Пројекат Национални стадион и неидентификовано генетичко наслеђе у некрополи Калуђерске ливаде

20. октобар 2021.

коментара: 0

ПИШЕ: Сарадник портала Порекло Снежана Алексић

У нашој јавности данас опречни су ставови по питању интересовања за историјске вести, које некада темељно, а некада штуро пружају информације о стаништима и гробљима људи који су се рађали, живели и умирали у неким давним али и не тако давним временима. Савремени човек у потрази са својим коренима, користећи ДНК анализе, у настојању да спозна сопствени род, најчешће и не наслути да је спона између садашњег и прошлог времена скривена у недрима земље. Један од таквих предела који у тишини равнице чува тајну прошлог, свакако је Доње поље у Сурчину и део атара Јакова, који административно припадају сурчинској општини, па тако и граду Београду, а истовремено оба места се налазе у источно-сремској географској регији.

Урна, Извор: Петровић Б. Калуђерске ливаде – некропола бронзаног доба, Музеј града Београда, 2006.

Археолошки локалитети и  археолошки налази у овом делу Срема познати су још крајем XIX и почетком  XX века када Ј. Бруншмид открива и евидентира предмете и локалитете из бронзанодопског и гвозденодопског периода у Сурчину и Јакову. ”Захваљујући археолошким ископавањима обављеним у другој половини ХХ века и случајним налазима данас је у југоисточном Срему познат читав низ локалитета који се датују у сличан временски распон. У контексту праисторије јужне Паноније и Централног Балкана  најчешће је у питању период позног бронзаног доба и време културе Белегиш, која се у релативно хронолошким оквирима датује у период између 1500. и 1000. п. н. е. Некропола Калуђерске Ливаде истраживана је савременијим археолошким методама и њена анализа донела је нове податке о заједницама позног бронзаног доба.” [1] Међутим, о открићима  са локалитета Калуђерске ливаде широка јавност углавном није упозната. Иако је у више научних и стручних радова објављено сазнање у вези резултата истраживања, а 1998. године у Земуну постављена изложба ”Нови археолошки налази у Земуну”, до данас ово културно наслеђе није уврштено у археолошко наслеђе града Београда.[2] Додуше, исто до данас и није темељно истражено. Истраживању локалитета Калуђерске ливаде приступило се приликом изградње другог полупрстена аутопута око Београда, деоница Добановци-Остружница, када су извођачи радова пријавили Заводу за заштиту споменика културе града Београда нехотичну девастацију археолошког локалитета. Тада је истраживању приступио Музеј града Београда, с тим да је од стране инвеститора музеју била ограничена активност ископавања двема клаузулама уговора: обимом радова – истраживања су спроведена у ширини пута, и временским роком од 4. до 27. јула 1991. године. Како тврди М. Јанковић, последица овога је непотпуност истраживања, па тако и добијених резултата. ”Истраживана је површина од 8.820 m2. На њој је утврђен остатак вишеслојног археолошког налазишта са најстаријим укопима из праисторије – 88 гробова спаљених покојника у урнама, из периода бронзаног доба. [3]

У откривеном делу античког насеља пронађено је ”осам пећи од којих је једна била цигларска и три стамбена објекта,”[4] као и више покретних налаза, међу којима је и нешто металног новца.[5] Претпоставља се да је насеље током античке епохе имало континуирано трајање услед близине главне путне комуникације Сирмиум-Сингидунум. Време доминације античке цивилизације затечене на локалитету Калуђерске ливаде  опредељено је I-IV век.[3]

Скица скелета из гробнице 59 на локалитету Калуђерске ливаде. Извор: М. Јанковић, наведено дело, 90

”У средњем веку је на овом месту поново настало гробље, са скелетним сахрањивањем. Средњовековно гробље је откривено на површини од око 3.300 m2.  Укупан број истражених индивидуа износи 109, а та бројка не обухвата све сахрањене на некрополи зато што радови нису обављени у потпуности и зато што није познато колико је скелета сасвим уништено грађевинским машинама. На основу материјала добијеног заштитним ископавањем, период укопа у средњовековном гробљу Калуђерске ливаде опредељен је у временске оквире  XII -XIV века. Ако се разматрају историјски подаци о југоисточном Срему, најдужи миран средњовековни период у овом пограничном подручју пада у време између продора Татара 1242. и смрти краља Драгутина 1316. године. Више од седамдесет година становништво је могло неометано живети на једном или више оближних насеља у другој половини XIII и почетком  XIV века и бити сахрањивано на Калуђерским ливадама. Становништво сахрањивано на Калуђерским ливадама је сеоско, мада, насеље из ког потичу ту сахрањивани није познато. ”[3]

Археолошко налазиште Калуђерске ливаде означено црним троуглом. Извор: М. Јанковић, наведено дело, 74

Историјски извори потом јасно стављају до знања да се предео југоисточног Срема једно време налазио под управом Деспота Стефана Лазаревића. За сада, вести о Калуђерским ливадама из тог периода и каснијег времена деспотових наследника нису познате.

