Чабаркапе славе Митровдан. Управо је слава највероватнији доказ да Чабаркапе потичу од кучких Мрњавчића, који такође славе Митровдан, који и није баш тако честа слава у Црној Гори, а нарочито не у Брдима, Потарју и Полимљу. Сродни су им Крговићи, Шутовићи и Шепићи у мојковачком крају[8].

Крговићи из Штитарице и Лепенца код Мојковца[9] такође имају предање о пореклу из Куча, и то од братства Љешевића – Криводољана[10]. У Поља Колашинска су се доселили око 1774. године, а затим су се, као и Чабаркапе, исељавали у бјелопољска и пљеваљска села. Међутим, за Крговиће постоји и друга верзија, која каже да су они заправо од Браковића из Братоножића, од којих су се неки иселили у Куче (Дољани, Сјенице), а затим одатле неки прелазе у Побрисијевиће код Мојковца као Крговићи[11].

Етимологија презимена Чабаркапа вероватно има везе са физичком особином претка – родоначелника, који је имао велику главу[12]. У Херцеговини налазимо унеколико измењен исти патроним – Чаваркапа[13].

Имајући у виду предање о пореклу од Куча Мрњавчића, може се претпоставити да су Чабаркапе (као и Крговићи, Шутовићи и Шепићи) носиоци кучке хаплогрупе E-V13 Z16659 BY165837[14]. Међутим, ово треба узети са резервом, с обзиром да ни један од ових родова до сада није генетички тестиран, а имајући у виду и предање о даљем пореклу из Братоножића.

КУШЉЕВИЋ

Кушљевићи су релативно младо братство из пљеваљског краја, пореклом од Контића из Пјешиваца. Као и остали Пјешивци, потомци војводе Богдана Потолића, славе Светог Јована јесењег – Зачеће Светог Јована (23. септембра / 9. октобра), који се по њима у Црној Гори назива још и – Свети Јован пјешивачки.

Према једном предању Кушљевића, њихови преци су дошли од Никшића, где су се презивали Никчевићи, а пореклом су од Контића[15]. Овде је предање, по свој прилици, помешало два велика пјешивачка братства, Контиће и Никчевиће, при чему испада да су Никчевићи огранак Контића, што није тачно. Но, у сваком случају, Контићи и Никчевићи су братства истог порекла, настала од потомства Радована Богдановог[16].

Друго питање је време досељења предака Кушљевића у пљеваљски крај. Миладин Контић сматра да су се „доселили са матичним братством Контићима крајем 19 века, после успешно завршених ратова 1875-76. године, када је књаз Никола почео насељавати неке породице из Старе Црне Горе у северне крајеве, које је намеравао да припоји Црној Гори“[17]. Милета Војиновић у грађи о насељима и братствима пљеваљског краја, наводи да су се Контићи у Затарје доселили „пре 200 година“[18], што би значило негде на прелазу из 18. у 19. век. Из историјске грађе видимо да презиме Кушљевић постоји у пљевљаском крају још у време борби 1875-76. године[19], па, утолико, податак о ранијем досељењу предака Кушљевића звучи веродостојније.

Од досељених Контића у Тикави, неки Боре се преселио у Хоћевину и од њега су тамо Боровићи[20], а једна кућа се преселила у Бобово. По неком њиховом попу, који је био мали, ситан, кржљав, те су га прозвали Кужљо, овај огранак прозову – Кушљевићи[21]. Из Бобова су их истиснули Старчевићи, па се раселе и Лађану и Шула[22], а касније и у Мељак, Комине и Пљевља[23]. У милешевском Поменику уписан је један од ових насељених у Пљевља – Ристо Кушљевић, 1884. године[24].

Предање о „кржљавом“ попу по којем братство носи презиме Кушљевић, не звучи баш уверљиво, нарочито не надимак Кужљо од придева кржљав, с обзиром да за надимак Кушљо, од којег је настало ово презиме, постоји много бољи кандидат, а то је придев кушљав – чупав, густе замршене косе или браде[25]. Ако замислимо једног изразито косматог и брадатог свештеника, није немогуће да су га звали – Кушљо, а по њему и цео његов род.

Будући да потичу од пјешивачких Контића, веома извесно се може извући закључак о генетици ова три затарска рода, с обзиром да је пјешивачко племе прилично добро генетички тестирано и да је утврђено да су носиоци старе медитеранске хаплогрупе Ј2а М92 Ѕ8230[26].

МАЏГАЉ

Маџгаљ је једно од презимена чије значење није познато. Такође, и њихово давније порекло је магловито. Постоје најмање четири верзије предања. Прва каже да су Маџгаљи старином из Куча[27], са Маџгаљевог брда[28], друга помиње порекло из Васојевића[29], трећа да су из гатачког краја[30], а четврта да су из Шекулара[31].

Оно што је познато је да су као род настали у Пољима код Мојковца, у Штитарици[32], где су међу најбројнијим родовима. Одатле су се исељавали у два правца: низ Тару, у Гостиловину, Подбишће и Прошћење (где су такође веома бројни[33]) и према Полимљу, у бјелопољски крај – Мајсторовина, Муслићи, Соколац и Писана Јела (Павино Поље)[34], затим у Томашево, одакле се неке породице селе у Пљевља[35] и Пријепоље[36].

На Гвозду између Јадовника и Лима живели су Јакшићи, који кажу да су од Маџгаља из Писане Јеле[37]. У поменику Манастира Милешева уписан је 1894. године Тодор Јакшић[38], унук родоначелника који се доселио на Гвозд. С обзиром да је Тодор у то време одрастао човек, може се закључити да је досељење Јакшића било негде око прве четврти 19. века. За разлику од Маџгаља који славе Ђурђевдан, Јакшићи славе Светог Луку, због чега би се њихово предање о пореклу од Маџгаља могло ставити под знак питања. Међутим, још два рода у сјеничком крају (Штаваљ, Кокошиће) – Пејчиновићи и Карличићи, који за себе такође тврде да су од Маџгаља, такође славе Светог Луку[39], па се може закључити да је та исељеничка грана у неком тренутку променила славу.

Један Маџгаљ је послом (био је кројач) дошао у Питомине код Жабљака, одакле се са породицом преселио на Недајно у Пиви, а затим у Црквичко Поље. Његова породица је 1945. године колонизована у Војводину, у Бачко Добро Поље, где и данас живе његови потомци[40].

У Недакусима у Бихору постоји муслимански род Маџгаља, који су ту дошли „из Колашина“[41]. С обзиром на ретко презиме и порекло из Колашина, могло би се закључити да се ради о истим Маџгаљима.

И ово презиме у историјским документима налазимо уписано у изобличеним верзијама. Тако је 1881. године у Колашину један уписан као Мачгаљ[42], а 1841. године Вукоман Маџгаљ из Бабина, који је са породицом пребегао на територију Србије „због турског зулума“, уписан је као Маџгаловић[43].

Речено је да о ранијем пореклу овог рода постоје различите верзије. Верзија о пореклу из Васојевића забележена је само у Дробњаку, она о херцеговачком пореклу међу Маџгаљима исељеним у новије време на Гласинац, а она најнеуверљивија, о пореклу из Шекулара, из села Мезгаљ, само међу Маџгаљима исељеним у пријепољски и сјенички крај. Ова последња верзија је, очито, покушај да се презиме нејасне етимологије објасни сличним топонимом[44]. Отуд се као најверодостније предање може узети оно о пореклу из Куча, а нарочито имајући у виду да је оно очувано код оних огранака Маџгаља који су ближе матичном крају овог рода (Поља, Затарје, Вранеш).

