Племе Мркојевићи Reviewed by Momizat on . Племе Мркојевићи налази се у области између Бара и Улциња, у подручју између приморских планина Лисињ на северу и Можура на југу, са Румијом у залеђу и излазом Племе Мркојевићи налази се у области између Бара и Улциња, у подручју између приморских планина Лисињ на северу и Можура на југу, са Румијом у залеђу и излазом Rating: 0
You Are Here: Home » Аутори » Небојша Бабић » Племе Мркојевићи

Племе Мркојевићи

Племе Мркојевићи налази се у области између Бара и Улциња, у подручју између приморских планина Лисињ на северу и Можура на југу, са Румијом у залеђу и излазом на море. Племенска област је висораван састављена од крашких поља, са три стране окружена висовима, а са четврте морем, површине око 90 km2.

 

Мрковско поље

Са: http://mrkojevici.me/geografija.html

 

Племе се развило из катуна, вероватно сродничког карактера, а касније је у састав племена ушао и један број досељеника из других крајева.

 

Не зна се одакле су преци Мркојевића дошли у жупу Прапратну[1], чији средишњи део чини управо област каснијег племена Мркојевића. Почетком 15. столећа помињу се као катун Доње Зете, а то може бити било где на подручју од Проклетија до Јадранског мора. Према једној варијанти народног предања, они потичу од пиперских Мрка, међутим, нема никаквог трага да ова два племена имају међусобне везе и највероватније се ради о народном довијању из новијег времена да се етноним објасни везом са другим етнонимом. Јасно је да је племенски назив патронимик. Не зна се ко је био Мркоје, али је, најизвесније је, зачетник овог рода носио то име.

 

Лично име Мркоје није било тако ретко у средњем веку, па ни презиме Мркојевић од њега изведено. У босанским повељама из 14. столећа, помињу се Мркоје Шћитовљанин (1345, 1357), затим његов син Гргур Мркојев (1367) и унук Радоје Гргуров Мркојевић (1382). У Босни имамо и средњевековног властелина Мркоја Стјепковића (1372). Презиме Мркојевић малазимо у Задру (1630, млетачки капетан Мркојевић), у Шибоковцу у Славонији (1702), на Цетињу (игуман Теодосије Мркојевић, средина 18. столећа). Ови Мркојевићи би могли бити изданак управо племена Мркојевића (нарочито задарски капетан и цетињски игуман), док би презиме у Славонији могло бити независног порекла. Постоји и село Мркојевићи у околини Чајнича (село је врло старо, постојало је пре турских освајања и највероватније нема везе са приморским Мркојевићима).

 

С обзиром на бројност приморских Мркојевића у 15. столећу, што се види из млетачких и турских докумената, не би било неосновано извести закључак да су они у Прапратни из даље прошлости него што би се могло закључити на основу првих помена овог племена у документима.

 

Подручје које су насељавали Мркојевићи крајем средњег века, сматрало се једним селом. Током раздобља турске власти, Мркојевићи су засновали још нека насеља у свом пољу и странама планина које окружују њихову област. Тако, у Опису Скадарског санџака, Маријан Болица 1614. године иза Бара наводи села Мркојевићи, Микулићи, Градојевићи, Добра Вода, Горана, Куње и (вероватно) Равње. Црногорски попис из 1879. године у Мрковској капетанији наводи следећа села: Куне (Куње), као седиште Капетаније, Мала Горана, Кричи[2], Грдовићи, Дабезићи, Улићи, Добчевићи (Дабчевићи), Калимани, Љесковац[3], Веље Село, Равањ, Печурице, Добра Вода, Вељи Микулићи, Мали Микулићи. До времена кад је Андрија Јовићевић прикупљао податке за свој рад (наведен у литератури) 1920/21. године, делови (засеоци) главног насеља су се већ издвојили као засебне целине, тако да он у Мркојевићима бележи, поред наведених и одломке Мрковића (које се више не јавља под тим именом): Веље Село (као главни део Мркојевића), Вукићи, Грдовићи, Дабезићи, Комина, Микулићи Велики и Мали, и Равни. Горану наводи као два насеља – Вељу и Малу. Пелинковићи су у област Мркојевића ушли касније, после 1878. године, а раније су били самостално село и били су под етничким утицајем суседних албанских села.

 

Насеља која традиционално припадају Мркојевићима данас су у саставу Општине Бар, осим поменутих села која су и приликом црногорско-турског разграничења остала у турској граници, као и Куња, – ова насеља су данас у саставу Општине Улцињ. Мјесну заједницу „Мркојевићи“ данас чини осам села: Веље Село, Дабезићи, Добра Вода, Горана, Грдовићи, Куње, Пелинковићи и Печурице.

 

Најранији помен Мркојевића је из млетачког документа из 1409. године, као катун Доње Зете, који има и ратничку дружину најамника (помињу се са карактеристиком – „народ жестоке нарави“). Мркојевићи су ту наведени као „li Marchoe“, а 40 година касније као „de Marchois“. И један и други напис могу да читају као Маркоји, односно Маркојевићи[4]. У дефтеру за Скадарски санџак из 1485. године, турски пописивачи село бележе као Merkodlar (што се, по правилу, тумачи као турски испис назива Мркојевићи у албанској транскрипцији), а 1559. године, у млетачком извештају записано је као Marcovich[5]. У два которска документа из 1597. и 1599. године наводе се као Marcoevich[6]. Болица 1614. године, насеље наводи као Marcoeuich. Данас се село назива Мрковићи, но према овим подацима о начину на који је записано у 15. и 16. столећу, може се закључити да је изворни назив био – Мркојевићи. Назив Мрковићи је из каснијег времена. Упрошћавање изворног назива је, можда, дошло услед суседства алобанофонског становништва из Крајине и улцињског краја, који Мркојевиће зову Мркоти или Мркоћи. Придевски облик у говору самих Мркојевића је – мрковски. Данас је враћен изворни назив области, тако да се подручје средишњег дела некадашњег племена и нахије налази у месној заједници под називом – Мркојевићи.

