Радмужевићи

 

Радмужевићи су братство које је засновано у истоименом селу у Шекулару, племену у Горњем Полимљу.

 

Село Радмужевиће је пространо, растурено на више заселака (од којих се неки – Лекићи, Кукаљи, Маслари, негде узимају за засебна села) и заузима средишњи положај племенског подручја, што указује на старост села и, можда, његову значајну улогу у прошлости.

 

Засеоци Маслари и Лекићи (са ФБ странице Шекулар)

 

Братство Радмужевића припада најбројнијем делу шекуларског племена – Старошекуларцима који су ту из велике давнине, за разлику од неколико група касније досељеног становништва (Ћетковићи, Портићи, Васојевићи, итд). Као и други Старошекуларци, Радмужевићи славе Јовањдан зимски (19/6. јануара), а прислужују племенску славу Илиндан (2. август / 20. јул).

 

Братство чине следећи родови:

 

Лекићи, из засеока названог по њима, који се некад сматра засебним селом.

Кењићи (неки од Кењића су уписани под званичним презименом Кенић) и њихов огранак Томовићи: Илија Вукин Кењић, који је живео у 18. и почетком 19. века, имао је двојицу синова: Станоја и Тома. Потомци Тома Илијина прозвали су се Томовићи, док су потомци Станоја Илијина задржали старо презиме. Томовићи живе у селу Лазе, које је настало крчењем шуме (прављењем лаза), почетком 19. века.

Спалевићи, потичу од истакнутог претка Спасоја, коме је надимак био Спале; он се издвојио из Радмужевића и засновао село Сјекирица где данас живе Спалевићи, а село се често назива и њиховим презименом. Спалевићи живе и у селу Лазе.

Кукаљи, из истоименог засеока. Раније су се презивали и Андријанић, наводно по претку Андрији кога су звали Андрија Јанин, по мајци, јер је рано остао без оца, те је његовом потомству остало презиме Андријанић.

Маслари и њихови огранци Милетићи и Бошковићи; неки огранци Маслара се зову још и Спасојевићи и Радићи.

 

Према једној подели, основно гранање Радмужевића је на: Масларе, чији су огранци Милетићи, Бошковићи, Кењићи и Томовићи; други огранак су Лекићи и Спалевићи, који су међусобно ближи (потичу од два рођена брата – Леке и Спасоја – Спала); и трећи огранак су Кукаљи. Једна друга верзија иде корак даље, па каже да су се Радмужевићи разродили од тројице Радмужевих синова.

 

Од радмужичких родова има исељеника, по другим крајевима Црне Горе, као и у Метохији, Јабланици, Топлици, итд. Већином су задржали своја презимена, а неки су у новој средини добили нова. Тако, од Радмужевића су и:

 

 

Од Маслара су: Арсовићи у Србији (Краљево, Срем), Арсенијевићи (Краљево) и Негојевићи у Новом селу између Краљева и Трстеника (носе презиме по Негоју Маслару чији се син средином 19. века иселио за Србију, и узео по оцу презиме Негојевић; данас у Новом Селу постоји заселак Негојевићи).

 

Од Кукаља су: Радојковићи у Никшићу и Подгорици, Славковићи у селу Бело Поље код Пећи, одакле су се иселили у Србију крајем 20. века, Вукадиновићи и Војиновићи у Београду.

 

Двојица браће Кукаљa иселили су се у Метохију, у околину Дечана. Старији, Павле Кукаљ, се затим иселио даље на север, у околину Ваљева, док је млађи брат остао у Метохији. Од Павла су Павловићи у околини Ваљева, док је млађи брат у Метохији прешао у ислам. Његово потомство се касније албанизовало и данас се презивају Кукаљај (Kukalaj), у Вокши и Дреновцу код Дечана. Они одлично знају за своје порекло и до пред крај 20. века су одржавали везу са шекуларским Кукаљима.

 

Занимљив правац сеобе имала је једна породица Кукаља која се на крају населила у Мркојевићима у Приморју, где су прешли у ислам[1].

