Порекло становништва насеља Јабуке, општина Даниловград – Црна Гора. Према књизи Др Павла С. Радусиновића „Насеља Старе Црне Горе, посебни део“, издање Београд 1986. године. Припремио сарадник Порекла Милодан.
Положај села.
Ово село припада Доњем Загарчу. Налази се у Једношком пољу, захватајући његов источни дио према ријеци Сушици. Куће су размјештене у равници, а око њих су имовински потеси. Село у цјелини има погодан положај. Излази на пут према Петровачу (мјесном средишту) удаљеном од села 1,2 km; Од Даниловграда је удаљен 7, а од Титограда 18 km.
Почев од Почкаља на Сушици, граница атара води истом ријеком до моста на Међицама, гдје скреће у правцу југа и излази на Кукавичину гомилу одатле иде на Алијине сјенокосе (које обухвата) на мало даље скреће ка истоку и излази на Планску главицу (кота 106 m); Одатле води преко Крљачиног обера на Љуковиће на даље ка југу и западу преко Гомиле од гробовља, Врага и Сукезе до на Крсте, гдје повија низ Почкаљску улицу до на Сушицу код Почкаља. Тако уоквирен атар дуг је (С–Ј) 2,5 и широк (З–И) 0,8 km, те захвата 1,89 km2 површине. Средина села је на висини од 120 m.
Историјат.
C обзиром на врло повољне природне одлике овог подручја и близину ријеке, подручја која су захватали Малоншићи, логично је претпоставити да се прво насеље овдје давно заметнуло, то извјесно потврђују и први пбмени Малоншића 1432. и 1435. год., Загарча 1492. и 1496. и Једноша 1551. године. Веће новије насељавање овог подручја почело је у другој половини 18. и нарочито се појачало другом половином 19. вијека. Ердељановић je y селу евидентирао 19 д., а 1925. било их је 25 са 140 становника. До 1948. број првих се повећао за 9, а других за 2. Затим је била: 1953 (34:152), 1961 (33:131) и 1971 (29:115). Од задњег броја те године y мјесту је од: рођења становало 86, а 29 се доселило, и то 14 до 1945. а остали послије. У задња два пописа, домаћинства су према броју чланова била: са 1 (3:4), са 2 (8:5), са 3—5 (9 : 8), са 5–8 (13 : 10) и са 8 и више (0:2). Уједно је састав главних старосно–полних група бис: прве 49:40 (ж. 27:21), друге 51:43 (ж. 32 :24) и треће 31:32 ( ж. 16 : 16).
Структура становништва.
Према образовању, мјештани су били: без школе 37:44 (ж. 31 :30), са четворогодишњом 55:31 (ж. 29:17), са осмогодишњом 0:17 (ж. 0 :5), са средњом 0 : 2, са вишом 1:0 и квалификовани радници 1:5 (ж. 0 :2), а неписмених је било 30:24 (ж. 27:25).
Тада је посједовна и доходовна структура домаћинстава изгледала овако: без земље (0 : 3), до 2 ха (19:26), са 2–5 (5:0), са 5–10 (9:0), Односно пољопривредних 24 :11, мјешовитих 9 :7 и непољопривредних (0 : 10).
У 1953. г. 51 активно издржавало је 90 лица; y пољопривреди 44 :61, а са личним примањима било је 11. Тај однос се у два сљедећа пописа измијенио oвако: активних је било 50:31, издржаваних 74:68; у пољопривреди 44:24 и 39 :31, а са личним примањима 7:16.
Тип села.
Јабуке нијесу типично разбијено насеље, иако је средња удаљеност кућа од средишта насеља око 0,6 km. Топографски елементи локације омогућавају добре и олакшане везе између свих дијелова села, тако да те предност у односу на претходна брдска насеља, сврставају село у полуразбијени тип насеља. Његови засеоци су: Гаорин до са 5 кућа, Сукеза са 3, Љубичићи са 10 и Катунина са 14. Кроз село пролази пут који се одваја од пута што води од Титограда, до Петровача; дуг је 3,2 km, a изграђен 1974. године. Међу кућама је 26 приземних и 6 на изби; тиглом је покривено 30, а сламом 2; дашчани плафон је у 17, малтерисанм y 11, a без плафона су 4 куће. У периоду 1918–41. преправке су вршене на 3, а послије 1945. на 13 кућа. У селу је пописано 29 станова, Од којих су 10 из првог, 6 из другог, 9 из трећег и 4 из четвртог периода. Огњиште има 6, земљани под 6 и електрично освјетљење све куће. Према врети су: 15 посебних соба, 12 једнособних и гарсоњера и 2 двособна. Сви су били настањени.
Становништво.
Јула 1974. г. у селу су живјели:
-Јововићи (8 д.),
-Оташевићи (7),
-Николићи (4),
-Велшировићи и Стојановићи (по 2) и:
-Јанковићи, Радоњићи и Пешићи (пo 1 д.).
Посљедње 1945. иселило се 31. од којих y Титоград 26. У Војводину су колонизирана 3 д., а раније је на рад y друге земље ишло 4 лица. Дневник миграната је било 3.
Воде.
Село се опскрбљује водом из 17 бистијерни: осим 6 њих које су изграђене раније, остале су направљене од 1945. до 1972. године.
Остали подаци о селу.
Од 1962. под. када је уведено електрично освјетљење, мјештани су прибавили 2 електрична шпорета, 4 телевизора, 5 фрижидера и 18 радио–пријемника. Друге промјене у опреми кућа знатно су видније. Оне се огледају у новијем намјештају добављеном у дијеловима, што је чешћи случај, или у цјелини, као и у предметима за покућстгво. Истина, за разлику од наведеног податка из 1971. г., по коме је само 6 станова имало огњиште, наш анкетар је саопштио да 17 д. користи предмете намијењене огњишту. Ова .неподупарност података упућује свакат на закључак да се огњиште све више премјешта са овог првобитног мјеста. тј. из старих дијелова кућа у друге дограђене просторије. Од старих ствари y употреби су још кашуни и скриње за оставу, ладице, зване „комоф“ (,.комоде“), полице и сл.
Релативно погодан положај кућа пружио је повољну основу за уређивање њихове ближе околине. Дворишта су овдје знатно више изражена него у брдским крајевима., а исто тако и окућнице, на које се обично надовезују главна имања. Помоћни објект, било да су размјештени око кућа било да су у њиховом саставу, доста су солидно грађени. Мање их је y сувомеђи, а више зиданих у терену и покривених тиглом.
Обрадиви комплекс атара је знатно збијен, тако да је већи дио дионица, било ораничних или заливађених, међусобно добро повезан. Отуда и невелика средња удаљеност имања од кућа (од 0,2 до 0,5 km).
Сеоска планина је тамо гдје и пдеменока (загарачка) – на Лукавици. До 1941. г. тамо је око 18 д. изјављивало стоку, од којих је 9 имало своје стаје, а остали су друтшиа давали стоку на чување. Тај број се послије 1945. смањио, тако да их je до 1950. било 13, од 1950. до 1960. год. 11 и у наредној деценији 8. Додуше, број стаја на планини остао је готово непромијењен.
ИЗВОР: Према књизи Др Павла С. Радусиновића „Насеља Старе Црне Горе, посебни део“, издање Београд 1986. године. Припремио сарадник Порекла Милодан.
Коментари (0)