Порекло академске сликарке Биљане Цинцаревић

Биљана Цинцаревић је позната српска сликарка, концептуална уметница и активиста на пољу екологије.

Рођена: 1975. године у Опову.

Родитељи: Мајка Драгица девојачко Стругар и отац Радован Цинцаревић, обоје рођени у подкопаоничком селу Жарево, општина Брус.

Крсна слава: Св. Мина, преслава Св. Архангел Михаило

Порекло по оцу: Мој деда, татин отац се звао Миловид Цинцаревић. Рођен је у Тршановцима, поред Бруса, 1928. г. Дедин отац Борисав је одлучио непосредно пред Други светски рат да прода своје имање у Тршановцима и одсели се са породицом на Косово у Велику Крушу између Ораховца и Призрена. Убрзо почиње рат, прадеду мобилишу и одлази у отаџбински рат. Прабаба Дивна девојачко Урошевић остаје сама са петоро деце. Мој деда је био најстарији и уписао је пре рата Богословску школу у Призрену. Долазе му вести 1941. од мајке Дивне да се врати кући јер су Арнаути-Шиптари почели да малтретирају прабабу и да краду из дворишта шта стигну. Деда Миловид је тада напустио Богословију и вратио се да чува мајку, браћу и сестру. Када је стигао Шиптари су скидали кров са њихове куће и почели да руше кућу. Одмах је отишао у оближњи полицијско-командни центар пријавио случај и хтео је да ступи у војску, али је имао само 13 година те га нису примили. Међутим ратно стање је било све горе, Шиптари су убијали Србе, те је одлучио да се са мајком, млађом браћом и сестром врати у Тршановце, оставивши велико имање и кућу иза себе на Косову.

Вратили су се у Тршановце у стару кућу која је била продата али им је власник дао да остану ту до краја рата. Деда одлази у Жарево 1943. године у потрази за послом и долази код Драгиње Милић да ради. Она је била сама, није имала децу а мужа Стевана Милића су Немци одвели у Немачку у радни логор. Драгиња видевши колико је Миловид способан и добар мајстор одлучила је да га посини и препише му сво имање. Направили су договор у цркви где је он обећао да ће је неговати и обрађивати имање. И тако је и било. Ми смо Драгињу звали баба Драга. Волела сам је. Била је врло мудра и чврста жена. Ту кућу коју је мој деда наследио од ње, ја сам наследила од свог оца. И тамо ћу се преселити чим завршим изградњу своје нове куће на месту старе. Тамо намеравам да живим и радим.

Када је деда Миловид дошао у Жарево да тражи посао, четници су ту били стационирани под командом Драгутина Кесеровића. Они су посумњали да је деда партизански шпијун и одмах су га на преком суду осудили на стрељање. Деда је успео да им побегне. Након тога се пријавио у партизане да би се заштитио. Био је курир у рату. Сакупљао је храну за војску, одећу и обућу. Породицама чији су мушкарци били у партизанима, је помагао у обради земље, сакупљање летине, дрва и друге потрепштине. Једном је заробио три немачка официра, разоружао их и предао партизанима.

Иначе мој деда Миловид је био изузетно талентован говорник, држао је достојанствене беседе, знао је да мотивише оне који су га слушали. Основао је Омладинску организацију у Жареву. Био је висок, смеђ-помало риђ са мало пега по лицу и рукама које сам волела. Изузетан мајстор.

Моју бабу Будимку Савић из Жарева је деда запросио у току рата, па су се у току рата узели. Постоји једна занимљивост из живота мојих деда и баба. Наиме, мој деда Миловид се у Жареву загледао у Петројку и питао је да се уда за њега. И он се њој допао, те му је рекла да ће се удати за њега али да он пређе код ње на имање, јер је она била једина наследница. Међутим мој деда Миловид је дао реч баба Драги да ће остати на њеном имању и њу неговати тако да није могао да оде код Петројке на мираз. То га је погодило што она није хтела да се уда за њега те је убрзо видео Будимку са којом се оженио. Петројка то никада није прежалила, и она се убрзо удаје за Тому Стругара.

Случај је хтео тако да се Миловидов најстарији син, мој отац Радован ожени са Петројкином најстаријом ћерком Драгицом мојом мајком. Међутим анимозитет између Петројке и Миловида је остао до краја њихових живота и много утицао на све нас.