 

Братство Радмужевића изњедрило је неколико знаменитих појединаца:

 

Пре свих, Мило Станојев Кењић (1882-1962) који спада у ред најбољих црногорских официра у балканским и Првом светском рату. Мило је био син шекуларског стотинаша Станоја, из ратничке куће. Послат је на Цетиње да се школује за официра. Након завршене официрске школе, постављен је за стотинаша, а после и за командира (команданта батаљона, што одговара чину мајора). Био је врстан командант и стратег. Одликован је са више црногорских (касније и југословенских) и других одликовања[2]. Почетком Првог светског рата носио је чин капетана. 1916. године, аустро-угарске окупационе власти интернирале су га у логор у Мађарској. У Војсци Краљевине Југославије доспео је до чина потпуковника. 1941. године, након Априлског рата, заробљен је од Немаца и спроведен у логор у Немачкој, гдје је остао до краја рата. Касније је живео у Београду, до упокојења 1962. године.

 

Мило Кењић (седи, у средини) са штабом Шекуларско-требачког батаљона 1915. године на фронту у источној Босни (слика из рада Голуба Бракочевића, наведеног у литератури)

 

Легендарни Комјен (по неким верзијама: Комљен, Комњен или Комнен), барјактар шекуларски који је живео крајем 17. и у првој половини 18. века. За Комјена нема потврде да је историјска личност. Бележи га једино неколико гусларских песама. Према предању, он је био сестрић познатог шекуларског војводе Даше. Према неким мишљењима Комјен је био од рода Маслара. Занимљиво је да у попису Скадарског санџака из 1582/83. године, међу пописаним становницима Шекулара налазимо домаћина именом Комнен Дмитар (Дмитров). Да ли је ово можда неки предак Комјена Барјактара?

 

Радота Лекић, коме је Карађорђе 1809. године у Сјеници дао титулу сердара.

 

Негоје Маслар, један од шекуларских првака у првој половини и средином 19. века, који је остао упамћен као веома имућан и мудар човек, и вешт дипломата који је преговорима, а некад и поткупљивањем, успео у своје време да сачува Шекулар од насртаја плавско-гусињских бегова и њиховог башибозука, који су покушавали да преотму од Шекулараца што више њихових планина. У народу (и у Шекулару, и међу Србљацима и Васојевићима) остала је пословица: “вјешт као Негоје Маслар с Турцима”.

 

Милисав Лекић, командант шекуларских комита у Првом светском рату и први председник Шекуларске општине после рата.

 

Милисав Лекић (слика из рада Голуба Бракочевића, наведеног у литератури)

 

Према једном несигурном предању сви данашњи Радмужевићи потичу од Комјена Барјактара. Извесније је да су се ови родови развили у оквиру братства Радмужевића, чији праотац Радмуж је живео у давнијој старини, док је Комјен Барјактар био један од славних изданака овог братства за чије име су сви Радмужевићи хтели повезати своје порекло. Тиме би била постигнута равнотежа са две друге велике групе Старошекулараца који потичу од славних предака. Наиме, тако би три главна братства у Шекулару потицала од тројице знаменитих савременика: од војводе Даше – Дашићи (и од његовог брата Рмуши), од Вука Љевака један већи круг родова[3], а од Комјена Барјактара – Радмужевићи.

 

Неки радмужички родослови наводе Радмужа као сина Комјеновог[4]. Затим, постоји и народно предање о томе како је јунак Радмуж, „родоначелник Радмужевића“[5], био тај који је сахранио војводу Дашу и остале погинуле у окршају са Климентима око 1730. године на северу данашње Албаније. Ове легенде су мало вероватне и основано се може закључити да је у питању довијање да се објасни презиме Радмужевић и повеже са називом братства и насеља. Село Радмужевићи је далеко старије од 18. века, у који би требало сместити сина Комјена Барјактара. На овакав закључак наводи и архаичност имена Радмуж, које се у 17. и 18. веку практично више нигде не среће на нашим просторима (не среће се после 15. века, о чему ће бити још речи). Ако се за тачно узме друго предање неких радмужичких родова и њихово бројање пасова, Радмуж је живео у 16. и почетком 17. века, а можда и раније, што је далеко прихватљивија варијанта. У братству Кењића постоји предање по којем њихово презиме потиче још из 16. века, дакле два века пре Комјена Барјактара. Све ово указује да је мало вероватно да сви радмужички родови потичу од Комјена, уколико је исти, да поновимо, заиста постојао.

