Порекло Предрага Ејдуса

27. новембра 2021.

коментара: 0

„Код њега је било оно „глумим, дакле постојим”. Имају то и остали, али код њега је било више него у било ком другом.“ — Светлана Бојковић, глумица

 

Бард српског позоришног и филмског глумишта, Предраг Ејдус, рођен је у Београду 1947. године у јеврејско-српској породици. Радио је у аматерском позоришту Дадов, затим у Народном позоришту (1972-1993) и у Југословенском драмском позоришту (од 1993). Био је и председник Удружења драмских уметника Србије од 1985. до 1989. године. Одиграо је 150 драмских улога и снимио више од 50 филмова, телевизијских драма и серија. Добитник је читавог низа награда међу којима Добричин прстен за животно дело (2008), Златни ћуран, за животно дело глумцу комичару, на Данима комедије у Јагодини (2018), Статуете Јоаким Вујић за изузетан допринос развоју позоришне уметности Србије (2004), Нушићева награда, за животно дело глумцу комичару, на позоришном фестивалу „Нушићеви дани“ у Смедереву (2008), Специјална Стеријина награда за свеукупан допринос позоришној уметности Србије (2018) итд. Био је ожењен Милицом Ејдус, архитектом и сценографом, са којом има ћерку Вању и сина Филипа.

Београдска јеврејска породица Ејдус припада великој породици Ејдус (Ејдуш) из летонског града Даугавпилс. Град су основали немачки витезови тевтонци 1275. године под немачким називом Дунабург, да би 1561. године био прикључен Државној заједници Пољске и Литваније. Од 1667. године Даугавпилс се налазио у оквиру Руског царства и то под називом Борисогљебк. Јевреји су почели да долазе у Даугавпилс из Пољске и Литваније у 17. Веку, а њихова заједница је организована након анексије од стране Русије. Године 1772. у граду је било 176 јеврејских становника, а до 1805. број је нарастао на скоро 800. Њихово становање је било ограничено на стари град. Град је већ 1780-их био јеврејски центар. Нагли раст јеврејске заједнице почео је 1835. године укључивањем града у регион у којем је било дозвољено слободно насељавање Јевреја. Године 1847. у граду је живело 2.918 Јевреја, а до 1897. број је нарастао на 32.400 што је чинило 44% укупног броја становника. До 1911. њихов број се повећао на 50.000. Јевреји у граду били су веома просперитетни па су почетком 20. века водили чак 32 фабрике, а међу њима је било 4000 занатлија. У складу са бројном јеврејском популацијом у граду је било 40 синагога. Назив града на руском језику и јидишу је Двинск. Даугавпилс је данас други по величини град у Летонији.

Беба, Бенцион, Хасиа, Лота, Соња, Лили и Љоља Ејдус. Земун, 1917.

Први помени породице Ејдус у Даугавпилс потичу са почетка 19. века. Породично предање, које свакако треба узети са резервом, наводи да је породица на ово подручје дошла из Грчке чиме би се по пореклу сврстала међу романиотске или сефардске Јевреје.

Преци Предрага Ејдуса се могу пратити почевши од његовог наврдеде Вулфа Ејдуса који је имао синове Гершена и Берка.

Чукундеда Предрага Ејдуса, Гершен Ејдус (1811-1873) је у браку са супругом Тирзом (рођена 1816) имао синове Салмана (1832-1875) и Арона Берка (Бориса) (1843). Салман Ејдус је имао синове Вулфа и Самсона Леиба.

Прадеда Предрага Ејдуса, Арон Берка (Борис) Ејдус je, према сачуваним подацима, у браку са Лифшом (1844-1906), Нехемовом ћерком, имао Лоту Двеиру (1863), Нехаму Естер (1866), Хају Башу (1872), Салмана Соломона (1876) и Бенциона (1880). Лота Двеира се удала за часовничара Дворцова, Нехама Естер за Шлеима Мејера Снопа, а Хаја Баша за Нахума Мендела Марка Витмана. Бенцион Ејдус (1880-1944) се оженио 1906. године са Хасијом Селдин (1888-1960). Арон Берка (Борис) Ејдус је 1897. године забележен као управник јеврејске болнице, док се касније води као берберин.

Даугавпилс (Двинск), улица 18. Новембра (раније Шцосенаја) са локацијом куће у којој је 1897. године живела породица Ејдус

Породица се 1883. године преселила у градић Грива, који се налази на јужној обали реке Даугава, прекопута Даугавпилса.