Татина мајка Будимка моја бака, је била средњег раста, преплануле пути и изузетне снаге и способности. Јахала је коња великом брзином, управљала воловима, сама се порађала и устајала после порођаја да настави започети посао. Волела је да попије по коју чашицу ракије. Уосталом у тим крајевима су сви пили и пекли ракију. Њена рођена браћа су у току рата били у две различите војске – један у четницима а други – Адам Савић у партизанима. Он је погинуо у одбрани Сарајева пред крај рата. Бабина девојачка слава је Ђурђевдан. Њен отац је Богдан Савић из Жарева и мајка Роса девојачко Радисављевић. Прадеда, Богданов отац се звао Марјан а његова жена Божица, девојачко Дељанин и била је пореклом из оближњег села Липовац. Чукундеде Марјана отац се звао Петар, а његов отац, мој аскурђел – Сава. Савићи су изузетно вредни и јаки, поштени и мирни људи. Тамније пути.

Мој прадеда Борисав (мог тате деда, по оцу) је био пинтер – правио је бурад за вино и ракију. Био је врло благ и миран човек, висок и леп. Његова жена, моја прабаба Дивна девојачко Урошевић из Тршановаца. Она је била врло оштра и љута жена. Поред мог деде Миловида они су имали  још четири сина и једну ћерку. Захваљујући способности мог деде Миловида, његовог најстаријег сина, успели су да замене земљу на Косову за Војводину, у Сакулама. Тако да је мој деда обезбедио свог оца и браћу, послао их у Сакуле, где су заменили земљу на Косову за по кућу сваком брату у Сакулама, а мој деда Миловид је остао у Жареву. Говорио је да неко треба да чува позицију у планини и шуми, јер се никада не зна каква времена могу доћи. Прадеда Борисављев отац је Милун Цинцаревић из Тршановаца, а његов отац – мој наврдеда Миљко, такође из Тршановаца.

Сазнала сам из војних архивских података да је много Цинцаревића из Тршановаца изгинуло у Церској и Колубарској бици. Да су читаве породице – мушке главе избрисане. Погинули су заједно очеви и синови. Отац са три сина или више. То је залог мојих предака за моју земљу, за мене, за све потомке. Осећам огромну захвалност за њихову борбу и жртвовање. Такође то осећам као и своју снагу и одлучност да својим начином живота, свести о историји, обичајима, поштовању предачког наслеђа и крсних слава – њима гарантујем да нису узалуд дали своје животе, јер њихов неостварени животни потенцијал живи у мени, а даће Бог и у мојим/њиховим потомцима.

Крсна слава Цинцаревића је Св. Мина.

Порекло по мајци: Мамина фамилија Стругар води порекло из Црне Горе, Горњи Цеклин – Стругари, одакле су пре око двесто и нешто година пребегли у Србију у подкопаонички крај, због неке крвне освете или убиства неког Турчина, тако се причало. Црногорска начела и карактер су чврсто држали. Мој деда Томислав Тома Стругар је био праведан и прек човек, нижег раста, зелених очију. Лечио је бајалицама људе и стоку. Често у тим крајевима је знала змија да људима уђе у кућу, што се веровало да је известан омен, јер свака кућа има змију чуварку и када та змија изађе на видело или уђе у кућу, она доноси велико упозорење да ће се десити неки страшан догађај, али истовремено доноси лек да би се евентуалне последице ублажиле. Тада су звали мог деду да протумачи те поруке змије чуварке и изведе је сигурно са поштовањем из куће. Тако да је мој деда Тома такорећи радио са змијама. Сећам се када сам била мала, када смо наилазили на змије, деда би их хватао и давао ми да их држим у рукама.

Пошто су ме родитељи остављали код бабе и деде лети по два месеца, ја сам се дубоко повезала не само са њима, него и са тим планинским подручјем, са том предивном природом. Баба Петројка је такође била Стругар девојачко, али не у блиском сродству са дедином фамилијом. Њихова крсна слава је Св. Јован Крститељ, летњи и зимски. Интересантно да је и бабина девојачка слава та иста.