И генетика иде у прилог пореклу овог рода из неких јужнијих брдских крајева. Наиме, генетичким тестирањем једног Маџгаља из Писане Јеле утврђено је да је овај род носилац хаплогрупе R1a, и то гране Y2902. Иста грана је утврђена код два рода чија се старина може повезати са облашћу Брда. То су Маројевићи из Никшићке Жупе и Новаковићи из Мрка Пиперских. Маројевићи имају предање да су се у Жупу доселили из Васојевића[45]. Новаковићи су стари род у области Пипера, огранак старог племена Мрка које је ту живело у средњем веку пре досељења Пипера[46]. Кад се овим предањима дода и она верзија предања Маџгаља о пореклу из Куча, могао би се извући закључак да ова братства потичу од неког старог словенског рода који је некада живео негде у Морачи, на размеђи брдских племена Пипера, Васојевића и Куча. У прилог овоме иде и чињеница да је насељавање из Брда низ Тару увек био природни правац исељавања из пренасељених Брда. Међутим, треба рећи да истој генетичкој грани припадају и Петрићи из Косатице код Пријепоља и Томашевићи из Бабина, чија предања говоре да им је старина у Доњем Полимљу[47] (Томашевићи су, према неким мишљењима, били властела у том крају још у време Немањића[48]). Остаје отворено питање да ли су они заједничког порекла у ближој прошлости, или можда и Петрићи и Томашевићи изворно потичу из Брда, али им је услед дугог боравка у Доњем Полимљу сећање на то нестало.

Од Маџгаља из Писане Јеле је наш прерано преминули глумац Маринко Маџгаљ (1978-2016).

КАРТАЛ

Иако необично, ово није и јединствено презиме, с обзиром да га налазимо широм јужнословенског простора.

Нама овде занимљиви, затарски Картали су огранак једног старог рода у том крају, премда је презиме нешто новијег порекла. Према предањима свих огранака, а то су Гачевићи, Шарци, Обренићи и Картали, сви су заједничког порекла и потичу од старијег братства Бијелића[49] из Матаруга. Има мишљења да је још старије презиме ових Бијелића било Комненић[50]. По предању које је забележио Јоко Кнежевић, један круг затарских братстава који славе славу Лазарева Субота, заједничког је порекла и потиче из Калушића код Пљеваља. Од њих потичу и поменути Бијелићи, као и Кнежевићи из Матаруга и још неколико родова у пљеваљском крају[51]. Један крај у Матаругама је по Бијелићима назван – Бјеловина[52]. Неки огранци овог ширег братства имају предање о пореклу из Херцеговине (Гацко)[53].

Приликом расељавања из Матаруга, огранци Бијелића су мењали презимена, па су тако, негде почетком 19. века[54], настали Гачевићи, Шарци, Обренићи и Картали. Према једној варијанти, Гачевић је старији род и преостала три рода су заправо огранак Гачевића[55]. Народно предање има своја објашњења за настанак ових презимена: Обренићи су тако прозвани по некој баби Обренији, Гачевићи по неком Гачу, Шарци по некоме „који је био шарен тј. крадљивац“, а Картали „по некаквом гаталу, што је гатао време“[56]. Ако се за Гачевиће, Обрениће, па и за Шарце, ово објашњење може прихватити, код Картала је оно прилично натегнуто. Ово тим пре што у србском народу постоје презимена изведена од глагола гатати (Гатало, Гаталица, и сл), али и постојање презимена Картал и у другим крајевима.

Извесније је да су Картали презиме понели по Карталовом брду, између Матаруга и Љутића, испод којег се населио њихов предак[57]. Овде је кључно питање по чему је брдо понело овај назив. Картал (kartal) је турска реч и значи – орао[58]. Реч није остала сачувана у нашем језику као турцизам (јесте, нпр, у бугарском), али је остала сачувана у презименима попут Картал[59], Карталија[60], Карталић[61], Карталица[62] и сл[63] (код Бугара – Карталијев). Родови са оваквим презименима присутни су код све три вероисповести међу Јужним Словенима. Дакле, брдо између Матаруга и Љутића могло је бити прозвано по орловима („Орлово брдо“), али можда и по неком османском поседнику који је држао тај крај, јер Картал срећемо и као лично име међу Османлијама. Најстарији познати запис овог личног имена код нас је из 1566. године, када је забележено да је у Сарајеву џамију саградио Картал Хаџи-Мехмед[64].

Постоји још једно тумачење презимена Картал и осталих изведених од исте основе, а то је да је „корен свих ових презимена свакако у романској речи карта, са значењем папир, посетница, карта за играње повеља, а као картел – писмени позив на двобој“, која је овде дошла посреедством Млетака[65]. Аутор овог чланка ипак предност даје турском орлу у односу на млетачку карту, с обзиром да многи родови који код нас носе овакво презиме, а ту спадају и затарски Картали, нису баш имали много додира са Млетачком Републиком и италијанским речима, нарочито не почетком 19. века када им је презиме настало.

Из матичног краја (Матаруге – Љутићи), Картали су се после 1875. године населили у Козицу, пред крај 19. века и у Бабине, а има их и у Бродареву[66]. У милешевском Поменику налазимо приложнике Вула и Илију Картале из Љутића (1884) и Јована Картала из Бабина (1894)[67]. Занимљиво је да је један Картал – Томо, као борац Пљеваљске бригаде у Првом светском рату, уписан као – Карталовић[68].

С обзиром да су, како је наведено, Картали и Гачевићи истог порекла, можемо претпоставити и генетику Картала и осталих родова из ширег братства Бијелића. Наиме, генетичким тестирањем затарских Гaчевића из Матаруга, утврђено је да су носиоци најчешће хаплогрупе код Срба – I2a РН908[69]. Генетика можда потврђује и оно предање по којем су сви лазаревштаци из овог подрулја истог порекла. Тако је до сада утврђено да су исте генетике и родови Чаркиловићи и Срндовићи. Ова два рода необичних презимена се такође се сматрају старинцима у Затарју и славе Лазареву Суботу. Чаркиловићи (раније презиме Чаркило) су из Пљеваља[70], а има их и у Залугу, Дренови и Пријепољу, а Срндовићи (раније Срндо) су из Мељена (Буковица, на крајњем северу Пљевљаске општине).

ЛОНЦОВИЋ

Лонцовићи су род из Дробњака, који се у Затарје преселио вероватно након Велике сеобе Срба 1690. године[71]. Најпре су живели у Црном Врху изнад Црљеница[72], а одатле су се исељавали у илинобрдски крај на југ од Пљеваља (села Боровица и Шумане)[73], и у Бучје[74] и Крњачу[75] (Прибој) на север.

И ово је једно од презимена које је у новије време добило презименски наставак -ић. Наиме, старији документи наводе презиме у облику Лонцо, док у време Првог светског рата видимо постојање оба облика. Тако је у првом црногорском попису Затарја, након што је овај крај ушао у састав Краљевине Црне Горе, из 1913. године, у Шуманима у Илинобрдској општини Пљеваљске капетаније, пописано три куће овог братства и сви су уписани са презименом – Лонцо[76]. Током рата који је уследио, у спсиковима војника Пљеваљско-пољског батаљона налазимо братственике овог братства са обе варијанте презимена[77]. Након тога, облик Лонцо престаје да се користи, и сви огранци овог братства почињу да се пишу као Лонцовићи.