У попису становништва Русије 1897. године, у Даугавпилсу (Двинску) забележена је и породица Арона Берка Ејдуса. Он је са породицом становао у стану своје ћерке Лоте Двеире удате за часовничара Дворцова. Стан се налазио у дрвеној згради покривеној шиндром у улици Шцосенаја (Щоссейная) (данас улица 18. Новембра) на углу са уличицом Малаја (Малая). На кућном броју 16, у стану број 2а живелу су:

– Лота Двеира Дворцов рођена Ејдус (34 године), са пријављеном адресом стана у Велижу

– Арон Берка Ејдус (54), управник јеврејске болнице

– Лифша Ејдус (54), супруга Арона Берке Ејдуса

– Салман Ејдус (21), књиговођа, Аронов син

– Нехама Естер Сноп рођена Ејдус (31), ћерка Арона Берке Ејдуса

– Шлеима Мејер Сноп (26), радник у месници, супруг Нехаме Естер Ејдус.

 

Пријава пребивалишта у Београду Соломона Ејдуса са породицом

Деда Предрага Ејдуса, Салман Соломон Ејдус (1876-1942) венчао се 28. марта 1904. године са Соњом Презма из Резекне у Летонији. У браку су имали Љољу (Луиса) (1905-1978), Браниславу (Броњу) (1907-1998) и Шарлоту (1913-1941). По струци је био зубар. Крајем прве деценије 20. века доселио се у Београд где му је 1913. године рођена најмлађа ћерка Шарлота Лота. Соломон и Соња Ејдус су убијени међу првим Јеврејима у окупираном Београду.

Соња и Соломон Ејдус
Запис о венчању Залмана Соломона Ејдуса и Соње, ћерке Леиба Презме, 1904. г.

Отац Предрага Ејдуса, Љоља (Луис) Ејдус је рођен у Паризу. Био је ожењен Српкињом Драгицом Лисичић из Београда са којом је имао сина Предрага (1947) и ћерке Лоту (1949) и Соњу (1955).

Бранислава, Љоља и Лота Ејдус, 1916.
Пријава жртве Холокауста – Соломон Ејдус

Извор:

Матичне књиге Рабината у Двинску

https://www.yadvashem.org/

https://digitalni.arhiv-beograda.org/

https://jewishgen.org/

Лична архива породице Ејдус

Аутор чланка:
Радован Сремац

Радован Сремац је рођен 1982. године. Основну и средњу школу је завршио у Шиду. Дипломирао на Одељењу за археологију Филозофског факултета у Београду. У периоду 2009-2013. био је запослен као кустос-археолог у Галерији слика „Сава Шумановић“ Шид. Обављао функцију директора поменуте установе 2011-2012. год. У периоду од 2014. до 2017. године био је запослен у Завичајној археолошкој збирци при Народној библиотеци „Симеон Пишчевић“ Шид као кустос-археолог, а од 2018. године у Музеју наивне уметности „Илијанум” Шид. Звање вишег-кустоса је стекао 2017. године. Члан је Српског археолошког друштва од 2007. године. Истраживачко интересовање се креће од археологије римских провинција Централног Балкана, преко историје Војводине 18-20. века до генеалогије. Аутор је изложби: „Градина на Босуту“ намењене за гостовање у земљама региона (2017), музејске поставке Црквене ризнице Српског православног архијерејског намесништва Шидског (2016), „Градина на Босуту“ у Завичајном музеју у Руми (2015), „У залеђу престонице – Општина Шид у касној антици“ у Галерији слика „Сава Шумановић“ Шид (2012), „Сава Шумановић – лично, породично, национално“ у Галерији слика „Сава Шумановић“ Шид (са гостовањем у Музеју савремене умјетности Републике Српске у Бања Луци и у Дому војске Србије у Београду) (2012), „Нит која нас веже" у Музеју наивне уметности „Илијанум" Шид итд. Аутор је 33 монографије и преко 90 радова у серијским публикацијама. За свој рад је награђен Вишњићевом наградом у категорији младих стваралаца у култури за 2010. годину, Шестодецембарском Захвалницом Општине Шид (2015), признањем градоначелника Хаифе (Израел) за научно-истраживачки рад о историји јеврејских заједница у Србији (2015) и признањем Министарства спољних послова Израела за ширење и унапређивање српско-израелског пријатељства (2016).

Коментари (0)

Одговорите

Тренутно нема коментара. Будите први и оставите коментар.