 

1448. године, Мркојевићи се помињу као ратничка дружина од 130 бораца, унајмљена од Млетака за одбрану Бара од покушаја војске деспота Ђурђа Бранковића (на челу са војводама Алтоманом и Стефаном Црнојевићем) да град преотме. Као заповедници мркојевићких ратника наводе се Доминик, Никша, Васко и Андрија. Док се имена Андрија и Никша јављају и у дефтеру из 1485. године, тамо нема ни један Васко, а нарочито је необично име Доминик. Но, заповедници и нису морали (сви) бити и племеници, већ млетачки официри са стране.

 

Према млетачким подацима, Мркојевићи су у 15. столећу били делом покатоличени. И сама ратничка дружина била је подељена у две колоне, према вероисповести. Остао је именом записан православни свештеник поп-Ђинак (papa Ginac), као заповедник православне колоне. За награду за учешће у млетачким редовима, Ђинак је привремено добио у посед запустелу католичку опатију код ушћа реке Бојане у море, а помиње се у више докумената током 1440-их. У дефтеру из 1485. године, тројица домаћина су уписани као „син Попов“, без навођења личног имена попа. Истовремено, у Мркојевићима 1485. године постоје два уписана попа: Поп (само тако, без личног имена) син Петра Данчулова и Поп-Марко. Могуће је да се ради о православном и католичком свештенику.

 

1449. године, Мркојевићи добијају од млетачког сената привилегије какве су уживали и Паштровићи, као награду за помоћ млетачком Бару и другим ратним услугама које су чинили Републици. Међутим, Мркојевићи се касније окрећу против Млечана и помажу Турцима у њиховим нападима на млетачку територију. Након освајања Скадра 1479. године, и Мркојевићи признају турску власт. Свега три године касније, избија побуна Мркојевића при покушају Турака да им наплате дажбине. Истовремено, Мркојевићи су у непријатељству и с Баром, тада још увек у млетачком поседу.

 

Мркојевићи су као засебна нахија прикључени Скадарском санџаку. У дефтеру из 1485. године, у Нахији Мркојевићи, у истоименом селу пописано је 140 кућа. Ономастика Мркојевића је изразито словенска. Пешикан (рад наведен у литератури) налази око 50 процената словенских именских основа. Остало су претежно хришћанска календарска имена, и један број имена за које би се корен могао наћи у влашким говорима. Приметно је незнатно присуство типичне албанске ономастике, што је необично уколико овај катун долази из неког источнијег дела Доње Зете. Отуд, могло би се закључити да Мркојевићи до тог времена нису имали значајнијих додира с албанском популацијом, што указује да су живели северније од словенско-албанске етничке границе крајем средњег века. С друге стране, постоји велики број имена са типичним албанским именским наставком -за (и данас постоје нека презимена у Мркојевићима која су настала од имена са овим наставком)[7]. Приметна је, такође, знатна разлика типа имена која се 1485. године срећу код Мркојевића и оних код суседних Црмничана тридесетак година касније (дефтер из 1521. године)[8]. Иако у великом броју налазимо словенска имена међу пописаним Мркојевићима, она су нетипична за околне словенске крајеве тог времена[9]. Најупадљивији је јако низак број имена са основама Вук- и Рад-, која преовлађује не само у Црмници, већ у већини православних словенских средина западног Балкана крајем средњег века. Велике разлике у именослову ове две оближње словенске области могу указивати на различит правац досељења њиховог становништва. И говор Мркојевића, о коме су писали многи аутори, има таквих особености да се тешко може уклопити у заједницу са било којим околним говором. И у дефтеру за Скадарски санџак из 1582. године, у Мркојевићима („Нахија Мрко“) преовлађују имена уобичајена за Србе тога времена, а албанских готово да нема.

 

Озбиљнија турска власт почиње да се осећа у Мркојевићима по заузећу Бара до 1571. године. Током војне кампање турске војске око освајања Бара, Мркојевићи су испрва били на страни млетачке војске, али су се касније окренули на страну Турака. Из тог времена имамо забележеног мрковског главара Поповића, који је и сам био свештеник („Поп Поповић“). Иако су од Турака добили барјак као засебна нахија и уживали у одређеној мери привилегован статус у односу на остале крајеве, у првом раздобљу турске власти долази до исељавања великог броја Мркојевића на север у приморске области под млетачком влашћу (Далмација, Истра): у периоду између 1611. и 1633. године иселило се око 220 породица.