Након продора Султана Сулејмана у ове пределе, ратно разарање, одвођење становништва у ропство, довели су до депопулације југоисточног Срема.[6] Потом, ”планским колонизационим мерама османских и угарски власти поново су насељаване опустошене пограничне области. Колонизација својих и депопулација непријатељских територија била је трајно стратешко опредељење обеју супротстављених држава, па је зато и разумљиво да су процеси расељавања, насељавања и поновног расељавања били непрекидни.”[7] Са Турском доминацијом на простору Срема успостављен је Сремски санџак, а места југоисточног Срема подпала су под административну јединицу – Земунску нахију. У пореским евиденцијама које су током овог периода вођене, Калуђерске ливаде се не помињу као насељено место, нити као мерза. У вези са пореском обавезом манастира Фенека из 1566. помиње се ”да је манастиру издата тапија на винограде, баште, ливаде, њиве, Дуге њиве, језеро поред манастира, место Курмадин и шуму у близини манастира, пошто су их до тада користили без тапије.”[8] Може се претпоставити да је овим пописом обухваћено и земљиште, које касније, у односу на власништво добија назив Калуђерске ливаде. Вероватноћу да су се догађаји низали претпостављеним током потврђује и чињеница да је у у непосредној близини Калуђерских ливада, према свим расположивим историјским изворима, Фенек  једини манастир на овом простору.

Међутим, питање власништва над Калуђерским ливадама са доминацијом Војне границе, отворено је током читавог XVIII века, а судећи према расположивим изворима, вероватно да је овај земљишни посед дошао у  апсолутно власништво манастира Фенека тек током друге половине XIX века, вероватно након развојачења Војне границе.

У XVIII веку, имовина и статус манастира Фенека потврђени су Привилегијама из 1747. године, које је манастиру дала и својеручно потписала Императорка Марија Терезија.[9] Међутим, према пописима земљишта у манастирском поседу из 1753. и 1771. године не може се тврдити да је манастир Фенек поседовао Калуђерске ливаде. Према попису од 12. јуна 1753. године, осим сакралних, стамбених и економских објеката, манастир је поседовао 30 коса ливаде, 3 баште посејане разним семењем, 2 јутра кукуруза, 400 шљива, [10] а према попису од 3. марта 1771. године, манстир Фенек поседовао је  мало имање (грунт) које се налазило око самог манастира. Имање се могло обићи за ”три фртаља сата” (45 минута).  Уз речено, у власништву манастира било је и мало шуме за нужни огрев, 30 коса ливаде, 300  шљива, 5 мотика винограда и воденица на грунту манастирског места Јакова. Надаље, попис информише да ”од давнина” Фенеку припада и једна капелица од храстовог дрвета, на грунту војног места Купинова, која је посвећен Благовештењу Пресвете Богородице.[11]

Са укидањем Војне границе (1871) живот у југоисточном Срему динамично се мења, на снагу ступају цивилни закони, промет земљом и некретнинама постаје слободан. У периоду 1880-1882. у правни саобраћај уведене су нове Земљишне књиге. За разлику од претходних Војних грунтовница у које су била уписана само корисна земљишта (ораћа земља, баште) у нове, цивилне Грунтовнице, према тада важећим Законима, уписана  су сва земљишта стечена у власништво по основу службе у Војној граници. Вакантна, слободна земљишта унета у Грунтовницу у власништво ” Ерара краишког земаљског” недуго по развојачењу пуштена су у слободну продају. [12]

Прњавор манастира Фенека је сасвим расељен 1894. године, тада је манастирски посед увећан са 40 јутара ораће земље. [13] У години 1896. манастир  поседује и 70 јутара шуме. [14] Вест  из 1905. године информише да се у овој години имање манастира простирало на површини од 975 јутара и 494 квадратних хвати, [15] а у  1937. години манастирско имање је обухватало 1.000 јутара,[16] од чега је један део чинио комплекс храстове шуме[17] Гај.

Након Другог светског рата, са реформом државе и друштва, манастиру Фенеку је одузето 461 јутро обрадивог и 563 јутара необрадивог земљишта, [18] а попис о одузимању обухвата и Калуђерске ливаде. [19] Трансформација власништва над овим земљиштем текла је сходно вођеној економској политици тога времена. У статусу општенародне имовине земља се прво обрела под патронатом земљорадничке задруге, а након Комасације спроведене у КО Јаково и КО Сурчин 1965. године, земљиште је дато на коришћење Пољопривредном комбинату Београд.

Трансформација власништва над капиталом, нарочито током ХХI века, оставила је многа питања без одговора, између осталих и питање делимично истраженог археолошког локалитета Калуђерске ливаде. Ова земљишна површина са топонимачким називом Калуђерске ливаде, након што је проглашена опшенародном имовином 1945. године, из класе ливада претворена је у обрадиво земљиште, потом због израдње пута део њене површине претворен је у грађевинско земљиште. Данашња тенденција пренамене земљишта извесно упућује да ће се и остала површина Калуђерских ливада у делу неистраженог археолошког локалитета ради планиране изградње Националног стадиона и пратеће инфраструктуре наћи у статусу грађевинског земљишта.