Помињући ослобођење Затарја од османске власти, током Првог балканског рата, треба истаћу једну лепу анегдоту о храбром Милану Лонцовићу коју је забележио Милета Војиновић. Наиме, на покладе 1910. године Милан Лонцовић из Шумана је истукао двојицу муслимана Бајровића који су се „ругали српским девојкама и задиркивали их. Један од њих дође другог дана с пушком да га убије. Милан га ухвати за пушку и она му пуче међу ногама Тада му Милан оте пушку и добро га истуче. Други дан су га Турци тражили да га убију, па је морао да бежи у Црну Гору. Отуда се вратио 1912. године као црногорски војник“[78].

Лонцовићи не знају тачно од којег дробњачког братства потичу, а славе Јовањдан који није честа слава у дробњачком племену и везује се углавном за неке мање родове који нису припадници главне групе дробњачких родова, тзв. Новљана[79], за које је утврђено да су хаплогрупа I1 P109. Међутим, постоје неки родови пореклом из Дробњака (попут братства из пријепољског краја које носи управо презиме – Дробњак) која славе Јовањдан, па би можда веза могла постојати на тој страни. За ове пријепољске Дробњаке утврђено је да су хаплогрупа I2a PH908. Међутим, слава није довољан показатељ да се ради о сродним братствима.

Са друге стране, један занимљив детаљ забележен је о Дробњаку и презимену Лонцовић. Наиме, уочи Другог светског рата, Мићун Павићевић је написао збирку под називом „Србијанци у причама и анегдотама“ (која је пандан његовој познатој књизи „Црногорци у причама и анегдотама“), која на жалост никада није објављена, осим фрагментарно: 1940. године неки њени делови су штампани у листу „Браство“[80]. Ту се наводи податак да су породицу Стевана Караџића, оца Вука Караџића, у матичној Петници у Дробњаку звали – Лонцовићи: „Отац Вуков, Стеван, живео је у Петници као и сви Караџићи. На неком скупу гурнуо нехотично ногом у лонац и разбио га. Отада су га прозвали Лонцовић“. Ако узмемо да је Вуков отац био рођен око 1725-1730. године, а да је породица тако прозвана због њега, онда се овај детаљ не уклапа у причу о затарским Лонцовићима, уз претпоставку да су се они из Дробњака иселили око 1700. године. Међутим, време досељења Лонцовића у Затарје није поуздано утврђена чињеница, па се оно могло догодити и касније. Надаље, ни прича о томе да је део Караџића понео надимак Лонцовићи због Вуковог оца не мора тачна, већ је надимак могао постојати од раније, а Стеван је можда био припадник тог огранка, док прича је мало прерађена након пресељења породице у Србију… Много је претпоставки са слабим утемељењем, али подударности указују да би нека веза могла постојати. За дробњачке Караџиће је утврђено да су носиоци хаплогрупе I2a Z17855.

Ваља додати и да у Босни постоји род који носи презиме Лонцо. Они су из Илијаша, између Сарајева и Високог, где су се доселили из оближњег Небочаја у Загошћи[81]. Има их још и у суседним Подлуговима[82]. Овај род за себе каже да је старином из Колашина, а славе Ђурђевдан.

ЛАНГОВИЋ

Ланговићи из Бабина су огранак рода Стопића. Има их и у другим селима између Пљеваља и Пријепоља (Рогоушје, Засеок[83], Сељашница[84]), затим у Бродареву и Коловрату[85], а у прошлости су живели и у Душманићима и Крашљевићима[86].

Даљи корени Стопића су, по предању, негде у источној Херцеговине, можда у никшићком крају, а Бабине су им биле само привремено станиште[87]. Стопића данас у Бабинама нема, а они који су остали прозвани су Ланговићи. Сеоба Стопића у Рожанство на Златибору догодила се после Другог српског устанка, 1816. године. Очито се радило о мањем роду, вероватно једној широј породици, с обзиром да се у Рожанство преселила четири брата, синови Ненаде, док је део те шире породице остао у Бабинама. Стопићи су свакако у Бабинама били пре 1781. године када је тамо рођен Радоје, један од родоначелника Стопића у Рожанству.

Да су Ланговићи заиста огранак Стопића, показује и чињеница да постоји још један огранак Стопића у Бистрици код Нове Вароши, вероватно ту досељени из Бабина нешто касније од ових у Рожанству. Привремено су живели у Кучину на Лиму. 1941. године било их је две куће у Бистрици[88]. За разлику од Стопића у Рожанству и Ланговића који славе зимски Јовањдан, Стопићи у Бистрици славе Никољдан, што су вероватно узели по пресељењу.

У попису Србије из 1818. године, као и у чибучком тефтеру из 1823. године, као глава те задружне породице у Рожанству уписан је поменути Радоје, и то са презименом Стопа[89]. Исто презиме налазимо и у тефтеру арачком (нахије ужичке, капетанија Рујно) из 1832/33. Међутим, већ у тефтеру пореских глава капетаније Рујно-ужичке нахије из 1835. године[90], као и у тефтеру пореских глава округа ужичког, срез Рујански из 1840. године[91], устаљује се презиме Стопић.

Са друге стране, за Ланговиће није забележено да су имали неко краће презиме, попут Ланго, мада су и најранији документовани записи о овом роду доста позни (у милешевском Поменику 1873. године), тако да није искључено да је наставак -ић и код њих накнадно додат. Презиме је изведено од речи лангов – бескућник, скитница, пробисвет[92]. Могуће је да су неког бабинског Стопу тако прозвали (Ланго, Лангов) због начина живота, па је то остало потомству као презиме.

У Београду је 2005. године евидентирано четворо телефонских претплатника са презименом Ланго[93] (притом се не ради о познатој породици из света филма и телевизије), али немамо сазнања да ли имају везе са полимским Ланговићима.

У милешевском Поменику као приложници, помиње се неколико Ланговића у раздобљу од 1873. до 1894. године[94]. Збуњујући је помен Софра Ланговића из Душманића 1884. године, са уписаном напоменом о старијем презимену – Лангура. Иако ова два презимена имају исту основу и слична су по звучности, ради се о два различита рода. Лангуре, као и Ланговићи, насељавају села западно од Пријепоља – Љељеница, Карошевина, Рогоушје, а славе Никољдан[95]. Има их и у Херцеговачким Голешама. Не знају одакле су старином, нити порекло необичног презимена[96]. Данас се део Лангура званично презива Лангуровић. У пријепољском крају постоји и презиме Лангурић, али, с обзиром да славе другу славу (Аранђеловдан) вероватно нису у сродству са Лангурама.

Да ли је ово била грешка при уписивању у Поменик, или су Ланговићи и Лангуре исти род, или је можда део Лангура (којем припада поменути Софро) променио презиме у Ланговић, остаје неразрешено.

Занимљиво је да презиме Лангур постоји у Индији и међу Индијцима на Маурицијусу и југоисточној Азији[97]. Отуд, није искључено да се ради о некој ромској речи која је, преко Турака, дошла као надимак овом роду.

ПЈАНОВИЋ

Пејатовић[98] их бележи као Пјане, у једнини – Пјано, са матицом у Звијезду, а одатле су населили Чадиње код Пријепоља, Бабине, Рогоушје и Оровац. Ту су дошли из Дробњака, и славе дробњачку славу Ђурђевдан. Раније су се презивали Бјелић, а ново презиме су добили по неком претку који је био „велика пијаница[99]“.