 

Мркојевићи су данас великом већином муслиманске вероисповести. Иначе, неспорно је да су били православно племе. Млетачки синдик Жан Батиста Ђустинијани у свом извештају[10] киван због непријатељског односа Мркојевића према млетачком Бару, каже „перфидни Мркојевићи, народ јеретички и српски“, а барски надбискуп Андрија Змајевић 1673. године за њих пише да су „popoli del rito serviano“. Исламизација Мркојевића отпочела је управо у раздобљу прве половине 17. столећа. Међутим, радило се о појединачним случајевима, и ти потурчењаци нису остајали у матичној области, већ су прелазили у Бар или Улцињ. Из три извештаја барских надбискупа моће се пратити ток исламизације у Мркојевићима: Андрија Змајевић 1671. године наводи да су сви Мркојевићи православни; Марко Ђорга 1696. године пише да су Мркојевићи тада у већини муслимани, а Вицко Змајевић око 1710. године да у Мркојевићима има 140 муслиманских и 30 православних кућа. Дакле, радило се о масовном преласку на ислам у кратком раздобљу. Но, Мркојевићи су у тој почетној фази ислам прихватили тек да не би имали проблема са турском влашћу. Ово показује и чињеница да је прва џамија у Мркојевићима подигнута тек 1752. године[11], као и чињенице да су је подигли заједно муслимани и хришћани, те да су православне цркве у овој области већином преживеле до данас. Исламизација у Мркојевићима никад није до краја завршена, с обзиром да је и до данас један број изворно мркојевићких родова, као и каснијих досељеника, остао у православној вери. Ваља, као пример верске трпељивости и свести о православним коренима навести и Крст Светог Јована Владимира, који се још од средњег века чува у Мркојевићима и који су подједнако поштовали и бранили припадници обе вероисповести у племену[12].

 

Андровићи са Крстом Светог Јована Владиира

Са: http://www.novosti.rs/vesti/planeta.300.html:545888-Androvici-cuvaju-krst-prvog-srpskog-svetitelja

 

Приликом обиласка јужног црногорског Приморја, Јовићевић налази углавном само урушене или сасвим уништене православне храмове на подручју Мркојевића. Они нису уништени намерно, са циљем да се хришћансктво искорени из овог већински муслиманског племена, већ због неодржавања. Након што је велика већина Мркојевића прешла у ислам, православне храмове нико није одржавао. Већина се урушила, неки су разграђени за потребе градње других објеката, а за један храм, посвећен Светој Петки, у Куњама, зна се да је његова основа искоришћена за изградњу џамије. У то време, почетком 20. столећа, само је црква Светог Николе у Вељим Микулићима активна, из разлога што у месту живе и православни родови. Саборни храм Мркојевића до преласка у ислам била је црква Светог Илије у Вељем Селу. Памти се да је пре њене изградње, главни мрковски храм (још „пре Косова“[13]) био у Комини (Светих Врача Козме и Дамјана). Православне цркве су биле и у Равнима, Грдовићима, Дабезићима, Доброј Води (саборна црква свих Добровођана, посвећена Светом Јовану). Према народном сећању, најчешће славе у Мркојевићима биле су Спасовдан, Илиндан, Никољдан и Света Петка.

 

Мркојевићи су читава три столећа били под турском влашћу. Уживали су одређене привилегије и имали свој барјак. Маријано Болица 1614. године за Мркојевиће бележи да могу дати 1000 војника под оружјем. Болица Мркојевиће наводи као посебно насеље, а поред њих и још један број насеља која су касније постала саставни део овог племена. Не може се извести закључак да ли се ради о више насеља истог порекла, или истог племена. Могуће је да се ради о православном становништву суседном Мркојевићима, али не и Мркојевићима у племенском смислу. Део тог становништва се, вероватно, утопио у Мркојевиће. Сталним исељаваљем становништва из јужног црногорског Приморја на млетачко подручје, ослобађао се простор за Мркојевиће који су постепено запосели већи део подручја између Бара и Улциња. Разлог овој експанзији Мркојевића лежи у чињеници да су они, за разлику од осталих насеља, уживали привилегије и од Млетачке Републике[14] и од стране турског Бара. Касније и чињеница да је већи део племена прешао у ислам.

 

Болица, осим Мркојевића, са процењених 1000 војника и Марком Никовим као заповедником, наводи и следећа насеља која се данас сматрају мрковским:

 

– Микулићи, заповедник Лука Матушков, 60 војника,

– Градојевићи (Грдовићи), Ђуро Марков, 130,

– Добра Вода, Раде Ђуров, 100,

– Горана, Думо Лукин, 45.

 

Према неким мишљењима, села уписана као Раће (Race) и Кумњи (Cumgni), би требало да буду данашње Равни и Куње. За Куње је овај закључак веома вероватан, а за Равни је теже прихватити, барем језичким тумачењем. Кумњи имају 46 војника под оружјем, под заводеништвом Шука Ђурова, а Раће 54 војника и заповедника Ђура Стјепчева.

 

Исламизација је Мркојевићима знатно олакшала положај између два јака турска упоришта – Бара и Улциња. Међутим, исламизација је утицала и да опадне борбени дух овог некада ратничког племена „жестоке нарави“. Последња војна акција у којој се помињу Мркојевићи је њихово учешће на црногорској страни у сукобу с Турцима 1717. године. Мркојевићи су се озбиљно замерили турској власти овим поступком, те је коначан прелазак у ислам било спасоносно решење по њих. Црногорска војска је област Мркојевића ослободила у Вељем рату 1877. године. Током ратних дејстава, становништво Мркојевића се склонило из својих домова у турски Скадар. Након што је закључен мир, почетно неповерење Мркојевића према намерама Црногораца, због којег се нису одмах вратили у своје домове, брзо је превазиђено залагањем књаза Николе, те се становништво Мркојевића вратило у своју област и прилично брзо уклопило у црногорско друштво. Из првог црногорског пописа ове области може се видети верски састав Мркојевића. Муслимани живе у свим насељима и чине већину становништва у њима. Римокатолика има у Печурицама, Доброј Води и Малим Микулићима, а православних у Доброј Води, Вељим и Малим Микулићима.