 

Треба поменути и једно предање Кукаља, да су у Шекулар дошли из Пјешиваца, од тамошњих Лужана.

 

Несигурност и несагласност ових предања, као и родослови у којима недостају пасови и у које се смештају личности за које се не може сасвим поуздано рећи да ту припадају, указују да су радмужички родови знатно давнијег порекла у односу на остале шекуларске родове, који су углавном засновани у 18. веку (Дашићи и Рмуши, потомство Вука Љевака, Ћетковићи, Портићи) и имају веома прецизне родослове, што није необично с обзиром да су им родоначелници живели у не тако далекој старини.

 

О старини, ако не самог братства, а оно у најмању руку топонима Радмужевићи, можемо закључити и по основу анализе имена Радмуж и његовог појављивања у доступној историјској грађи.

 

У Дечанским хрисовуљама (1330-их) у селу Добра река (Добра рѢка – Добра река или Добра ријека, је некадашња жупа, област између данашње Андријевице и Комова) пописан је Богоје Радмужевић (РадƄмоужевикƄ) са браћом Смилом и Милошем. Овде би се предање Радмужевића о тројици синова Радмужевих, од којих се гранају три огранка братства, подударило са овим историјским записом, али зачетак братства Радмужевића враћа у 14. век.

Из 1344. године имамо запис калуђера (“чрнорисца”) Василија (Смиља Дабижева), из Добре реке, на Јеванђељу из Манастира Чечево код Коњуха. У овом запису се каже да су у Доброј реци власт Шекуларци (“народ из села Секула”). Ако су Шекуларци били власт у Доброј реци, вероватно су делом тамо и живели. Тако би ови Радмужевићи могли бити исти они који су засновали село истог назива у самом Шекулару. Ако имамо у виду да се ради о првој половини 14. века, када су стална презимена била права реткост, намеће се закључак да је браћи Богоју, Смилу и Милошу отац носио име Радмуж. Дакле, тај човек, који је живео крајем 13. и почетком 14. века (1330-их је вероватно већ био покојни, с обзиром да задругу чине његови синови, а да се он сам не помиње) је могући родоначелник шекуларског братства Радмужевића.

 

A можда су Смиљ Дабижев и Смил Радмужевић иста особа, при чему би, онда, Радмужевић било старије презиме, можда по Радмужу који би био Дабижев отац, а можда и старије?

Ваља рећи да у то време у оквиру манастирског поседа Дечана имамо још двојицу људи именом Радмуж, у непосредној близини оног из Добре реке: један је Радмуж Ковач из села Требча (данашња Трепча код Андријевице), а други у Комаранима у Плавској жупи, пописан са унуцима („Андреѩ, Храноѥ и Браѩн а дѣд им Радмоужƅ“).

 

Иначе, полимски Радмужи нису једини у то време са овим именом. Ово старо, одавно нестало име, налазимо у 14. веку и на Косову и Метохији (Дечанске хрисовуље), Котору (из једне судске одлуке из 1330. године, по тужби Маре, жене Радмужеве, – „Mare, uxor Radmussi“) и Херцеговини (1417. године, у дубровачком документу помиње се Прибо Радмужић – Pribius Radmusich).

Постоји и топоним Радмуж – некадашње село, сада локалитет у Далмацији.

Друго је питање који род у Шекулару потиче од ових средњевековних Радмужевића. Данас се под Радмужевићима сматрају побројани родови засновани у том селу, али постоји још једна могућност, а то је да су они прозвани Радмужевићима накнадно, по називу села. У раду „Васојевићи у црногорској граници“[6] из 1903. године, назив села се наводи као Радмуже, а на једном месту и као – Радмуж (употребљено у локативу као – „у Радмужу“). Исто важи и за братствени назив („Радмужи“). Очито је да су напоредо постојала оба облика, како за село, тако и за братство: Радмужи и Радмужевићи.

