Школски извештаји, који су се редовно објављивали у форми прегледне књижице са свим важним подацима о раду школе у једној школској години, један су од занимљивијих извора за родословна истраживања. Садрже обиље података о личностима, наставницима и ученицима, о њиховом успеху али и неуспеху у школи. Објављивани су нарочито у периоду између два рата, а тај лепи обичај настављен је и после Другог светског рата, да би последњих деценија готово сасвим ишчезао.
Прелиставањем ових књижица често се дође и до ненаданих података, нарочито о познатим личностима које првобитно нису биле предмет истраживања. Како то изгледа најбоље сведочи следећи пример. У извештају Друге мушке гимназије у Београду за школску 1945/1946. годину у једном одељењу пронашли смо имена четворице ђака који ће доцније, свако у својој области рада, направити више него запажене каријере. Могуће је да је у овом разреду било још оних који су се професионално остварили, али имена су била исувише честа па нисмо хтели да спекулишемо.
На списку ученика првог одељења трећег разреда Друге мушке гимназије, за које се наводи да су свршили разред, најпре смо уочили име Драгише Б. Кашиковића. Реч је о човеку који ће доцније бити на удару комунистичког режима, због чега ће напустити земљу и отићи у Америку. Тамо је остварио запажену каријеру у емигрантским листовима, што га је коштало и живота (убијен је под неразјашњеним околностима, а сумња се да је то било дело УДБЕ). Драгиша Кашиковић је рођен 9. августа 1932. у Хаџићима код Сарајева у породици која је дала још знаменитих личности. Његов отац Бранко био је син Николе Кашиковића, уредника листа “Босанска вила”, једног од најзначајнијих српских листова с прелаза два века (излазио од 1885. до 1914. у Сарајеву). Мајка Драгише Кашиковића звала се Невенка, дев. Ракић. Драгиша Кашиковић је у емиграцији кренуо стопама свог деде – у Чикагу је уређивао лист “Слобода”, а покренуо је још неколико листова. Убијен је у ноћи између 18. и 19. јуна 1977. у редакцији листа “Слобода”. Заједно са њим је брутално убијена и његова деветогодишња пасторка Иванка Милошевић. Више о животном путу Драгише Кашиковића прочитајте ОВДЕ, а само још да наведемо да је 1994. године у Београду установљена “Награда Драгиша Кашиковић”, која се додељује за доприносе у новинарству, публицистици, сатири и драмској уметности.
Да је 3/1 одељење Друге мушке гимназије у Београду те школске 1945/1946. нешто на шта би требало обратити помнију пажњу показало је следеће занимљиво откриће. У истим клупама са Кашиковићем седео је и познати српски књижевник Слободан С. Селенић, аутор чувених дела “Мемоари Пере Богаља”, “Писмо глава”, “Пријатељи”, “Очеви и оци”, “Тимор мортис”, “Убиство с предумишљајем”. Селенић је рођен 7. јуна 1933. у Пакрацу. Његов отац Сава је био професор, а мајка Вера (дев. Подунавац) је потицала из свештеничке породице. Отац му је био и политички активан (у Самосталној демократској странци Светозара Прибићевића), а пре рата у Београду је, заједно са супругом Вером, основао и приватну гимназију. Слободан Селенић је преминуо у Београду 27. октобра 1995. године, а више о његовој каријери прочитајте ОВДЕ.
Следеће име које нам је упало у око на списку ученика је било истакнуто (са још тројицом ученика) подебљаним словима, што је упућивало да су у разреду постигли најбољи успех. Реч је о Војину Б. Димитријевићу, који ће касније постати професором Правног факултета у Београду. Димитријевић је рођен 9. јула 1932. године у Ријеци. Његов отац Бранислав радио је у конзуларној служби, а мајка Загорка (дев. Живановић) је била професорка. Војин Димитријевић је направио више него запажену академску каријеру, како на домаћем тако и на међународном плану. Преминуо је у Београду 5. октобра 2012. године. Више о његовој каријери прочитајте ОВДЕ.
Таман кад смо помислили да је и ово невероватно да из једног школског одељења у свет крену три доцније национално познате личности, појавила се и четврта! Реч је о Александру Љ. Руварцу, доцнијем истакнутом научнику у Институту за нуклеарне науке у Винчи. Рођен је 1932. у Скопљу од оца Љубомира и мајке Јелене (дев. Трајковић). Руварац је остварио запажену каријеру и на интернационалном плану о чему више прочитајте ОВДЕ.
На крају овог кратког осврта неколико речи о Другој мушкој гимназији у Београду. До Другог светског рата она је била у једном од најлепших школских здања у Поенкареовој улици (данашњој Македонској, код зграде Политика, а у време 1945/1946 улица се називала Стаљинградска). У бомбардовању Београда зграда гимназије је оштећена па су после рата ученици Друге мушке похађали наставу у другим објектима. Како се у извештају за школску 1945/1946. може видети, Друга мушка (заједно са Првом мушком) после рата су отпочеле рад са Реалком, смештеној у малој згради у Узун Мирковој 14. Септембра 1945. Друга мушка гимназија је премештена у зграду Прве женске гимназије (Битољска 24), да би децембра исте године прешли у зграду Треће мушке гимназије (Његошева 15). Из школског летописа преносимо још један занимљив податак – 26. јануара 1946. одржано је предавање о Св. Сави, да би сутрадан била одржана и прослава Савиндана.
Коментари (0)