 

Кретање броја становника у Мркојевићима:

 

– 15. столеће (млетачки документи): око 130 кућа,

– 1485. године (дефтер за Скадарски санџак): 140 кућа,

– 1553. године (Ђустинијанијев извештај): око 1000 људи под оружјем,

– 1614. године (Боличин извештај): око 1000 људи под оружјем,

– 1696. године (Ђоргин извештај): преко 1300 становника[15],

– 1710. године (Змајевићев извештај): око 1250 становника у 170 кућа,

– 1883. године (црногорски попис): 2253 становника у 415 кућа,

– 1921. године (Јовићевић): 483 куће.

– 1930. године (попис у Зетској бановини): 2262 становника у 509 домаћинстава,

– 2003. године (црногорски попис): око 3300 становника.

 

Од овог броја становника по последњем наведеном попису, велики део живи у Доброј Води (око 1000 становника), што је, свакако, последица развоја туризма, док у насељима која су некада била веома густо насељена, данас живи мало становништва (у Вељем Селу, које је некада било средиште Мркојевића, 2003. године живело је тек 271 становника, у Дабезићима 146, у Малим Микулићима – двоје, а Велики Микулићи, изворно место одакле су се Мркојевићи ширили, су – запустело село). Занимљив је и начин изјашњавања становништва насеља Мјесне заједнице Мрковићи (и околних села, која традиционално улазе у састав Мркојевића) о народности. Иако великом већином муслимани по вероисповести, око половине становника Мркојевића изјаснило се да су Црногорци, а тек око 37% да су Муслимани (као народност). „Остале“ народности чине 13%, од чега већину чине Срби (264) и Албанци (66). Албанци би могли бити насељеници из суседних албанофонских крајева, или албанизовани појединци из Мркојевића[16], док би се као Срби могли изјашњавати они Мркојевићи који су задржали православну вероисповест, или досељеници након 1878. године из Црне Горе, односно досељеници из савременог доба у Доброј Води, који су се ту настанили у својим летњиковцима, или ради бављења турзимом. Међу осталим народностима има и 9 Хрвата.

 

Добра Вода

Са: http://www.montenegroprospects.com/property/investment-project-dobra-voda/

 

Становништво Мркојевића:

 

Становништво Мркојевића можемо поделити на старинце ове области и родове досељене са стране. Старинци су сами Мркојевићи, у племенском смислу, али и још неки родови који су од средњег века насељавали ову област. Много стариначких родова се иселило, део је изумро. Код Мркојевића је предање о ранијем пореклу доста слабије него у већини крајева Црне Горе, чему је допринела исламизација и (свесна или несвесна) тежња да се раније порекло, верска и етничка припадност – потисну. Отуд је много појединости из прошлости, старија презимена, родослови, знамените личности и сл, неповратно заборављено.

 

Од старих знаменитих кућа и родова, у Мркојевићима се памти главарски род Милошевића, затим кнез Рађен, који је живео у 15. столећу и био најзначајна личност Мркојевића свог времена. Рађен није забележен у оновременим документима. Према предању, није имао мушке деце, те је кнештво предао зету Дабовићу. Када су од Турака примили „барјак“, за заслуге што су им помогли приликом освајања тврђаве Свач од Млечана 1571. године, тадашњи кнез Дабовић је постао барјактар, те се овај огранак Дабовића прозове – Барјактаровићима.

 

Из каснијег времена (17. столеће), предање помиње извесног Скора, човека необичног живота, али родоначелника једне веће групе мрковских братстава, који су раније носили презиме Скоровић, па су се разродили на већи број ужих презимена. Скоро је из Куња предигао у Малу Горану, али је његово потомство данас у Куњама. С друге стране, у Малој Горани данас постоји род са презименом Скура, што би могла бити албанизована верзија имена Скоро или презимена Скоровић. Занимљиво је да су Мркојевићи у једном млетачком документу из 1443. године уписани као – Scurti.

 

I – Мркојевићи:

 

У старе (праве) Мркојевиће рачунају се следећа староседелачка братства:

1. Велико братство „Скоровића“, потомака Скора из Куња. Дели се на три гране.

Прва грана су „Дабовићи“[17] у Вељем Селу. Даље се гранају на три гране: Петричевиће, Барјактаровиће и Божовиће. Од Петричевића су и Сеферовићи и Никчићи у Доброј Води и Печурицама. Највероватније истог рода је и група родова истог порекла: Радовићи, Коновићи и Муслићи (раније презиме Раковић).

Друга грана Скоровића су „Вучковићи“ у Куњама, који се деле на Алиће, Фазличиће, Усеновиће и Барјамовиће.

Трећа грана су Шабовићи у Микулићима и Горани.

Сви Скоровићи су исламске вероисповести.

 

2. „Перочевићи“[18] у Микулићима. Деле се на Перочевиће или Пероче[19] (муслимани), Андровиће[20] (православни, славе Никољдан) и Пековиће (муслимани). Посебан огранак овог братства су Никезићи у Бару (православни, славе Никољдан). Иако их остали Мркојевићи сматрају старим мрковским родом, код самих Перочевића постоје и другачија предања: према једној верзији, Перочевићи су у Мркојевиће дошли из Микулића у Ријечкој нахији (што је, највероватније, народно домишљање да се објасни топоним Микулићи и успостави евентуална родовска веза с неким црногорским братством), док Андровићи за себе тврде да су у Мркојевиће дошли из Куча. Ранија слава свих Перочевића била је Спасовдан. Андровићи и Никезићи су узели славити Никољдан онда кад су остали Перочевићи преверили.

Највероватније од истог рода као и Перочевићи је и група родова истог порекла, и то: православни Маркичићи (Никољдан) и њихов исламизирани огранак Перичићи, као и Перазићи (или Перезићи), Ујкашевићи и Нилићи (сви муслимани), такође у Микулићима.