У Козици, јужно од Пљеваља постоји извор Пјаново врело[100], али се не зна је ли у питању исти Пјано. Козица и Звијезд нису баш близу, али није немогуће да је то био правац сеобе овог рода из Дробњака у Полимље. Пјани су се у великом броју исељавалу на север у друге делове Србије, нарочито златиборски крај (Чајетина и др).

Етимологија презимена је врло извесно управо онаква како је то навео Пејатовић. Као и код многих других презимена у овом крају, у другој половини 19. века додају наставак -ић. Тако у милешевском Поменику видимо када се та промена почела догађати. Код приложника из овог братства 1873, 1884. и 1885. године стоји презиме Пјановић, уз напомену да је раније презиме Пјано. Приложници су из Чадиња, Оровца и Звијезда. Истовремено налазимо и само презиме Пјано, и то код приложника из Чадиња, више њих у раздобљу 1873-1894. године. Ту је и Вуле Пјано из Пљеваља (1884)[101].

Данас у Пријепољу налазимо само облик Пјановић, док, рецимо у Београду 2005. године, поред више Пјановића имамо и четворо телефонских претплатника са презименом Пјано[102]. Међутим, није сасвим поуздано да се ради о истом роду, с обзиром да презимена Пјано и Пјановић постоје и у другим крајевима (Босна и Херцеговина, Хрватска). У фочанском крају постоји још један православни род са презименом Пјано, али они славе Никољдан и ту су дошли из Бањана у Црној Гори.

У Рутошима код Нове Вароши живе Бјелићи са славом Ђурђевдан, за које је познат генетички резултат (I2a РН908). У делу литературе[103] може се наћи податак да су они у Рутоше дошли из Мораче, као и да им је раније презиме било Марковић. Морача је често била збег Дробњацима у доба османске власти, тако да није немогуће замислити да се ради о истом роду, који је изворно из Дробњака, па се поделио на две гране, од којих је једна отишла у Морачу, касније у Рутоше и друга нововарошка села, а друга у Затарје и Полимље, где су понели презиме по претку пијаници. Но, ово је само покушај реконструкције, коју би тестирање неког Пјановића потврдило или оборило.

Од пријепољских Пјана – Пјановића је познати фудбалер Михајло Пјановић.

ОПАНЧИНА

Опанчине су братство из Полимља, за које није сасвим поуздано одакле им је раније порекло. Могуће је да су староседеоци овог краја, али неке чињенице могу указати да су у Полимље дошли из области Куча, укључујући и славу Никољдан типичну за Куче Дрекаловиће. Предање каже да им је раније презиме било Петровић[104].

Као братство са тим презименом засновани су у Комарану, подручју од неколико села на северозапад од Бродарева. Према неким мишљењима матично место су им Ивезићи, или можда Блишкова у Вранешу одакле су прешли у Ивезиће[105]. Вероватније је да су из Вранеша[106], али да им је ту било само привремено станиште.

У Ивезићима их данас нема, јер су се раселили широм Доњег Полимља и сјеничког краја. Главни правац исељавања Опанчина био је према истоку, где су се најпре населили код Бродарева, где постоји заселак Опанчине[107], затим у села на исток од Лима, – Мрчковина, Страњани, потом даље према Сјеници, у Степаницу, Дружиниће и Лопиже (у засеоку Ушак)[108], а један крак на север у Аљиновиће (око 1870)[109] и Мушковину (у засеоку Забрдо), где су се доселили 1900. године[110]. Други правац био је низ Лим, у Лучице, Подјасен и Пријепоље[111]. У трећем правцу Опанчине су се населиле у села пљеваљског краја, најпре у Вруљу, одатле у Подборову[112], као у и Пљевља. Као најстарији исељеници сматрају се Опанчине из Вијенца код Отиловића, који су ту већ око три столећа и добили су презиме Марић по некој удовици Мари[113]. Они су се први од братстава у Вијенцу ту доселили.

Податак да су се Марићи још пре три стотине година доселили из Комарана у Вијенац слаже се са мишљењем да би Опанчине могли бити део бројне миграције Куча у Полимље после Велике сеобе Срба 1690. године, након што је ово подручје запустело[114]. Малешић закључује: „Пажња би се могла поклонити податку да су били Петровићи. Шалипуровић је давно истакао да се маса Куча населила после Велике сеобе, кад је Полимље испражњено. Он апострофира управо Комаран и наводи баш Петровиће који су из Комарана дошли у Пријепоље па одселили за Сарајево. Могли би то бити управо Петровићи од којих су, касније, настале Опанчине и отуд се раселили на разне стране, поглавито према, ондашњој Србији“[115]. Влаховић, међутим, досељење Опанчина у Полимље смешта знатно касније, у 1810. годину[116]. Распрострањеност Опанчина у Полимљу и окружењу указује да су они у том крају свакако дуго.

Што се етимологије самог презимена тиче, она је прилично јасна, и вероватно потиче од надимка неког претка, само је питање из којих побуда су претка тако прозвали. Опанчина је аугментатив од речи опанак, па је могуће да се радило о човеку са изразито великим стопалима и истим таквим опанцима. Са друге стране, опанчина је и пејоратив, па може бити да су ти опанци били неугледни, одрпани, скрпљени, што би указивало на сиромаштво претка. Коначно, фигуративно, опанчина значи и – простак, сељачина[117].

Познат је и генетички резултат овог братства. Тестиран је Опанчина из Аљиновића и утврђена хаплогрупа R1a L1029[118]. Иста хаплогрупа је утврђена код братства Ђуровића из Слатине (место између Бродарева и Павиног Поља), који знају да су огранак Опанчина, па је генетичко тестирање само потврдило њихову сродничку везу. Већ је помињано да је хаплогрупа R1a већ утврђена код низа старих родова у Доњем Полимљу и Затарју, мада не треба одбацити ни могућност да Опанчине заиста потичу из области Куча, с обзиром да је и код неких старих исељених родова из те области потврђено постојање исте хаплогрупе. У сваком случају, оно што се поуздано може рећи за родове такве генетике је да они нису Кучи у племенском смислу, већ представљају неко старије, словенско становништво у тој области црногорских Брда, које је ту живело пре досељења племена Куча.

ЈАРЧЕВИЋ

Ово није тако необично презиме и јавља се у неколико подручја нашег народа. Једно братство са тим презименом налазимо у Милаковићима, на исток од Бродарева. Међутим, оно што је занимљиво је да су, приликом пописа становништва Сјеничке казе, које је извршила османска власт 1912. године, уочи самог ослобођења ових крајева, овај род пописивачи уписали са презименом – Јарац[119].

Увидом у попис Сјеничке казе, може се закључити да ово није био усамљен случај и да су Србима у једном делу ове области, управо селима око Бродарева, презимена уписивана без наставка -ић. Тако налазимо презимена Гојак, Мрдак, Томаш, па и Јарац. Пописане су три куће овог братства, чији су домаћини Јован, Јоксим и Радосав Јарац, као чивчије пљеваљског („из Таслиџе“) аге Ма(х)мута Селмановића[120]. Занимљиво је да је овај попис за потребе власти извршио страњански парох Владимир Пурић, а не неки османски пописивач којем би овај српски и словенски презименски наставак био мрзак.

