Српско православно гробље у Шиду

До данас нерешена проблематика настанка Шида у тесној вези је са српским православним гробљем. Највероватније је да је Шид као насеље, а око чега се слаже већина аутора, настао негде у време Велике сеобе Срба крајем 17. века. Логика налаже да је гробље формирано истовремено или непосредно након оснивања самог насеља. Међутим, поједини споменици на гробљу су старији од овог времена и указују на његово раније формирање, па и на ранији настанак самог Шида. На жалост, небрига целог Шида и руковођење гробљем на начин који није у складу са Законом о културним добрима, довели су до огромне девастације гробних парцела.

Шидско српско православно гробље као целина од изузетног значаја за историју Шида, данас се налази у великој опасности. Не постоје прецизни подаци о броју уништених гробних парцела и измештених (бачених) споменика. Само у задњих 25 година тај број се мери на десетине. Поништавањем последњег пребивалишта једне особе, и уништавањем његовог споменика (са подацима и често фотографијом) уништава се део историје нашег града, па ако ћемо – и нарушавају се национални интереси српског народа. Такво стање гробља говори о нашој етици и нашој свести о очувању сопствене баштине и породичне историје. Занимљив је један случај из 1928. године када је тадашња гробарка Љуба Лакетић оштетила већи број споменика, разбила слике на њима и искидала крстове. Због тога је одлуком Црквеног одбора отпуштена. Данас се не отпуштају радници ЈП Стандарда који оштете или уклоне стари споменик! Заостајемо за нашим прецима од пре 80 година! Са друге стране, у погледу заштите гробља у потпуности је подбацио и надлежни Завод за заштиту споменика у Сремској Митровици.

Српско православно гробље се налази на највишој тачки у Шиду. Смештено је уз магистрални пут (улица Цара Душана) ка граничном прелазу Шид-Товарник, на северо-западној периферији насеља. Заузима простор неправилног четвороуганог облика, димензија приближно 220 х 200 м, односно површину од око 400 ари. Гробље је данас испресецано са шест стаза које су по правцу и смеру неправилно распоређене. На основу распореда старих споменика може се закључити да је само две постојеће стазе задржало првобитан положај. Једна од њих пресеца дијагонално гробље у правцу југ-север, и она се одувек сматрала главном гробљанском стазом. Дуж те стазе налазе се породичне гробнице најугледнијих старих шидских породица.

Гробље је било ограђено плотом већ средином 18. века о чему говори и први црквени инвентар. Гробљанска ограда је поправљана доста често. На пример, 1846. године поправљена је целом дужином. Фебруара 1870. године плот до главног пута је замењен тарабом. Вероватно последња велика поправка ограде пред зидање бедема око гробља било је 1958. године када је то урађено за 50.000 динара. Како су се већ тада на гробљу почели сахрањивати и припадници других вероисповести, Скупштина Српске православне црквене општине шидске затражила је да и те верске заједнице учествују у финансирању изградње ограде.

Скупштина црквене општине шидске дозволила је пароху Стефану Новаковићу да 1864. године над гробом своје супруге Екатерине подигне капелу за спомен свих покојника, да је опреми изнутра за службу и купи два звона. Српско занатлијско удружење у Шиду је са дозволом Скупштине српске православне црквене општине шидске, 1939. године на гробљу саградило једну малу кућу за стан гробару и за смештај алата.

На основу старих катастарских планова закључује се да се гробљанска парцела до данас није много проширила упркос развоју самог насеља и повећању броја становника. Крајем 19. века гробље се проширило на парцелу (тада број 718) до пута. Такве габарите гробље је задржало до друге половине 20. века када је дошло до новог проширења на простор околних приватних парцела. Дотадашња граница гробља и приватних парцела постала је нова стаза. Одлуком Скупштине 1932. године за проширење гробља су откупљене баште од Николе Стојшића и Мије Степанчевића. До тог проширења гробље је заузимало површину од 4 јутра и 359 квадрата.

Данас је веома тешко установити где се налази „срце“ гробља. Најстарији сачувани споменици су раширени по целој територији и због тога, а поготово због чињенице да то нису најстарији од почетка него најстарији данас очувани, они не могу бити репер. Према постојећој ситуацији, односно оригиналној локацији најстаријег познатог споменика можемо само претпоставити да је то зачетак гробља. У питању је надгробни споменик типа стећак – усадник. Исклесан је од пуног камена, правоугаоног је пресека и трапезасто се шири према врху који је двосливно решен. На предњој страни споменика налази се рељефна представа док су остале стране неукрашене. Представом доминира стилизована антропоморфна фигура. Глава фигуре је изведена у облику круга и налази се при врху споменика. У доњем делу споменика труп фигуре се ослања на представу празне костурнице која је приказана у облику полукружног постоља са степенастим спољним ивицама, и која вероватно симболизује јерусалимску Голготу. На Голготи су представљена три крста. Централни крст је уствари стилизовани мач, а са обе стране његових оштрица на нижим постољима је по један тзв. латински крст. На кружној јабуци дршке мача налази се један тзв. грчки крст, а са обе стране дршке, на накрсницама по један тзв. латински крст. Такође, на самом мачу је урезан још један латински крст чији се обриси данас тек назиру. Овај шидски стећак је усамљен налаз у Срему и захтева даља истраживања без који све остаје у домену претпоставке. По форми коју има овај споменик, он се датира између друге половине 15. и краја 16. века.

            Најстарији сачувани споменици са именом и годином смрти покојника потичу из прве половине 18. века. У питању су обелисци и стеле грубе израде, најчешће са уклесаним малтешким крстом у горњем делу и кратким текстом на црквенословенском језику у формули „Овде почива раб/а Божији/а __________ преминуо/ла _____________ поживео/ла ________“. Мора се напоменути да су се споменици слични по материјалу и форми као и употреби црквенословенског језика задржали све до прве половине 19. века, мада се на њима већ уочавају одређене промене попут двосливно моделованог врха итд. Због сличности ове врсте споменика из 18. и 19. века, њихове карактеристике се не могу прихватити као поуздани критеријуми за датирање. Али свакако да ови споменици припадају најстаријем хоризонту сахрањивања на гробљу.

Крајем 18. века појављују се споменици срцолике форме са масивним крстом у горњем делу. Ови споменици су израђени од квалитетног мермера, најчешће розикасте боје. Споменици су рад изузетно вештих мајстора што се види по идеалној форми споменика, умећу клесања слова као и декоративних делова (најчешће волуте). Могуће је да се појава ових споменика може довести у везу са досељавањем немачких мајстора у Шид. Ови споменици су се задржали до средине 19. века. Јединствен пример представља споменик над гробом Јована Мирковића (1852-1917) за који се можда може претпоставити да је у секундарној употреби. Млађу фазу ове срцолике форме представљају споменици истог облика али ужег дела и ситнијег крста. Поједини примери имају пластично изведено поље за текст у облику срца.

Најскупоценији споменици се јављају крајем 19. века и нарочито током прве половине 20. века. Израђени су од најквалитетнијег гранита црне или сиве, ретко зеленкасте боје. Ови споменици су увек обележавали последња пребивалишта најимућнијих Шиђана.

Већ средином 19. века јављају се поједини споменици који се са својом формом не могу уврстити ни у једну од ових група. То су високи зидани или исклесани од гранита стубови са крстом на врху, лежеће правоугаоне плоче великих димензија са рељефно приказаном људском лобањом, споменици форме карактеристичне јеврејском народу, затим металне орнаментисане крстаче, споменици са источњачком орнаментиком итд. Данас је на гробљу сачувана само једна стара капела и то од породице Ђорђевић.