 

3. Од староседелаца у Микулићима, такође највероватније мрковског порекла, су и Вукићи у истоименом селу (муслимани) и три сродна рода у Горани: Андрићи, Брајковићи и Дуричићи (муслимани).

Сам назив ова два насеља – Микулићи (Вељи и Мали), указује да је ту некада живело братство тог презимена. Вероватно се ради о огранку Старих Мркојевића.

 

4. У Дабезићима староседеоци Мркојевића су Вулићи, Омераловићи, Сеналовићи и Бојићи (знају да су раније славили Свету Петку, а сада су муслимани). Могуће је да су потомци старог братства Дабезића[21], по којем је село добило назив. За Вулиће постоји и предање да су од стариначког рода Вулића-Сурутки у Црмници (Дабовићи). У Доброј Води живи род са презименом Дабезић.

 

5. У Доброј Води живе три групе родова, који су старинци и највероватније огранци племена Мркојевића:

Бошковићи, Вуковићи и Колари (муслимани); према једној верзији, они су у Добру Воду дошли из Грађана у Ријечкој нахији.

Православни Павловићи (Илиндан) и муслимани Ђуровићи, Ивановићи и Вучковићи.

Каламперовићи, Никочевићи, Лисице, Рашкете и њихов огранак Ивановићи (сви муслимани, раније славили Спасовдан).

 

6. У Печурицама староседеоци мрковског порекла потичу од два брата, Марка и Ива, који су се потурчили. Од Марка су: Абазовићи и Барјамовићи, а од Ива – Ћубићи и Бећировићи (сви муслимани).

Назив села је највероватније братственог порекла, чему у прилог иде чињеница да у Пелинковићима, као и у Пистули код Улциња и Црмници, постоји презиме Печурица[22], те би се могао извести закључак да је у прошлости један огранак Мркојевића носио ово презиме.

 

7. У Равнима староседеоци, од племена Мркојевића су „Поповићи“, који се деле на Поповиће и Цурановиће (или – Цурани). Од Поповића су и Оџићи. Иако су данас муслимани, само презиме говори да су потомци неког мрковског православног свештеника[23]. Изумрли равенски старинци су Голуби и Мујовићи.

 

8. Остали родови који се рачунају у староседеоце Мркојевића: Жуђеловићи (или Жуђели)[24] у Комини (памте старије презиме: Рањета), Бручевићи у Горани, Карастањи и Арабеловићи у Куњама, Чантићи у Вељем Селу, Пековићи и Калезићи[25] у Дабезићима, Салаковићи у Доброј Води. Сви муслимани.

 

9. Поред побројаних старих братствених имена (Милошевићи, Скоровићи, Дабовићи, Вучковићи, Перочевићи, Микулићи, Дабезићи, Печурице, Поповићи, итд), ваља поменути и да је назив села Калимани такође братственог порекла. Наиме, у дефтеру из 1485. године, Калимане налазимо уписане у презименском облику: уписани су тројица домаћина – Богдан, Стојич и Милош, са презименом Калиман, а независно од њих и Петро син Калимана. Дакле, могло би се закључити да је село Калимани свој назив добило по браству које је некад у њему живело.

 

II – Остали староседеоци

 

У Грдовићима староседеоци су највероватније потомци средњевековне ратничке дружине Грдојевића[26], која се у млетачком документу из 1446. године помиње независно од Мркојевића. С друге стране, могуће је да су они међусобно сродни, односно истог порекла[27]. „Грдовићи“ се деле на следеће родове: Бркановићи (или Бркани), Сеферовићи, Кадићи, Лековићи, Андрићи, Никичићи и Мачкићи. Сви су муслимани. За Бркановиће постоји и верзија да су у Мркојевиће дошли из Спича, од тамошњих староседелаца Лабуна.

 

Пелинковићи су тек након 1878. године припали области Мркојевића. Тамошњи староседеоци највероватније нису истог порекла као Мркојевићи, а могли би бити потомци старог братства Пелинковића по којем се село добило назив. Да се ради о родовском називу села, говори и чињеница да у Зогању (Крајина) постоји род са презименом – Пелинковић[28].

У Пелинковићима староседеоци су следећи родови: Елезовићи (или Јелезовићи), Фазлићи, Робчићи, Шупкићи и Спахићи (или Спахије). Спахићи су потомци спахије Становића, који је једно време био спахија над свим Мркојевићима.

 

III – Досељеници

 

Из Црне Горе:

Радовићи у Равнима и Печурицама су од Радовића из Љешанске нахије (племе Градац, херцеговачког порекла[29]), а према наводима мрковских Радовића – сродни су им Радовићи у Сотонићима у Црмници[30]. Мрковски Радовићи су данас муслимани.

Дапчевићи у истоименом селу (рачуна се и као део Дабезића) су од Дапчевића са Цетиња. Претке им је у 18. столећу протерао црногорски владика, те су дошли у Мркојевиће и прешли у ислам. Ови Дапчевићи су огранак цетињских Доњекрајаца „Боројевића“[31]. Код једног припадника братства Иванишевића – Боројевића тестирањем је утврђена хаплогрупа R1а[32].

Секулићи у Микулићима (слава Мала Госпођа) су од претка који је нешто пре Вељег рата дошао из Комана у Заљево код Бара, на читлук (због немаштине). Касније је прешао на тазбину код Маркичића у Микулиће.

Џувери (или Џуери) у Пелинковићима су од претка који се доселио из тада турског Спужа. Он је у Мркојевиће дошао као муслиман.

 

Загоре у Микулићима су из Загоре у Црмници, од досељеника са почетка 19. столећа (у Мркојевићима прешли у ислам).