Да ово није било право презиме овог рода, показује упис приложника у милешевском Поменику, где су готово тридесет година раније као приложници уписани Ђорђије, Милисав и Милош, сви као Јарчевић, из Милаковића (1884)[121]. Једанаест кућа Јарчевића у Милаковићима затекао је Петар Влаховић, кад је 1960-их година прикупљао податке за свој рад о Бродареву и околини[122]. Податак који он наводи у том раду, да су се Јарчевићи 1900. године у Милаковиће доселили из Сјенице[123], очито није тачан, с обзиром на наведени упис из милешевског документа, где се види да они живе у Милаковићима још 1884. године.

ЧПАЈАК

Ово необично презиме налазимо у Горњим Страњанима на десној обали Лима. Чпајаци су део већег братства које се почетком 19. века из Дробњака населило у Доњем Полимљу. Историјски подаци указују да се ради о огранку дробњачких Каљевића.

Каљевићи по предању потичу из Пипера, од братства Пилетића, одакле је једна удова са децом око 1670. године побегла у Дробњак и населила се на Слатини[124]. Одатле су се Каљевићи временом настанили у још нека дробњачка села, па тако и у Тепца, одакле су касније неки отишли у Затарје, па затим у Стари Влах[125]. Овај огранак Каљевића се сељакао по Затарју и Полимљу – прво су дошли у Обарде (где постоје Каљевића колибе), затим у Ожеговиће, Матаруге и Орашац, и коначно у Брајковац, на југ од Пријепоља. Током овог сељења, једна породица се издвојила и населила у Сељашници код Пријепоља. Они су задржали презиме Каљевић, док су оне који су се населили у Брајковац, породица Тола Каљевића, тамо прозвали Дробњацима, што им је остало као званично презиме[126].

Из Брајковца је, по свој прилици веома брзо, један од њих, именом Продан, отишао у Страњане (Горње) и населио се у једној жупној ували на падинама Јадовника коју народ тамо назива Чпаја[127]. По томе, овај огранак прозову Чпајацима – у једнини: Чпајак. Ово досељење Каљевића (Дробњака, Чпајака) у Полимље догодило се око 1830. године[128]. Чпајаци су се исељавали из Страњана, па их је било и у околним местима – Гробницама, Мрчковини[129], Балићима[130]. Данас углавном живе у Пријепољу.

И ово презиме је преживело одређене модификације током времена. Тако, осим облика Чпајак, налазимо и облик Чпајанац (који је такође облик презимена изведеног од топонима[131]) записан 1884. године у милешевском Поменику (приложник Миладин Чпајанац[132]). У Аљиновићима налазимо облик – Чпајаковић. Удова Милентија Чпајака из Страњана се после Првог светског рата преудала за Топаловића у Аљиновиће и повела сина Петра којег је очух посинио. Петар се после Другог светског рата населио у Долово у Банату, тако да Чпајаковића више нема у Аљиновићима[133]. И међу пријепољским огранцима овог рода налазимо оба облика презимена, са и без наствка -ић.

Речено је да презиме долази по топониму – називу увале испод Јадовника у коју су се преци Чпајака доселили. Откуда се овај локалитет тако зове, у народу се не зна. Међутим, посредни историјски подаци нам могу указати како је он добио свој назив. Чпаја је село у Климентима, на северу Албаније, које се помиње још 1497. године у османском попису Хота, Куча, Пипера и Климената[134]. Чпаја или Шпаја на албанском језику значи – куће[135]. Знајући за експанзију албанских племена из Малесије низ Полимље у првој половини 18. века, након Друге сеобе Срба на север (1737), која се завршила на Пештеру и новопазарској котлини, али делом и знатно даље на север, намеће се закључак да су кроз овај крај прошли вероватно Клименти, ка свом путу даље ка истоку. Вероватно су се неко време ту и задржали, кад су оставили топоним на свом језику. Куће по којима су дали назив оној ували испод Јадовника, можда су биле напуштени заселак Страњана, запустео након одласка старог србског становништва. Вероватно је у Страњанима или околним селима остало нешто старог становништва који су могли пренети топонимију на касније досељенике, с обзиром да су они овде досељени углавном током 19. века.

Од страњанских Чпајака је др Горан Чпајак (Пријепоље 1963), познати вајар, професор београдског универзитета[136].

Сви ови родови славе, као и Каљевићи од којих потичу, Томиндан. Можда је управо слава разлог што се у пријепољском крају сматра да су истог порекла као брајковачки Дробњаци и Чпајаци, и Дучићи из Карошевине[137]. За њих Пејатовић наводи да су из Дробњака[138], док предање самих Дучића указује на херцеговачку Фатницу, одакле су преко Пиве и Дробњака стигли у Полимље[139].

Што се тиче тачности предања, треба рећи да је генетика потврдила предање о заједничком пореклу Каљевића и Дробњака из Брајковца. Тестирана су оба рода и утврђена је иста грана хаплогрупе I2a PH908 FT25902[140]. Чпајаци нису тестирани, као ни полимски Дучићи. Предање о њиховом пореклу од фатничких Дучића можда је новијег порекла и повезује ова два рода због истог презимена. Дучићи из Фатнице славе ретку славу Свети Агатоник (у народу познату и као Арлијевдан), што је још један разлог да се ово предање узме са резервом. Са друге стране, иста грана хаплогрупе I2a PH908 утврђена је код Гола (у једнини: Голе) из Кукоровића и околних насеља прибојске општине на самој тромеђи Србије, Црне Горе и БиХ, што указује да су се они ту такође спустили из дурмиторског краја, и да су огранак Каљевића. Коначно, треба рећи да генетика није потврдила порекло Каљевића од пиперских Пилетића, с обзиром да су Пилетићи један од огранака Пипера који су носиоци хаплогрупе R1b BY611[141]. Могуће је да су преци Каљевића неки старији род који је живео у Брдима, па је оданде истиснут управо од Пипера, услед чега њихових потомака данас у Пиперима нема.

Помињући Каљевиће, ваља рећи да су један од огранака овог великог братства и Мишићи из Струганика код Мионице[142] чији је велики изданак војвода Живојин Мишић. Порекло Мишића од Каљевића потврдила је и генетика.

ШЕКЛЕР

Шеклери су стари род у области Брвеник, из ширег подручја села Рудно које се налази између манастира Студеница и Градац. Сматрају се староседеоцима овог краја[143].

Род је заснован у некадашњем селу који по њима носи назив – Шеклери, а које данас припада подручју Рудна[144]. Шеклери из Рудна кажу да они нису исти род са онима из Шеклера[145], што је мало вероватно, с обзиром да се практично ради о једном селу и о јединственом презимену на нашем подручју. По свему судећи, део Шеклера се из матичног села давно преселио у Рудно, те је изгубљена та веза између њих[146]. И ово говори да се ради о старом роду у овом крају. Осим у матичном крају исељених Шеклера има и у селима Баре на Ибру код Ушћа и Јарчујак код Краљева[147]. Сви Шеклери славе Светог Стефана – зимски Стевањдан[148].

Према једној верзији предања Шеклери су потомци Саса, а према другој њихов предак је дошао у Брвеник у 13. веку, у пратњи Јелене Анжујске, кад је она дошла ради удаје за краља Уроша. Кад је грађен Манастир Градац, Јеленина задужбина, он је ту и остао и засновао породицу. У обе верзије предања стоји да презиме датира још из тог времена (прва половина 13. века)[149].