За случајно откривену некрополу током грађевинских радова 1991. године на Калуђерским ливадама, нарочито за средњовековне укопе, до данас нису дати  одговори на питање – ко је народ који је ту сахрањиван?  У ишчекивању Јавне расправе на предлог пројекта изградње Националног стадиона, о чему свакако главну реч треба да воде струка и наука у областима које планирани пројекат тангира, вероватно да у Јавну расправу треба да се укључи и Српски ДНК пројекат, из разлога што генетичко наслеђе скривено у недрима земље Калуђерских ливада чека тренутак да оповргне или потврди све раније постављене хипотезе у вези са домицијалним становништвом југоисточног Срема, те да одгонетне да ли од средњег века до данас на овом простору постоји континуитет живота одређеног становништва.

До сада спроведена истраживања Српског ДНК пројекта у коме су учествовали савремени житељи Срема упућују да су у већини од 36,45% од укупно тестираних  припадници I2 хаплогрупе, коју са 15,84 % следи Е хаплогрупа и са 14,90% R1a хаплогрупа. Остале хаплогрупе код тестираног становништва Срема заступљене су у мањим постоцима.

Хаплогрупа Број тестираних У процентима
Регион Укупно Регион Укупно
Укупно 60 3731 100,00 100,00
I2 18 1360 30,00 36,45
E 13 591 21,67 15,84
R1a 11 556 18,33 14,90
J2 7 363 11,67 9,73
I1 5 318 8,33 8,52
N 2 123 3,33 3,30
R1b 2 211 3,33 5,66
Q 1 21 1,67 0,56
J1 1 54 1,67 1,45
G 0 114 0,00 3,06
H 0 2 0,00 0,05
L 0 10 0,00 0,27
T 0 8 0,00 0,21

Извор: //dnk.poreklo.rs/Statistike/Regioni – приступљено 16.10.2021.

Локација планираног Националног стадиона са Технолошким парком, извор: www.naslovi.net  – приступљено 16.10.2021.

ИЗВОРИ И ЛИТЕРАТУРА:

[1] Спасић М., Љуштина М.,  Локалитет Јаково – Економија Сава у екумени II и I миленијума старе ере, АРХАИКА 7–8/2019–2020, 45

[2] Завод за заштиту споменика културе Града Београда, www.beogradskonasledje.rs– приступљено 15.10.2021.

[3] Јанковић, М.,Калуђерскеливаде – средњовековно гробље код Јакова, Гласник Српског археолошког друштва, 2003, 73-120

[4] Петровић Б., Римски метални налази са локалитета ”Калуђерске ливаде” у Сурчину, Годишњак Града Београда, Београд, 1996, 13-32; Петровић Б., Калуђерске ливаде: некропола бронзаног доба, Музеј града Београда, Београд, 2006.

[5] Црнобрња, Н.,  Римски новац са локалитета „Калуђерске ливаде“ у Сурчину, Годишњак Града Београда, Београд, 1996., 33-36

[6] Више в.:Еменцин М.Ф., Историја једне миграције с почетка XVI столећа Сремски изгнаници у Галипољу, Историјкси часопис, XLII-XLIII, 1995-1996, 237-253; Бачка вила, Свезак II, Кронологическој списак достопамени догашаја у Срему, 1841, 183

[7] Крстић А., Сеоска насељавања у Подунављу и Посавини Србије и јужне Угарске у 15. и првој трећини 16. века, Историјски часопис, књ. (2005), 167

[8] Амедовски Д., Земун и Земунска нахија у XVI веку,Историјски часопис, књ. LII (2005) 221-222

[9] Ракић В., Историја манастра Фенека, Будим, 1799, 7-8

[10] Српски сион, Ср. Карловци, бр.1 од 15 јануара 1903, 26

[11] Руварац Д.,  Опис фрушкогорских манастира од 1771. године,  Архив за историју СПКМ, св.2, Ср.Карловци, 1913, 120-122

[12] Алексић С., У беспућу граничарског Срема 1745-1914. – рукопис у припреми за штампу код Архива Војводине

[13] Алексић С., Окамењена ћирилица ишчитавана између и преко редова, 2017, 79

[14] Српски Сион, Ср. Карловци, бр.21, 24. мај 1898, 334-335

[15] Српски Сион, Ср. Карловци, бр. 11 од 31. маја 1905,  311

[16] Време, Београд, бр.5685 од 14. новембра 1937., 13

[17] Застава, Нови Сад, бр.240 од 22. октобра 1921, 4

[18] Алексић С., Југоисточни Срем средином ХХ века у документима ИАБ, Добровољно силом натерано, ИК Прометеј, Архив Војводине, Нови Сад, 2021, 465-469

[19] ИАБ-32-1-4- Аграрни суд, део који се односи на Јаково

Коментари (0)

Одговорите

Тренутно нема коментара. Будите први и оставите коментар.