Тај период летњих распуста на селу у планини је оставио непроцењиво искуство дубоко уткано у моје биће. Све те шуме и шумске стазе, извори воде са којих сам пила, потоци, ливаде, брда, животиње, сеоски послови, људи и догађаји, су обликовали мој живот. А нарочито приче које ми је деда Тома причао! Приче из давнина, приче о прецима, епске песме, страшне приче, анегдоте итд. Приче о хајдуцима и ускоцима, о Турцима и њиховим зулумима, како се брани вера, црква  и Крсна Слава. Заувек су ми уткани осећаји припадности свом народу кроз све те приче. Научио ме је и пар бајалица, које додуше никада нисам испробала, али можда дође и то време. Тиме је деда Тома пробудио код мене дубоку машту и духовност, отворио нека врата уметности у мени. Зато имам осећај и поштовање за народне лекаре и исцелитеље, који су хиљадама и хиљадама година уназад својим традиционалним методама лечили људе и животиње.

Колико пута сам носила косачима ручак, када баба спакује пасуљ, сир, хлеб и бели лук, и ја им носим високо у брдима где цео дан косе. И онда са њима седнем да ручам. Ништа слађе и укусније ми није било тада него тај ручак са косачима под старом крушком на широкој ливади на врху брда одакле се види цео округ. Волела сам ту њихову стару земљану кућу такозвану чакмару, са великим огњиштем, и старим архаичним шпоретом где се ложила ватра и зими и лети. Хлеб се пекао стално, краве су се музле, правио се сир и кајмак. Славиле су се славе по неколико дана, где су бака и тетке само кувале и спремале, износиле храну на сто. А мушкарци су пили, јели и певали, па заспали на клупама, па кад се пробуде са тих клупа опет све по реду. Моја баба Петројка је увек последња ишла на спавање а прва устајала око 4-5 ујутру. Понекад се питам да ли је спавала више од 4-5 сати дневно? Тежак је био живот жене на селу. Она је била висока жена, са лепим достојанственим држањем, изузетно педантна и чиста, све је мирисало на чисто у њиховим кућама. Њени родитељи су били Микаило Стругар и мајка Милица девојачко Миленковић исто из Жарева. Прабабина мајка, моја чукунбаба Стевана девојачко Веселиновић је из оближњег села Батоте удата за мог чукундеду Крсмана Миленковића из Батота. Они су славили Св. Николу. Дотле знам баба Петројкину линију.

Деда Томина мајка је умрла млада на порођају када га је родила. Звала се Станика Милић из Жарева. Њени родитељи, моји чукундеда и чукунбаба, су такође из Жарева, Милорад и Миросава. Славили су Св. Николу. Толико знам о њима.

Деда Томин отац Љубомир Стругар из Жарева је био кројач, свирао је кларинет и трубу, такође је бајалицама лечиo своје ближње и стоку. Његов отац, мој чукун деда Вукоман је погинуо 1915. године у Одбрани Београда од напада аустроугарске војске у Првом светском рату. Имао је високи чин и храбро се држао, те је зато постхумно добио одликовање и сабљу, која је послата његовој породици у Жарево. Његова жена моја чукунбаба се звала Драгиња. Мој наврдеда, Вукоманов отац се звао Стојадин Стругар и био је такође из Жарева.

О СВОМ ПОРЕКЛУ БИЉАНА ЦИНЦАРЕВИЋ ЈОШ ДОДАЈЕ

Када сам започела ово драго ми писање о мојој омиљеној теми – о прецима, желела сам да изразим своју захвалност за живот који су ми дали, за све благослове које имам од њих, за све таленте, за сва њихова искуства, за мудрости које су ми пренели, за подршку и заштиту коју ми пружају у овом свету.

Хвала свим свецима, фамилијарним заштитницима што су чували моје претке у рату и миру, од разних непријатеља видљивих и невидљивих, учили их путу мудрости и милосрђа, били благи према њима када су они грешили и помогли да њихово семе и племе, традиција и њихова веровања опстану све до моје породице и надаље у нашим потомцима. Хвала крсним славама – свецима Св. Мини, Св. Арханђелу Михајлу, Св. Николи, Св. Агатонику, Св. Јовану и Св. Ђорђу, манастиру Св. Јоаким и Ана у Стрмцу где сам крштена, древном светом месту и цркви Св. Врачи у селу Жареву одакле највише мојих предака потиче.