Презиме Шеклер постоји међу Немцима (Schekeler), као и у Француској (Schekler, вероватно немачког порекла), и њиховим исељеницима у Америци. Са те стране, могуће је бранити обе варијанте предања, односно Шеклери би могли бити како немачког (саског), тако и француског порекла (краљица Јелена Анжујска је по мајци била Францускиња, те није немогуће да је у њеној свити било и Француза), али је мало вероватно да се ово презиме успело одржати у Рашкој од 13. века, од када наводно потиче, па све до средине 19. века када су у Србији уведена обавезна и стална презимена, и за тим и до данас.

Секлер (Szekler) је немачка верзија назива за мађарске Секеље (Szekеly) из источне Трансилваније (Ердељ). Новолатински назив за Секеље је Siculi, a румунски Saculu[150]. Они су у Трансилванији у средњем веку живели измешани са Сасима, ту насељеним ради бављења рударством. Секлерима би су у средњевековној Србији могли називати најпре они Секељи који су доведени заједно са трансилванским Сасима за рад у рудницима. Вероватно је временом дошло до гласовне промене С у Ш, могуће као: Szekler – Съклер – Сјеклер – Шеклер.

У том смислу, занимљиву повезницу можемо направити са топонимом Шекулар (крај и племе у Горњем Полимљу), за који до данас није дато поуздано етимолошко тумачење. Постоји једно мишљење по којем је топоним Шекулар изведен од старијег (средњевековног) Секлервар (Szeklervar) о чему је писано у чланку о шекуларском братству Радмужевића[151]. У прилог оваквом мишљењу иде и румунско Saculu, називи за Секеље. Ваља поменути један давни запис о Шекулару, где је ово место забележено управо под називом „село Секула“[152].

Коначно, османски дефтер из 1477. године отвара још једну могућност да постоји веза Шеклера и Шекулара. Наиме, према транскрипцији арапског / персијског записа у овом документу, у области Брвеник пописано је 11 кућа дела села Шекулар, што је, према редоследу навођења пописаних насеља између манастира Градац и Студеница, недвосмислено „село Шеклери код Рудног, северозападно од Брвеника“[153].

Дакле, веза презимена Шеклер са Секељима није сасвим поуздана, али је већи број наведених чињеница које наводе на закључак да она постоји.

– НАСТАВИЋЕ СЕ –

 

 


 

[1] Аким и Вукота Миљанић, Презимена у Црној Гори, „Београдска књига“, Београд, 2007, стр. 470.

[2] Милета Војиновић, Пљеваљски крај – прошлост и порекло становништва, Пљевља 1997, стр. 57.

[3] Зоран Малешић, Православна братства која живе у Пријепољу, рукопис, стр. 66, 67.

[4] Зоран Малешић, Писанија Манастира Милешеве 1863-1897, Пријепоље, 2016.

[5] Стојан Караџић, Вук Шибалић, Дробњак – породице у Дробњаку и њихово поријекло, Стручна књига, Београд,:1997, стр. 784.

[6] Вуле Кнежевић Племе Шаранци, Београд, 1961, стр. 141.

[7] Танасије Пејатовић, Средње Полимље и Потарје, Пљевља, издање из 1986, стр. 340.

[8] Војиновић, 57.

[9] Милован Јеврић, Становништво општине Мојковац, Српско географско друштво, Београд, 1984, стр. 41, 48.

[10] Миљанићи, 232.

[11] Миљанићи, 62.

[12] Velimir Mihajlović, О desemantizaciji nekih naših prezimena, Prilog srpskohrvatskom patronimijskom rečniku, Onomastica Jugoslavica 7, JAZU, Zagreb, 1978, стр. 142.

[13] Исто.

[14] Српски ДНК пројекат.

[15] Војиновић, 220.

[16] Звонимир Мијушковић, Племе Пјешивци, крајина Старе Црне Горе,:Београд, 1984, стр. 79.

[17] Миладин Контић, Братство Кушљевићи (огранак братства Контића), интернет страница

[18] Војиновић, 217, 220.

[19] Један од четовођа бобовских устаника 1875. године био је Живко Кушљевић (Војиновић, 190).

[20] Војиновић, 217.

[21] Војиновић, 220.

[22] Војиновић, 243, 244.

[23] Мишовић, Становништво пљеваљског краја, Завичајни музеј у Пљевљима, Пљевља, 2013.

[24] Малепић, Писанија…

[25] Речник српскохрватскога књижевног језика књига трећа, Матица српска – Матица хрватска, Нови Сад – Загреб, 1969, стр. 147.

[26] Српски ДНК пројекат.

[27] Јокнић, Становништво у пљеваљском крају, “Пролетер” АД Бечеј, Пљевља, 2006, стр. 111.

[28] Миљанићи, 281.

[29] Караџић, Шибалић, 899.

[30] Миленко Филиповић, Гласинац, антропогеографско-етнолошка расправа, Српски етнографски зборник књига LX, библиотека Насеља и порекло становништва књига ХХХII, Одељење друштвених наука Српске академије наука, Београд, 1961, стр. 379.

[31] Малешић, Православна братства…, 37

[32] Јеврић, 41, 46.

[33] Исто.

[34] Миљанићи, 281.

[35] Јокнић, 111.

[36] Малешић, Православна братства…, 37.

[37] Малешић, Православна братства…, 24.

[38] Малешић, Писанија…

[39] Малешић, Православна братства…, 24.

[40] Караџић, Шибалић, 899.

[41] Милисав Лутовац, Бихор и Корита, САНУ, Српски етнографски зборник, Насења и порекло cтановништва књига 40, Београд, 1967, стр. 142..

[42] Група аутора, Области Старе Рашке крајем XIX и почетком XX века, Установа за културу и образовање Дом револуције, Пријепоље, 1994, стр. 233.

[43] Перо Пећинар, Сеобе кроз Ужички округ у 19. веку (од 1800. до Бабинске буне) прва књига, Ужице,:2012, стр. 86.

[44] Притом је Мезгаље неправилна транскрипција у неким изворима, с обзиром да је тачан назив овог насеља – Мезгале.

[45] Милан Пековић, Никшићка жупа, Београд, 1974, стр. 67, 68.

[46] Јован Ердељановић, Кучи, Братоножићи, Пипери (Постанак племена Пипера, Српска краљевска академија, Српски етнографски зборник књига XVII, 1911), Слово љубве, Београд, издање из 1981, стр. 353.

[47] Петар Мркоњић, Средње Полимље и Потарје у новопазарском санџаку, Српски етнографски зборник, књига IV, Насеља српских земаља, књига I, Српска краљевска академија, Београд, 1902, стр.

[48] Bидojе Деспотовић, Наша села, Информативни центар Пљевља, 2003, стр. 85-86.

[49] Јокнић, 13.

[50] Миљанићи, 209.

[51] Јокнић, 13.

[52] Војиновић, 93.

[53] Видоје Деспотовић, Љутићи, Брезнички записи 11-12, Пљевља 1999, 109.

[54] Деспотовић, Наша села, 126.

[55] Миљанићи, 107.

[56] Војиновић, 93.

[57] Деспотовић, Наша села, 126.

[58] Велимир Михајловић, Српски презименик, Аурора, Нови Сад, 2002, стр.513.

[59] Истра, Славонија.

[60] На Банији.

[61] Римокатолички род из Гнојница код Мостара.

[62] Бања Лука.