 

Кукаљи у Микулићима су такође новији досељеници, вероватно из средине 19. столећа (у Мркојевићима прешли у ислам). Предак се доселио из Липљана, на читлук. Судећи по презимену, ради се о неком исељенику из Шекулара, од тамошњих Кукаља. И сами мрковcки Кукаљи наводе ову везу. Код једног припадника братства Кукаља из Шекулара тестирањем је утврђена хаплогрупа Ј1[33].

 

Ђурасовићи су од претка који се из Цеклина доселио у Вић код Бара, а део његових потомака у Мркојевиће. Предак Ђурaсовића је био од цеклинских Горњака. Уколико је ово предање тачно, могао би се донети закључак да су Ђурасовићи носиоци хаплогрупе I2a Z-17855 (dinaric) која је утврђена код тројице братственика цеклинских Горњака (Ражнатовић, Јовићевић, Ђурашковић)[34].

 

Из Бара:

Томабаревићи или Томбари (раније и: Томбе) су се доселили у Куње из Бара. Муслимани.

 

Из Крајине:

Марљукићи су од претка (вероватно именом Марк Лука) који је дошао из Бриске (Крајина) у Микулиће, као домазет код Андровића. Био је римокатолик, па се уз тазбину покрстио и узео њихову славу. Марљукићи данас славе Никољдан.

 

Из Шестана:

Перичићи и Мујићи (муслимани), Марстановићи и Маручићи (римокатолици су, али славе Петровдан) у Микулићима. Потичу од тројице досељеника из Шестана, који су се у Мркојевиће доселили у раздобљу од 1840. до 1860. године.

 

Из Климената:

Перазићи у Микулићима, истог су порекла са Перазићима у Зети, Црмници и Паштровићима. Предак (Пераза или Переза) се из Климената доселио у Годиње у Црмници. Од његовог потомства постоје три огранка: једна грана је остала у Црмници, друга се иселила у Зету (Вуковци и Подгорица; подгорички Перазићи се данас презивају – Бибезић, муслимани су), а трећа у Приморје. Од ове приморске грана Перазића, једни су се населили у Паштровиће (Режевићи), а друга у Мркојевиће (Микулићи). Ова сеоба у Мркојевиће би, према предању, требало да се догодила у 16. столећу. Мрковски Перазићи су данас муслимани.

 

Из Кастрата:

Маркезићи у Дабезићима и Петовићи у Куњама, међусобно су сродни (муслимани).

 

Из Можуре:

Становништво у Горани је већином од подможурског становништва (села са јужне стране Можуре) које се временом ту досељавало. То су родови: Ковачевићи (или Ковачи), Билецићи (или Билеце), Дабецићи (или Дабеце) и Вучићи (сви сродни међусобно), Метановићи (раније презиме Ђуровић), Заимовићи, и група сродних родова: Исаковићи, Сулићи (или Суле), Дајаци[35] (раније презиме Кордић), Никезићи, Болевићи и помињани Скуре. Сви су муслимани. Из Можуре су доселили и Душкићи (или Душке[36]) у Куњама.

 

Најзанимљивији досељенички род су Ивачковићи (зову их и Робели) у Куњама. За њих се каже да су пореклом из Румуније.

 

Барски професор Осман Гргуревић наводи у Мркојевићима и род Гргуревића у Вељој Горани (исламске вероисповести). Иако подаци нису поуздани, братсвено предање наводи да су им преци дошли из Херцег Новог, након што су Млечани преузели овај град од Турака, 1687. године. Тада је у Бар бродовима прешло око две хиљаде житеља Новог. Гргуревићи су вероватно тада већ били исламизирани. У неким документима налази се и облик Гргуровић. Занимљиво је да Јовићевић не наводи Гргуревиће у свом раду о Црногорском Приморју и Крајини.

 

 

Исељени Мркојевићи:

 

Осим већ навођених исељеника у Далмацију, Истру и друге млетачке области у 17. столећу, Мркојевићи се нису у знатнијем броју исељавали по Црној Гори. Чињенице да су имали свој барјак, привилегије, најпре од Млетачке републике, потом и од Турског царства, те да су од краја 17. столећа почели прелазити на ислам, чиниле су их прилично заштићеним у оквиру турске државе.

 

Мркојевићи су се највише насељавали по околним областима барског и улцињског подручја – Крајина, Шестани, Анамали, и др. Но, постоје неки родови у другим деловима Црне Горе са предањем о пореклу из Мркојевића.

 

Тако братство Прља из Љуботиња своје порекло изводи од претка који се доселио из Мркојевића (раније презиме Барјактаровић) у 16. столећу. С обзиром да се у једном которском документу из 1580. године помиње Раичко Стјепанов Прља из села Љуботињ, досељење би морало бити бар једно колено раније. Како је речено, Мркојевићи су барјак добили 1571. године, па је тешко поверовати да је у време досељења претка Прља већ било засновано презиме Барјактаровић, а Прље њихов огранак. Међутим, могуће је да је предак Прља био од мрковског кнежевског братства Дабовића, у оквиру којег је касније заснован род са презименом Барјактаровић[37]. Цеклински „Улићи“ (Ђикановићи и Вуксановићи) имају другачије предање: према њиховој верзији, предак је из Пипера од тамошњег братства Мрка. Одатле је због убиства побегао у Мркојевиће. Од његова три сина су: од једног Лајковићи у Зети, од другог Прље у Љуботињу, а од трећег Улићи у Улићима, који су касније ушли у састав Цеклина. Овде поново видимо тежњу да се повежу слични топоними и етноними (Мрке и Мркојевићи) и из њих изведе предање о пореклу.