 

Говорећи о братственом имену у облику Радмужи, као добар кандидат за наследника овог архаичног презимена етимолошки стоји презиме Рмуш. Ово шекуларско братство је сродно Дашићима, по предању које је и генетика потврдила (хаплогрупа I2a Z17855[7]). Према братственом предању брат војводе Даше, родоначелник Рмуша, који се наводно звао Мушо, „ркао“ је због неке ране у грлу[8], па му је по томе дошао надимак и касније презиме његовог потомства. Не звучи баш уверљиво језичка веза између „ркања“ и презимена Рмуш. Али зато, језички веома прихватљиво стоји могући закључак да је презиме Рмуш настало упрошћавањем од Радмуж. Уколико бисмо, хипотетички, прихватили овакву верзију, Дашићи би били само огранак Рмуша, односно старијег братства Радмужа (Радмужевића), док би данашње братство Радмужевића били припадници неког другог рода насељеног у Радмуже, који су у новије време сеоски назив узели за братствено име. Ово је само претпоставка којој у прилог не иде чињеница да и данас постоји топоним Радмужевићи (-е), који није претрпео никакву гласовну промену, док братство Рмуша живи у селу Стране, које се често назива и њиховим именом – Рмуши.

 

Ко би могли бити преци данашњих радмужичких родова? Можда генетичка испитивања могу дати одговор или барем претпоставку порекла Радмужевића.

 

Од Радмужевића су до сада тестирање Y-хромозома урадили припадници следећих радмужичких родова: Кукаљ, Кењић, Томовић и Маслар. Тестиран је и припадник једног рода из Метохије, који је огранак исељених Радмужевића, но овај резултат представља део једног истраживања које је у току[9] и још увек се не може јавно износити. Код свих је утврђена истоветна хаплогрупа Ј1 Z1828 Z18463. Но, не треба изгубити из вида да су ово два од три главна огранка Радмужевића, те да није тестиран ни један припадник трећег огранка којем припадају међусобно сродна два велика братства Лекића и Спалевића. Тако да, док не добијемо неки резултат ових братстава, не можемо са сигурношћу извести коначни закључак о њиховом сродству са осталима.

 

Ово је, уједно, позив Лекићима и Спалевићима да се тестирају и, тако, заокруже ову причу.

 

Хаплогрупа J1, и то грана Z1828, заступљена је у извесном постотку међу Словацима, Русима, Финцима, и, нешто мање, и у још неким европским народима. Ипак, главно жариште је североисточни Кавказ. „Основна хаплогрупа Ј1*, без пронађених СНП мутација налази се у високим процентима међу народима Кавказа“[10]. Између осталих, веома је могуће да је ово хаплогрупа једне од етничких заједница која чини саставни део изворне средњевековне популације од које касније настаје мађарски народ, а то су Секељи, код којих је основна хаплогрупа J1 M267 заступљена са око 10%[11].

 

Стабло хаплогрупе Ј1

(са https://www.eupedia.com/europe/Haplogroup_J1_Y-DNA.shtml)

 

Тако, захваљујући овим новим генетичким сазнањима, на значају добија старо народно предање о Шекулару као збегу једног броја витезова Јаноша Хуњадија („Сибињанин Јанка“) након пораза угарске војске у „Другом косовском боју“ 1448. године. Ваља рећи и да је словенски назив за Секеље – Секули. Међутим, оно што је спорно у овој верзији народног предања је што се Шекулар, под именом Секула, помиње још у 14. веку[12]. Са друге стране, није искључено ни да се један број ердељских Секеља у област Полимља доселио још у време Немањића, заједно с ердељским Сасима. Секељи су овде могли доћи као рудари или као најамнички одреди, и имати своје седиште у планинама или некој жупи (Добра река?) у Горњем Полимљу. Но, с обзиром на присуство хаплогрупе Ј1 и међу словенским народима (Словаци, Руси), она је на Балкан могла дођи и са Словенима – са словенским сеобама 6. и 7. века, или касније у доба развијеног средњег века, преко рудара или стране најамничке војске[13].

 

Можда у прилог секељском пореклу најстаријих шекуларских родова иду и неки необични и до сада неразјашњени топоними, попут Дракулиног бријега и Мањова потока. Осим наведених, у Шекулару и шекуларским планинама има још мноштво необичне топонимије, за коју се до сада сматрало да је влашке етимологије, као: планине Кудреш, Кучулати и Глођија, воде Ђера и Бањиштор, затим остали топоними као Дрошор, Букурење, Букур ливаде, итд.