[63] Радомир Ракић, Вера Станисављевић Ракић, Корени – Порекло српских породица и презимена, Портал Српска дијаспора – Интернет новине сербске, стр. 219.

[64] Михајловић, 513.

[65] Ракићи, 219.

[66] Малешић, Православна братства…

[67] Малешић, Писанија…

[68] Миленко Ћировић Љутички, Пљеваљска бригада црногорске народне војске 1914-1915. (документа), Трагови, књига 3, НИП „Пљеваљске новине“, Пљевља, 2007, стр.381

[69] Српски ДНК пројекат.

[70] Малешић, Православна братства …, 67.

[71] Деспотовић, Наша села, 204

[72] Војиновић, 229.

[73] Војиновић, 224

[74] Пејатовић, 116

[75] Душан Милићевић, Крњача код Прибоја и братство Милићевића, Културно просветна заједница Србије, Библиотака Хроника села, Београд, 2003, стр. 10.

[76] Миленко Ћировић Љутички, Пљевља у Краљевини Црној Гори, документа (1912-1915), Трагви књига 4, Београд: 2013, стр. 217.

[77] Миленко Ћировић Љутички, Бољанићки одред Санџачког одреда и Извиднички одред Црногорске санџачке војске 1914-1915 (документа), Трагови књига 2, НИП Пљеваљске новине, Пљевља, 2007, стр. 107, 203, 241, 262.

[78] Војиновић, 229

[79] Термин Новљани увео је у етнографску литературу Андрија Лубурић у свом раду о Дробњацима из 1930. године.

[80] Мићун Павићевић, Србијанци у причама и анегдотама (из необјављене збирке), Часопис Браство XXXI, Друштво Свети Сава, Београд, 1940, стр. 227.

[81] Миленко Филиповић, Височка нахија, 1928, стр. 354.

[82] Слободан Босиљчић, Срби из Сарајевског поља, Завод за уџбенике и наставна средства, Источно Сарајево, 2008, стр. 88.

[83] Пејатовић, 115

[84] Малешић, Православна братства…, 32.

[85] Исто.

[86] Малешић, Писанија…

[87] Добривоје Борчић, Рожанство – запис о поколењима, Библиотека „Љубиша P. Бенић“, Чајетина, 2014, стр. 459.

[88] Дико Пејатовић, Бистрица кроз време, Нива Варош, 2004, стр. 412.

[89] Борчић, 459.

[90] Данило Станојевић, Становништво Златибора у XVIII у пpвoj половини XIX вeкa, Народни Музеј Ужице, 2013, стр. 257.

[91] Станојевић, 320.

[92] Павле Ћосић и сарадници, Речник синонима и тезаурус српског језика, Корнет, Едиција Вечници, Београд 2008, стр. 52, 508, 564.

[93] Bele strane – Telefonski imenik Beograda, Telekom Srbija, Beograd, 2005, стр. 703.

[94] Малешић, Писанија…

[95] Пејатовић, 115.

[96] Малешић, Православна братства…, 33

[97] https://forebears.io/surnames/langur

[98] Пејатовић, 120, 121.

[99] Исто.

[100] Деспотовић, Наша села, 66.

[101] Малешић, Православна братства…

[102] Bele strane, 1148.

[103] Владета Топаловић, Трудово књига друга, Културно просветна заједница Србије, Библиотека Хронике села, стр. 201.

[104] Љутомир Рвовић, Аљиновићи, Културно–просветна заједница Србије, Библиотека Хронике села, Београд, 2004, стр. 209.

[105] Мaлешић, Православна братства…, 44.

[106] Миљанићи, 331.

[107] Петар Влаховић, Бродарево и његова околина, Универзитет y Бeoраду,1968, стр. 45.

[108] Мила Павловић, Села сјеничког краја, Универзитет у Београду, Географски факултет, Београд, 2009.

[109] Рвовић, стр. 209.

[110] Велибор Јовановић, Мушковина, Културно–просветна заједница Србије, Библиотека Хронике села, Београд, 2016, стр. 88.

[111] Мaлешић, Православна братства…, 44.

[112] Деспотовић, Наша села, 141.

[113] Војиновић, 165

[114] Мaлешић, Православна братства, 44.

[115] Исто.

[116] Влаховић, 97.

[117] Речник српскохрватскога књижевног језика књига 4, Матица српска, Нови Сад, 1971, стр. 146

[118] Српски ДНК пројекат.

[119] Вукоман Шалипуровић, Попис становништва Сјеничке казе 1912, Издавачко–штампарско предузеће ПТТ, Београд, 1971, стр. 32.

[120] Исто.

[121] Малешић, Писанија…

[122] Влаховић, 94, 95.

[123] Исто.

[124] Караџић, Шибалић, 656.

[125] Караџић, Шибалић, 658.

[126] Малешић, Православна братства…, 19.

[127] Малешић, Православна братства…, 43.

[128] Малешић, Православна братства…, 43; Влаховић, 92.

[129] Шалипуровић, 31.

[130] Влаховић, 88.

[131] Наставак -ац код презимена изведених од топонима је знатно чешћи од настака -ак, који се среће у малом броју случајева, пр: Фочак, Скопљак, Дувњак.

[132] Малешић, Писанија…

[133] Аљиновићи, 261, 262.

[134] Бранислав Ђурђев, Постанак и развитак брдских, црногорских и херцеговачких племена,: ЦАНУ, Посебни радови књига 4,Титоград 1984, стр. 28.

[135] Исто.

[136] Милић Матовић, Знаменити Пријепољци у Београду и у свету, Културно-просветна заједница Србије, Библиотека Хронике села, Београд, 2015, стр. 112-114.

[137] Малешић, Православна братства…, 20, 21.

[138] Пејатовић, 110.

[139] Малешић, Православна братства…, 20, 21.

[140] Српски ДНК пројекат.

[141] Исто.

[142] Љубомир Павловић, Колубара и Подгорина, Српска краљевска академија, Српски етнографски зборник књига осма, Насеља српских земаља књига IV, Београд, 1907, стр.961.

[143] Драгољуб Корићанац, Надибар II – Насеља у Рудничкој Морави и Ибру – антропогеографска истраживања, Филозофски факултет Београд Одељење за етнологију, Етнолошки проблеми, Монографије. књ. 21, Београд, 1995, стр. 33

[144] Корићанац, Надибар II, 46.

[145] http://poslovnezene.org.rs/2016/06/etno-turizam-porodice-sekler/

[146] У Рудном 1863. године није било Шеклера, док их је 1938. године 7 кућа (Корићанац, Надибар II, 46), што говори да се њихово пресељење догодило у овом периоду, а с обзиром на чак 7 домаћинстава 1938. године, вероватно је да пресељење пада раније, у другој половини 19. века.

[147] Драгољуб Корићанац, Надибар – антропогеографска истраживања, Филозофски факултет Београд Одељење за етнологију, Етнолошки проблеми, Монографије. књ. 18, Београд, 1992, стр. 155.

[148] Корићанац, Надибар II, 46.

[149] http://poslovnezene.org.rs/2016/06/etno-turizam-porodice-sekler/

[150] Petar Skok, Etimologijski rječnik hrvatskoga ili srpskoga jezika knjiga treća, JAZU, Zagreb, 1973, стр. 217.

[151] https://www.poreklo.rs/2019/07/09/radmuzevici/

[152] Запис из 1344. године калуђера Василија (Смиља Дабижева), из Добре реке, на Јеванђељу из Манастира Чечево код Коњуха у Горњем Полимљу.