 

За Пероче из Ђурмана у Спичу такође није поуздано утврђено јесу ли спичански староседеоци, или су од мрковских Перочевића.

 

У Маинама, у Боки, живели су Мрковићи, род који се истражио. Према ономе што се памти, они су били од барских Мрковића (Мркојевића), од досељеника из 15. столећа.

 

Мајићи у Зети (Мојановићи, Матагужи) су, према једној верзији, у Зету дошли из Боке (Маина), а даљим пореклом су из Мркојевића. Осим што је правац расељавања Мркојевићи – Бока – Зета, сасвим необичан, можда би се Мајићи могли повезати са изумрлим маинским Мрковићима.


 

Извори (азбучним редом):

Болица Маријан – „Опис Скадарског санџака“

Вукмановић Јован – „Црмница“

Гргуревић Осман – „Географски положај Мркојевића“ (интернет чланак)

Јиречек, Радонић – „Историја Срба“

Јовићевић Андрија – „Црногорско Приморје и Крајина“

Ковијанић Ристо – „Помени црногорских племена у которским споменицима (14-16. вијек)“

Метановић Махмут – „Историја Мркојевића“ (интернет чланак)

Миљанићи Вукота и Аким – „Презимена у Црној Гори“

Пешикан Митар – „Зетско – хумско – рашка имена на почетку турскога доба“

Попис жртава рата 1941-1945 (Црна Гора)

„Становништво словенског порекла у Албанији“ – Зборник радова са међународног научног скупа, Цетиње 1990. године

 

Насловна слика са: https://www.dinarskogorje.com/barsko-primorje.html


 

Напомене:

[1] Жупа Прапратна (Prapratna jupania) се у „Љетопису попа Дукљанина“ идентификује као област између Улциња и Бара, управо у области каснијих Мркојевића. Овде се одгирала велика битка између војске дукљанског краја Војислава и византијске војске. Поток који се помиње у опису битке („поток који тече Прапратном“) и шума у коју је зашла Војислављева војска, су поток који се улива у море код Комине, а шума је била на подручју данашње Горане (отуд и назив овог насеља). Кроз жупу Прапратну пролазио је пут који је повезивао Бар и Улцињ, а у самом средишту жупе налазио се двор дукљанског краља Михаила. Не зна се тачно где се двор налазио, али према опису, био је негде у подручју Мркојевића.

[2] Преовладава мишљење су да се ради о селу Круче. Круче су подможурско село, са јужне стране Можуре, и никада није било у саставу Мркојевића, а и становништво није мрковског већ највећим делом шестанског порекла. Оно што иде у прилог објашњењу да се ради о Кручима је верски хетероген састав пописаних „Крича“, јер заиста у Кручима постоје и муслимански и римокатолички и православни родови. Остаје, ипак, питање зашто пописник изричито на више места наводи „Кричи“, а нарочито имајући у виду некада велико племе Крича у Потарју.

 

[3] Калимани, Љесковац и Међурјеч (или Међуреч) географски припадају Анамалима, али је становништво мрковског порекла и све до 1880-их се рачунало у Мркојевиће, па су Калимани и Љесковац пописани и у оквиру Мрковске капетаније. Међутим, након коначног разграничења, ова села су остала у турској граници, док су Пелинковићи ушли у црногорску границу и подручје Мркојевића.

 

[4] Али би то могло бити последица немогућности бележника италијанског порекла да изговори гласовну групу „мрк“, услед чега је име Мркоје поистоветио са именом изведеним од – Марко.

 

[5] Овај помен Мркојевића из 1559. године је занимљив због описа оружја које у то време Мркојевићи користе за борбу, – између осталог и лукове и стреле са врховима премазаним биљним отровом.

 

[6] Помињу се двојица житеља Мркојевића – Вуко Брајшин (Vuco Braiscin) и један Дамјан коме је тешко растумачити презиме (Damiano Zusi), са одредницом de Marcoevich код обојице. Занимљиво је да се у једном од докумената Вуко Брајшин наводи не као „из Мркојевића“, већ је Marcoevich употребљено у презименском облику, што указује на родовску или племенску припадност.

[7] И то како код имена хришћанске календарске провенијенције (Никеза, Ивеза, Ђуроза, итд), тако и код оних са словенском основом, нпр: Врагеза, Дабеза, Грубоза, Младоза, Милоза, Доброза, Цветоза.

 

[8] Поред имена Никола у разним облицима, међу најчешћим именима су она са основом од старог словенског имена Даба: Дабо, Дабеза, Дабоза. Неки од њих су, сигурно, родоначелници великих мрковских братстава – Дабовића и Дабезића.

[9] Нпр. Браноза, Бела, Вјакола, Живанко, Дубко, Дајич, Павлич, итд.

 

[10] „Путопис по Истри, Далмацији и Млетачкој Албанији“, 1553. године.

 

[11] Неки извори наводе 1749. годину.

 

[12] Данас Крст чува братство Андровића.

 

[13] Овај детаљ из народног памћења указује на присуство Мркојевића у овом крају још у 14. столећу, а можда и раније.

 

[14] Болица наводи да Мркојевићи од Републике уживају привилегије које имају и Паштровићи, као и да њихови главари примају плату од Републике.

 

[15] Приметан је јако велики пад броја становника између Боличиног и Ђоргиног извештаја. Ако племе почетком 17. столећа може дати 1000 војника, оно мора имати барем 3-4 хиљаде становника, док крајем истог столећа, становника је око 1300. Током 17. столећа било је раздобље сталног исељавања како из Мркојевића, тако и из суседних области.