 

И сам назив Шекулар је и даље неразјашњен у стручним круговима. О етимологији овог топонима постоји више мишљења, као на пример: да потиче од влашке речи “секула” што значи секира; Секул је, такође, и влашко лично име[14], те назив Шекулар може потицати и од неког давног родоначелника шекуларског катуна[15]; по неким мишљењима, назив потиче од латинске речи saeculum – покољење, нараштај, односно saecularis – столетни, вековни (дакле, нешто древно, што постоји од давне старине), од чега је настала и албанска реч за народ, људе shekull[16]. Најуверљивије, ипак, звучи мишљење[17] по којем назив Шекулар вуче корен из наведене латинске речи saeculum, али у смислу незнабоштва, наспрам хришћанству. Реч секуларно и данас значи нешто световно, нецрквено. У време ширења хришћанства, односно покрштавања незнабожаца, секуларима су се могли називати они који још нису примили хришћанство. У подручју данашњег села Гољемади у Љешанској нахији постоји селиште истог имена. Занимљиво је да се за овај љешански Шекулар и данас говори да је „нецрквено земљиште“, што је можда једна од потврда мишљења о етимологији назива Шекулар и племена Шекулараца.

 

У књизи “Урла”[18], аутор Момир Никић[19] износи занимљиво виђење порекла назива Шекулар. Наиме, да назив има везе са трансилванским Секељима, по немачки – Секлерима (Szekler), који су заједно са Сасима у немањићко доба некако завршили у овом крају. Назив Шекулар у овој конструкцији је изобличена варијанта саско-секељског Секлервар (Szeklervar) – секлерско (секељско) утврђење. Када ову смелу претпоставку повежемо са записом о селу Секула из 1344. године, а знајући да је словенски назив за Секеље – Секули, па томе придодамо и неке чудне топониме који би пре могли имати везе са Румунијом него са Горњим Полимљем, и све заокружимо необичном хаплогрупом утврђеном код Радмужевића, онда се некако сам намеће закључак да нека веза мора постојати.

 

Генетичка тестирања су донела и неке нове закључке о неколико родова који нису имали сазнање о ранијој вези са Шекуларом, осим да су старином однекуд из Црне Горе.

 

То је група родова из Рашке, краљевачког краја (Подибар, Гокчаница) и Жупе Александровачке. Сви су задржали стару славу – Јовањдан.

 

Према резултату тестираног Миновића из Церја на Ибру, код Ушћа, за кога је утврђено да је носилац хаплогрупе J1 Z1828 Z18463 и да припада генетском роду Радмужевића, можемо утврдити порекло још једног круга родова из наведених области.

 

Према предању, записаном и у етнолошкој литератури, Миновићи припадају роду Лопаћана, досељеном у 17. веку из Лопата код Лијеве Ријеке у село Војмиловићи у Плани на север од Копаоника. У Војмиловићима Лопаћани су Раковићи и Костовићи. Њихово предање говори да су из Лопата, али да нису племенски Васојевићи.

 

Њима сродни су родови у Подибру, Гокчаници, Жупи Александровачкој и неким подкопаоничким селима, као што су: Вајтиловци, Милетићи, Стевовићи, Чеврљаковићи и др.

 

У самом Церју у ове Лопаћане спадаји и родови: Радојевићи, Крунци, Видојевићи, Новаковићи, Савићи[20], Деспотовићи, Марковићи, Анђелковићи и Гајовићи. Има их и у другим селима Подибра, као и у Гружи и Крагујевцу.

 

У ову групу спадају још два тестирана рода, са истом генетиком и истом славом. То су: Марићи из Ботурића код Александровца и Николићи из Дедевца код Краљева. Марићи су изворно из села Отроци код Врњачке Бање, на североисток од поменутог села Церје.

 

Ни један од ових родова нема предање о пореклу из Шекулара, нити о вези са родом Радмужевића.

 

Према географском распореду ових родова, јасно је да су они огранци рода који се, највероватнје крајем 17. века, доселио негде на Ибар и одатле ширио по околним областима.

Сеоба ових родова из Горњег Полимља према Рашкој и Ибру могла би се сместити пред крај 17. века, и повезати са 1690. годином када је и велики број житеља Полимља кренуо на север у оквиру Велике сеобе Срба.