[153] Татјана Катић, Гордана Гарић Петровић, Попис зеамета и тимара области Брвеник из 1477. године, Мешовита грађа – Miscellanea, Нова серија Књ. ХХХП, Београд, 2011, стр. 168.

Коментари (5)

Одговорите

5 коментара

  1. Ђорђије Маџгаљ

    Хвала на тексту, мада има грешака не ваших него оних који су уносили ранији аутори.
    Маџгаљи су братство које данас броји око 190 православних породица уз неких око 7-8 који су исламске вјере.
    Поједини аутори су у не познавању поријекла Маџгаља наводили податке који су направили забуну.Наиме Миљанић у књизи о презименима у Црној гори наводи да су Маџгаљи из Куча са ” Маџгаљевог брда” код Медуна у Кучима, што је нетачно.
    КАТУН МЕЏГАЉ ( МАЏГАЉ);постоји али се налази близу ВЕРУШЕ и Лијеве Ријеке покрај Црне Планине посред које иде граница Кучких планина.Ту су Катуне од старине имали стари Лужани из Пипера како наводи Јован Ердељановић у књизи Кучи, Братоножићи,Пипери.Дали се катун прозвао по Маџгаљима то је дуга прича.
    Такође за Маџгаље који су старо српско братство на Романији ,Др.Миленко Филиповић у књизи -Гласинац каже да су Маџгаљи са Сокоца, Берега и Соколовића старином ЛАЗАРЕВИЋИ ИЗ ГАЦКА, И ДА СЕ ТАКО ЗОВУ ПО НЕКОМ БРДУ КОД ГАЦКА. ИСТО ТВРДИ И НОВАК МАНДИЋ СТУДОУ КЊИЗИ ЗЕМЉА ЗВАНА ГАЦКО.
    ТАМО ТАКОЂЕ НЕ ПОСТОЈИ ТАЈ ТОПОНИМ.
    Оно што је тачно је да су доласком Турака уточиште пронашли на свом катуну на Кучким планинама…одакле су дошли у данашњи Бјелопољски крај тачније некадашњ ужупу Љубовиђу , Вранеш и Равну Ријеку.Прво намјесту Обод а одатле због велике турске разуре расељени на више мјеста. Ни старији Маџгаљи нису знали гдје се тачно налазила та планина односно катун па је могуће и због тога дошло до погрешних интерпретација.
    Оно што никад није забиљежено то је УСМЕНО ПРЕДАЊЕ МАЏГАЉА , ПОГОТОВО У МАЈСТОРОВИНИ ,РАВНА РИЈЕКА ДА СУ ПРЕЦИ МАЏГАЉА ИЗРАЂИВАЛИ МАЧЕВЕ И БИЛИ МАЈСТОРИ У ВРИЈЕМЕ КРАЉА МИЛУТИНА ….То да назив Маџгаљ има везе са ковањем тврде и србиста проф.Томо Богавац у Мирко Раичевић у својој књизи о Горњим селима у Васојевићима гдје има топоним МАЏГАЉИЦЕ….
    Ако знамо да је тек Вук Караџић увео слова Џ и Љ онда то објашњава и зашто се у данашњем облику не помиње у старим документима….
    Рецимо у Пољској Madżgała i Madżgalla је презиме из Шлезије тј. ШЛеско који су такође Р1а хаплогрупа око 60,,% као и Маџгаљи. Нашао сам неколико скенираних оригиналних докумената из 1745 год , и новије гдје се пимиње ПРЕЗИМЕ MADŻGAŁA, MADŻGALLA,. Пољаци немају Љ, а све ријечи попут наше Краљ или Муљ пишу Крал, Мул и сл.Такође помиње се и у Словачкој и Чешкој које имају мањи дио Шлезије на својој територији.Такође на територији Пољске има на стотине презимена са коријеном МаDz ‼️
    Док код нас нема неколико…
    Такође слично готово идентично презиме постоји у РЕКАНАТИЈУ Италија , MAZZAGALI i Mazzagallo чије презиме се тамо изводи од ријечи Mazza Маца на српском, и долази од алатке како тврди и Богавац за наше Маџгаље.Тамо су од 14 вијека и потичу од SCHIAVONESE , тј од Словена из Далмације који су били занатлије ….
    Сада нисам у могућности због посла али ћу вам послати још података….Хвала и поздрав из Подгорице
    Ђорђије Маџгаљ

  2. Небојша Бабић

    Захваљујем Ђорђију на овим подацима. Разменили смо доста материјала ових дана о пореклу Маџгаља, па ћемо видети да то преточимо у неки посебан чланак о овом роду и презимену.

  3. Небојша Бабић

    Из обимног материјала који ми је послао Ђорђије Маџгаљ, могу извући неки следећи сиже о овом роду и презимену:

    Маџгаљи су стари род са подручја Брда. Недоумице око тога јесу ли из Пипера, Куча или Васојевића, вероватно отклања чињеница да је Лијева Ријека, касније средишно место Васојевића 1485. године (османски дефтер) била део пиперске територије. У Комовима код Веруше се налази катун Маџгаљ (или Меџгаљ), што указује да су Маџгаљи живели у близини Комова. Ово је касније, иако у средиштву васојевичке територије, био катун Куча, што је можда био разлог за повезивање порекла Маџгаља са Кучима.

    Генетика је показала блискост између Маџгаља, Маројевића и Новаковића-Мрка. Према неким мишљењима, Мрке и Черњаци (од којих потичу Маројевићи) су стари родови у подручју старе жупе Морачице, у коју су се касније населили Пипери. По свему судећи, у ту групу старих родова у овом подручју спадају и Маџгаљи, а можда и Томашевићи. Сви ови родови су били нека нижа властела у време Немањића, па су били власт и у Морачици, а и са друге стране Комова у Доброј Ријеци (каснијој Злоречици). Њихова пропаст долази са османским освајањима и померањем становништва, кад су се у ову област доселила племена са југа и истока – Пипери, Васојевићи, Кучи и Братоножићи. Временом ће ови дошљаци потпуно истиснути староседеоце.

    Презиме Маџгаљ код нас је јако старо, на шта указује назив њиховог катуна, као и топоними Маџгаљевина у Васојевићима и Маџгаљице у Горњим селима испод Бјеласице. Са друге стране, неке чињенице указују да је ово презиме можда чак донето још са досељавањем Словена у ове крајеве. Наиме, реч маџгаљ је словенског порекла и долази од старије речи мадзгал. Ово је сложеница од речи мадз – тешки маљ, и гал – олово које у додиру са ваздухом потамни, постане црно. Да ли су маџгаљи били нека врста ковача која је израђивала посебна оружја и оруђа баш од олова, или је овај род тако прозван јер је, нпр, носио мадзгале као неко своје посебно оружје?

    Презимена истог корена налазимо као прилично често и у разним облицима у подручју историјске покрајине Шлеске, на југу данашње Пољске и северу Чешке и Словачке. Тако у Пољској налазимо презимена; Madzgalla, Madźgała, Madzgala, Madżgała, Mazgała, а у словачкој Madzgal.

    Било би занимљиво проверити и генетички евентуалну везу наших и шлеских Маџгаља.

    (Подаци из:
    Ђорђије Маџгаљ, „Чувари мача“
    Предраг Шћепановић, „Порекло и родослов братства Маџгаљ“
    Милош Остојић, „Васојевићи у свијетлу ономастике“
    Интернет странице)