Скоро сви моји преци су из Топличко-расинског округа.

Мој деда Миловид је купио свом сину, мом оцу Радовану и мајци, кућу у лепо ушореном банатском селу Сакуле. Ту сам завршила основну школу. Војвођанске равнице сам заволела, али моја душа ипак припада крајевима где су моји преци одвајкада живели а то су брдовито планински предели.

Презимена мојих предака до 4 и 5 колена су: Цинцаревић, Стругар, Савић, Миленковић, Милић, Радисављевић, Урошевић, Веселиновић, Дељанин, Синђелић.

Иначе сматрам да би женска деца – ћерке требале да носе мајчино презиме – како би неговале своју директну женску линију. А да синови наслеђују очево презиме и тиме негују мушку линију. Жао ми је да многи родослови имају само мушка имена, жена уопште нема. Као да су сами себе оплођавали, били трудни и рађали децу, све без жена. То је велика неправда према женама.

Имам ту срећу да сам наследила своју дедовину, те ћу, када завршим радове на изградњи куће у Жареву, преселити тамо атеље и библиотеку, да живим и радим, те ћу имати више времена да се подробно бавим истраживањем свог порекла и предака.

То дугујем својим потомцима.

Ако заборавимо претке и своју традицију, онда немамо корене, немамо тло под ногама где  треба да стојимо усправно и чврсто. Онда смо као лист на ветру који свака струја и политика може далеко одувати од свог центра.

Моји преци су ми оставили јасан идентитет ко сам и одакле потичем. Шта је наша традиција и шта су наша веровања. Они су волели земљу у којој су живели и која их је хранила. Њу су бранили, чували идентитет и давали своје животе за њену одбрану. На славу и част њима, ја ћу наставити ту традицију, ради очувања идентитета и духа мојих предака, мог народа и моје земље!

Моја мтДНК хаплогрупа је H11a1, а Y-ДНК хаплогрупа мог оца је I-P37. Према анализи моје аутосомалне ДНК имам 47% источно-европског порекла, што укључује и наше подручје Балкана, затим 36% јужнo-европскога – Грчка, Италија и Сардинија, потом 8% Британије и 6% Израела, Јордана и Сирије. Било ми је драго када сам видела да немам турске крви. Јер некако су ми бабе и деде уградиле тај предачки анимозитет према турским узурпаторима.

Породица: Моји родитељи имају нас три ћерке. Моју старију сестру Гордану и моју млађу сестру Ивану. Имам једно дете, ћерку Срну са бившим супругом Зораном Вучковићем из Подгорице, који има уредно забележено породично стабло (само мушки наследници, нажалост) од 1437. године. Што је лепа црногорска традиција да су памтили и бележили своје порекло и претке.

Биографија: Биљана Цинцаревић рођена је 1. јула 1975. године у Опову. Магистрирала је технику зидног сликарства на Факултету примењених уметности Универзитета уметности у Београду (2014).

Њен уметнички израз је близак модерном реализму, којим истражује природу жене, од еротског до духовног, дајући сопствени допринос феминистичкој уметности.

Она користи концептуалну уметност и перформанс како би критички сагледала црквену управу и патријархални верски поредак, проналазећи везу између феминизма и религије.

У свом наступу прибегава ритуалима и елемнтима ритуала како би подигла људску свест и поново успоставила везу са силама природе.

Њено широко образовање, које поред магистарске дипломе обухвата и године проучавања хришћанства и других духовних филозофија, ритуала и обреда, као и грађанског друштва и хуманистичких наука, са фокусом на заштиту права жена, сврстава је међу интелектуалке савремене српске уметничке сцене.

Њене активности увeк прате домаћи и међународни медији, а своју популарност користи искључиво за промоцију здравих стилова живота, уметности и даљег развоја људске свести. The New Collection Book, издање њујоршке уметничке сцене, сврстао ју је међу 100 уметника 2013. године.

Живи и ствара у Београду. (http://www.BiljanaCincarevic.com)

ИЗВОР: Биљана Цинцаревић за портал Порекло :  приредио Бранко Тодоровић.