Спомињање Лопата у предању једног дела овог родовског круга могло би указивати да су Лопате биле привремено склониште – збег Шекулараца у кризним временима, из којег су се покренули на сеобу. Са друге стране, није искључено ни да су ови родови били неко старо становништво у Лопатама, – можда потомци оних средњевековних Радмужевића из Добре реке, од којих је део отишао за Шекулар, у Радмужевиће, а остали се иселили према Србији. Ипак, Лопате су исувише удаљене од Шекулара да би ова друга варијанта била прихватљива. Нарочито имајући у виду и да васојевичко предање не спомиње никакво старије становништво у њиховој матици Лопатама које би се могло повезати са Шекуларом.

 

Добра река, Шекулар, Лопате

 

Са друге стране, средњевековна Добра река је добар кандидат за матицу ових родова, нарочито када Радмужевиће поменуте у 14. веку повежемо са старим шекуларским предањем о Шекуларском војводству које се протезало на знатно већем подручју него што је Шекулар у оквирима које данас познајемо. Коначно, није искључено ни да исељени родови са родовским именом „Лопаћани“ никада и нису боравили у Шекулару, него у долини Лима (Добра река!), одакле су се иселили у Србију. У овој вариЈанти није немогуће ни да су се Радмужевићи управо у то време из несигурне долине Лима преселили у тешко доступна шекуларска брда. Да подестимо да је то време када је Шекуларом управљао војвода Даша, за чијег доба се везује и Комјен Барјактар, по неким предањима – родоначелник данашњих Радмужевића.

 

Могући закључак:

 

Није намера овог чланка доношење неких коначних закључака. Само сам намеравао изнети један број података до којих сам дошао проучавајући Шекулар и његово становништво. Препуштам читаоцима да сами донесу своје закључке, које је пожељно изнети и у коментарима на овај чланак. Верујем да ће међу њима бити корисних података и закључака који могу потпомоћи даљем разоткривању ове замршене приче.

 

Но, изнећу овде своју претпоставку и реконструкцију повести братства Радмужевића. На основу свих познатих овде изнетих појединости – историјских, етнографских, као и предања и, коначно, генетичких резултата, могло би се закључити да је у средњем веку (прва половина 14. века) жупа Добра река била под управом Шекулараца. Међу тим становништвом налазимо браћу са презименом Радмужевић. Према овом презимену, биће названо и село у самом Шекулару, које се у прошлости називало и Радмуже, док је данас сасвим преовладао облик – Радмужевићи(-е). Крајем 17. века из Полимља ће се велики део становништва иселити у оквиру Велике сеобе Срба. Један род из ове области (Лим у подручју данашње Андријевице) дели се на две колоне: једни одлазе за Србију, у неко место у долини Ибра, одакле се род даље расељавао по околним областима („Лопаћани“); други се склањају у царским ферманом заштићени Шекулар. Насељавају се уз Радмуже (Рмуши?), чије ће име касније и сами понети.

 

Посебна прича је занимљива и за наше поднебље необична генетика овог рода. За коначан закључак да ли се ради о неким староседеоцима Балкана или, можда, о неком секељском роду, или овај род има неко сасвим другачије порекло, биће потребно још времена и генетичких резултата који ће указати на прави пут.

---

Литература:

• Барјактаровић Мирко, “Шекулар, етнолошка студија”
• Бракочевић Голуб, “Девет села међу девет брда – Шекулар и Шекуларци у новије доба”
• Бракочевић Раде, “Ломни Шекулар”
• Грковић Милица, „Имена у Дечанским хрисовуљама“
• Грковић Милица, „Речник имена бањског, дечанског и призренског властелинства у XIV веку“
• Дашић Миомир, “Шекулар и Шекуларци од помена до 1941. године”
• Јакић-Цестарић Весна, „Календарска имена у предјелима Дечанског властелинства“
• Јовићевић Андрија, „Црногорско Приморје и Крајина“
• Кастратовић Радоје, “Шекулар и Шекуларци у народној причи и традицији”
• Лалевић поп Богдан, Протић Иван, “Васојевићи у црногорској граници”
• Мандић Новак Студо, „Српске породице Војводства Светог Саве“
• Никић Момир, “Урла”
• Павловић Радослав, „Копаоник“
• Павловић Радослав, „Подибар и Гокчаница“
• Интернет страница Друштва српских родословаца “Порекло”
• Интернет страница „Српског ДНК пројекта

Посебно захваљујем мојим Шекуларцима Раду Бракочевићу и Владу Кукаљу на неким подацима које сам користио у овом чланку.