 

[16] О овој појави писао је Јовићевић – албанизацији деце из мешовитих бракова преко мајки Албанки.

[17] Наведено је већ да у дефтеру из 1485. године имамо више пописаних именом Дабо, од којих би неки могао бити родоначелник Дабовића.

 

[18] Један припадник ширег братства Перочевића је тестиран, но нажалост, његов резултат није јаван, те не могу детаљније да пишем о њему. Утврђена је хаплогрупа која није уобичајена на подручју из којег је тестирани, а ни на Балкану уопште. Ради се о хаплогрупи L2 (L-595), која је до сад утврђена само у западној Европи (Ирска, Шпанија, Сардинија), као и у Естонији. Вероватно се ради о старом европском становништву које је било у Европи још у неолиту. О овој хаплогрупи на:

https://en.wikipedia.org/wiki/Haplogroup_L-M20

 

[19] У делу литературе може се наћи и облик: Перочовић.

 

[20] Из дефтера из 1485. године видимо да је Андрија често име међу Мркојевићима, па међу њима можда можемо наћи родоначелника Андровића. Исто се може рећи и за Маркичиће (Маркица, Марко). Никеза је такође име које је било заступљено међу Мркојевићима, но барски Никезићи – Перочевићи су ово име понели касније, у време кад су други огранци Перочевића почели прелазити у ислам.

 

[21] Како је већ речено, Дабеза је једно од најчешћих имена међу Мркојевићима 1485. године, па је међу њима можда и родоначелник овог братства.

 

[22] Црмнички Печурице (Трново, племе Дупило) по предању потичу из Скадра. Међутим, како је позната веза Мркојевића са Скадром током млетачког и турског доба, а ради се о необичном и ретком презимену, вероватно ово предање само потврђује њихово порекло из Мркојевића.

 

[23] Како је већ наведено, ово презиме постоји у Мркојевићима у другој половини 16. столећа (помен попа Поповића 1571. године).

 

[24] Жуђел је, иначе, у Приморју назив за Јевреје. У Црмници постоји једно насеље (код Вирпазара) са називом – Жуђели. С обзиром да Црмница и Мркојевићи нису далеко, није искључено да мрковски Жуђели имају неке везе с овим црмничким насељем, а можда и неким старим ишчезлим родом у Црмници.

 

[25] Двојицу Мркојевића именом Калеза налазимо и у дефтеру из 1485. године.

 

[26] У неким изворима може се наћи и облик – Градојевићи.

 

[27] Упадљив је именски облик родоначелника ових племена, са специфичним наставком -оје. Мркоје и Грдоје би могли бити браћа од које су се развила два рода. Ваља поменути и извесног Мркшу, чији је син Младен пописан у Мркојевићима 1485. године. Он свакако, није родоначелник Мркојевића, али његово име са основом мрк- указује да је оваквих имена било међу становништвом Прапратне.

 

[28] Јовићевић у свом раду не наводи Пелинковиће у истоименом селу, а у време Другог светског рата тамо их има.

 

[29] Погледати у чланку о Љешанској нахији на: https://www.poreklo.rs/2017/08/21/ljesanska-nahija/

 

[30] С друге стране, сотонићки Радовићи имају другачију причу о свом пореклу. Они наводе да су у Црмницу досељени из Његуша у 18. столећу, а старином су из Херцеговине. Погледати у чланку о Црмници на: https://www.poreklo.rs/2015/11/06/plemena-i-poreklo-bratstava-crmnice/

 

[31] О њима видети у чланку о Цетињу на: https://www.poreklo.rs/2015/11/20/pleme-cetinje-poreklo-stanovnistva/

 

[32] Видети на: http://www.poreklo.rs/forum/index.php?topic=391.msg14875#msg14875

 

[33] https://dnk.poreklo.rs/tabela-pojedinacne-grupe/?grp-filter=J1

 

[34] https://dnk.poreklo.rs/tabela-pojedinacne-grupe/?grp-filter=I2%20DN

 

[35] Једнима: Дајак.

 

[36] Једнина: Душко.

 

[37] О Прљама више се може видети у чланку о Љуботињу, на: https://www.poreklo.rs/2016/02/06/bratstva-plemena-ljubotinj/

 


Коментари (4)

  • Небојша Бабић

    Чланак сам написао на основу оскудних извора о Мркојевићима. О њиховој прошлости, ратним авантурама, занимљивом говору, исламизацији, још и има података. Али, генеза племена од средњевековних Мркојевића до данашњих родова у области у подручју између Бара и Улциња је танко обрађена у литератури. И заборав је учинио да је данас тешко реконструисати развој мрковских братстава.

    Основни извор који сам користио је Јовићевићев рад, наведен у изворима, а за који сам већ чуо мишљења да није без мањкавости.

    Отуд, није немогуће да се поткрао и неки нетачан податак, те, утолико, позивам све који знају нешто детаљније о Мркојевићима, да коментаром припомогну овом чланку.

    Посебна је штета што никако нисам успео наћи рад Глигора Станојевића „Један платни списак морнара и официра млетачких наоружаних барки 1626. године“, а у којем су именима и презименима побројани и неки Мркојевићи у млетачкој служби. Када (уколико) дођем до овог рада, и откријем неке нове чињенице из прошлости Мркојевића, чланак ће, свакако, бити допуњен.

    Одговори
  • Небојша Бабић

    Благодарим, Срђане!

    Одговори
  • Vulic

    Poštovani da li biste me kontaktirali na postavljenoj e mail adresi…Hvala

    Одговори

Остави коментар

© 2012- 2013 ПОРЕКЛО poreklo.rs

Scroll to top