 

Насловна слика: Радмужевићи комите из Првог светског рата: стоје Вучета, Вуксан, Милан (Мане) Маслари, и Вукота Лекић, седе Мило, Анто, Мијаиле и Сретко Маслари.

(слика из рада Голуба Бракочевића, наведеног у литератури)

 

---

[1] О њима је писано на:

 

https://www.poreklo.rs/2018/01/31/pleme-mrkojevici/

Мрковски Кукаљи имају предање да су њихови преци из Шекулара отишли због глади око 1850. године, најпре у Метохију, а онда, вероватно на читлук у околину Липљана. Један од њих се убрзо преселио у Приморје, у Мркојевиће. Они памте пет колена уназад, до претка Та(х)ира који је рођен око 1870. године. С обзиром на ове временске одреднице, могло би се закључити да се у Мркојевиће доселио Таиров отац као млад човек, вероватно је ту добио земљу, али уз услов да и сам пређе у ислам. Његово име је заборављено. Други могући сценарио је да је сам Таир тај досељеник, те би његов долазак могли везати за време након што су Мркојевићи ушли у састав Црне Горе. Можда се намеће питање – зашто би онда прелазио у ислам? Једини одговор био би – женидба мрковске девојке исламске вере и прихватање у новој, претежно муслиманској средини. У сваком случају, досељење Кукаља у Мркојевиће не иде даље у прошлост од средине 19. века. Ово нарочито имајући у виду чињеницу да после Првог светског рата, Јовићевић налази само две куће Кукаља у Мркојевићима. Да су ту из неке даље старине, вероватно би се овај род више умножио.

 

[2] Између осталог, Мило је одликован црногорским Орденом књаза Данила и златном Обилића медаљом за храброст, грчким Витешким крстом и Одликовањем за храброст, руским Орденом Свете Ане, Орденом југословенске круне, итд.

 

[3] Мирко Барјактаровић (рад наведен у литератури) наводи их као – Вуковиће, док Раде Бракочевић користи назив – Вукољеваковићи.

 

[4] Барјактаровић, рад наведен у литертури

 

[5] Дашић, рад наведен у литератури

[6] Поп Богдан Лалевић и Иван Протић

 

[7] Српски ДНК пројекат

 

[8] Овакво предање се наводи у већини етнолошких и историјских радова написаних о Шекулару.

 

[9] Акција тестирања Срба са Косова и Метохије и јужне Србије.

 

[10] https://www.poreklo.rs/2013/02/05/y-dnk-haplogrupa-j-najzastupljenija-kod-arapa-turaka-grka-i-jevreja/

 

[11] „The J1-M267 Y-chromosomal lineage is notably frequent in Szeklers (10.3%; a value far above the range for other central and eastern European populations“. https://www.quora.com/What-is-the-difference-between-the-Szeklers-in-Transylvania-and-Hungarians-in-Hungary-and-Transylvania-They-speak-the-same-language

 

[12] Поменути запис о „народу из села Секула“ из 1344. године.

 

[13] Не треба изгубити из вида да је међу „саским“ рударима било не само правих Саса, већ и припадника других средњеевропских народа, па тако и словенских, поглавито – Чеха и Словака.

 

[14] И данас је ово име веома заступљено на нашем етничком простору, нарочито код Црногораца, Херцеговаца, у западним деловима Србије и у источној Босни, у облицима Секула и Секуле.

 

[15] Вешовић Радослав, „Племе Васојевићи“

 

[16] Вешовић, исто; Кулишић Шпиро, „О етногенези Црногораца“

 

[17] Дашић, рад наведен у литератури

 

[18] Не знам да ли се овај рад може назвати романом, како пише на самој књизи, пре је мешавина етнолошког, историјског и философског рада са доста митологијског у себи.

 

[19] По образовању филолог по докторату антрополог.

 

[20] Савиће зову још и Јаблановићи, јер су се населили на имању старијег рода Јаблановића, који се истражио.